У бечкој Албертини ретроспективна изложба Роја Лихтенштајна, једног од оснивача поп-арта

Рој Лихтенштајн је рођен у Њујорку пре једног века. Најпре је стварао унутар стилских карактеристика америчког апстрактног експресионизма, остајући непознат. У зрелом добу је открио стрип, обликовао поп-арт и постао глобално име.

Енди Ворхол је због њега оставио стрип и окренуо се новинама и конзервама. Сентенијална изложба показује стотинак иконичких Лихтенштајнових дела из 30 музеја, пола од тога из Америке. Ту су Дављеница из њујоршке МоМе, Фигуре у пејзажу из Луизијане, Купачице из Базела и касни интеријери из Албертине.

„Рој Лихтенштајн се бави оним што нас окружује. То смо што је около – конзум, реклама, клише. Ми живимо у клишеима, љубимо онако како мислимо да треба да се љуби. Шездесетих година није било другачије, страст се учила из популарне културе. Рој би захватао у клише и исцрпљивао критички потенцијал уметности. То је акт Дадаизма. Поп-арт и Дада су повезани. Кад Дишан унесе у музеј писоар, то је као кад Лихтенштајн од јефтине свешчице стрипа направи монументални историјски портрет“, наводи Клаус Албрехт Шредер, директор Албертине.

Слава и успех су дошли са уљем на платну Погледај Микија из 1961. Док се Лихтенштајн мучио са националном граном експресионизма, син му је показао стрип и питао „може ли боље од тога?“. Испало је да може скупље. Кад данас гледа очево дело, која је прва емоција?

„Што сам старији примећујем пре свега иронију. Свакако као друштвену критику, али не треба занемарити ни забавнију страну, комуникацију унутар саме уметности. На пример, циклус 'браш строук‘ слика, (brush stroke paintings), који кроз доминантне трагове четкице иронизује тада владајући канон апстрактног експресионизма. Тај стил је славио тренутну гестику, док су ова платна прецизно и дуго конструисана. Уживам у том контрасту“, каже син уметника, филмски редитељ Мичел Лихтенштајн.

Кад се Лихтенштајнове слике виде у репродукцијама, тешко их је одвојити од јефтиног предлошка. Али кад се стоји пред њима, друга је прича: иза графичких и индустријских техника препознају се уља и акрили на платну.

„Његове слике су по радикалној равнини, с тим црним ивицама и Бен-Деј графиком, једнако строге као Де Стајл платна Пита Мондријана. Лихтенштајн је фигуралан, а свеједно спада у велику апстрактну уметност. Његово дело је немогуће разумети без строгог формализма“, напомиње Клаус Албрехт Шредер.

Привлачност поп-арта долази из низа алијенација: Реалност би у првом кораку имитирала да је једноставна. Стрип је у другом кораку имитирао реалност, Лихтенштајн би у трећем имитирао стрип, а те имитације би у епилогу уништавале сваку једноставност перцепције. То је игра која траје до данас.