Оперски пут Гаспара Спонтинија. Од Париза до Берлина

Након првог Спонтинијевог успеха на париској оперској сцени са једночином опером Милтон 1804. године, либретиста Етјен де Жуи понудио је Спонтинију либрето опере Весталка, чији је заплет био смештен у античком Риму. За тридесетогодишњег Спонтинија, ово је био први сусрет са лирском трагедијом, традиционалним оперским жанром на француском језику, за која су била везана висока очекивања, како париске публике, тако и саме управе престоне Опере, односно Царске академије за музику, која је отворено саботирала продукцију Весталке. Спонтинију су у прилог, међутим, ишле политичке околности: након што се Наполеон Бонапарта крунисао за цара, у мају 1804. године, Спонтини је завредио подршку двора, а посебно царице Жозефине, која се лично ангажовала да Спонтинијева лирска трагедија буде постављена на даскама париске Опере. Ипак, коначна верзија претрпела је редакцију двојице тадашњих мајстора лирске трагедије и диригената Опере, Жан-Батиста Реа и Луј-Лика Лоазоа де Персија. Премијерно изведена у децембру 1807. године, опера Весталка неретко се сматра местом рођења француске „велике опере”: реч је о сусрету француске лирске трагедије и италијанског белканта, остварењу које плени пуним оркестарским звуком и богатом хармонском палетом, али и о делу нових димензија, које укључује раскошне сцене процесија, испуњене химнама, маршевима и балетским дивертисманима. Измештање радње у антички Рим такође је погодовало царској пропаганди тог времена. Заплет прати Јулију, која је примљена у свештенички ред весталки заветованих на чедност, али која је уједно изабраница генерала и будућег императора Лицинија, који се одлучује да је отме и начини својом супругом.

Аутор Срђан Атанасовски
Уреднице Ксенија Стевановић и Сања Куњадић