Девет живота Башара ел Асада – шест ствари које треба да знате о председнику Сирије

Како се ковао председник

Башар је рођен 11. септембра 1965. године, као треће дете Хафеза ел Асада, војног официра и члана Баас партије (Арапска социјалистичка партија), који је 1971. предводио пуч и постао председник Сирије. Асадови припадају Алавитима, шиитској мањини која чини око 10 одсто становништва у земљи и доминира тамошњом политичком сценом од шездесетих година 20. века.

У породичној расподели, Башар није био ни планиран за политичара. Студирао је медицину у престоници Дамаску, дипломирао офталмологију 1988. и служио као војни лекар пре него што је у Лондону 1992. уписао специјализацију. Ипак, две године потом, Хафизов виђени наследник и Башаров старији брат Басил је погинуо у саобраћајној несрећи.

Упркос политичком и војном неискуству, Башар је био приморан да се врати у Сирију и надаље се припремао за улогу лидера државе. Како би придобио поштовање војске и локалних моћника обучавао се на војним академијама и стекао чин пуковника у елитној Републиканској гарди.

Упоредо, о Башару је грађен имиџ реформатора који је спреман да се ухвати у коштац са корупцијом. Отац му је доделио функцију шефа антикорупционе владине агенције која је сменила неколико нижих службеника. Представљен је и као човек модерних схватања, заговарајући увођење интернета у комерцијалну употребу широм Сирије.

Лидер широких схватања и гвоздене руке

Када је Хафез ел Асад преминуо 10. јуна 2000. године, после 29-годишње владавине, сиријски законодавци су олако одобрили снижавање минималне старосне границе за председника са 40 на 34 године, колико је Башар у том тренутку и имао. Убрзо је постао лидер владајуће Баас странке, чији га је конгрес предложио за шефа државе. Месец дана од очеве смрти, Башар је без противкандидата изабран да води земљу у наредних седам година.

Било је протеста због наследног карактера власти, али је преовладао оптимизам – нови лидер је био млад, образован и упознат за културом Запада, што су Сиријци сматрали довољним за одступање од статуса кво, ауторитарне власти и спреге моћи безбедносних и војних структура. Напослетку, Сирија је таворила у економској кризи, а Башар је у свом инаугурационом говору обећао економску либерализацију и политичке реформе.

Међутим, већ тада је одбацио "западни модел демократије" као одговарајући за земљу коју води. Ублажио је строге контроле слободе изражавања и амнестирао неколико стотина политичких затвореника. Дозволио је форуме за јавне расправе и политичке дискусије и није кињио оне који су позивали на радикалније реформе. Такви гестови добре воље и релативне отворености сиријских власти западни медији описивали су "Дамаским пролећем".

Ипак, убрзо је променио курс и хапшењима и претњама угушио прореформски активизам под образложењем да су економске промене важније. 

На спољнополитичком плану додатно је заоштрио односе са Израелом у спору око контроле над Голанском висоравни. Подржавао је палестинске и либанске милитантне организације. Када је 2003. осудио америчку и међународну инвазију на Ирак, погоршали су се и односи са Вашингтоном и Европском унијом. После убиства либанског премијера Рафика Харирија 2005, а под притиском Запада, повукао је сиријске трупе из Либана, где су биле присутне од 1976. 

Унутар државе је до 2005. очистио администрацију од "старе гарде" моћника које је наследио од оца. Руковођење безбедносним сектором доделио је родбини. Две године касније, скоро једногласно је реизабран. У новом мандату се преусмерио на отопљавање односа са регионалним силама попут Турске и Саудијске Арабије и окончање међународне изолације, која је постепено расла још од седамдесетих.

Замишљени гасовод и предворје сиријског "Арапског пролећа"

Међународна изолација Сирије започела је још у доба власти Хафеза, који је био наклоњен Совјетима. После краја хладноратовске поделе, Сирија је постала интересантна тачка на замишљеној рути за изградњу цевовода за проток катарског гаса из богатог налазишта "Јужни парс", који је требало допремити до Турске, а потом и Европе.

Доха је 2001. предложила изградњу 1.500 километара дугог и десет милијарди долара вредног гасовода кроз Саудијску Арабију, Јордан, Сирију и Турску, јер је допремање морским путем до европских потрошача било ограничено и скупо. Турско-катарски гасовод пружио би сунитским краљевствима кључну доминацију над светским тржиштем природног гаса, што би ојачало и Катар, можда и америчког најближег савезника у арапском свету. Уједно, растеретило би зависност ЕУ од руског гаса.

Ипак, Башар ел Асад је још 2009. године потврдио да ће одбити да потпише споразум којим би дозволио да гасовод прође кроз Сирију под образложењем да штити интересе Москве, свог савезника. Додатно је разгневио Белу кућу, Ријад и ЕУ када је подржао руску идеју о "Исламском гасоводу" чија би траса водила преко иранске стране гасних поља, кроз Сирију, па све до либанских лука. Техеран би тиме добио већи утицај у региону и свету.

Због тога, поједини медији и аналитичари, и на Западу, сматрају да грађански рат у Сирији није почео мирним протестима током Арапског пролећа 2011, већ деценију раније, када је представљена идеја о копненој рути за катарски гас.

Башар "на самрти"

Башар ел Асад се од марта 2011. године суочио са бројним антивладиним демонстрацијама које су се у таласима, из Африке, прелиле на улице Дамаска и других већих градова. Асад је у почетку чинио делимични уступке – отпустио је део свог кабинета и  најавио укидање спорног Закона о ванредном стању и реформу Уставног суда. Обе институције служиле су за сузбијање деловања опозиције.

Међутим, спровођење реформи текло је упоредо са ескалацијом репресије и насиља широм земље. Демонстранти су окарактерисани као "наоружане криминалне банде", а војска је послата на улице да тенковима смири тензије. Избио је грађански рат, побуњеници су се разлили на неколико добро наоружаних формација, а владине снаге су у јануару 2012. најавиле "обрачун са терористима". 

Побуњеници су преузели контролу над великим деловима севера и истока земље, а опозициону Националну коалицију је више од 100 земаља признало као "легитимног представника" сиријског народа. Није успео ни Асадов покушај да се ситуација смири неуспелим референдумом о новом уставу у ком Баас партија више не би била једина. Када је крајем године већ било више од 60.000 погинулих, Асад је одбацио мировне преговоре.

Почетком 2013. провладине снаге су покушале да поврате територију у јужној и западној Сирији. Хезболах је послао своје трупе у помоћ Асаду, али се заједничка војска повукла у страху од међународне војне интервенције због оптужби Запада да су сиријске трупе користиле хемијско оружје на периферији Дамаска. 

САД, Велика Британија и Француска тврдиле су да је напад нервним агенсом "сарин" могла да изврши само Војска Сирије, па је Асад као гест попуштања дозволио међународној Организацији за забрану хемијског оружја да уништи декларисани хемијски арсенал државе.

Својеврсни уступак Западу ишао је упоредо са Асадовом кандидатуром за трећи мандат. Први пут је имао и противкандидате, али су многи од њих изборе одбацили као фарсу. Иако је победио са скоро 90 одсто гласова, ситуација на терену деловала је безизлазно, јер су нарасла Исламска држава и друге антивладине формације заузимале бројне велике градове и важна подручја земље. ИД је у Сирији и разореном Ираку чак прогласио и калифат. Асад је био сатеран у ћошак. 

Асад је преживео 

Грађански рат у Сирији улазиио је у пету годину, а владни снаге су пртрпеле прегршт пораза, укључујући и губитак стратешки важног града Идлиба. Председник Русије Владимир Путин је у септембру 2015. године одлучио да помогне Башару ел Асаду и наредио бомбардовање позиција које су заузели побуњеници. Помоћ Москве је у великој мери преокренула исход сукоба у Асадову корист. Сиријска војска додатно је оскољена када је и Иран пружио адекватну подршку.

Руска војска изводила је интензивне ваздушне и ракетне нападе на значајна упоришта побуњеника у Алепу 2016. и Гути 2018.

Међународна заједница поново је оптужила Сирију, овога пута и Кремљ, да су њихове трупе користиле "сарин" током акција у појединим сиријским градовима. Пентагон, подржан од Лондона и Париза, то је искористио као разлог за повремене ваздушне нападе на објекте повезане са "програмом хемијског оружја сиријског режима".

Провладине снаге, потпомогнуте Русима, нису претрпеле озбиљнију штету, и усредсредиле су се на заузимање Хомса, Дера и Идлиба, последња три опозициона бастиона.

Када су владине снаге заузеле Хомс и Дер, Уједињене нације су упозоравале да ће у Идлибу доћи до крвавог сукоба ако буде масовних борби, јер у граду и истоименој покрајини живи више од три милиона цивила. Офанзива је на кратко обустављена 2018. споразумом између Русије и Турске, која је тражила демилитаризовану тампон зону дуж линије фронта и повлачење џихадистичких бораца из провинције.

Пошто договор није испоштован, сукоби су настављени 2019, а скоро милион цивила је напустило своје домове пре него што су Анкара и Москва договориле још један прекид ватре у марту 2020. Асад је опстао и успоставио контролу над већим делом земље. Побуњеници су преостали у фрагментима. 

Нова криза и о(п)станак

Башар ел Асад је убрзо по поновном успостављању контроле над већим делом Сирије преусмерио своју политику на суочавање са нараслом економском кризом и, барем формално, обновом земље. Убедљиво је победио на изборима за шефа државе 2021. године, у јеку пандемије коронавируса, освојивши више од 95 одсто гласова. 

Почетак четвртог мандата обележили су и спорадични сукоби са неколико преосталих побуњеничких група без велики померања на терену. Ипак, једна група џихадиста и побуњеника преузела је крајем новембра 2024. део територије који је држала војска лојална Асаду. После Идлиба, стигли су до Алепа, на северу. По први пут у последњих неколико година сиријски председник се поново повлачи.

Побуњеници опкољавају Дамаск и то сматрају "завршном операцијом" њиховог новог покушаја свргавања Асада. Сиријска војска негира да се њихове снаге повлаче из престонице, док провладини медији истичу да лидер земље неће напустити Сирију у наредном периоду. Државу ипак напуштају стране дипломате и грађани, а препоруку да исто учине издала је и амбасада Србије у Дамаску. 

Развоју догађаја допринео је и рат који Израел води против Хамаса и Хезболаха, као и сукоб са Ираном. Русија је у међувремену оптерећена украјинским фронтом и међународном изолацијом. Помоћ са те стране у овом тренутку не може да дође тако брзо и у пуном обиму. Асад се суочава са новом кризом.