7
Извор: Politico.com

Зашто Арапи не желе САД у Сирији

Арапи не мрзе америчку слободу, већ мрзе чињеницу да је Вашингтон издао идеале због нафте, закључује Роберт Кенеди Млађи у опширном тексту о последицама америчке политике на Блиском истоку. Преносимо део из текста, објављеног на порталу Политико, који се односи на кризу у Сирији.

Док послушни амерички медији као папагаји понављају мантру да војна подршка САД искључиво служи у хуманитарне сврхе, многи Арапи виде тренутну кризу као још један рат за нафтоводе и геополитичке интересе. Пре дубљег падања у ватру, било би паметно размотрити чињенице које подржавају то гледиште.

Према њиховом мишљењу, амерички рат против Башара ел Асада није почео мирним грађанским протестима током Арапског пролећа 2011. године, већ деценију раније када је Катар предложио изградњу 1.500 километара дугог и десет милијарди долара вредног гасовода кроз Саудијску Арабију, Јордан, Сирију и Турску.

Катар са Ираном дели гасно поље "Јужни парс", које је најбогатије налазиште природног гаса на свету. Доскорашњи ембарго забрањивао је Ирану да продаје гас у иностранству. Са друге стране, гас из Катара може да стигне до европских потрошача само морем, што ограничава количину и значајно поскупљује транспорт.

Замишљени гасовод повезао би Катар директно са европским тржиштем преко гасних складишта у Турској, што би допринело доброј заради од транспорних маржи. Турско-катарски гасовод пружио би сунитским краљевствима кључну доминацију над светским тржиштем природног гаса, што би ојачало и Катар, америчког најближег савезника у арапском свету.

На територији Катара налазе се две огромне базе америчке Војске и централна команда за Блиски исток.

Европска унија, која 30 одсто својих потреба за гасом набавља у Русији, једнако је заинтересовна за тај гасовод. То би земљама ЕУ пружило јефтину енергију и ослобађање од Путинове екномске и политичке стеге. Турска, руска муштерија број два, нарочито је била нестрпљива да се ослободи гасне зависности од историјског ривала, како би се позиционирала као важан чвор за азијске енергенте на путу ка европском тржишту.

Од катарског гасовода профтирао би и конзервативни сунитски режим Саудијске Арабије који би стекао упориште у већински шиитској Сирији. Геоплитички циљ Саудијаца је да зауздају економску и политичку моћ свог највећег ривала, шиитског Ирана блиског ривала Башара ел Асада. Саудијска краљевина схватила је америчку помоћ шиитском режиму у Ираку у преузимању власти (и скорашње укидање трговинских санкција Ирану) као деградацију статуса регионалне силе и зато се већ укључила у рат у Јемену. Тај сукоб у директној је супшротности са иранским интересима, уз саудијски геноцид против племена Хути, који Иран подржава.

И наравно, ту су и Руси код којих 70 одсто извоза гаса одлази у Европу и који гасовод који би повезивао Катар и Турску виде као суштинску претњу. С Путинове тачке гледишта, катарски гасовод је завера НАТО како би се променио статус кво, Русији ускратило једино упориште на Блиском истоку, угушила руска економија и окончала руска доминација на европском тржишту енергената. Још 2009. године, Асад је рекао да ће одбити да потпише споразум којим би дозволио да гасовод прође кроз Сирију како би "заштитио интересе руских савезника".

Асад је додатно разгневио сунитске монархе у Заливу пошто је подржао руску идеју о "Исламском гасоводу" чија траса води преко иранске стране гасних поља, кроз Сирију па све до либанских лука. "Исламски гасовод" би начинио шиитски Иран, а не сунитски Катар званичним снабдевачем на европском енергетском тржишту и драматично повећао ирански утицај на Блиском истоку и у свету. Израел је, разумљиво, био одлучан у намери да подрије "Исламски гасовод", који би донео право богатство Ирану и Сирији и ојачао њихове штићенике, Хезболах и Хамас.

Тајне депеше и извештаји америчких, саудијских и израелских обавештајаца наводе на закључак да су војни и обавештајни планери, у тренутку када је Асад одбацио катарски гасовод, хитро дошли до заједничког закључка да је сунитска побуна у Сирији усмерана ка свргавању на сарадњу неспремног Асада изводљив пут ка остваривању заједничког циља - гасовода између Турске и Катара.

ЦИА је, према извештајима које је објавио Викиликс, почела да финансира опозиционе групе у Сирији још 2009. године, односно недугу пошто је Асад одбио да подржи гасовод. Важно је напоменути да се ово десило много пре устанка против Асада, који је био инспирисан Арапским пролећем.

(Извод из опширног чланка Роберта Кенедија Млађег објављеног на сајту politico.com)