Једини либијски фелдмаршал, од Ленглија до Москве и назад

Породице неколико Либијаца које су снаге самозваног фелдмаршала Калифе Хафтара мучиле и касније ликвидирале током неуспешног похода на Триполи, изашле су незадовољне из суднице федералног суда у Вирџинији, пошто је суткиња Леони Бринкема одбацила њихов предмет.

Суткиња Бринкема је одбацила ову тужбу у априлу. Свега четири месеца касније, Хафтар се састао са командантом америчких снага у Африци, генералом Мајклом Ленглијем у Бенгазију, са којим је разговарао о сарадњи и безбедности.

Од 2019. године, када је Хафтар повео трупе у поход на Триполи, у чијим су га предграђима, уз здушну подршку Турске, на једвите јаде зауставиле снаге тамошње владе Хафтар у документима Стејт департмента слови као сарадник "других држава, од којих добија војну помоћ и плаћенике", укључујући и руску компанију "Вагнер".

Напад на Триполи пратиле су оптужбе за ратне злочине, убиства, мучења, насилну регутацију, уз неколико навода о стрељању заробљеника и сакаћењу њихових тела.

"Хафтар је показао жељу да продуби безбедносну сарадњу са САД", наводи се у саопштењу америчке афричке команде.

Ленглијев претходник на месту команданта афричке команде,генерал Стивен Таузенд је Хафтара називао "фактором дестабилизације", оптужујући га да уз руску помоћ спрема ваздушне нападе у којима ће "руским авионима пилотирати Руси".

Херој, побуњеник, шпијун или ратни злочинац

Хафтарова офанзива на Триполи 2019. године окончана је после жестоких борби које су делове престонице оставиле у рушевинама, испод којих су, како тврде ривалске групе, скривене масовне гробнице жртава његових снага.

Хафтар је у више наврата демантовао те оптужбе, али је неколико људи иницирало подизање оптужница пред америчким судовима. Пред судом у Вирџинији је оптужен да је, током опсаде Триполија, "изгладњивао" људе који су се налазили на супротној страни фронта, па су били принуђени да "једу корење и траву". Оптужбе за серију убистава које су починиле његове снаге односе се на опсаду Бенгазија 2016. године.

Сматра се да је његов утицај у доброј мери смањен после неуспеха похода на Триполи, али га и даље прати "слава" коју је покупио док се борио против Израела током Јомкипурског рата и нешто касније, када је с групом официра планирао побуну протиф Гадафија.

Хафтар се још 1967. године придружио либијским добровољцима пред сукоб са Израелом који је трајао свега шест дана, па будући фелдмаршал и његови саборци нису стигли да се истакну.

Шест година касније, био је део либијских експедиционих снага током Јомкипурског рата, али Гадафијева јединица није никада стигла до линије фронта због противљења египатског председника Анвара ел Садата.

Провео је три године у либијском затвору, пре него што га је ЦИА са још 350 сарадника пребацила у Америку где је убрзо добио и држављанство САД. До повратка у Либију живео је у Ленглију, где се налази и седиште Централне обавештајне агенције.

Гадафијев суд га је осудио на смрт, а после грађанског рата био је један од главних команданата војске нове државе.

"Најмоћнији командант", како су га звали противници, покренуо је 2014. године офанзиву против исламиста који су ратовали на страни Општег националног конгреса, што је на концу прерасло у нови грађански рат у Либији.

Офанзива против исламиста донела му је прегршт поена у Вашингтона јер је у серији сукоба са лица земље просто збрисао припаднике исламске Аншар ел Шарије, одговрне за убиство америчког амбасадора Криста Стивенса у Бенгазију 2012. године.

Осим Американаца, након пада Гадафијевог режима, Хафтара су помагали Русија, Египат, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати.

У јуну, Русија је обећала Хафтару да ће драматично појачати борбене капацитете његових снага, док су у претходних неколико година стотине бораца које су обучили амерички специјалци, временом, прешли у редове Хафтарових снага.

Либија се, као држава, практично распала паралелно са падом режима Моамера Гадафија 2011. године. Од тада, земља је подељена на западни део који води влада у Триполију и Хафтаров исток. Надаље, Либију тероришу и десетине локалних милиција.

Серија покушаја да се у држави одрже било какви избори окончана је неуспесима и нападима на изданке будућих изборних институција.