Четвртком у 9: Косово, од Руског конзула до Путинове глобалне употребе

Иван Степанович Јастребов, пре 145 година постављен је за руског конзула у Призрену где је својом дипломатском активношћу штитио Србе на просторима Косова и Метохије. Владимир Владимирович Путин данас Косово користи у глобалним политичким надгорњавањима као пример лицемерја Запада.

Драшковић: Јунаци романа далеко од обожавања Милошевића

Писац романа "Руски конзул" и некадашњи министар спољних послова Вук Драшковић каже да је роман писао 1987 и 1988. године када је, како истиче, прокључао косовски казан.

"Када је 1987. године у Косову пољу Слободан Милошевић рекао народу 'Вас не сме нико да бије' представило га је као новог Месију, а тога нема у роману зато што главни јунаци били далеко од те ватре и обожавања Месије, јер су њихови погледи и искуство говорили нешто друго", наводи Драшковић

Подсећа да је лик професора веровао да се у њега преселио дух давно преминлог Ивана Степановича Јастребова па је отворио конзулат царске Русије из кога "пише Достојевском".

Драшковић каже да се нада се да ће у ТВ серији, пошто у филму те сцене нема, бити приказано, по наређењу Удбе 1949. године, минирање цркве у Ђаковици посвећене деци умрлој од глади када се српска војска повлачила преко Албаније.

Додаје да су од цигала те цркве саграђани јавни тоалети.

Димитријевић: Филм нас враћа у срж косовског проблема

Историчар Бојан Димитријевић сматра да је филм упечатљив. Описује успоставу албанске власти преко тадашњег Покрајинског комитета Комунистичке партије, притиска на српско становништво.

Најупечатљивију сцену у филму види када се на суђењу доктору појављују српски сведоци који га оптужују. Ефектан је према гледаоцу враћа нас у срж проблема на КиМ, додаје Димитријевић.

Према његовим речима, оставља утисак на гледаоца да као да време што се тиче КиМ стоји и да је само запаковано у другу форму тадашњи Покрајиснки комитет КП и милицију.

Ристановић: Ђаковица изузетан пример за комплетну ситуацију на КиМ

Научни сарадник Института за српску културу у Лепосавићу, аутор књиге "Косовско питање" Петар Ристановић каже да је Ђаковица која је место дешавања у роману и филму изузетан пример за комплетну ситуацију на КиМ.

Ристановић напмиње да је Српска улица у Ђаковици која се спомиње у филму заиста постојала, где је дуго живела српска заједница.

"Осамдесетих је остало око три хиљаде Срба у Ђаковици, бројно су се осипали, забрањено им је било да обнављају куће због новог урбанистичког плана, због кога су потом срушене и изграђене нове за Албанце, када се они буне. Из Ђаковице се пише прва петција где се прескачу Покрајинске власти што је био преседан", објашњава Ристановић историјске околности.

Према његовим речима, Ђаковица је својеврсни центар албанског покрета и доста тадашњих покрајинских функционера су били из Ђаковице.

Када је КиМ 1966. година постала република по свему осим по имену, Албанци тада добијају апсолутну власт, амандманима на Устав СФРЈ из 1968. се то легализује, напомиње Ристановић.

Бојан Димитријевић подсећа да се после Другог светског рата Албанија готово сматрана седмом југословенском републиком, после рата али да је "та љубав " трајала само до Резолуције Информбироа 1948. Касније долази до отопљавања на културном нивоу, када се покрајинске и власти Албаније повезују.

О Ранковићу и исељавању Срба

Указује на то да је стереотип о Александру Ранковићу као заштитнку Срба на КиМ настао због наредбе да се скупља опружје од Албанаца 1955 и 1956 а исељавање Срба константно траје од 1945. до сада.

Петар Ристановић скреће пажњу на то да се Србима колонистима који су дошли 1941. године забрањује повратак после Другог светског рата па су се многи снашли другачије, настанили се у Војводини.

Према његовим речима, од 1945. до средине шесздесетих година не постоје поуздани подаци о броју исељених Срба. "Сигурно је да су се из Подујева и околине иселили готово сви. Подаци од средине шездетих до краја осамдесетих говоре да се иселило од 150 до 160 хиљада Срба.

Димитријевић истиче да су се смени Ранковића на Брионском пленуму 1966. радовали и и Покрајински и српски руководиоци. "Титу је било у плану да припоји КИМ Албанији, али да га касније то више није занимало."

Каже да Ранковића није много занимало КиМ, а оно је искоришћено за смену. "Ранковића је само био једном на КиМ, сматрао је да се Албанцима који су сарађивали са режимом Енвера Хоџе не треба да судити."

На питање да ли се променио и од српског националисте постао заговорник Југославије, Вук Драшковић одговара да се ништа није променило и да је Југославија једина земља у која је могла да обједни све Србе под један кров.

"Не говорим о идеологији него о држави. Требало је бранити државу а не идеологију (комунизам) као што је био случај", додаје Драшковић.

Димитријевић указује на то да су побуне Албанаца су сталне 1913. када Косово поново постаје српско. "Као да се мислило да ће Косово само да се интегрише, најлошији кадар у СФРЈ је долазио ту, успешни су одлазили у западне делове земље."

Демонстрације 1981. и политика према КиМ

Петар Ристановић каже да је у време великих Албанских демонстрација 1981. године Приштина имала до 100.000 становника а међу њима је доста младих.

Иако се много улаже у КиМ, и то чак више од деведесет одсто из централне Србије, сматра да је инвестициона политика лоша.

"Улаже се у оно што не доноси радна места, студирају се друштвне науке после којих нема запошљавања, бес и незадовољство расту. Демонстрције 1981. године су организоване али бес је био стваран, усмераван ка национализму", објашњава Ристановић.

На питање која власт је водила најгору политику према КиМ, Ристановић сматра да ако Србима није боље онда ту није било разлике ни у политици. "Јако лоше стање је последица онога што је лоше рађено деценијама – педесетим, шездесетим, седамдесетим и осамдесетим и без њих није могуђе разумети ни бомбардовање НАТО-а 1999.године."

Димитријевић указује на то да су све власти биле склоне да се не говори о правим проблемима. "Често се није говорило о стварима, о Уставу 1974. године се ћутало у јавности, 1981. о демонстрацијама".

"Страни фактор увек нађе камен спотицања за власт у Београду. Сада ту види Бањуску и Милана Радојичића где се то перципира као терористички напад", каже Димитријевић.

Вук Драшковић сматра да би уласком у ЕУ Београд и Приштина решили спорове јер би тада границе постале неважне, ако би се испуниле гаранције за Србе и Ахтисаријев план према којем би, тврди, Срби имали више права него у оквиру самоуправе у било којој општини у централној Србији.