Платформе друштвених медија су већ опоменуте што подстичу креаторе садржаја да наљуте своју публику. Али ове критике су биле усмерене само на садржаје направљене да разбесне људе и мотивишу их да се ангажују са објавом, што се често назива „мамац за бес” ("ragebait").

Прилична пажња је посвећена овом питању, чак им је приписан и део кривице за политичку поларизацију последњих година – али бес није једина емоција која наводи кориснике да се задржавају у одељку за коментаре или поделе неки видео.

Туга као мамац

Интернет је преплављен такође и садржајима које неки називају „тужни мамац“ ("sadbait"). Привлаче далеко мање пажње, али неки од најуспешнијих онлајн садржаја данашњице су меланхолични и мелодраматични. Инфлуенсери снимају себе како плачу. Преваранти маме своје жртве причама о несрећној судбини.

Туга је осећај за који људи мисле да желе да избегну, али изгледа да суморне, мрачне, па чак и узнемирујуће објаве, изненађујуће добро раде и са људима и са алгоритмима који им служе. Успех 'тужног мамца' много нам говори и о интернету и о нама самима.

„Приказ било које врсте јаких емоција – љутње, туге, гађења или чак смеха – привлачи гледаоце“, каже Сома Басу, новинарка и истраживач на Универзитету Тампере у Финској, која проучава како се медији пласирају на мрежама.

Креатори садржаја знају да њихова публика скролује кроз бесконачни низ видео-снимака које би могли да гледају, тако да јасна и упечатљива емоционална привлачност може да их натера да се задрже. Али, према Басуовој, постоји нешто посебно у сликама туге, што може да замагли границу између публике и садржаја, стварајући могућност за посебну врсту везе.

Тужно је тужно без обзира да ли је аутентично

Ова врста 'мамца' не мора увек да буде реално тужан за гледаоце. Још један вирални жанр на Инстаграму и Тик-току садржи срцепарајуће слике мачака генерисане вештачком интелигенцијом – испод којих је подвучена такође ВИ обрада меланхоличног дела песме Били Ајлиш What Was I Made For у којој текст замењује мјаукање. Ови јадни мачићи постали су толико популарни да је Били Ајлиш извела овакву верзију песме у Медисон Сквер Гардену у октобру, уз публику која ју је са одушевљењем пратила.

'Тужни мамац' не мора да приказује ни праве људе који су тужни и несрећни. У пролеће 2024. године, слике рањених ветерана и сиромашене деце које је створила вештачка интелигенција доминирале су у објавама на Фејсбуку, где су поједине имале највећу интеракцију на платформи.

Када је слика вештачке интелигенције која приказује замишљену жртву урагана Хелене постала вирална у САД, утицајни десничари, па чак и републикански политичар, одговорили су да „није важно“ што је слика лажна јер је одјекнула међу људима. Стварни или не, људи воле да буду преплављени осећањима.

Садржај који „храни“ алгоритам

Истраживачи који анализирају веома емотиван садржај на мрежи, било да су у питању дезинформације или мимови, повезују његов успех са циљевима платформи друштвених медија за повећање ангажовања корисника. Њихови алгоритми су подешени да појачају објаве на којима корисници проводе највише времена коментаришући, гледајући и делећи.

Што више објава привуче реакција, из било ког разлога, већа је вероватноћа да ће га други видети.
Сасвим је логично – корисници интернета, попут филмске публике и читалаца књига, одговарају на тужне и сентименталне садржаје, а алгоритми то награђују.

На великим платформама друштвених медија, креатори садржаја су плаћени на основу мерења колико дуго и дубоко корисници остају на њиховим објавама. Најбољи начин да дођете до гледалаца је да умирите алгоритам. Креатори покушавају да схвате шта ће машина да промовише и да од тога направе више – а повратна спрега се наставља.

Можда немамо прилике да испољимо емоције

Технике које креатори садржаја користе за прикупљање прегледа могу пробудити цинизам, али видео- снимци са мамцима не изазивају само емоције, они могу да понуде прилику да их осетимо и истражимо, каже Нина Луц, истраживач дезинформација са Универзитета у Вашингтону.

„Не мислим да је то само одговор на сам садржај“, каже Луцова, „већ пре садржај служи као простор који може омогућити људима заједничких интересовања и искустава да се окупе“.

Налози на Тик-току који објављују слајдове замућених црно-белих фотографија уличних светиљки са пратећим текстом о депресији добијају милионе прегледа – чак и профили на којима стоји позив “СОС линија је отворена ако ти треба помоћ”.

У коментарима на слике уплакане деце и рањених ветерана које је очигледно створила вештачка интелигенција, људи у коментарима искрено говоре о својим проблемима. „Читала сам коментаре и дискусије о силовању, побачајима, дечијој парализи, абортусу, губитку браће и сестара и деце, дубокој усамљености и кризи вере“, каже Луцова. „Тешке и тужне ствари. Неколико пута сам морала да искључим компјутер.“

Коришћење објава као места за разговор о проблемима је стара пракса на друштвеним мрежама. „Људи траже везу и налазе је на можда неочекиваним местима.”

А пошто корисници говоре о сопственим животима у коментарима на тужне видео-записе, то привлачи пратиоце и одржава алгоритам.

Лекције плакања

Сома Басу је проучавала необичан жанр депресивних видеа на индијским друштвеним медијима. У овим такозваним „уплаканим видео-снимцима“, индијски инфлуенсери плачу и синхронизују покрете усана на аудио-записе песама из филмова или песама на Тик-току. Била је то читава поткатегорија виралног садржаја пре забране апликације у тој земљи 2020. године.

Толико је била успешна да су постојали видео-снимци са упутствима за креаторе садржаја како да науче да плачу у својим објавама. После забране, многи инфлуенсери који су своју каријеру остварили снимцима на којима плачу прешли су на Инстаграм рилсе.

„ Овакви садржаји постају вирални јер се не уклапају у прихваћене друштвене норме“, наводи Басуова. Видети како људи изражавају емоције које се обично испољавају у самоћи нуди гледаоцима „редак и привлачан приступ нечему што је приватно, лично, скривено“, додаје.

Лакше нам је кад видимо да и други плачу

Ова врста дигиталне интимности може изгледати као воајеризам гледалаца и егзибиционизам креатора садржаја, али тужан садржај такође има и дубљу функцију. Он разоткрива и описује неке аспекте офлајн друштва, напомиње Басуова.

„У свом страственом приказивању емоција, ови видео снимци компликују и разоткривају пукотину између различитих врста подела – класе, касте или етничке припадности, пола, сексуалности, писмености и тако даље.“

Прекршај показивања емоција када не би требало, или саосећања са неким другим са друге стране друштвене поделе, део је онога што привлачи гледаоце да прате видео-снимке људи који плачу, каже Басуова. На Тик-ток видео-снимцима, као и у другим врстама уметности или перформанса, може се изађи из уобичајених оквира онога што друштвене норме и очекивања дозвољавају.

Још један фактор који тужан садржај чини привлачним за гледаоце је континуирано преиспитивање онога што он може да значи. „Нове интерпретације се јављују како садржај кружи кроз различите друштвене групе. Ови видео снимци подстичу различите друштвене везе“, наводи Басу.

Видео уплаканог тинејџера који истражује какав је осећај плакати у јавности, може да се претвори у видео монтажу у којој ће га неко исмејати, али уједно може изазвати да се две жене на различитим крајевима света повежу преко приче о својој деци, или успешног бизнисмена који вози луксузни аутомобил подсетити на време када је и сам био исти такав уплакани тинејџер.

Дигитална стварност није одвојена од реалности

Међутим пречесто, напомиње Нина Луц, стручњаци посматрају дигиталне екосистеме као да су људи несвесни учесници у огромној машинерији за привлачење пажње. Постоје важне економске, психолошке и технолошке силе које управљају рекама интернета, додаје, али то не значи да су корисници несвесни.

„Људи ово схватају. Свакодневни корисници разумеју економију ангажовања“, каже Луцова. „Морамо да се удаљимо од оваквог схватања да публика не зна ништа о овој динамици – она је у њеном средишту!“

Људи на мрежи нису као риба у бурету – уместо тога, они су паметни потрошачи који користе буре, воду у њему и удице које висе као алате за постизање сопствених циљева. То је можда разлог зашто је велики део ангажовања око садржаја са 'тужним мамцем' које проучавају истраживачи „уједно иронично и искрено”.

Опет алгоритам

У ствари, једна популарна метода конзумирања ове врсте садржаја служи као коментар на сам садржај, каже Басуова. Корисници деле тужне и друге срцепарајуће објаве како би им се ругали и исмејали, или их чак сабирали у компилације такозваног „кринџ“ садржаја.

Али за алгоритме који управљају садржајем, лајк је лајк, био ироничан или не. Многи корисници разумеју да алгоритми и креатори садржаја желе да манипулишу њима, истиче Луцова, и могу да препознају када је објава неискрена.

Али ако корисници ступе у интеракцију са објавом, то је и даље успешно, без обзира на то зашто и како то раде. Али као и било шта друго на мрежи, 'тужни мамац' садржај може функционисати и из једноставног разлога: људи просто желе да га виде.

У мраку, чак и познато окружење постаје нејасно и збуњујуће.

„Фантазија је погонско гориво за ноћни страх или за страх од мрака. Деца која имају бујну машту, деца која воле и радо конзумирају садржаје који распирују ту машту су деца која су можда склонија томе да развију неки облик страха од мрака.

Aли, у исто време су то деца са којима на игровни начин можете правити стратегију како да се те опасности, под знацима навода, некако и одагнају. Тако да су то у исто време и деца која су пријемчивија за сваку врсту интервенције и за родитељско вођење у том контексту”, каже психолог Радмила Вујић Бојовић.

Блага светлост у соби, рутинске активности пре спавања, попут читања омиљене приче, и постепено навикавање на мрак, могу да помогну смањењу страха. Кључни корак је, свакако, разговор с дететом.

„У сваком случају – не негирати страх, не правити се као да га нема, не преувеличавати страх, не говорити само о томе, не фиксирати дете на ту ситуацију, правити са дететом заједно неку игровну стратегију како да се бори против тих неких страшних `ала и баука` које у мраку можда вребају. То неко ноћно светло као сасвим добро прелазно решење и онако један здрав приступ томе да је ок и некад да се нечега и плашити”, објашњава Вујић Бојовић.

Ипак, страх од мрака има и своју позитивну страну. Он помаже деци да науче да се суочавају са изазовима и да развију храброст.

Победа над страхом од мрака гради самопоуздање и показује детету да је способно да савлада и веће препреке у будућности.

Хуан Бернабе је био запослен у клубу већ 15 година и његов задатак није био само тај да брине о маскоти фудбалског клуба већ и да буде амбасадор у школама у које је водио са собом познату женку орла Олимпију која је симбол „Лација“ и коју навијачи обожавају и радују се сваком њеном лету када тај клуб игра на свом стадиону.

Бернабе је још 2021. био у центру полемика када је поздравио навијаче римским поздравом који се везује за фашизам, али тада клуб није реаговао као сада када је он јавно приказао фотографије полног органа које су после скинуте са друштвених мрежа, а позната емисија Хијене је испратила сваку фазу те операције.

Тада је Бернабе који има 56 година изјавио да воли секс и да не жели да има проблем на том плану те је због тога уградио пумпице-протезе. Лацио је већ званично започео разговоре за новог тренера орла јер Бернабеу неће бити пружена друга шанса због „тежине његовог геста“ како је поручио Лотито који је обавио први разговор са Моником, великом обожаватељком „Лација“ често присутној на северној трибини стадиона и која је при том и тренер птица.

Бернабе се извинио рекавши да је његов циљ, приказујући полни орган у ерекцији на својим профилима био искључиво у научне сврхе, међутим то Лотита не занима јер не жели да „Лацио“ представља неко ко изјављује да мора да има полне односе два пута дневно.

Ко је Олимпија и каква је њена судбина сада

Олимпија је женка орла која је маскота клуба од 1. октобра 2010. и три пута прелеће стадион Олимпико пре домаћих утакмица Лација. Иако у читавој овој причи Олимпија није крива за понашање свог тренера у чијем је власништву, Лацио већ тражи новог орла јер је по речима Лотита, Олимпија везана за Бернабеа и то представља проблем.

Олимпија има распон крила од два и по метра, тешка је 12 кг и још увек живи у Формелу где је, како се наводи на LazioWiki, надгледају ветеринар и три друга тренера птица. Њено право име је Дулћинеа и била је купљена за 7.500 евра. Једе пилетину, лососа или зечетину једном дневно.

Обожава воду и често се сама купа и чисти у малим базенима. Она је златни орао рођен ван свог природног станишта.

Председник „Лација“ је изузетно љут због читаве ситуације те је изјавио за новинаре да он подвлачи праве животне вредности, да је орао имао улогу да ствара ентузијазам, лепу атмосферу и страст код деце према животињама, а онда се особа која брине о птици понаша потпуно противно моралним начелима.

Олимпија је, са клубом Лацио, била присутна и на сахрани Синише Михајловића.

Хуан Бернабе не схвата шта је толико лоше урадио и у сузама се извињава тражећи да му се врати старо радно место уз Олимпију и изјављује за медије да је „само приказао један део тела“ у научне сврхе.

Председник жирија наводи да роман одликује упечатљив и изнијансиран језик, као и изванредно изведена композиција.

„Кроз преплитање три исповедне приче, јунаци романа поверавају своје животно искуство у којем се лична патња и напор, да се опстане у временима великих историјских и друштвених ломова, сустичу са националним страдањем", додаје Петровић.

Подсетио је како није први пут да се роман Сање Савић Милосављевић нађе у најужем избору за исту награду, јер је била номинована и 2022. године за роман Теферич на Славији.

Осим романа Мартин удио, у најужем избору нашле су се и књиге Шибање Јовице Аћина, Лутам сад мртав светом Боривоја Герзића, Дуж оштрог ножа лети птица Тање Ступар Трифуновић и роман Баладе о страшном складу Александра Шурбатовића.

Чланови жирија били су Предраг Петровић, Весна Тријић, Слађана Илић, Петар Пијановић и Наташа Анђелковић.

Награда је установљена 2021. године. Награђивани романи су Приврженост Драга Кекановића, Папир са воденим знаком Горана Петровића и Пакрац Владана Матијевића.

Знамо да детету никад довољно пиџама, али исто тако знамо да ће се много више одушевити неком играчком и слаткишима. Вођени овом идејом, ослушкујемо дечје жеље и хитамо у продавницу како се не би распродала баш она лутка, аутић, робот или нешто друго што дете прижељкује. Чињеница је и да су играчке скупе, али када помислимо на радост и осмех детета када буде отварало пакетић, прелазимо и преко високих цена.

Наравно, очекујемо да се дете неће одвајати од нове играчке и да ће се наша инвестиција исплатити. Ипак, није редак случај да детету играчка досади након неког времена. Када се једном изигра, не вреди подсећање. Ипак постоје неке играчке које деци никад не досаде. Можемо их пронаћи у дечјим играоницама.

Што се тиче свега онога што имамо код куће, савет је да играчке повремено треба склањати, како би дете на њих заборавило. Када се поново појаве, оно ће вероватно пожелети да се њима игра. Биће му занимљиве као да су нове. Поново ће их откривати управо зато што нису биле увек на располагању.

Када су дечје играонице у питању, ситуација са играчкама је другачија. У дечијој играоници све је ново и занимљиво. Такође, дечије играонице опремљен су разноврсном понудом, тако да ту има довољно игара и играчака за разна интересовања.

Међутим, у дечјим играоницама постоје и неки садржаји које ретко ко може да има код своје куће. Пре свега, то су велике играчке попут трамболина, тобогана и двораца на надувавање. У стамбеном простору, било да је стан или куће, немамо места за такав вид играчака. Тек понегде у кућама које имају велика дворишта, углавном ван градских средина, буде понеко опремљено малим игралиштем са љуљашком, трамболином и слично. Ипак, велики простор унутра, који је попут полигона, нешто је што је својствено само дечијим играоницама.

Деца у одређеном узрасту имају потребу за сталним покретом. То укључује трчање, скакање, пењање, спуштање низ тобоган. Као да су укључили неке мале моторе и незауставно јурцали све док не потроше ту велику енергију. Када би било ко од одраслих пробао да их прати и опонаша, само врхунски спортисти би можда издржали тај темпо.

У становима немамо ни места ни услова за овако активно играње. Зато су ту дечје играонице, које су скројене за несметану игру. Такође, неопходно је обезбедити да простор буде безбедан и да дете не може да се повреди. Сви знамо колико нам бриге задаје намештај који нужно морамо имати у стану, када се дете разигра. Бринемо да се негде не удари.

У дечјој играоници нећете ићи за дететом и константно га заустављати. Простор за игру је веома велик. Подови, стубови и зидови у дечјој играоници где је потребно су обложени меканом сунђерастом или гуменом заштитом. Деца могу да трче и скачу до миле воље. Чак и она мало неспретнија, која често падају, немају где да се ударе.

Поред ових пространих полигона са меком подлогом, ту су и велике играчке попут двораца и тобогана на надувавање који су намењени за толико забавно скакање. Многи од нас одраслих помислимо зашто дечјих играоница није било кад смо ми били мали.

Дечије играонице имају права игралишта и на отвореном и у затвореном делу. Неки од најзанимљивијих чинилаца су разни лавиринти са пењалицама, тобоганима и љуљашкама. То су модерне и безбедне играчке које комбинују више елемената, а све добре дечије играонице их имају.

Деца су мали истраживачи, тако да им лавиринти омогућавају да се кроз њих провлаче и скривају, играју жмурке и слично. Такође, базени са шареним лоптицама су бескрајно забавни, а скоро свака дечја играоница их има.

Након пар сати проведених у активној игри у дечјој играоници, сваки малишан много лакше заспи и лепше спава. Кад је лепо време, одаберите дечју играоницу која има сопствено двориште са игралиштем за децу и кафићем за одрасле пратиоце.

Место на ком ћете пронаћи услуге дечјих играоница је веб-сајт Огласико одакле можете да кренете када бирате куда одвести дете на играње. Дечју играоницу одаберите у складу са временским приликама, а и погледајте да ли вам локација одговара. Упутите се и негде мало даље како бисте заједно са дететом открили неко ново и занимљиво место.

Већина дечјих играоница поред рођендаонице нуди и услугу дневног играња на које можете довести дете. Пре одласка их позовите и проверите да ли су слободни, пошто може да се деси да је баш тад у току прослава дечјег рођендана затвореног типа.

У Милану постоји, већ скоро годину дана, Музеј у самом центру града, који чува сведочења из школских дана, ђака из целог света. Зове се Музеј школских свезака, чува њих 2.500 и једини је такав музеј на свету.

„Овај музеј је резултат једног дугог истраживања које је трајало 20 година. Ми смо сакупљали и студирали ове свеске које су сведочења деце која су их поседовала. Дакле, хтели смо да сакупимо оно што представља историју, али са дечије тачке гледишта, да ујединимо на овај начин децу из свих делова света“, рекао је Томас Пололи, директор Музеја школских свезака.

Најстарија свеска је из Велике Британије из 1773. и то је била једна епоха у којој деца још увек нису могла слободно да искажу своје мишљење у свескама али су копирали реченице о моралним вредностима, о религији. А онда полако од 1800. и још више, од 1900. од деце се тражило да пишу о себи, о свом животу, њихова размишљања, и путем тих свески можемо да путујемо кроз мисли деце из прошлости.

Поред свезака из Италије ту су и оне из 35 других земаља, попут Кине, Јапана, Бразила.

„Захваљујући овим свескама видимо промене, нарочито у рукопису али пошто долазе из разних делова света имамо писма из многих земаља и различите начине писања. Током времена се променио и начин изражавања, како су се изражавала деца из 1920. па на даље је другачије од онога како се данас изражавају и речи које користе су другачије. Оно што је нама занимљиво јесте да без обзира где су живела та деца постоји нешто што им је заједничко, а то је уникатност њихових личности и други аспекти попут пријатељства, првог дана у школи, однос са родитељима и наставницима“, додао је Пололи.

Томас је основао Удружење „Отворене свеске" у коме је активно десетак особа и око 300 волонтера из целог света који преводе текстове а које он са великим стрпљењем дигитализује.

„Имамо и онлајн платформу дигиталног типа, једна врста Википедије где особе могу да се упишу и виде садржај и могу да нам помогну у преводу. Захваљујући Инстаграм страници коју многи прате добили смо свеске из разних земаља али нам фале они са простора бивше Југославије које би баш волели да имамо и на ћирилици и на латиници. Интересује нас и да имамо свеске данашње деце као сведочење за будуће генерација али у ери у којој је све дигитализовано плашимо се да би то могло да буде изгубљено. А речи које су остављене на парчету папира остаје много више него нешто што је написано на компјутеру“, каже директор Музеја школских свезака.

Ако икада посетите Милано, свратите у овај јединствени музеј и понесите неку своју стару школску свеску а можете им је и послати. Постаћете део историје а Музеј школских свезака ће вам бити врло захвалан.

„Са великом тугом објављујемо да је Џон Сајкс преминуо након тешке борбе са раком. Многи ће га памтити као човека изузетног музичког талента, али за оне који га нису лично познавали, био је љубазан и харизматичан човек чије присуство је уносило светлост.

Свакако је увек био у сопственом ритму и словио је за аутсајдера. У последњим данима говорио је о својој искреној љубави и о захвалности према својим обожаваоцима који су били уз њега током свих ових година. Иако је утицај његовог губитка дубок, а расположење мрачно, надамо се да ће светлост сећања на њега, угасити сенку насталу због његовог одсуства", наводи се у објави на Фејсбуку.

Енглески гитариста рођен је 1959. године у Редингу. Каријеру је започео је у хеви-метал бенду “Tigers of Pan Tang” са којим је објавио два албума 1981. године.

Због неслагања у беду, напустио је састав и придружио се групи „Thin Lizzy“ 1982. године. Са којом 1983, издаје албум Thunder and Lightning.

Потом се придружио групи "Whitesnake", са којим је снимио истоимени албум 1987. године и који је достигао платинасти тираж.

Убрзо Сајкс формира сопствену групу “Blue Murder“. Након два албума и једног лајв издања, кренуо је у соло каријеру.

Током деведесетих годна и раних двехиљадитих, Сајкс се бавио соло-каријером, а наступао је и са реформисаним саставом групе “Thin Lizzy“, на чијем је челу био до 2009. године.

Са мотивом да се такмиче и представљају Србију на овом престижном и све популарнијем такмичењу своје видео снимке послао је тридесетједан млади виртуоз, да би селекциона комисија састављена од музичких професионалаца изабрала шеснаест кандидата за национални избор који је одржан 15. и 16. јануара у Великој дворани Коларчеве задужбине.

После два дана представљања младих талената, стручни жири је изабрао представнике Србије за телевизијско музичко такмичење „Виртуози” које ће се одржавати и снимати у Будимпешти од 25. јануара до 1. фебруара.

Представници Србије

- Давид Божић, једанаестогодишњи пијаниста, ученик четвртог разреда музичке школе „Станковић” у Београду, у класи професора Иване Гомез Мартинез. Давид је одрастао у музичкој породици и добитник је бројних награда.

На меморијалном такмичењу за младе композиторе „Андрија Чикић” године 2023. освојио је другу, а већ следеће године прву награду у категорији од десет до четрнаест година.

- Нина Ракочевић, тринаестогодишња виолинисткиња, ученица је музичке школе „Коста Манојловић" у Земуну, у класи професора Санде Драмићанин. До сада је освојила више од четрдесет првих награда на републичким и међународним такмичењима, а најзначајнија међу њима је прва награда на такмичењу „Јарослав Коцијан" у Чешкој, на најстаријем светском такмичењу за виолинисте до шеснаест година.

Освојила је и прву награду на међународном такмичењу „Антонио Салијери” у Италији и на међународном такмичењу „Охридски бисери” у Македонији.

- Урош Адамовић, двадесетогодишњи виолиниста, завршио је Школу за музичке таленте у Ћуприји као ученик генерације, а сада је студент треће године на Универзитету за музику и сценске уметности у Грацу у класи професора Весне Станковић Мофат.

Активно наступа широм Европе на значајним светским фестивалима попут Вербиер фестивала у Швајцарској, Штифт фестивала у Холандији, ARLEMM и Раванелијус фестивала у Србији. Одржао је два солистичка концерта у Великој дворани Коларцеве задузбине.

- Вук Петровић, двадесетогодишњи саксофониста, студент на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Филипа Орловића.

До сада је постигао изузетне резултате на републичким и интернационалним такмичењима, а издвајају се прве награде на републичком такмичењу у Београду (2020, 2021, 2022), награда „Нинослав Свијић” као најбољи ученик дувачког одсека у школи „Исидор Бајић” у Новом Саду и апсолутна прва награда на медјународном такмичењу „Даворин Јенко” у Београду 2024.године.

Чланови жирија на националном избору били су: Србољуб Динић – диригент, генерални музички директор Штацтеатра у Брауншвајгу, шеф диригент Хора и Симфонијског оркестра РТС, Тијана Милошевић – виолинисткиња, професор на Факултету музичке уметности, концертмајстор Београдске филхармоније, Драган Ђорђевић Сузуки – виолончелиста, професор на Факултету музичке уметности, уметнички директор фестивала „Раванелијус”, Силвана Грујић – одговорни уредник Музичке редакције РТС, предавач на Факултету савремених уметности, одговорни уредник канала РТС Класика.и Александар Пековић – управник Коларчеве задужбине.

Национални избор је снимао РТС у великој дворани Коларчеве задужбине и биће емитован у оквиру две емисије, што ће претходити емитовању интернационалног такмичења „Виртуози”.

Под патронатом професора Александра Јеркова имао сам задовољство да са колегом и пријатељем Адамом Софронијевићем спроведем истраживање о везама Србије и Срба са Панамским каналом у периоду од сто година – од 1881. до 1981. године у богатом фонду Адлигатовог Музеја књиге и путовања и Музеја српске књижевности, као и у фонду периодике Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“.

Пронашли смо доказ не само да су Срби учествовали у изградњи канала, већ у постављању његових темеља!

Пронађена грађа је дигитализована и ускоро ћу је лично предати на свечаној примопредаји Народној библиотеци Панаме у Панама Ситију. Већ скоро месец дана сам у овој држави, а пре неки дан сам имао неколико важних састанака у панамској Народној библиотеци са директорком госпођом Маријом Бренес као и са другим библиотекарима и експертима панамске културе. Договорено је потписивање протокола о сарадњи и дугорочна и разноврсна сарадња у наредном периоду.

Иницијатива за сарадњу дошла је управо из Удружења Адлигат, пошто у целом региону Југоисточне Европе само код нас постоји Збирка Панаме. Пронашли смо праву ризницу материјала о изградњи Панамског канала у српским изворима. Да наведем само извештаје о тешком положају радника, о томе да је било Срба који су у Панами оставили своје животе и упозорења суграђанима да не наседају на позиве агената да одлазе на рад „у тај људски пакао“.

Немерљив историјски значај носи осам писама која је 1881. године послао један наш човек из Панаме. То је првокласна историјска грађа која дају ново светло о изградњи канала.

„Свака нова информација о историји Панамског канала је заначајна, како нама у Панами, тако и у светским оквирима, јер канал користи више од 170 земаља. Веома смо изненађени, чак узбуђени чињеницом да су у далекој земљи као што је Србија пронађени историјски докази о изградњи канала. Проширићемо познавање сопствене историје захваљујући вама”, изјавила је Дијана Ривас, менаџерка у култури задужена за односе са јавношћу Народне библиотеке Панаме.

У години када су Французи започели изградњу канала, 1881, изузетно редак опис живота радника настао је управо српском руком.

„Били смо изненађени постојањем овако значајне и квалитетне грађе. Нажалост име аутора је непознато, знамо му само иницијале В.М. На основу језика коришћеног у писмима са сигурношћу можемо да тврдимо да је пореклом из Војводине, највероватније Баната“, изјавио је Адам Софронијевић.

Један Србин дао је глас десетинама хиљада душа, безимених радника од којих су многи оставили животе на изградњи једног од најзначајнијих пројеката у историји планете. Можда није случајно што је и сам остао без имена и презимена. Био је један од ретких писмених радника свог доба, радио заједно са хиљадама најамника са разних крајева планете, често најсиромашнијих међу сиромашнима. Своја запажања написао је у низу писама која су објављена у часопису Отаџбина 1882. године, а написана годину дана раније. Пала су у заборав и била непозната стручној јавности до пре неколико дана.

За Легат породице Леко у Удружењу Адлигат Вера и Даница Леко поклониле су цео комплет листа Отаџбина који је објављивао члан њихове породице, славни академик, доктор и председник владе Владан Ђорђевић. Залагањем Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, цео комплет овог часописа је дигитализован, што је драстично олакшало претрагу и проналажење драгоцене грађе скривене на хиљадама страница.

Канал су у почетку градили Французи и српски радник је управо преко Париза, на француској лађи „Лафајет“, стигао до Панаме. Он детаљно описује узбуркано море и пловидбу, од њега сазнајемо како је тачно изгледао брод који је превозио раднике, затим прве утиске по ступању на копно, опис панамских градова тог доба, радних кампова, услова живота и рада, проблеме са којима су се суочавали.

Србин описује и корупцију. Већ у првој години изградње он сумња у успех француског подухвата, што ће се испоставити као тачно, јер ће се после осам година овај пројекат претворити у један од највећих финансијских неуспеха и скандала у историји Француске.

У писмима се описују болести и напади животиња, а званичне статистике сведоче да је првих година на изградњи канала настрадало више од 20.000 радника. 

Изузетно су значајни описи путовања панамском железницом која спаја Пацифик са Атлантиком, која се и данас сматра једном од најзначајнијих железничких линија планете.

Добијамо обиље података из периода и то таквих података какви углавном не постоје у другим изворима: опис стања на терену, свађа међу командантима, описи животних просторија, лова, бала у Панама Ситију. Већина догађаја који се спомињу нису уопште познати историјској науци, као што је корупција једног венецуеланског генерала који је избачен са посла. Али ми сазнајемо много више од пуке историјске чињенице.

Неименовани српски радник описује страх у радном кампу током побуне против корупције, како спавају са пушком уз узглавље… Тај српски радник уједно је талентовани путописац и ми смо открили не само значајни историјски траг већ и једног непознатог српског путописца из Латинске Америке, а то је тек реткост.

Панама у Суботици

Панамски канал је од самог почетка побуђивао велико интересовање српске јавности. У грађи коју смо пронашли, поред ексклузивних писама, сазнајемо да је у Београду на главном годишњем скупу српских инжињера одржано предавање о Панамском каналу још 1893. године, а поседујемо и цео текст тог предавања. О Панами и Панамском каналу пишу чак и Српске новине на Крфу 1917. године, усред рата. После Другог светског рата Југославија је банане увозила искључиво из Панаме, као солидарност због проблема у којима се Панама нашла (1975).

У истраживању је откривено и то да је реч „панама“ од краја 19. века до почетка Другог светског рата коришћена као синоним за мутан посао, корупцију и превару. Тако откривамо да се у Суботици појавила „панама“, да постоји „радикалска панама“, када разбојници некога опљачкају они су направили „српску панаму“, Војводином је „завладала панама“ итд.

Међутим на четрдесетак страница пронађених писама налази се права ризница која ће тек послужити историчарима и етнографима за ново осликавање настајања најславнијег канала, уз Суецки, на свету.

Кренуо сам стопама мог непознатог земљака Банаћанина. Прво сам се упутио да видим каква им је железница. Сада превози туристе у луксузном предратном вагону, али је пруга истоветна, а возови споља прљави и неуредни.

Када је Србин посетио Гамбоу 1881. године, то је било насеље са свега пет колиба.

Одлазим на лице места и затичем огроман хотелски комплекс са пет звездица и десетине напуштених зграда – некадашњих америчких објеката. Ту је и црква испред које стоји натпис: „Бог воли туристе!“ Док је мој земљак овде доспео чамцем у који му је упала змија отровница коју је успео да убије, ја сам велику реку прешао преко величанственог моста. Но прашума, сада под заштитом као Национални парк Сан Лоренцо, и даље је свуда око града. Провео сам неколико сати у шетњама туристичким стазама пробијеним кроз прашуму, па ми је лако да замислим колико је било тешко да се кроз њу пробија без стазе и богазе.

Град Колон који Србин описује као неугледну варош са једном улицом, гору од Панама Ситија, и данас заостаје за престоницом. Прљав и небезбедан град, други по величини у Панами са око 200.000 људи са околином, сада је много више од једне улице. У њему се налази и једина панамска зона слободне трговине са стотинама продавница и неколико огромних тржних центара.

Из писама сазнајемо да су ноћу раднике нападали „вампири“ и сисали им крв, али да нису опасни – колеге из Народне библиотеке Панаме сматрају да се ради о великим пијавицама које је Србин први пут видео у Панами. Тешко је одбранити се од змија и инсеката и томе сам такође сведок: после краткотрајне шетње по шуми завршио сам у осипу од уједа и чешао се наредних недељу дана. Као што је он написао пре скоро сто педесет година: „Само се човек зноји и чеше.” Чини се да је рад на каналу мањи проблем од преживљавања у тој средини.

„Сваки дан пада киша и капље су као тањири; сасвим тачан појам о атмосфери у којој живимо, даје парна соба у (х)амаму“, каже мој Банаћанин а ја бих се и са овим сложио. Од када сам у Панами, иако је у току сушна сезона, није прошао дан без топлог тропског пљуска.

Писма на моменте садрже хумор и види се и књижевни теленат непознатог аутора, као на пример у овом одломку: „Сад помисли: ићи у јутру у дивљу шуму, тући се са једном змијом, пловити по Rio Chagres у једној карлици и пуцати на кајмане; после подне возити се на железници у вагонима за стоку и завршити дан у фраку и белој марами уз шампањац (…) па зар то није живот?

Истина да би вам још чудноватије изгледало да сам вам рекао да сам на балу змију убио, и да сам по дивљој шуми у фраку и белим рукавицама шетао, но нисам хтео да пореметим кронолошки ред догађаја.”

Ево још интересантних одломака из писама које преносим без исправљања старог правописа:

Кад се сутра дан пробудим, већ смо у велико у Гаскоњском заливу, и море је страшно немирно. Треба ми више од једног часа да се обучем. То је права борба прво са чакширама, друго са умиваоницом. Изиђем мало на фердек: море је величанствено. Таласи високи као други спрат париских кула, на врху таласа бела пена, а иначе вода као мастило црна. Сви су скоро путници болесни: прави се концерат на фердеку направио; онима, који још нису болесни много не фали, и ја сам у том броду.

Лађа се тако љуља да се за нешто морамо уватити да не би пали. Ево звони за доручак. Једни у другог гледамо, а нико не сме да се усуди да уђе у трапезарију. Ја се на послетку решим, седнем за сто, и узмем једно ровито јаје, но пет минута доцније повратим га.

…

С једне стране стоји дувар а с друге једна даска – planche du roulis – тако, да кад је море узбуркано човек се мора ногама и рукама о дувар и о даску одупрети да се не би једнако котрљао. Салон је врло укусно и госпотски намештен, и украшен је плејеловим клавиром; места има за 150 лица. Лампе су све обешене на начин тако зван "à la Cardan", машина је 1000 коња јака и гори на дан 60.000 килограма угљена. Персонал је од 150 људи, а при само машини има их 45, као што видите то је права варош.

…

12-ог марта. Ноћ страшно немирна. Од морске болести нисам ни мало патио, но само сам из постеље испао, тако се лађа јако љуљала. Све су госпе болесне. Небо је још пуно облака.

…

18-ог марта. Нисам вам ових 5 дана писао јел је то сасвим немогуће било. Рђаво је време све крешчендо ишло, док није до праве буре дошло. Не може човек себи преставити како је то страшно но у исто време и величанствено позорје. Таласи као куће високи, море угасито црно, а небо скоро тако исто као и море црно, киша, ветар, грмљавина са муњама, вика морнара, а поврх свега тога глас капетана, који ладнокрвно даје заповести. Ноћу кад је човек у својој кабини, само чује како се море о лађу разбија, и како цела лађа шкрипи као да хоће да се разбије: па да видиш ондакако озбиљне мисли нападну човека. Што се мене тиче, ја сам цело време, фала Богу, здрав био, и врло сам срећан што сам кроз тај лом прошао, јер није вредно по мору путовати кад је море као огледало равно.

…

Колон је једно врло мало местанце, и управо се из једне улице састоји, куд год се човек окрене види неке баре од којих испарења чине ово место врло нездравим.

Прљавштина је врло велика : свиње трче по улицама, а то је још цпећа, јеп оне једу нечистоте које се из кућа на улицу бацају, и тим у неколико вароши чисте.

Није нужно да ти кажем да смо ноћ на Лафајету провели.

Воз је требао у 7 часова јутра да пође. Ми смо се сви у то доба око станице налазили, и у 7½ воз је још без локомотиве стајао; неки су од нас кафу пили, неки чај, без икакве бриге, кад на једаред ето ти локомотиве, и воз се крену без икаквог знака; многи су мислили да је то само једно приуготовно кретање, а неки, међу којима сам и ја био потрчаше за возом и ускочише у кола. Воз је доиста полазио, и ово беше један американски несташлук који је имао за последицу да је више мојих другара морало још пуних 24 часа у Колону чекати.

Од Колона до Панаме има 75 километара, и толишно се растојање путује читавих три и по часа. До душе воз врло често стаје, час да узме дрва час воде, а час каквог црнца који хоће да уђе у кола, или каквог путника да испусти. Кола су као она што служе у Француској за пренос стоке, и ја сам још био срећан те сам могао употребити једну врећу кукуруза, и тако сам могао да седнем и да се мало одморим. Сад ћу да вас зачудим, кад вам кажем да се за тако путовање плаћа 30 долара тј. 150 франака. Овде су све цене у тој сразмери: по овом примеру можеш судити о овдашњој скупоћи.

…

Носачима смо морали дати за сваки комад пртљага што су пренели од станице па до гостионице по једну пиастру т. ј. 5 динара, а растојање није веће, но као од Зеленог венца па до некадашње Варош капије.

…

Гамбоа је једно мало село, које се састоји из 5 колиба, у сред шуме, на обали Рио Шагра. Из Панаме се путује железницом до Маташина а одатле се иде уз воду у чуну – pirogue – један час и по, и онда се приспре у Гамбоа. Ту смо наш логор постројили, и сад је наш логор млого велики и лепши, но остало село, јер се састоји из једне дрвене бараке и четири колибе. У Бараки смо Натансон, М.... и ја у једној соби, наш шеф логора са женом и дететом у другој соби, треба да знаш да је цела барака велика као наша сала у Париском стану. Можеш судити како смо скучени.

…

Кувар нам је тако рђав да смо га ево три дана отерали па сад чекамо да нам други из Панаме дође. Међутим нам кува један црнац, и то нека егзотичка јела, која често не можемо да окусимо.

Вода је рђава и не смемо да је пијемо; пиће нам је неко овдашње Американско вино које свакад млако пијемо. Млеко нам је забрањено, а кафу овде не знау да кувају, тако да се прилично мучимо.

Ви се у вашим благословеним пределима у вече скидате, а ми се облачимо, јер свако јутро температура јако пада, и често се до шест степени спушта.

Овде у вече навлачимо вунене чарапе, вунене гаће, кошуљу и реклу од фланера, па се онда умотамо у шал, и тако умотани стрпавамо се у наш амак (hamac). Тy спавамо без јастука као сврдао (en tire-bouchon). Кад се човек навикне он може у тој справи да спава, али му је то у почетку немогуће. На постељу се не сме ни помислити, јер ноге од постеље дозвољавају свакојаким животињама више или мање опасним да се пењу у постељу, и положај постаје врло непријатан.

Само се човек зноји и чеше.

Првих дана кад смо овде дошли ишли смо често у лов на алигаторе, кајимане, а то је врло пријатан лов.Човек седне у чун тако зван пирога (то је управо наша карлица) па се вози по Шагру, и сваки час наилази на једног или више кајимана, па пуца на њих.

Због рада морамо често да одемо у никад недодирнуту шуму – forêт vierge – која је свуда око нашег логора. Врло је занимљиво ући у ту шуму у коју досад никакав човек није ушао. Пред сваким од нас иду два црнца са великим сабљама, и крче нам пут, а свуда око нас разне животиње бегаду и чини се прави русвај.

…

Јуче је поред мене прошла једна змија, која је два метра дужине имала, но са великим чизмама, које сам из Париза понео, немам се ничега бојати. Те су чизме за мене једно неоценимо благо. Ја сам данас једини у логору коме су ноге још здраве и читаве. Овде има нека врста буба које се зову чике (chiques) и које неосетно уђу у ноге, па ту лежу јаја, тако да се читав дар мар порађа. Ми имамо једног индијанца (peau rouge) који нам свако вече прегледа ноге и тражи чике и карапате. Карапата је нека друга врста буба, која се просто под кожу завуче па ту ћути. Тај „Црвењак по кожи“ налази код мене само карапате, а ни једну чику још није нашао. Сад ћеш се насмејати кад чујеш да ја ца тим Црвењаком говорим немачки. Где је он та језик научио то сам Бог зна… Али кад се човек родио у Београду, доћи у Гамбоа, и ту говорити немачки са једним индијанцем који врши дужности педикура, то превазилази све што се може замислити. Француз би казао: c' est un comble!

…

Ево сад морадох прекинути писање да убијем једног паука, који се спроћу мене по зиду шета. Ти су пауци, фала Богу доста ретки, али њихов ујед опаснији је него ма какве змије; они су рутави и велики као човечија песница. Овде би Т.. била најнесрећнија, она која се од једне муве у супи згади. Овде је човек у вечном друштву са црвима, мувама и свакојаким гадовима, тако, да кад хоћеш једну чашу ма каквог пића да попијеш, онда ти ваља стегнути зубе те да од зуба начиниш ђевђир противу тих разних животиња.

Данас смо имали 38 степени у сенци, у 11 часова ујутру, а сад у пет и по још је такова врућина да сам од простог писања у голој води. Ви ме зацело не би познали кад би ме видели усред прастарих шума, са енглеским шлемом, великим чизмама, без кравате etc.

…

Данас примих два ваша писма: не можете замислити каква је за мене радост долазак једне поште из Европе. Кад ми писмо дође ја направим једну лимонаду и једну цигару, легнем у хамак, па писмо отворим, тако да тог дана уживам укупно сва задовољства која се у овом пределу могу имати.

…

Питање је само дал‘ је доста плаћено 500 фр. за труд који се изискује од нас и за живот којим живимо. Дању се кроз дивље шуме ломимо; често се морамо са ужетима да вежемо јер нас свако погрешно корачање може у бездан да баци: од сваког се жбуна морамо да чувамо јер знамо да су свуд око нас најопасније змије.

…

У ово последње време нова се беда породила: ноћу нападају на нас вампири. Опасности нема никакве, само та вам животиња два три сата тако крв сиса да човек јако ослаби. Више су људи у бригади уједени били; ја сам, фала богу, још неповређен. Што нам је најтеже то је што смо од сваке моралне забаве лишени. По гдекад идемо у оближњу бригаду, па ту ручамо, и после ручка, о лепој Француској говоримо. Јуче смо присуствовали једном народном весељу и играли смо Натансон и ја са црним и жутим женама. Смејали би сте се, да сте нас могли видети.

…

Јуче дође Американска лађа чији долазак сви са највећим нестрпљењем очекивасмо, и баш никоме ништа не доносе. То је за нас велика туга. Ви се можда на мене љутите што вам чешће не пишем, но у томе грешите. Да знате колико ме ова свака реч зноја кошта, и колико ми треба срчаности да писање продужим, ви би ми лако опростили, али ви то, фала Богу, не знате.

…

Досад је све било у најбољем реду, и све би можда најбоље дуго трајало, да није иста личност намерила једног дана да се обогати кашаренем и експлоатацијом наших раденика и то на најпростији начин. Он куповаше у Панами свакојаку робу, хаљине, вино итд. и продаваше им исте ствари са добитком од 20 одсто. Једног дана примети наш шеф логора ову неморалну прометну радњу, и јави Натансону шта се чини.

Овај забрани истог дана да се такова радња продужи, и ту поче драма. Наш генерал знадући ко га је открио увати једног Индијанца црвењака, опије га и стрпа му ноже у руке са налогом да сбрише са овога топлога света шефа логора, но по несрећи за њега, а срећи за овог последњег, ми се ту у судбоносном магновењу нађосмо и склепасмо Индијанца који беше у осталом прешао меру опасног алколизирања. Од тога дана породише се у логору две странке. Ми чусмо од неких верних послужитеља (у малом броју) да тај човек људе противу нас буни, да се на то иде да се сви Европљани утамане, једном речи, живот постаде врло непријатан. Натансон нареди једну истрагу, и за време те истраге ми смо са чизмама и револвером, и поред пуне пушке спавали. Можеш помислити какав то сан мора бити. Концем истрага поста грозна за њега, и могли смо га у пркос свију препорука из бригаде наше истерати. Сад је све у своме реду, до прве прилике. Живот је овде пун такових случајева.

…

Бпаћајући се око 11 часова опазим у једаред једно три корака предамном једну црну масу која се кроз гране моташе, и од мене удаљаваше, опалим из пушке, а црна маса, иначе једна огромна змија, брзо лево кругом појури на мене; једва сам имао времена да је у главу нанишаним и другим пушкометом да је убијем – кад смо је за тим у логор донели и измерили, видели смо да има 3.50 м дужине а око 0.07 пречника у снази. У том сам се случају уверио: 1° да није лаж, што причају, да ранчернс змија на човека напада 2º да је врло непријатан онај тренутак у коме се тај напад извршује.

…

Сад помисли: ићи у јутру у дивљу шуму, тући се са једном змијом, пловити по Rio Chagres у једној карлици и пуцати на кајмане ; после подне возити се на железници у вагонима за стоку и завршити дан у фраку и белој марами уз шампањац и кадрил из "fille de madame Angot", па зар то није живот?

Истина да би вам још чудноватије изгледало да сам вам рекао да сам на балу змију убио, и да сам по дивљој шуми у фраку и белим рукавицама шетао, но нисам хтео да пореметим кронолошки ред догађаја.

…

Сваки дан пада киша, и капље су као тањири; сасвим тачан појам о атмосфери у којој живимо, даје парна соба у амаму.

…

Што се тиче нашег канала ја сам уверен да ће бити врло великих тешкоћа и да ће се бар до једног милијарда доћи.

…

Време је да завршим ово писмо, јеп је већ 11 часова (код вас је сад 4 часа) па треба да легнем, то јест да се учиним жертвом разних животиња.

…

Шта је, ту је, помислим, и ногом ударим змију тако срећно да јој главу изгњечим. Француз међутим постао беше сасвим зелен, а кад се ка њему окретох да му кажем да се више не плаши, дошло ми је да се из свег гласа смејем. Ја држим да је та змија морала пасти с’ какве гране у наш чамац; на сваки начин срећа ме је велика послужила, јер то беше једна врста змије коју овде зову „змија пет минута“ јер кад вас уједе, ствар више од 5 минута не траје.

…

Пруга је та управо један кајиш од 75 километара који се одмотава између два зида од зеленила кроз која је немогућно проћи.

…

При сваком путовању ма каквога рода кувар је без икаквог спора особа на коју се стичу пажње свију путника: кувар је предмет обожавања и често нам дође да клекнемо, предањ јер добро знамо да, кад би нам њега случајно нестало, све би путовање поремећено и осујећено било. Њему смо Еженија придодали да својим старим искуством над њим лебди, да изабира повољна места за логоре, да згодно постројава наше хамаке; као јестиво понели смо консерве, пиринча, бисквита и говедине исечене на каишеве и осушене на сунцу тако зване Тасахо (tasajo). Што се тиче свежег меса, ослањамо се на случај и на јуначке деснице: али та нас је нада нажалост често изневерила. Са пићем смо на против много срећнији, јеп док нам је често леб недостајао, увек смо пили шампањца и то од најбоље марке, Редерера, молим вас, за што смо имали доброти наших пријатеља да заблагодаримо.

Међутим ми пловимо весело уживајући присутне часови не бригајуићи за сутрашњи дан; с обе стране реке развија се дивна шума са својим опијајућим мирисом, са чудноватим чаром неприступне своје тајанствености.

Ми се дивимо ћутке овом силовитом развоју зеленила: дивимо се џиновским палмама са блистајућим се стаблом како се погињу под теретом грањастог свог врхунца; платанама са огромним њиховим листовима; ignerous како им се чврсто грање испреплеће под нашим главама и ствара нам небо зеленила. Често се напрасно призор мења; у место шумом обрасле обале, појављује се голо стење.

Река вијуга између два зида од гранита са 15 до 20 метара висине који се нагињу над нашим главама тако, да вас често страх обузимље да се то стење не сруши на вас.

На том голом камену поцрнелом од сунчаних зрака, животна сила биљака још није савладана; у пукотинама стења опажају се ките орхидеја са живим бојама својим, кактуси са огромним својим лишћем и сто других биљака што у нашој ботаничкој недотупавности нисмо кадри да класификујемо; наједаред возар који је спреда на чамцу, нагну се нами и подмуклим нам гласом рече: "Senor, ellé agarto!” (Господине ено кајимана!) и стаде нам показивати нешто на обали. Окови паланака умукоше, сваки се лати пушке своје и стаде разгледати оком обалу не би ли спазио звер, коју искусна зеница црнца на нечувеној даљини може да спази.

Угледасмо је и ми: извалила се на песку и сунча тело своје покривено блатом тако, да изгледа као старо стабло обореног дрвета. – У највећој тишини дајемо знак паљбе, и један мах опалише све три пушке: звер скочи на нос, отвори два три реда огромних својих чељусти, које би лако човека целцита прождерале, и нестаде је у води са подмуклим урликањем. Величина тих кајимана врло је променљива јер њихов је развој тако рећи неограничен.

…

Становника у овом крају има врло мало. Првих смо дана наишли на неколике колебе где становаху неколике породице. Тај свет живи сасма жалосно; сва им је рана пиринач и куване банане и једини им је посао да обделавају један комад земље где производе то двоје.

Увек смо их затекли како седе пред својим колебама: наравно гледали су у нас као у каква чуда јер нису никад белце видили били и чудили су се каква ми посла ту можемо имати. Ношња им је проста до крајности. Кошуља са канапом око паса, сламни шешир, и индијанске папуче; често кошуљи недостају рукави, предњи део, па чак и стражњи део: ал‘ канап око паса постоји увек; то је без спора главни саставни део њихове ношње.

Жене имају навику сажаљевања достојну да пуше цигаре, па чак и деца у најмлађим годинама почињу пушити, а као што врло дуго сисају, то сам често видео балавце како се подједнако одају страстима материнске дојке и Хаванске цигаре.

…

У добу пубертета које врло рано настаје код девојака ове су дивне на око: девојке од 13 и 14 година све су савршене жене. Склад свију црта, и тела потпуно је задовољавајући и често су им и лица лепушкаста. Ал је врло кратко то доба њихове лепоте. У место да им брак даје нове снаге и нове чари, брак је за њих узрок преране увелости, нагле остарелости. У тринаестој години њиховој морали смо се дивити и рекли би да им има 18; у осамнаестој пак ми их се згнушавамо и мислимо да им има 40 година. Мушкарци беле расе нису баш увек противни скрштавању раса, и врло су често, пред тим приликама, које нам изгледаху као да излазе из каквог калупа за ливење чоколаде, поднашали своју кандидатуру подупирући је са многоброним и поштовања достоиним чашама шампањца и коњака али, на жалост, увек су наишли на овај одговор "mala color no la misma" што значи “рђава боја, није иста“ и тако је остало царство на оним нагрдама од црнаца из наше пратње. М... се тешко теши од тих кошара што их је редовно добијао и покушавао је да угуши гнев свога частољубља са бескрајним расправама о покварености морала уопште, а на по се о укусу код људи што су под упливом прекомерне топлоте.

…

Неки љубе шуму са њеним чудноватим шуштањем са вечитим њеним жагором: други опет обалу са њеним оголелим песком; други голо стење; ал‘ добро те је ту Еженио. Док се ми препиремо он је увек изабрао место на најповољнији начин; кувар се је већ латио судова; хамаци су већ устројени у троуглу око једног сандука којим се служимо као столом; сто је већ постављен и велика ватра логорска већ је упаљена. После узрујаности искрцавања наступи општа тишина; уморни су већ поспавали; ми смо се увалили у наше хамаке и наслађавамо се разговором о ономе што смо преживели. То су нам најслађи тренутци дана: чаробна ноћ, свежи ваздух после несносне топлоте; шума која помоћу ноћних сенака добија маштовите облике, и необична милина која нас обузимље кад осетимо да смо усамљени сред ове величанствене природе.

Често разговор постаје живљи; сваки осећа потребу да повери другом своје оцећаје; говори се о далекој отаџбини, о родбини, о пријатељима о свачему што вам је драго од чега сте раздвојени можда за вавек. Затим вас тужне мисли спопадну, гласови умукну редом и поступно прелазите на сањарије у околици у којој вам све изгледа чаробно. Све је поспавало у логору. У тишини ноћи ништа се више друго не чује до кречећих гласова мајмунских, које по гдекад пресеца подмукло урликање каквог тигра или јагуара што се баца на свој плен. – Сад, буди ми здраво.

Жене које још увек имају редован циклус почињу да имају симптоме као што су несаница, таласи врућине (валунзи) и промене расположења у касним тридесетим и раним четрдесетим. Ово значајно утиче на све аспекте живота, од каријере до породичних обавеза. Стопа развода је знатно виша у овој старосној категорији, а перименопауза је по мишљењу стручњака фактор који значајно доприноси овом тренду.

Међутим лекари често не препознају у потпуности узрок ових симптома, већ најчешће женама око средине четрдесетих некритички преписују антидепресиве. Многима ова врста терапије помаже, али није довољна када је у питању лечење симптома перименопаузе, нити утиче на хормоналну флуктуацију.

Који су уобичајени симптоми перименопаузе

Симптоми менопаузе могу се појавити много раније него што се мисли.

„Када је жена у перименопаузи, јајници и даље раде, али не на онај уобичајен, веома предвидив начин као раније. Шаљу мало естрогена и не добијају одговор који желе, па шаљу још више”, објашњава др Британи Килер, гинеколог, стручњак за менопаузу. Ово може довести до изостанка овулације у неким месецима или два пута у другим.

Симптоми су различити од особе до особе, али углавном укључују промене расположења и нередовне циклусе као што су краћи, лакши циклуси или тежи, дужи циклуси. Валови врућине и ноћно знојење се такође могу јавити уочи менструације. Несаница је такође врло честа. Можда није тешко заспати, али је тешко мирно спавати током ноћи.

Перименопауза је клинички дефинисана седмодневном варијансом менструалног циклуса и обично траје четири године. У питању је постепена промена, али флуктуације у функцији јајника могу почети много пре тог нивоа варијансе.

Ова хормонска дисрегулација доводи до бројних симптома промене расположења, ПМС траје много дуже што је жена старија. Јавља се анксиозност, депресија, несаница и когнитивни проблеми, пре свега проблеми са памћењем.

Што су хормоналне промене веће, то је већи ризик од депресије. Ове озбиљне флуктуације у хормонима се такође појављују у предменструалном дисфоричном поремећају и током трудноће и после порођаја. Али када се уђе у менопаузу ризик од депресије се смањује.

Како лечите симптоме током перименопаузе

Докторка Келер напомиње да је проблеме у менопаузи једноставније третирати него у перименопаузи, јер у менопаузи хормонсска терапија надокнађује оно што јајници више не производе – прогестерон и естроген – који опадају током менопаузе. Ова терапија може да помогне у ублажавању симптома као што су таласи врућине, ноћно знојење, магла у мозгу, сувоћа вагине и промене расположења. Такође смањује ризик од срчаних обољења, остеопорозе, дијабетеса и деменције.

Али супституциона хормонска терапија није довољна за жене у перименупаузи јер је потребно подржати слузницу материце како би се спречила нестална крварења узрокована флуктуирајућим хормонима, а појединим женама је и даље потребна контрацепција.

„Контрацептивне пилуле су заправо одличне за жене које имају симптоме перименопаузе, посебно флуктуације расположења, јер ће пилуле за контролу рађања потиснути овулацију“, наводи докторка Килер, а јајници више неће покушавати да изазивају менструални циклус.

Али нису све жене кандидати за хормонске третмане, посебно оне које су имале срчани удар или проблеме са крвним угрушцима. Терапија треба да буде индивидуализована.

Истраживања су показала да антидепресиви могу бити ефикасни када су у питању емоционални симптоми перименопаузе. Једна студија из 2011. показала је да су, на пример, лек против анксиозности и антидепресив и хормонска терапија заједно помогли код таласа врућине, ноћног знојења, квалитета сна и квалитета живота. Антидепресиви су још увек прва линија за депресију и перименопаузу, али за жене које имају депресију отпорну на лечење или веома тешку депресију, била би потребна и хормонска терапија

Међутим, хормонска терапија, контрацептивне пилуле и антидепресиви нису свемогући.

„Уколико не бринете добро о себи – квалитетно се храните, довољно одмарате и уредно спавате, вежбате – нећете имати толико користи од терапије колико очекујете”, истиче др Килер. Препоручују се вежбе снаге за жене у тридесетим, за оне у перименопаузи и менупаузи јер успоравају губитак мишићне масе и опадању здравља костију током менопаузе.

Репродуктивно здравље, посебно у погледу перименопаузе и менопаузе, није искључиво одговорност гинеколога. Не могу сви лекари да се специјализирају за све, али би требало да препознају симптоме перименопаузе и да знају где да упуте пацијенткиње, пре свега ендокринологу, па чак и ортопеду.

„Ова транзиција утиче на све органске системе, тако да сви лекари, било које специјалности, имају одговорност, да барем препознају симптоме, чак и ако нису задужени да их контролишу“, закључује др Британи Килер.

Оно што Инсбруку међутим даје доживљај изолованости и компактности у привиду малог града је географија. Она је та која га је тесно сместила у долину између два алпска ланца, Карвендла са севера и масива Туx са југа.

И у градском имену се крије подсећање на оштру природу около: “Inns-Bruck“, на старобаварском „Мост преко реке Ин“. Етимолошки, Инсбрук није град, него мост преко вода и планинских превоја.

Треба прећи Алпе и прегазити реке да се дође до Инсбрука. Данас се то решава једноставно, брзом пругом, ауто-путем или авионом, но у градској меморији је и даље сачуван осећај дугих мрачних зима и света за себе. Прво што посетилац види кад се нађе у центру, на почетку Улице Марије Терезије, је Северни ланац Карвендла док лебди изнад града.

Кад су људи у питању, свако има своје фаворите. Остатку Аустрије ће прво пасти на памет Максимилијан Први, ренесансни цар Светог римског царства немачке нације. Локалпатриоте ће помислити на Андреаса Хофера (1767–1810), борца за аустријски идентитет Тирола, вођу побуне против баварског притиска са севера и италијанског с југа. Успут, то се некад заборави, није се Хофер у наполеонским ратовима борио само против Бавараца и Француза, већ и против вакцинације од малих богиња. Био је толико назадан да је постао напредан.

Људи на подручју бивше Југославије ће се прво сетити Диане Будисављевић, предане хуманитарке која је спашавала српску децу из усташких логора.

Тешко да ће ико помислити на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Кад се спомене његово име, прва асоцијација је Сарајево, Инсбрук вероватно последња. Иако његова веза с Инсбруком није директна као код до сада споменутих личности, она постоји. И није достојанствена, већ пуна историјске ироније и црног хумора.

„Царица Диана“ се враћа из рата

О Диани Будисављевић се доста зна у Србији, Хрватској и осталим просторима бивше Југославије који се још боре са демонима братоубилачког рата, умотаног у Други светски рат. Оно што је у томе необично је да се тек однедавно зна. Јер од 1945, па све до неке три деценије после смрти (1978) Диана је нестала из јавне перцепције српске и хрватске јавности.

У Аустрији или самом Инсбруку никада није ни имала јавну препознатљивост. Све Дианине заслуге за човечанство и хуманизам су стечене на другој страни, у Југославији. Ако југословенски народи нису ширили вести о Дианином ратном ангажману за спасавање српске деце од смрти у усташким логорима, тешко се могло очекивати да аустријски истраживачи попуне ту празнину.

А онда, пре двадесетак година, медијски рефлектори су се одједном усмерили на тихо, жилаво, свакодневно херојство жене која није могла да гледа толико смрти око себе. Чинила је све што је могла. Српски националисти ће је после критиковати јер није учинила и оно што није могла, зауставила рат, променила карактер усташке власти и слично. Комунисти су јој одмах после рата замерили да је уопште нешто чинила, јер за то није била овлашћена од партијских комитета.

За националисте је била религиозно страно тело, „Швабица“. За комунисте је била класни непријатељ, неко ко је свој хуманитарни ангажман водио ИЗ нацистичког система, не ван њега.

За Инсбрук је била Фрида Олга Диана Обеxер, приучена медицинска сестра која се удала за царског и краљевског хирурга Јулија Будисављевића, младог перспективног доктора на инсбрушкој Универзитетској клиници. Онда је 1919. с мужем отишла за Загреб и ту јој се, што се родног Инсбрука тиче, губи траг.

Из немогуће егзистенције пуне директног или индиректног шиканирања, брачни пар Будисављевић се 1972. одселио из Загреба за Инсбрук, где је прво умрла Диана, 1978, три године касније и професор Будисављевић.

Диана је сахрањена на Западном гробљу у Инсбруку, карта показује место породичне гробнице Обеxер у аркадама. Јулије је после смрти пребачен у Загреб и сахрањен на Мирогоју, али не у породичној гробници угледних личких Будисављевића поред православне Капеле Петра и Павла, већ у посебном гробу код главног мирогојског улаза.

Тек се почетком новог века мења јавна перцепција о Диани Будисављевић, паралелно са свих страна – у Србији и Хрватској, у Инсбруку и Аустрији. Постхумне части сустижу једна другу. Године 2011. Орден заслуга од градске скупштине Инсбрука, 2014. дечји вртић добија њено име, пре четири године је на прочеље њене родне куће у центру Инсбрука монтирана спомен-плоча. У архиве главног бечког Документационог центра за отпор нацизму проминентно се уписује Дианино име.

Године 2012. јој Република Србија додељује Медаљу Милоша Обилића „за доказану храброст и лично херојство“, а Српска православна црква Орден Царице Милице. Медијски је Диана протекле деценије била присутна у српско-хрватско-аустријском простору као никад раније – играни и документарни филмови, издавачка делатност, награде за уметничку продукцију.

Тако изгледа људска правда. Често је потребно време које надилази распон индивидуалног живота. Зато су ту родни градови да памте.

Од Максимилијанове освете Инсбруку до освете Инсбрука Максимилијану

Максимилијан, надвојвода хабсбуршки је рођен 1459 у Винер Нојштату поред Беча. Умро је 1519. у Велсу као цар Светог римског царства. Иако није била изненадна, смрт га је затекла на путу, док се љут на Инсбрук и све у њему, враћао за родни град да тамо дочека последњи час.

Ако се стиче утисак да се овде превише разговора о смрти, шта да се ради кад је реч о владару од пре пола миленијума. Друго и важније, Максимилијан је највеће заслуге оставио у уметности, на пољу династичке меморије. Све европске куће су неговале култ краљевске смрти, али унутар тог општег тренда су шпанске и аустријске гране Хабсбурговаца свеједно биле недостижне у монументално инсценираној некрофилији.

Максимилијанова гробница, односно кенотаф/празни гроб, заузима читав главни брод Дворске цркве у Инсбруку. Историјско-уметнички гледано, то је највреднији посед тиролских музеја. Цар је замислио 40 натприродно великих бронзаних фигура поређаних у два шпалира док између њих пролази мермерни саркофаг с царевим телом.

Дизајн је поверен најистакнутијим уметницима тог времена. Три фигуре је радио Албрехт Дирер: митског краља Артура, готског краља Теодерика и хабсбуршког грофа Алберта, крсташа који је умро у Ашкелону, Света земља. Дизајн, обликовање и изливање су текли одвојено, што се и данас препознаје у квалитету фигура. Највредније је оно што је долазило из Нирнберга, од Дирера и мајсторских радионица Wischer и Stoss.

После ране смрти прве жене, принцезе Марије Бургундске, Максимилијан је припремао церемонијал и сцену за своје последње почивалиште. Није био из Инсбрука, али је био отац, Фридрих III, чију гробницу познају сви туристи који су посетили бечку Катедралу Светог Стефана.

Максимилијан је волео Инсбрук, подигао неколико архитектонских ансамбала који и данас важе за симбол града.

Цар међутим није волео да плаћа услуге које је добијао у Инсбруку. Као и већина Хабсбурга, као и тата Фридрих, био је хронично банкрот. Максимилијан је имао велику свиту, која је јела и банчила по Инсбруку, али двор није имао обичај да плаћа рачуне. Суочен са одлучном акцијом локалних гастронома, који су у јануару 1519. године захтевали плаћање дугова, цар се љут покупио, рекао „У Инсбрук ни мртав“, и кренуо у Винер Нојштат да умре. Стигао је до Велса.

Максимилијан је тестаментарно обавезао наследнике да све фигуре, а до тог тренутка је било готово само 12, пребаце у Капелу Светог Ђорђа у Винер Нојштату.

То се испоставило нереалним. Капела у Винер Нојштату је на горњем спрату дворца, не би издржала такав статички изазов ни пет минута.

Максимилијанов унук Фердинанд I (млађи брат Карла V) је наставио са израдом бронзаних фигура. На крају их је било 28, не планираних 40. Али је онда унук учинио још нешто. Подигао је цркву у склопу царског комплекса у Инсбруку, четири деценије после Максимилијанове смрти, искључиво као сакрални изложбени простор за „црне људе“, како су се у народу звале те фигуре.

После 1580. године је тиролски кнез Фердинанд II, Максимилијанов праунук, довршио и мермерни саркофаг у димензијама царске кочије, а на врх посадио цареву бронзану фигуру. Скоро сто година је отишло у планирање и извођење тог монументалног кенотафа у простору популарно названом „Црква црних људи“.

С доста закашњења али ипак, цар је стари дуг локалним гастрономима отплатио и преплатио кроз савремену туристичку понуду Инсбрука. Град је победио цара.

Дворац Амбрас: Сто година за лифт

За крај прича како је Франц Фердинанд правио електрични лифт у Дворцу Амбрас поред Инсбрука, али силом прилика био прекинут у том послу.

Амбрас је нешто мало с руке, око пет километара од градског центра. Иако је језгро старије, златно доба Амбраса почиње око 1550, када га је већ споменути Фердинанд II, Максимилијанов праунук, преузео, проширио и превео у стилски вокабулар Ренесансе. Требао му је као скровиште, касније и поклон за своју морганатску супругу Филипину Велзер, наводно жену натприродне лепоте.

Брачни пар је у Амбрасу живео у тајности. То јест, цар Фердинанд I дуго није знао да му се син оженио испод ранга, са градском цуром из Аугсбурга. Град и село су наравно знали. Син је годинама могао да води причу о момачком животу, о новорођенчади коју би чудесно затицао на свом прагу, зато јер је био само локални тиролски кнез у граду скривеном иза високих планина и дубоких река. Никад није био предвиђен за нешто друго.

Најлепше, најинтимније просторије у Амбрасу, дуге енфиладе дрветом обложених зидова, каскадне баште ароматичног биља, приватне капеле испод прозора спаваће собе, све је то било само за Филипину. Између осталог, кнез јој је направио купатило, заправо тип римских терми грејаних системом хипокауста, из подова и зидова.

Триста педесет година касније је управо у тим приватним термама Филипине Велзер хабсбуршки престолонаследник Франц Фердинанд намерио да инсталира први електрични лифт у Аустрији. Шахт је требало да креће из „бојлера“, просторије са великом каљавом пећи.

Како се надвојвода нашао у приватним одајама Филипине Велзер? Хабсбурзи су у принципу чували наслеђени ренесансни штих Амбраса, али Франц Фердинанд је показивао изразиту склоност за модернизацију, како тврде историјски извори. Наговорио је цара Фрању Јосипа да му дозволи да у купатилу Филипине Велзер инсталира електрични лифт.

У зиму 1913. планови су били готови. У лето 1914. требало је да почну радови. Онда је Франц Фердинанд кратко скокнуо до Сарајева. Затим је у августу почео рат са Србијом, иза њега Први светски рат. Онда се Аустроугарска распала. Око 1920. се градска каса распала. Онда су дошли нацисти, па Други светски рат, па поратно сиромаштво, па заборав.

Сваки пут кад би неко кретао да заврши тај пројекат, виша или нижа сила би се испречила. За град је то било фрустрирајуће стање.

Лифт је коначно завршен тек пре шест месеци, у лето 2024, приватним донацијама и средствима бечког Историјско-уметничког музеја, који је и управитељ Дворца Амбрас. Између је протекло 111 година.

На све оне оптужбе које западна историографија ставља на терет Србима – убили престолонаследника, провоцирали рат с Бечом, изазвали светски рат, уништили аустроугарску царевину, треба додати још једну. Зауставили су лифт.

Модерније би се рекло блокирали су лифт.

Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.

„После празничне паузе Потера се враћа на ваше екране и то епизодом са нашим најстаријим и најискуснијим трагачем Милорадом Милинковићем. Као што знате, он нас је у међувремену, нажалост, напустио“, рекао је Јован Мемедовић на почетку вечерашње епизоде квиза.

Мемедовић је истакао да популарни трагач неће бити заборављен: „Памтићемо Милорада као врсног познаваоца филма, књижевности, историје, фудбала, уметности и многих других области о којима нас је увек кроз анегдоте едуковао. У наредним месецима, као најбољи омаж гледаћете унапред снимљене епизоде у којима је у улози трагача управо он, Мистер Велики“.

Познати редитељ, сценариста, певач, кантаутор, ди-џеј, фудбалски коментатор и популарни трагач у РТС-овом квизу Потера Милорад Милинковић преминуо је изненада 7. јануара, у 60. години.

Фестивал позоришне игре „Муцијеви дани” нема такмичарски каректер.

Иако приватно најчешће преферира европске реномиране модне брендове, њена строга аристократска комбинација била је пуна националне симболике. Меланија је одабрала креацију њујоршког дизајнера Адама Липеса, тегет капут од вуне и свиле, са реверима и двоструким копчањем, испод којег се видела свилена шал-блуза боје слоноваче, уз атрактиван раван шешир широког обода Ерика Џевица у истој комбинацији боја, који јој је мистериозно заклањао очи, и откривао лепо обликовану вилицу. Коса јој је била увезана у децентну ниску пунђу.

Како амерички медији преносе, за стилизовање ове модне комбинације био је задужен њен дугогодишњи стилиста Ерве Пјер.

Креатор Адам Липес, који је искуство стицао у етаблираним модним кућама, попут Ралфа Лорена и Оскара де ла Ренте, а сопствени бренд формирао пре двадесетак година, рекао је да му је била част што је дизајнирао одећу за прву даму, која  „отелотворује лепоту америчке демократије“. „Одећу госпође Трамп шили су неки од најбољих америчких занатлија и веома сам поносан што такав рад показујем свету“, саопштио је Липес.

Избором америчког креатора, 54-годишња бивша словеначка манекенка очигледно је желела да пружи подршку напорима свог супруга да стимулише и обнови домаћу привреду. 

Наравно, њен аутфит је изазвао бројне коментаре на друштвеним мрежама и у медијима, а било је доста и оних негативних и злурадих. Неки су замерили што се определила за тамну боју, што није уобичајено за прве даме на инаугурацији. Теорије су ишле дотле да се спекулисало да није срећна у улози прве даме, па да зато крије очи, а захваљујући широком ободу шешира, супруг није успео чак ни да је пољуби пре полагања заклетве.

Шешир је посебно био на мети, не само због тога што је Меланијин поглед остао загонетан и скривен од очију јавности, него и зато што је многе подсетио на неке имагинарне јунаке, од Зороа осветника до Мекдоналдсовог Mr Hamburglar-a.

Ипак, сви су се сложили да је стајлинг прве даме био упадљиво другачији у односу на онај од пре осам година на инаугурацији, када се појавила у светлоплавој хаљини „а ла Џеки О.“, иако се и тада определила за домаћи бренд, Ралф Лорен.

За првом дамом по елеганцији није много заостала ни „прва ћерка“ Америке. Иванка Трамп је била налик Грејс Кели и другим холивудским дивама из педесетих година прошлог века у тамнозеленом женственом костиму са силуетом пешчаног сата и фасцинатором од истог материјала.

„У последње време радимо на тзв. агентској ВИ, односно, изградњи агената који опонашају послове правих људи. И то најчешће оне послове који су генеречки и које ВИ може лако да обради. Прави пример за то су банкарски саветници где причом са агентима који је направљен од ВИ можете да се информишете о томе да ли можете да добијете кредит, који папири су вам потребни, како они изгледају“, каже Анђела Ћулибрк, менаџер производа.

Међународни монетарни фонд смањио је прогнозу глобалног привредног раста до 2030. године указујући да може бити знатно испод историјског просека ако се не спроведу реформе за повећање продуктивности запослених уз употребу вештачке интелигенције.

„Тај проценат у Србији је преко 30 одсто и много већи проценат је великих компанија, најчешће су то мултинационалне корпорације које су пристуне овде, а како се смањује величина компанија тако се смањује и број компанија које су имале мање прилике да примене ову технологију“, објашњава Коста Андрић, извришни директор ICT хаба.

ВИ већ утиче на продуктивност

Влада је почетком месеца усвојила нову стратегију развоја вештачке интелигенције до 2030. године. Фокус је на правној регулативи и олакшицама за предузећа која желе да примене вештачку интелигенцију у пословању.

„Наш савет је да компаније нађу реалан пример како то може да утиче на пословне процесе. Треба пронаћи средства, а онда оснажити људе да користи ВИ али мислим да све почиње од људи који воде компаније, да се не плаше, да буду радознали и мислим да треба да се присете времена када смо имали интернет, па смо се плашли, имали смо мејл, па смо се плашили, а видимо да данас и те како утиче на продуктивност у компанијама“, наводи Андрић.

„Да би похранили моделе ВИ морамо да имамо јако добро структуриране податке и то је највећи изазов. Чак 80 одсто времена на пројекту потрошимо сређујући, обликујући те податке да би могли да буду 'инпут' вештачкој интелигенцији“, истакла је Анђела Ћулибрк.

Анализа ММФ-а показује да вештачка интелигенција погађа скоро 40 одсто радних места, али стручњаци истичу – она је савезник, не противник.

Веће емоционалне изазове многи људи осец́ају током зимских месеци нарочито после празника који су иза нас, и који су некако направили ту идиличну слику да сви морамо да будемо расположени, задовољни, да смо остварили циљеве које смо хтели, шта ако није тако?

– Зимски месеци јесу по себи изазовни што се тиче расположења и неки општи фактори утичу на то. Краћи је дан, мање сунчеве светлости, некако смо сви пасивнији, мање се крећемо, то већ утиче додатно код неких људи да им расположење буде снижено. Онда креће та празнична еуфорија када одређен број људи постаје расположенији, ставља неке своје проблеме по страни и предаје се тој празничној еуфорији, плановима. Неки људи иду на одмор, стављају свој дотадашњи живот некако на стендбај и буду расположенији.

Међутим није код свих људи тако. Неки људи су у тим празничним тренуцима на пример некога изгубили или су у некој тешкој фази живота, разводе се или имају неких других проблема и онда та празнична еуфорија код њих може додатно продубити то негативно расположење зато што ствара тај неки контраст у односу на то како би требало да се осећају а како се они осећају.

Заправо, не бисмо требали да силимо себе да се осећамо на одређени начин, али било би добро да ипак помогнемо себи да из негативног расположења изађемо.

Кажу да је уз помоћ формуле израчунато да је то баш данас, али има ли депресија дан?

– Што се тиче тог данашњег дана, то би требало да је по неким прорачунима најдепресивнији дан у години, међутим то није баш научно утемељена чињеница али се може рећи да свакако ови први понедељци након одмора и празника јесу некако погодни да нам падне мотивација када се искључимо са те празничне инфузије, одједном се укључимо поново са својим проблемима који и даље постоје, са својим животом који можда није онакав какав бисмо желели, а и треба да прионемо на посао и да остварујемо оне циљеве које смо себи зацртали за ову годину.

Тако да није лоше да можда мало ревидирамо да ако су претерани мало учинимо реалнијим и да их разбијемо на мање кораке и активности како би нам били лакши за остваривање.

Да ли је и нормално да смо тужни и нерасположени у овом периоду, не мора нужно да значи да је депресија у питању?

– Није свако нерасположење депресија. Наше расположење је такво да се мења и то је нека основна карактеристика, тако да не треба да се уплашимо ако смо мање расположени или наше расположење није на неком нивоу које очекујемо и да смо одмах самим тим и депресивни. То може бити само нека пролазна фаза.

С друге стране треба да правимо разлику између туге и депресивности. Туга је осећање које је негативно и здраво зато што се јавља у околностима када имамо неки губитак или неке стресне животне околности када је сасвим нормално да смо тужни, али када смо тужни ми остајемо функционални, можемо да наставимо да живимо, та туга се полако смањује, ми се враћамо свом уобичајеном животу.

Док код депресије имамо озбиљније симптоме, повлачимо се из живота и теже нам је да се са тим сами изборимо.

Који су знаци да треба да реагујемо, да ли због себе или некога кога познајемо? Депресија одавно није нешто што је занемарљиво?

– Треба да обратите пажњу како на себе тако и на људе из окружења када почнемо да се осећамо безвољно, повлачимо се од других, желимо да се изолујемо, имамо пуно црних мисли, осећамо се безнадежно, поглед у будућност, склони смо самоокривљавању, свеукупно смо демотивисани да учествујемо у животу, да се боримо, можемо имати поремећај апетита сна и разне друге забрињавајуће симптоме и то је право време да потражимо помоћ.

Прво можемо се обратити нашим пријатељима, породици, за разговор и подршку а ако то постане активније наравно стручну помоћ. Оно што бих само напоменула је да не покушавамо сами себе да лечимо лековима, неким антидепресивима јер то може изазвати само контраефекат.

Број људи који живе испод границе сиромаштва није се пуно променио од 1990. године и износи близу 3,6 милијарди, саопштила је добротворна организација.

Једна од 10 жена живи у екстремном сиромаштву, са дневном зарадом испод 2,15 долара дневно, што значи да је више жена у сиромаштву, за чак 24,3 милиона у односу на мушкарце.

„Оксфам“ упозорава да је напредак у смањењу сиромаштва заустављен, и да би екстремно сиромаштво могло бити окончано три пута брже ако би се смањила неједнакост.

У случају Велике Британије, билионери имају највећи удео свог богатства зарађеног кроз монополе и кронизам. Њихов иметак растао је просечно 35 милиона фунти дневно, па се њихово богатство укупно увећало за 182 милијарде фунти у 2024. години, наводи се у извештају. Прошле године су се појавила четири нова милијардера у Великој Британији и сада их је у тој држави укупно 57.

Раст вредности акција на светским берзама чини највећи део повећања богатства милијардера, иако и веће вредности имовине играју битну улогу. Стамбене некретнине чине око 80 одсто инвестиција широм света.

Пола света у сиромаштву, а некима 100 милиона долара дневно

Богатство милијардера скочило је са 13 на 15 билиона долара за само 12 месеци, што је други највећи годишњи пораст од када се бележи.

Богатство 10 најбогатијих људи на свету расло је у просеку за скоро 100 милиона долара дневно, па чак и да изгубе 99 одсто свог богатства преко ноћи, остали би милијардери.

Међу њима су оснивач „Амазона“ Џеф Безос и Алико Данготе, најбогатија особа у Африци.

„Оксфам“ позива на радикална решења за рационално смањење неједнакости и увођење правичности у економске системе.

„Глобални економски систем је неправедан“, истиче Ана Мериот, вођа политике неједнакости у „Оксфаму“, јер омогућава и одржава експлозију богатства, док скоро половина човечанства наставља да живи у сиромаштву.

Она је позвала владу Велике Британије да да приоритет економској политици која смањује неједнакост, укључујући веће опорезивање супербогатих.

„На тај начин би се прикупиле огромне суме новца како би се решила неједнакост у Уједињеном Краљевству и иностранству, и обезбедила кључна инвестиција за наше јавне услуге“, наводи Мериот.

Бранка Главоњић, ауторка емисије Бунт каже да су прве пријаве већ стигле.

Објашњава да следи процедура која подразумева да музички уредници РТС-а бирају композиције које ће учествовати на Фестивалу.

Ове године, наградни фонд је проширен. Првопласирани бенд добија 200.000 динара.

„Добијају и своје прво издање захваљујући највећој издавачкој кући код нас, то је ПГП РТС, а од пријатеља и сарадника Фестивала најбољи инструменталисти добијају инструменте, а на лето се иде на музилке фестивале у земљи и региону“, изјавила је Главоњићева.

Додаје да је међу многобројним учесницима Фестивала свих година, најмлађи учесник имао 15 година.

„То је посебан осећај када видиш да си присутан у одрастању неких нових генерација и видиш колике су разлике међу свима нама, а ови нови, млади људи су заиста предивни“, рекла је Бранка.

Истакла је да је Фестивал један вид стицања новог искуства за младе учеснике, што подразумева излазак пред публику, камере и наступ на сцени...

Сада је све више доказа о здравственим предностима маслиновог лишћа, укључујући и недавне студије.

Шта садрже листови маслине

Листови маслине се традиционално кувају као чај на Медитерану и пију за лечење грознице и маларије.

Листови садрже висок ниво антиоксиданса који се зове олеуропеин.

Што је лист зеленији (мање жућкаст) то садржи више олеуропеина. Листови убрани у пролеће такође имају већи ниво у поређењу са онима убраним у јесен.

Листови маслине садрже и друге антиоксиданте као што су хидрокситиросол, лутеолин, апигенин и вербаскозид.

Антиоксиданси делују тако што смањују оксидативни стрес у телу.

Оксидативни стрес узрокује оштећење наше ДНК, ћелијских мембрана и ткива, што може довести до хроничних болести као што су рак и болести срца.

Један преглед и анализа комбиновали су податке из 12 експерименталних студија са укупно 819 учесника.

Показало се да је екстракт листова маслине смањио утицај фактора ризика за срчана обољења, што је укључивало здравије липиде у крви (масти) и снижени крвног притиска.

У већини студија које су кпоришћене учесницима је даван екстракт листа маслине у облику капсуле, са дневним дозама од 500 милиграма до пет грама током периода од шест до 48 недеља. Други преглед и анализа објављени крајем прошле године разматрали су податке из 12 експерименталних студија, са укупно 703 особе.

Неке од тих студија укључивале су особе код којих је утврђено да имају висок ниво холестерола у крви, људе са високим крвним притиском, људе који су имали прекомерну тежину или гојазност, а неке су укључивале здраве особе.

Дневне дозе су биле између 250 и 1.000 милиграма, а узимане су у облику таблета или из хлеба, где је екстракт лишћа маслине додат у брашно.

Други преглед је дао анализу здравља људи који су узимали олеуропеин и хидрокситиросол (антиоксиданси у листовима маслине). Преглед је показао значајно побољшање у регулацији телесне тежине, профила липида у крви, метаболизма глукозе и побољшања стања костију, зглобова и когнитивних функција.

Истраживачи су закључили да екстракт листова маслине може помоћи у смањењу крвног притиска, побољшању липида у крви и помоћи нашем организму да одржава ниво шећера под контролом.

„Ипак, код неких студија уочене су недоследности, у смислу различитих начина узимања листова маслине и пријављивања ефеката на здравље, па је зато потребно још додатних испитивања о здравствени ефектима ове биљке“, изјавила је Евангелине Мантзиорис, програмски директор за исхрану и прехрамбене науке, акредитовани дијететичар, Универзитета Јужне Аустралије.

Како конзумирати листове маслине

„Листови маслине могу се скувати као чај или додати у салате. Неки их мељу и додају и смутије. Међутим, листови су горки због антиоксиданата који их могу јело или чај учинити не баш укусним“, додала је Евангелине Мантзиорис, програмски директор за исхрану и прехрамбене науке, акредитовани дијететичар, Универзитета Јужне Аустралије.

Екстракт листова маслине се такође додаје хлебу и другим пекарским производима. Истраживачи су открили да такве тестенине имају повољан утицај на здравље, а они који такво пециво једу, тврде и да је укус добар.

„За сада нема пријављених негативних или токсичних ефеката конзумирања или пијења екстракта листова маслине, али ипак треба водити рачуна о количини“, рекла је Мантзиорис.

Према студијама, сматра се да је безбедно узимати до једног грама екстракта дневно, али ипак, нема званичних ни детљнијих смерница о томе колико је лишће маслине безбедно за конзумирање.

Постоје извештаји о потенцијалној токсичности ако се узима преко 85 милиграма по килограму телесне тежине дневно. За одраслу особу од 80 килограма то би значило 6,8 грама дневно.

Трудницама и дојиљама се препоручује да га не конзумирају јер није утврђено да ли је лишће маслине за њих безбедно.

„Ако имате висок крвни притисак, дијабетес или повишене липиде у крви, можда ћете имати користи од узимања екстракта листова маслине. Али важно је да о томе прво разговарате са својим лекаром и да не мењате терапију“, упозорила је Евангелине Мантзиорис, програмски директор за исхрану и прехрамбене науке, акредитовани дијететичар, Универзитета Јужне Аустралије.