„Доста је изазовно с обзиром да је ово мала средина не толико развијена и мислим да није довољно подигнута свест о оралном здрављу и да има доста посла у том смислу“, каже Александра.

Са стоматолошком сестром гради тим у којем су поверење и превентива једнако важни као и терапија.

„Са Александром радим од априла, она је вредна докторка, мирна докторка, пацијенти је много воле и има лаку руку и баш смо супер тим заједно“, наводи стоматолошка сестра техничарка у Бујановцу, Адмире Јунузи.

Када се заврши радно време у ординацији, Александра не завршава дан. Друга смена јој почиње на паркингу испред ординације за воланом таксија у породичној фирми. Ту, међу вожњама и кратким разговорима, учила је како слушати људе.

„Дугујем велику захвалност овом послу, он је од мене учинио стоматолога и направио ме човеком, јер сам пре стоматологије, односно пре таксија била јако стидљива, било ми је тешко да склопим пријатељство, нисам волела да комунуцирам са непознатим људима. Онда ме је овај посао спремио да могу да се бавим стоматологијом на адекватан начин“, додаје Александра.

Такси је за Александру био животна школа у њему је каже одрасла. Два посла, два света за њу су једна иста енергија, исти однос према људима, исти осећај одговорности.

„Подједнако волим оба посла и баш не бих могла ни без стоматологије, ни без таксија. Сада, када би неко рекао ја морам то да радим није ми обавеза, чак и да морам неки други посао да радим, ја ћу се увек враћати таксију“, истиче стоматолошкиња преко дана, а таксиста током вечери.

Александра је посвећена пословима, један пун знања, други пун прича, оба тешка, али њена.

Председник жирија, проф. др Александар Јерков је истакао да је укупан утисак о овогодишњој продукцији био необично висок и уједначен, „тако да се жири намучио и до последњих тренутака није било сасвим јасно шта ће и где ће, на коју страну, зато што су различите особине, различити поетички елементи“.

Додаје да је жири одлуку донео практично једногласно, јер је свим члановима роман Карота био међу прва три. „Кад смо сабрали гласове видели смо да смо дошли до једне врсте сагласности и да можемо сматрати да је награда додељена једногласно.“

Професор Јерков напомиње да књига о којој је жири такође доста расправљало био необичан роман Разговори с вјештицом, младог аутора Владимира Вујовића и да њему и другим писцима желе пуно успеха. „Ове књиге пружају наду и уверење, да се ствари могу променити и да иду ка једној врсти поетичке изврсности.“

Тушевљаковић је у обраћању на конференцији за медије истакао да :„Осим тога да већу част писац у овој земљи не може да добије у књижевном смислу, заиста сам захвалан и почаствован, што је жири од комплетне продукције овогодишње издвојио на крају мој роман.“

Истиче да сваком писцу када пише роман, много тога је неизвесно. Пре свега је неизвесно да ли ће на крају то испасти онако како је иницијално замислио. Али и кад заврши писање, не може са сигурношћу да зна како ће читалац читати тај његов текст. Да ли ће оно што је желело да каже, успети да допре до њега, на начин на који је писац то замислило.

„ И некако увек се надате да ће тај ваш текст оставити што дубљи траг. А кад се осврнемо на списак досадашњих добитника Нинове награде, некако се јасно види да су то махом имена које су формирала нашу књижевност од половине прошлог века на овамо, тако да је заиста велика част наћи се на том списку“, додао је лауреат НИН-ове награде.

Дарко Тушевљаковић је рођен 1978. године у Зеници, а живи и ради у Београду. Прву причу је објавио 2002. године у збирци Бун(т)овна п(р)оза, пројекту под покровитељством Унеска, у којој су учествовали млади писци из Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Прича је преведена на енглески, немачки и бугарски.

Од тада објавио већи број минијатура, кратких прича, новела и песама у разним штампаним и електронским часописима и антологијама у земљи и региону.

Први роман, Сенка наше жеље, објавио је 2010. године, а затим је уследила збирка прича Људске вибрације. Други роман, Провалија, објављен 2016. године, био је у ужем избору за НИН-ову књижевну награду. Следиле су збирка прича Постистине, романи Јегермајстер и Узвишеност. Трећа збирка прича, Хангар за снове, појавила се 2022. године.

Године 2004. добио награду „Лазар Комарчић” за најбољу новелу. Добитник је Европске награде за књижевност за 2017. годину и Андрићеве награде за 2022. годину.

Дарку Тушевљковићу је за роман Карота, једногласном одлуком жирија, додељена и Награда „Бескрајни плави круг” за најбољи роман у 2025. години, коју додељују Матица српска, Банатски културни центар и организација „Суматра”.

„Годинама је Србија у Европи прва по броју кардиоваскуларних обољења и тежини болести. То је једна врста срама за наше здравство“, истиче др Ристић.

Зашто је срчана слабост све чешћа

Срчана слабост је најчешћи исход оштећења срчаног мишића после инфаркта. Када срце више не може ефикасно да пумпа крв, долази до замарања, отежаног дисања и честих хоспитализација. Према речима др Ристића, главни узрок је коронарна болест, која се годинама развија.

„Главни фактор у настајању коронарне болести је неправилна исхрана. Неограничене количине масне хране доводе до таложења холестерола у крвним судовима, а када дође до сужења главне артерије срца – исход може бити фаталан у року од неколико сати“, објашњава професор.

Осим исхране, физичка неактивност и пушење значајно повећавају ризик. „Дуван је веома штетан и за срце и за плућа. Данас имате читаве разреде деце која пуше – томе се мора стати на пут“, каже др Ристић.

Превенција као обавеза, не избор

Иако су дијагностичке методе доступне, превенција у Србији, сматра Ристић, није довољно озбиљно схваћена.

„Имамо докторе и установе у којима може на време да се открије коронарна болест. Најједноставнији преглед је електрокардиограм који траје три минута. Али ми смо неодговорна нација – људи не долазе на контроле, а број становника нам се сваке године смањује највише због коронарних болести“, наглашава гост Јутарњег програма.

Као пример наводи западне земље где су превентивни прегледи обавезни: „Ако нисте били на прегледу у предвиђеном року, лечење морате сами да платите. То је једини прави начин – кад се удари по џепу.“

Истраживање које је у току обухвата 1.300 пацијената и прати утицај исхране, физичке активности и пушења на развој срчане слабости након инфаркта. Резултати би требало да помогну лекарима да на време идентификују оне који су у највећем ризику.

Ипак, др Ристић сматра да је кључ у едукацији од најранијег узраста. „У школама имамо 15 предмета, а ниједан не говори о здрављу. Основна знања о болестима срца морају да се уведу у наставу – јер без тога нема праве превенције“, закључује он.

Све док се не промени свест о значају здравих навика, срчана слабост ће остати тихи, али смртоносни пратилац инфаркта – и један од највећих изазова српске кардиологије.

Хиљаде радника свемирског центра и чланова њихових породица окупиле су се како би сведочиле дуго ишчекиваном догађају, који је годинама одлаган. Заједно су чекали излазак ракете СЛС (Space Launch System) из зграде изграђене шездесетих година прошлог века да прими ракете Сатурн V које су током програма Аполо послале 24 астронаута на Месец.

„Какав сјајан дан да будемо овде. То је задивљујуће“, рекао је командир посаде Рид Вајзман.

Тешка пет милиона килограма, ракета СЛС са свемирском капсулом „орион“ на врху премештена је помоћу огромног транспортера који је коришћен током „Аполо“ програма и спејс-шатла, а који је унапређен због додатне масе СЛС ракете.

Прво и једино претходно лансирање СЛС-а, када је празна капсула „орион“ послата у орбиту око Месеца, догодило се у новембру 2022. године.

„Ово делује много другачије, јер стављамо посаду на ракету и водимо је око Месеца“, рекао је Насин Џон Хоникат уочи изношења ракете.

Оштећења топлотног штита и други проблеми са капсулом током почетног пробног лета захтевали су опсежне анализе и тестове, што је одложило ово прво путовање с посадом до сада.

Астронаути неће ући у орбиту око Месеца нити ће слетети на њега. Тај велики корак уследиће тек на трећем лету у оквиру програма „Артемис“ за неколико година. 

Наса је чак организовала акцију да се људи широм света пријаве и дају своја имена, која ће бити уписана на СД картицу и укрцана у капсулу „орион“ на путу око Месеца. Још није касно за људе да се пријаве.

Вајзман, пилот Виктор Главер и Кристина Кох, дугогодишњи Насини астронаути са искуством у свемирским летовима, на десетодневној мисији придружиће се канадски астронаут Џереми Хансен, бивши борбени пилот који чека своју прву вожњу ракетом.

Они ће бити први људи који ће летети ка Месецу од када су Џин Сернан и Харисон Шмит из мисије „Аполо 17“ закључили тријумфални програм слетања на Месец 1972. године.

Дванаест астронаута ходало је по површини Месеца, почев од Нила Армстронга и База Олдрина 1969. године. Само четворо „месечевих шетача“ још је живо – Олдрин, најстарији међу њима, ускоро пуни 96 година.

„Они су изузетно узбуђени што се враћамо на Месец. Само желе да виде људе што даље од Земље како откривају непознато“, рекао је Вајзман.

Наса чека да почетком фебруара спроведе тест пуњења горивом СЛС ракете на рампи пре него што потврди датум лансирања.

„Мислим да немамо намеру да саопштимо конкретан датум лансирања, док се не заврши демонстрација пуњења“, рекао је Ајзакман новинарима.

Свемирска агенција има на располагању само пет дана за лансирање у првој половини фебруара, пре него што се прозор помери у март.

„Светска здравствена организација је коначно потврдила да су месне прерађевине канцерогене. Али то не значи да је ризик исти као код цигарета или азбеста. Није исто ако неко поједе парче прерађевине и ако попуши кутију цигарета“, објашњава др Ћеранић.

Адитиви, со и стил живота

Према његовим речима, кључни проблем нису само сами производи, већ и оно што се у њима налази. „Када говоримо о нитритима, нитратима, адитивима, великим количинама соли – све то угрожава здравље“, истиче гост Дневника.

Додаје да студије које говоре о повећаном ризику морају да се тумаче пажљиво. „Није исто два шнита шунке једног, другог или трећег квалитета. Зато је врло упитно колико је таква студија прецизна када је реч о квалитету меса и количини додатака.“

Ипак, чињеница је да се рак дебелог црева све чешће јавља код млађих људи. Док је раније био карактеристичан за особе старије од 50 година, данас се бележи пораст оболелих у групи од 30 до 50 година. У Великој Британији, на пример, забележено је чак 75 одсто више случајева у млађој популацији у односу на деведесете године.

„Дуготрајна конзумација прерађевина, смањена физичка активност и стрес – све заједно доводи до нове категорије оболелих“, упозорава др Ћеранић.

Скрининг и рана дијагностика

У Србији се годишње региструје око 2.000 нових случајева карцинома дебелог црева. Стручњаци зато апелују на редовне превентивне прегледе.

„Скрининг подразумева тестове на окултно крварење – такозване ФОБ тестове – код особа које немају симптоме. Ако је тест три пута позитиван, онда се пацијент упућује на колоноскопију“, каже др Ћеранић и додаје да је колоноскопија „златни стандард за дијагностику“.

Стандардна препорука је да се са скринингом почне после 50. године, док су у Сједињеним Државама границу већ померили на 45. „Ако неко у породици има карцином дебелог црева, онда се са контролама креће и раније“, наглашава професор.

Посебно упозорава да свака појава крви у столици, анемије или проблема са пражњењем захтева хитну дијагностику. „Ако вам дође пацијент од 35 година и пожали се на крв у столици, обавезно га треба упутити на преглед.“

Заједнички рад до бољих резултата

Др Ћеранић истиче да је лечење карцинома дебелог црева мултидисциплинарни процес. „Хирургија, хемиотерапија, зрачна терапија – све мора бити повезано да бисмо постигли добре резултате, упоредиве са западним земљама.“

У том циљу, Удружење ендоскопских хирурга, чији је он председник, организује курсеве и обуке за лекаре различитих специјалности.

„Хоћемо да радимо сви заједно – хирурзи, онколози, радиолози и радиотерапеути. Такав вид едукације може значајно да побољша резултате лечења“, закључује проф. др Миљан Ћеранић.

Иако је порука СЗО јасна, лекари подсећају да паника није решење. Умереност у исхрани, више физичке активности и редовни превентивни прегледи остају најбоља одбрана од болести.

Претходна истраживања су већ установила да коњи могу да препознају људске емоције кроз говор и изразе лица, идеја да могу да омиришу наш страх остала је само теорија због тешкоћа у проучавању мириса, наводи водећа ауторка студије Плотин Жарда, истраживачица у Француском институту за коње и јахање (IFCE).

„Као људи, нисмо заиста свесни свих мириса који су око нас у поређењу са оним што друге животиње очигледно перципирају, тако да то није тако лако проучавати“, рекла је Жарда за Си-Ен-Ен.

Да би превазишли овај проблем, истраживачи су развили нову методу тако што су учесницима студије поставили памучне јастучиће испод пазуха, где знојне жлезде ослобађају мирисна једињења.

Учесници студије су носили јастучиће док су гледали застрашујући или радостан видео-снимак, а контролна група нерутралан. Прикупљени јастучићи од људи док су гледали застрашујући и радостан видео, као и неутралан узорак. Јастучићи су касније причвешћене малим мрежама на ноздрве 43 различите кобиле.

Истраживачи су пажљиво спречили контаминацију другим једињењима мириса тако што су осигурали да јастучићима рукује само особа која је дала узорак, а једињења су сачувана тако што су јастучићи замрзнути, напомиње ауторка студије.

Коњи су затим били изложени низу тестова које су спровели експериментатори познати животињама – на пример, да ли би слободно пришли човеку у свом боксу или би се тргнули при изненадном отварању кишобрана.

Истраживачи су посматрали понашање коња, као и прикупљали податке о откуцајима срца и нивоу кортизола у њиховој пљувачки, кључном биомаркеру стреса.

Анализа је показала да су и понашање и физиологија коња били различити у зависности од мирисних једињења.

Истраживачи су приметили да су коњи изложени мирисним једињењима које производе добровољци који су гледали застрашујуће снимке били плашљивији и мање спремни да прилазе људима или истражују непознате предмете у својој близини.

„Мириси људи који су били уплашени појачавају реакције коња. Значај је у томе што коњи могу да осете како се осећамо, чак и ако нас не чују или не виде“, напомиње Жарда.

Коауторка студије, Леа Лансад, директорка истраживања у Француском националном истраживачком институту за пољопривреду, храну и животну средину (INRAE), рекла је да студија пружа доказе о својеврсној „емоционалној зарази“.

Постоје и практичне импликације за оне који јашу или управљају коњима, укључујући „признавање важности емоционалног стања управљача и његовог потенцијалног преноса путем хемосигнала током интеракција између људи и коња“, наводи се у раду.

Иако као људи не можемо да контролишемо емоционалне мирисе које емитујемо, Лансадова је у изјави за Си-Ен-Ен посаветовала јахаче да настоје да буду опуштени, „како би могли да јашу мирно и без страха“.

Затим, истраживачи планирају да проуче да ли су људи осетљиви на мирисна једињења која производе коњи када доживљавају одређене емоције и да истраже хемијска једињења која су у то укључена.

Такође планирају да истраже да ли је хемијска комуникација између човека и коња специфична за страх или се јавља и код других емоција.

„Почели смо са страхом јер је то емоција коју заиста очекујемо да и друге животиње доживљавају, јер страх омогућава да се открије опасност и да се она избегне“, додаје Жарда, а у плану је да се истраже и туга и гађење.

„Чак и ако коњи не осећају ове емоције прецизно, могли би да осете разлике у односу на људе који осећају ове емоције, и то би могло нешто да значи за њих.“

Џема Пирсон, специјалисткиња за ветеринарску бихејвиоралну медицину (коњи) на Краљевском колеџу ветеринарских хирурга (RCVS) и предавач на Краљевској школи ветеринарских студија у Шкотској, која није била укључена у студију, похвалила је истраживање.

„Ово је лепа студија која се надовезује на претходни рад ове групе и представља типичан стандард доказа за истраживање понашања коња“, рекла је за Си-Ен-Ен. „Ова група је пажљиво контролисала збуњујуће варијабле у овој студији које би могле довести до погрешног резултата.“

Пирсон је такође нагласила да коњи користе чуло мириса у комбинацији са другим сензорним дражима.

„Коњи су плен, тако да је сасвим логично да користе било коју информацију из окружења да би их упозорили на потенцијалне претње. Важно је запамтити да се коњи не ослањају на 'мирис' страха људи, већ у стварном свету користе сва своја чула да доносе одлуке о нивоу претње“, додаје Пирсонова.

Ове недеље, премијер Гренланда, Јенс-Фредерик Нилсен, појавио се на заједничкој конференцији за новинаре са колегиницом из Данске Мете Фредериксен, како би рекао да нема намеру да пристане на изречену жељу Доналда Трампа да „поседује“ Гренланд – обучен у плаву ветровку. То је одећа коју Нилсен редовно носи, али је јакна, у променљивом геополитичком тренутку, послала нову, снажну и упечатљиву поруку.

Практична јакна, ветровка – позната и као анорак на Гренланду, важи за модерну верзију потомка парке, која је измишљена у арктичком региону којем припада територија на коју је око бацила Америка, то јест председник САД.

Традиционално направљена од цревних мембрана морских сисара – претеча непромочивих материјала – парка је дизајнирана за преживљавање. С друге стране, Нилсенова ветровка, по угледу на то, названа је „модерном верзијом локалног анорака“.

Повратак ветровке је такође подстакнут популарном културом.

Уследио је након једне од најлуђих филмских промотивних кампања у скорије време, за остварење Марти Величанствени, а у центру пажње била је ветровка од 250 долара (216 евра).

Јакна је део колекције коју је произвео луксузни бренд „Намијас“ (Nahmias) из Лос Анђелеса у сарадњи са А24, продуцентском кућом филма, заједно са глумцем Тимотијем Шаламеом и његовим стилистом Тејлором Макнилом. На ветровки је истакнут назив филма и три златне звездице.

Носиле су је Кендал и Кајли Џенер, америчка балерина Мисти Коупленд, репер Кид Кади, па чак и, како се види на празничној објави на Инстаграму, Ринго Стар, а помогла је да се филм о амбициозном играчу стоног тениса трансформише у врсту културног тренутка какав није виђен откако је Барби све претворила у ружичасто 2023. године.

Оснивач бренда Дони Намијас рекао за часопис GQ да је реч о модерној интерпретацији винтиџ спортске одеће. „Једноставно смо одлучили да ће обожаваоцима ово требати.“

Ветровка, иако се заправо није појавила у филму, брзо је распродата и сада се може купити по многоструко увећаној цени у односу на оригиналну и то само на сајтовима за препродају – плава јакна у величини L продаје се на сајту StockX за нешто мање од 16.000 фунти (18.450 евра).

Приступачније место за куповину сличног одевног комада је платформа Дипоп (Depop), где су претраге за ветровке порасле 60 одсто у последњих шест месеци, а претраге које садрже назив филма Марти Величанствени (Marty Supreme) скочиле су за 1.475 одсто за шест недеља. На платформи су у понуди бројне ретро верзије које веома подсећају на оригинал.

Но, то није био једини културни зов којим је ветровка са хладноће привучена у затворене просторе. Хејли Бибер, Зои Кравиц и Чарли Екс-Си-Екс (Charli xcx) носиле су различите моделе овакве јакне у првом реду на париској ревији модне куће „Ив Сен Лоран“ у септембру, осигуравајући неочекивани статус комада као модног предмета и културног сигнала. На недавну доделу Златних глобуса музичар Марк Ронсон упутио се у наранџастој ветровки. 

Данијел-Јоу Милер, спортски и модни новинар и аутор SportsVerse-а, сматра да ветровке дефинитивно доживљавају ренесансу и у мушкој и у женској одећи, јер многи желе да одговоре на стилски диктат инспирисан спортском одећом и уличном модом деведесетих.

За Џ’Не Филипс, прогнозерку трендова и ауторку модног њузлетера Fashion Tingz, ветровке делују актуелно јер се „налазе на веома специфичној емоционалној раскрсници: практичности, носталгије и ироније, а да у потпуности не урањају ни у једну од њих“.

Мрачно лето брит-попа је такође можда одиграло улогу у враћању тренда. Специјалиста за одећу за активности у природи, модна кућа „Бергхаус“ поново је у понуду уврстила Транго јакну из 90-их, а главно лице кампање 2025. године био је ћудљиви Лијам Галагер, једна од највeћих музичких звезда последње деценије прошлог века.

Метеоролошка оправдања

Али последњих година постоји још један, метеоролошки, разлог за поновну популарност танке јакне која штити од ветра.

„Налазимо се стално у климатском тренутку који би се најлакше могао описати као 'између'. Није довољно хладно за капут, није довољно топло да идете без ичега. Ветровке су дизајниране за неизвесност, што одражава како се људи облаче у ширем смислу: прилагодљиво, слојевито, необавезујуће“, наводи Филипсова.

Према њеним речима, ветровке су „демократске, помало спортске, помало демоде на начин који се сада чита као шик, оне признају да је живот ветровит, непредвидљив и доста често са нешто падавина, и да је изненађујуће охрабрујуће успети обући се за такве прилике“.

Дакле, иако генерално више подсећају на трејнспотере (због асоцијације на филм Трејнспотинг из 1996. године) него трендсетере, ветар се ломи дуж целе модне индустрије.

„Зара“ погађа две (трендовске) муве једним ударцем – својом верзијом ветровке са туфнама. "Cos" нуди своју верзију, а скандинавска марка "Ganni" опцију са леопард принтом.

Међутим, тренд предводи бренд "K-Way", основан у Паризу, али са седиштем у Милану, и његова редизајнирана јакна Le Vrai. Лоренцо Бољионе, извршни директор "BasicNet Group"-а, која је власник "K-Way"-а, рекао је да су „ветровке почеле као једноставна заштита од временских услова, а данас су постале синоним доброг стила који није пролазног карактера“.

То велико шумско пространство станиште је и других дивљих животиња. Зими су најтежи услови, приоритет је исхрана дивљачи, а по снегу на Голији до хранилишта често се не може изаћи возилом.

„У осамдесет одсто случајева је ситуација кад не можемо да приђемо директно на хранилицу, него мора да се однесе храна физички – џак на раме, па директно на хранилиште. Кад су такве ситуације ми ангажујемо и део ловаца, ангажујемо и људе који имају самарицу, односно коње, мештане, који још увек живе по селима. Овде углавном скоро свака кућа има понеког коња, па нам и они помогну у томе“, објашњава Ацо Алексић, управник Ловачког удружења „Чемерница“ из Ивањице.

Храна за дивљач се износи на око 150 хранилишта, распоређених по тешком планинском терену.

„Имамо доле још једно хранилиште где хранимо. До њега је сад тешко доћи зато што је велика низбрдица и снег. Али ћемо у току седмице сигурно проћи у убацити тамо исто“, наводи Дејан Цукавац, ловочувар ЛУ „Чемерница“.

Иако се раније кукуруз лагеровао у хранилици, тај дрвени објекат је срушен. Кривац није човек, него медведи, који осталим корисницима често оставе тек покоје зрно.

„То нам тренутно прави огроман проблем, поготово у овим зимским условима. Они не иду, да кажем, на спавање у ту хибернацију, већ се крећу. А мислим да имамо завидан број јединки медведа у нашем ловишту“, истакао је Ацо Алексић.

Популација расте, али их закон штити, а ловци свакако нађу начин да за сву дивљач обезбеде храну. Како није лако доћи до хранилишта, понекад је још тежи повратак. Међутим, љубав према природи и животињама олакшава лопатање снега и сваки физички напор да би се одржала бројност и богатство дивљачи.

Само у Аустралији сваке године потроши се око 1,45 милијарди чаша за једнократну употребу за топле напитке, заједно са приближно 890 милиона пластичних поклопаца. На глобалном нивоу, тај број расте на процењених 500 милијарди чаша годишње.

Истраживање је објављено у часопису Journal of Hazardous Materials Plastics, а бавило се начином на који се чаше за кафу понашају када се загревају.

Топлота је главни покретач ослобађања микропластике, а материјал од којег је чаша направљена има кључну улогу у том процесу.

Шта је микропластика

То су фрагменти величине од једног микрометра до пет милиметара – за поређење, крећу се од величине честица прашине до величине семена сусама.

Ови фрагменти настају када се већи пластични предмети разграђују, али се могу и директно ослобађати из производа током њихове уобичајене употребе. Те честице доспевају у наше окружење, храну и, на крају, у наша тела.

Тренутно не постоје коначни и прецизни докази о томе колика количина микропластике остаје у нашим телима. Истраживања на ову тему веома су подложна контаминацији, па је изузетно тешко прецизно измерити нивое тако ситних честица у људском ткиву. Научници и даље спроводе анализе како би утврдили на који начин микропластика из чаша за кафу може утицати на здравље људи у блиској будућности.

Потребно је спровести још истраживања, али је у међувремену важно бити свестан потенцијалних извора микропластике у свакодневном животу.

Температура је важна

Анализирајући податке из 30 рецензираних студија, истраживачки тим је посматрао како се уобичајене врсте пластике, попут полиетилена и полипропилена, понашају у различитим условима. Један фактор се посебно издвојио – температура.

Како се температура течности унутар посуде повећава, генерално расте и количина ослобођене микропластике.

Занимљиво је да „време упијања“ пића из шоље није било пресудно. То указује да остављање пића у пластичној чаши током дужег временског периода није толико значајно као почетна температура течности у тренутку првог контакта са пластиком.

Користећи истраживања високе резолуције, испитали смо унутрашње зидове ових чаша и открили да потпуно пластичне чаше имају знатно грубље површине – пуне „врхова и долина“ – у поређењу са папирним чашама обложеним пластиком.

Ова грубља текстура олакшава одвајање честица. Топлота додатно убрзава овај процес, омекшавајући пластику и изазивајући њено ширење и скупљање, чиме се ствара више површинских неправилности које се на крају фрагментирају у нашем пићу.

Управљање ризицима

Не морамо да се одрекнемо јутарње навике конзумирања take-away хране и пића (код нас уобичајен мада некоректан превод – „за понети“), али можемо променити начин на који јој приступамо како бисмо умањили потенцијални ризик.

Када је реч о топлим напицима, најбоља опција је употреба шоља за вишекратну употребу од нерђајућег челика, керамике или стакла, јер ти материјали не ослобађају микропластику. Ако већ морамо да користимо шоље за једнократну употребу, истраживања показују да папирне чаше са пластичном облогом, уопштено гледано, ослобађају мање честица од потпуно пластичних чаша, иако ниједна од њих није у потпуности без микропластике.

С обзиром на то да је топлота кључни фактор у ослобађању микропластике, препоручује се избегавање директног сипања кључале течности у посуде обложене пластиком. Препорука истраживача је да замолимо бармена да кафу кратко прохлади пре сипања у шољу, што може смањити физички притисак на шољу и укупну изложеност микропластици.

За отварање сцене изабрана је метода у којој се мешају реално и позоришно. Нема завесе, главна глумица Лора Штефанек (Братислава, 1943) седи на фотељи док публика заузима места. Исто светло уједињује оба простора, и гледалиште и бину. Тиме се позоришним вокабуларом поручује да између историје и садашњости нема баријере.

„Пропаст“, „Живот“ и две збуњене секретарице

Коњуктура у уметничкој обради биографија секретарица, стенографкиња, филмаша, спикера и других вансистемских саучесника тоталитарних режима, рођена је из једног термина Хане Арент – оног о баналности зла.

Сви велики филмови о великим нацистичким злочинцима су већ снимљени. Ако се и даље снимају, само понављају редундантно знање.

Оно што последњих година привлачи пажњу уметничке сцене су биографије „несвесних“ актера тог времена. Интересантни су животи људи који сами по себи нису били зли, али су приљежно и до последњег тренутка радили за зле, и били поносни кад би од њих добијали похвале за добро обављен посао.

Тренд је почео са филмом „Пропаст“ (Untergang, 2004), у коме немачки редитељ Оливер Хиршбигел описује последње Хитлерове дане у берлинском бункеру.

Филмска „Пропаст“ је обишла читав свет, и до те мере освојила документарном лајв атмосфером, да се Бруно Ганз/“Хитлер“ психички једва опоравио од терета те улоге. Али Хитлер је у том филму био споредан лик. Главну је носила његова приватна секретарица Траудл Јунге (Минхен, 1920. - 2002), коју је играла тада дебитанткиња Александра Мариа Лара.

Разуђена медијска прича са „Једним немачким животом“ је новија. Пре десет година је четворочлани тим аустријских редитеља (Krönes/Müller/Schrotthofer/Weigensamer, фонетски Krenes/Miler/Šrothofer/Vajgenzamer) водио дуге разговоре са стварном Брунхнилдом Помсел и од материјала измонтирао двосатни документарац.

Филм са Помсел, која је у време снимања имала 105 година, прошао је многим европским фестивалима и побрао велику пажњу. Баналност зла је захвална тема.

Познати британски редитељ и сценариста Кристофер Хемптон (номинација Оскара за Покајање/ Abbitte 2007) је видео тај филм аустријског тима и драматизовао га за позоришну сцену.

Енглеска верзија  „A German Life“ је имала премијеру пре непуних шест година у лондонском позоришту "Мост", са чувеном Меги Смит у улози фројлајн Помсел. Била је то последња, грандиозно одиграна, медијски слављена улога велике европске глумице Меги Смит, која је умрла у јесен 2004.

Комад који се сада игра на сцени бечког Позоришта Јозефштат је немачки превод Хемптонове адаптације аустријског документарца из 2016. Дуг и увијен пут измедју језика, сцена и филмских сетова, али неопходан да би се испричала једна индивидуална прича о генеричком злу.

Помсел, опортуниста или фолиранткиња?

У „Пропасти“ је млада „Траудл“ могла да рачуна на млаку толеранцију гледалаца. Права Траудл је имала 22 године кад је почела да ради за Хитлера као секретарица, 25 кад се после његовог самоубиства извукла из бункера и кренула пешке кући. Глумица Лара је ту улогу играла збуњено, као неко ко пати од стокхолмског синдрома и у трансу пропушта сваку прилику да се отргне и оде.

Фројлајн Помсел је нешто сасвим друго. Прво, била је девет година старија. Кад су се нацисти после наводних избора пучем попели на власт у марту 1933, Помсел се одмах укључила у Хитлерову партију НСДАП, несрећна што је то кошта 10 марака чланарине.

Траудл никад није била у партији. Она је „детенце“/“/„Kindchen“, , како јој се, према њеним мемоарима, обраћао Хитлер кад је звао да стенографише.

Помсел говори о строгом пруском васпитању, о безусловној послушности. Говори да је увек тражила послове који нису „досадни“, и да је то пронашла кад је почела да ради за нацистички радио 1933, још више кад је прешла у Гебелсову канцеларију као секретарица 1942. Говори о висини плате и сигурности коју је стекла кад се прикључила нацистичкој партији. Каже да је Гебелс био „леп, учтив, негован, иако нешто дистанциран“, те да је тек после говора о тоталном рату (фебруар 1943) схватила како је он „побеснели патуљак“.

Све су то адути овог позоришног комада, застрашујућег у тривијалности. Лора Штефанек, високо награђивана доајенка немачких говорних сцена, игра главну улогу упадљиво недраматично, као да чита куповну листу за самопослугу. Њена „фројлајн Помсел“ је више од опортунисткиње и сигурно више од „митлојфера“/Mitläufer, то јест оних који су окарактерисани као случајни сапутници нацизма и ослобадјани на процесима после 1945.

Руси су реалну Помсел ухапсили и пет година држали у бившим нацистичким логорима Бухенвалд и Заксенхаузен. О том времену каже да је било страшно, али да су у логору имали „добру позоришну секцију“. Пуштена на слободу, Помсел је наставила каријеру у медијима, најпре у регионалном радију Баден Виртемберга, а до пензије 1971 као главна секретарица Продукције за националну радио-телевизију АРД.

Затворске године је Помсел доживела као неправду. „Јако замерам Русима да су ме стрпали у затвор. Ја сам била обична секретарица. Само сам преписивала акте, нисам ништа потписивала“, жале се права Помсел у филму и глумица „Помсел“ на сцени.

Аустријски и немачки медији ову представу, где год се игра, дочекују са неуједначеним реакцијама. Тамо где су оне негативне, каже се да проблем нису ни продукција, ни тема, ни порука, већ „тривијалност особе Брунхилде Помсел“. Директније речено, била је тупа као ноћ.

И истина – Помсел говори о повишицама, о досади и забави, о Гебелсовим оделима, о јеврејској пријатељици за коју „није имала времена кад је прешла у Министарство пропаганде“. „Имао је Гебелс и друге секретарице, зашто су после сви на мене кренули?“, пита се једног тренутка.

Управо је тривијалност особе и текста највећа вредност ове представе. Штефанекова игра главну улогу са тако уверљивом бесрамношћу, да је пажљивом гледаоцу одмах јасно шта су аутори филма, текста и продукције хтели да кажу: Помсел лисица! Не само да је све знала и подржавала, што је ноторна чињеница, него изразито трапаво користи мит о пруској дисциплини као склониште за избеглице од одговорности.

Ако неко тражи актуелност у овој представи, она није у погледу на нацизам. Актуелност је у томе што се сценски, визуелно и вербално показује да проблем немачког политичког менталитета није нацизам, већ милитаризам. Нацизам био и прошао, милитаризам био и остао хроничан.

Било би лепо кад би неко од српских позоришта играло овај текст. Публици у Србији би се отворио прецизнији поглед на новију немачку политику и активности Меркелове, Аналене Бербек, Хабека, Шолца или Мерца.

Кад снегови завеју ретко ко прти стазу, за дрва не брине, има их свуда. „То је најважније“, каже деда Ледо, 80-годишњак до кога се уз обалу Дрине само пешке може доћи. И док су деца и баба у селу, он свој мачвански мир у колеби уз реку не мери самоћом него задовољством.

„Имам свега: и да поједем и да попијем, имам струју, кад немам струје имам свеће, имам фењер старински, лампу имам, исто старинску. Овде расадим четри-пет струка парадајза, паприке и то је мени довољно, укувам кафицу, попијем и домаћу ракијицу, ово је мени здравље, ајд' живели“, наздравља Ледо Станојловић.

Једини комшија му је километрима далеко. Дрина их је пре више деценија спојила, спојио и колебарски живот. Из атара ни Мика не одлази, породица је збринута, а он ће до села накратко бициклом кад отопли. Снабдео се на време и за себе и за стоку.

„Живи се лепо, јесте зима, знала је да буде и гора, ал' све се поднесе са вољом и нема препреке да не може да се дође, ту смо и без струје. Волим што је Дрина ту лепа река, зима је подношљива. Ту сам навикао од детета, одгајио сам се овде, навикао сам, лепше ми је него игде. Смедеревац је као змај у свако доба греје, никакав проблем ни кад нема струје. Некад је струја – не бих је пожелео. Све док здравље служи и докле могу сам све потребе овде да задовољим мало око стоке – уживање, милина. На обали кад гледам Дрину и пецам, то је живот, то не може да замени ништа“, објашњава Милорад Мика Брезић из Бадовинаца.

Док је њих двојице, дринских вукова, живиће ово подручје, закључују Мика и Ледо. Овде се само, додају, брже огладни, уз домаћу сланину, кисели купус, мушмуле и џану, све је по мери последњим колебарима. Чувају свој мир и од заборава мачванско старинско име.

„Треба му кô 'леба, треба да се сакрије од кише, од невремена, треба кô 'леба и зато се зове колеба, а није колиба“, објашњава деда Ледо порекло назива колебара.

„И ја без моје колибе не могу као без 'леба и нећу ићи одавде, ајд', комшо, видимо се кад ово мало спадне“, поручује Мика Брезић.

А тек ликови из света између корица! Људско младунче Могли. То је био мој најбољи друг. Храбар и ведар дечак усред дивљине. Моја босанска варош није била џунгла, али имала је у себи нечег дивљег – и разузданог и опасног и лепог. Могао сам да разумем Моглијев свет.

Спадам у последње генерације које су имале срећу да прочитају књигу пре него што је Дизни понудио своју верзију цртаног филма, у којој су Могли, пантер Багира, тигар Шир Кан и медвед Балу визуелно замрзнути за све остале генерације. На мом унутрашњем платну изгледали су друкчије.

Могли је био дечак који је одрастао међу вуковима. Чопор га је одбацио. Људи га нису прихватили. Могли – човек који је говорио звериње, змијске и птичје језике – платио је цену тога што је другачији. Напослетку није припадао никоме. Слобода је била исто што и самоћа. И ја сам био дошљак. Више нисам припадао тамо одакле сам дошао, а још нисам припадао домицилној заједници. Али Могли ми је помогао да схватим, да се та прича не дешава само мени.

Радјард Киплинг – чедо Империје

Тек много касније сазнао сам нешто о аутору. У детињству су стварни и живи ликови из књига, а име аутора тек чудан запис на корицама.

Киплинг је рођен у Индији под британском влашћу 1865. године, у граду који се тада звао Бомбај, а данас Мумбај. И већ ме мисао одведе другом писцу – Луису Бромфилду – и његовом роману Ноћ у Бомбају. Отресем ту мисао на давно прочитану књигу коју је затрпало време – то брашно заборава. Враћам се Киплингу.

Он је био прво дете Алис и Џона Локвуда Киплинга. Отац је био вајар, илустратор и аутор. Брачни пар се преселио у Бомбај да би отац постао предавач у Уметничкој школи коју је основао индијски предузетник иранског порекла Џиџибој Џамсетџи. Био је то први човек у Британској Индији којем је додељена племићка титула и којем су се обраћали са „сер“.

Дечак Радјард и његова млађа сестра Алис имали су португалску дадиљу и индијског слугу. Мада је слуга припадао најнижој хиндуистичкој касти, па је запошљавање таквог особља било сматрано непристојним, породица је имала финансијске потешкоће и занемарила је кастинске конвенције. Остаће забележено да је дечак осећао енглески као страни језик.

Родитељи децу шаљу на десетогодишње школовање у Велику Британију, када је Радјарду пет година. За дечака је то било протеривање из раја. Млади господин Киплинг који се 1882. вратио у Индију почео је одмах да ради као новинар. Долазак у Бомбај доживео је као олакшање. Његова мајка је о свом трошку објавила његове песме. Он је то сазнао накнадно.

Путовао је Индијом и објављивао текстове о томе. Ускоро је стекао име као хроничар Британске Индије. Приступио је масонској ложи. Симболика слободног зидарства прожеће нека његова дела.

Књижевна слава

У Енглеску се вратио као већ познат новинар и писац шест књига кратких прича, да би 1890. објавио је свој први роман Светлост се угасила. То дело је остало незапажено и тек је доцнија слава аутора скренула пажњу на њега.

Прича из тог времена Човек који је хтео да буде краљ послужила је значајном филмском режисеру Џону Хјустону као основа за истоимени филм, снимљен 1975.

У Енглеској је одмах примљен у значајне књижевне кругове, тада познати писци као што су Хенри Рајдер Хагард или Хенри Џејмс заложили су се за њега. Не треба потценити ни његово учешће у масонским ложама.

Године 1892. ступио је у брак са Американком Керолајн Балестир. Сви су је звали Кери. Млади брачни пар пошао је на пут око света, али су стигли само до Америке, јер су велики новац изгубили на берзи. Добили су троје деце. Наредне четири године живели су на имању у Вермонту, где су 1894. и 1895. настала оба дела Књиге о џунгли.

Године 1896. Киплинзи се враћају у Енглеску. Разлог је непријатна породична парница око наслеђа, која се провлачи кроз булеварску штампу – писац Киплинг је већ нека врста књижевне поп-звезде под сталном присмотром новинара.

Киплинг је 1898. отишао на путовање по Африци. Тамо се спријатељио са Сесилом Џоном Роудсом, оснивачем државе белаца на југу Африке, која је по њему добила име – Родезија. Сасвим у духу времена, Роудс је Британце сматрао првом расом света.

Политички идеал му је било уједињењу англо-америчког света под заједничком империјалистичком влашћу. Несумњиво је и Киплинг слично мислио. Те године је својим патриотским песмама попут Бреме белог човека постао слављени, а доцније оспоравани борац за Британско Царство.

Смрт девојчице због које је писао књиге за децу

Његова супруга је у зиму 1899. године инсистирала на породичној посети Америци. Отац и деца су се на путовању по необично оштрој зими тешко разболели. Киплинг је боловао у њујоршком хотелу, опседнут фановима и новинарима. Жеље за брзо оздрављење долазиле су са свих страна. Слале су их и колеге попут Артура Конана Дојла, али и суверени као што је немачки цар Вилхелма II. Слава није помогла. Најстарија ћерка је умрла. За њену смрт је Киплинг до краја живота кривио супругу.

Бег у писање је био успешан. Низ кратких прича као што је Изгубљена легија доносе му репутацију мајстора ове форме.

Роман Ким настаје 1901. Радња се одвија у Лахору, главном граду данас пакистанског дела Пенџаба. Ирског дечака који као сироче расте на улицама тог града, сви виде као „домороца". Ким је пропутовао Индију.

Овај роман је најкомплексније Киплингово дело. Учврстило је његову светску славу. Довољно је рећи да је то била омиљена књига Џавахарлала Нехруа, који је после Гандија, најзначајнији борац за индијску независност.

За време Другог бурског рата у којем је Велика Британија анектирала бурске територије на југу Африке, домогавши се тако налазишта дијаманата, Киплинг је од 1900. дуже боравио у том подручју као ратни извештач. Он у исто време објављује и збирке поезије. Једна од његових најпопуларнијих песама Ако настала је у том периоду.

Круна његовог књижевног рада дошла је рано – тек је закорачио у пету деценију живота. Године 1907. додељена му је Нобелова награда за књижевност.

Прихвати бреме белог човека

Како је писац свевремене књиге за децу, први писац енглеског језика који је са само 42 године добио Нобелову награду, постао песник британског империјализма? И одбојан лик за све антиимперијалистички и антиколонијално оријентисане интелектуалце? Назнаке да је Киплинг био дубоко прожет идејама о белој англосаксонској супериорности могле су се ишчитати и раније из његовог дела. Његова Балада о Истоку и Западу је била поприлично јасна: „Ох, Исток је Исток, Запад је Запад, и никада се неће срести“. Мени се чини да од овог стиха до мрачне хипотезе о неизбежном сукобу цивилизација Самјуела П. Хантингтона води видљива мисаона стаза.

Киплинг 1899. објављује империјалистичку химну са призвуком расизма: Бреме белог човека. Мало људи данас зна да се Киплинг у песми заправо обраћа Сједињеним Државама у успону. Вашингтон је управо оружјем протерао Шпанију са Филипина и Кубе, преузимајући хегемонијалну улогу тамо где су потрошене европске колонијалне силе морале да поклекну. Од Шпанаца и Британаца Американци морају да преузму „бреме белог човека“, цивилизовање оних народа који су, како Киплинг каже у песми „пола деца, а пола ђаволи“. Да би од њих добили награду:

Прекор оних које унапређујеш,
Мржњу оних које штитиш

Ти „мрзовољни народи“ неће умети да цене жртву коју подноси бели човек, водећи их. „Take up the White Man's burden". То је мешавина етичког мисионарства и империјално-патриотског кича којим су се тешили британски војници и колонисти на егзотичним тачкама планете, тамо где су голом силом поболи британску заставу. Заправо, та је песма сведена на културни алиби за сурову империјалистичку праксу.

Први светски рат – смрт дечака

Киплинг се почетком Првог светског рата ставља на располагање лондонском одељењу за пропаганду. Тамо је у друштву креме књижевне Британије. Наговара свог још малолетног, кратковидог сина да се пријави као добровољац, помаже му да наведе погрешан датум рођења, да би био примљен. Син Џон је погинуо у првој акцији у Француској 1915. Мучен грижом савести, Киплинг је на синовљевом надгробном споменику оставио запис: „Ако неко пита, зашто смо умрли, реците му, јер су наши очеви лагали“.

Уколико се осврнемо на време и историјски контекст у којем је песма настала, изненадиће нас чињеница да је, на пример, Томас Вудро Вилсон, амерички председник у два мандата који је после Првог светског рата слављен као апостол права народа на самоопредељење, то је право применио искључиво на европске народе. Надали су се људи у Индији, Египту, и у многим другим земљама. Али свима осталима је оспоравао пунолетство: „Они су деца, а ми смо одрасли људи“. Таква америчка елита је америчком интевенционизму у деценијама које следе само пригодно навлачила морално рухо, учећи од бивших колонијалних господара, Британаца.

Са друге стране, Киплинг је са одбојношћу пратио успон Немачког Царства и његове империјалистичке амбиције. Када су нацисти у Немачкој усвојили далекоисточне симболе као што је кукасти крст, писац је одмах наредио да се сви индијски сунчеви точкови – изворне свастике – уклоне са његових књига. Хитлер му се гадио.

Великог, контроверзног писца жута штампа није остављала на миру. Чак су за његова живота објавили вест о томе да је умро. Он је цинично прокоментарисао да не забораве да га уклоне са листе претплатника. У све већем неспоразуму са светом, спалио је пред крај живота бројне рукописе, писма и дневнике.

Ко зна шта је све отишло у дим.

У сумњи видиш траг истине

Када је умро 1936. Киплинг је сахрањен у Вестминстеру. Као што доликује једном од најзначајнијих песника раздобља названог Pax Britannica – Британски мир. Друштво му праве Дикенс, Хендл, Њутн, Дарвин, Стивен Хокинг. И британски краљеви.

Британска Империја га је надживела само за још понеку деценију. У Индији се појавио човек који је демантовао империјалне предрасуде о поробљеним народима – Мохандас Карамчад Ганди. Велики индијски песник Рабиндранат Тагор назвао га је Махатма – Велика Душа.

Ганди је био само четири године млађи од Киплинга и ненасилним отпором је сахранио британску власт у Индији. То је за био почетак краја Империје. Да ли би Киплинг разумео промене у том свету?

Шта ли би тек рекао о данашњим политичарима који не поштују никакве законе, чак ни законе џунгле, а камоли међународно право. Поново се ослањају на голу силу, право јачега без било каквог кодекса.

Џејмс Џојс га је упоређивао са Толстојем. Џорџ Орвел га је назаво „добрим лошим псеником“. Борхес га је сматрао „критичким бардом британског Светског царства“. Аргентинац је можда био најпрецизнији, јер је код Британаца препознао рефлекс потискивања: „Његови сународници му нису никада до краја опростили његово стално позивање на Империју“.

Пре неколико година у Енглеској су активисти прекречили графит са познатом Киплинговом песмом: Ако, мада та песма нема директне империјалне конотације као Бреме белог човека. Испало је на крају да је Киплингово дело у будућност понело бреме сопствених заблуда. Британска Империја му је била дом. Киплингова књижевност је стога на специфичан начин и нека врста епитафа бившој империји.

Ако можеш да сачуваш разум, када око тебе

Сви други га губе и за то те криве,

Кад сумњају ако верујеш у себе,

А у сумњи видиш траг истине живе.

Једна од порука са почетка песме за мене је потпуно прихватљива. У свакој сумњи живи истина. Па чак и када сумњам у творца једног од мојих најбољих другова из детињства – Моглија.

Када су тог јунског дана 1978. свет обишле фотографије грађанског венчања омиљене принцезе, лепотице и модне иконе, Каролине од Монака, са 17 година старијим мушкарцем, кога је пратила репутација да је женскарош и плејбој, највећу пажњу јавности изазвао је израз лица младиних родитеља. Принц Реније и његова супруга, холивудска дива Грејс Кели, изгледали су као да су на нечијој сахрани, а не на венчању своје мезимице и прворођене ћерке.

Тих година мала кнежевина на обали Медитерана, између Француске и Италије, била је на врхунцу популарности, не само као стециште светског џет сета. Сва дешавања у породици Грималди завређивала су насловне стране новина и часописа још откад је популарна америчка глумица пристала да свој статус холивудске звезде замени титулом принцезе. 

Њена деца, Каролина, Алберт и Стефани, одувек су били под лупом и опседани папарацима, где год се појаве. Најстарија Каролина можда и највише, због своје изузетне лепоте, начина живота, али и спекулација да би била најпожељнија супруга за британског престолонаследника Чарлса. 

Седамдесете године прошлог века нису биле време када би неко без "плаве крви" могао лако да уђе у неку краљевску породицу. Примери попут Грејс Кели били су изузетак, а не правило. 

Престолонаследници Шведске и Норвешке имали су у то доба много муке да се ожене својим изабраницама из обичног народа, иако је била реч о образованим и примерним девојкама, ни налик неким од каснијих случајева, који су изазивали много већи одијум јавности. 

Времена су била таква, млада Каролина је имала само 21 годину, а медијски притисак био је огроман. Заљубила се и није много марила за то што изабраник њеног срца није нимало по вољи њеним родитељима. 

Из данашње перспективе, Филип Жино није ни био толико "скандалозан" избор.

Потекао је из угледне француске породице, чије је име уписано и на Тријумфалној капији, а отац му је био познати политичар, конгресмен и заменик градоначелника Париза, ожењен Данкињом.

Пре брака са Каролином, Филип није био ожењен, али волео је жене, провод, много је излазио и живео луксузним животом бонвивана. Увек углађен, лепо и скупо одевен, уредно стилизован. По занимању бизнисмен, инвеститор. Ништа што би требало да изазове неки посебан опрез. 

Медени месец провели су на егзотичним Тахитију.

Ипак, младина мајка је предвидела да тај брак неће дуго потрајати. И била је у праву. 

Каролина је затражила развод већ после две године. Разлог? Фотографије Филипа са једном другом женском особом током боравка у Америци. Данак популарности: када вас нон-стоп опседају папараци, не можете да прикријете ни флерт, ни брачну превару.

И љубавна прича се завршила грађанским разводом. Додуше, Каролина је имала многе муке да поништи брак и црквено, јер католичка црква то није дозвољавала, па је одобрење од папе Јована Павла II добила тек 12 година касније, када је, после другог брака са спортистом и бизнисменом, Стефаном Казирагијем, већ остала удовица. Стефано је изгубио живот са само 30 година у удесу свог такмичарског катамарана у близини монегашке обале.

Каролина и Филип нису имали заједничке деце, али обоје су их касније добили по четворо. Принцеза има два сина, Пјера и Андреу, и ћерку Шарлоту са Казирагијем, а касније и Александру у браку са принцом Ернстом Аугустом од Хановера.

Филип је добио три ћерке у браку са Нином Венделбоу Ларсен, којом се оженио 1987, а развео десет година касније, те још једну ћерку коју му је родила шведска манекенка Хелен Вендел када је имао 65 година. 

Преминуо је у кругу породице, а јавност је о томе преко друштвених мрежа обавестила његова најстарија ћерка. Принцеза Каролина се није оглашавала. 

„Сматрао сам да је моја дужност да то сачувамо, јер после толико година рада, и ми ћемо отићи у пензију, а питање је да ли ће млађе генерације знати за ова дивна дела. Зато је моја идеја била да то оставимо као трајно сведочанство”, истиче професор.

Албум садржи 20 нумера, у продаји је од ове године и већ је добио значајна признања.

„То је веома добар ЦД и наишао је на одличан одзив. Награђен је као најбољи ЦД класичне музике у часопису Музика Класика. То је велико признање и за мене, али и за цео РТС”, истиче Ђорђевић.

У реализацији пројекта учествовали су РТС и СОКОЈ, без чије подршке, како каже, издање не би ни настало.

„Мој Симфонијски оркестар РТС-а је овековечио овај ЦД и на концертима. Извели смо и концерт за оркестар и трубу Дејана Деспића, нажалост преминулог академика”, наводи Ђорђевић.

Труба као симбол класичне музике

Иако се труба често везује за народну музику и фестивале, Ђорђевић наглашава да је њена улога у класици изузетно важна.

„Труба је инструмент близак човеку и народу. Тај фанфарни, борбени звук присутан је у свим великим делима класике. Још од Хајдна, чији је најпознатији концерт писан за трубу, па све до Штрауса и Малера, труба има посебно место у симфонијској музици”, објашњава.

Подсећа да је и сам више од три деценије професор и да је током каријере лично познавао многе од композитора чија се дела налазе на албуму.

„Радим скоро 37 година, а више од 30 година сам професор. Многе од тих композитора сам познавао, неки су ми и посветили своја дела”, додаје.

Нови пројекти и дигитална издања

Ђорђевић најављује наставак рада и нове снимке у сарадњи са Симфонијским оркестром РТС-а.

„У последње време почели смо да радимо на дигиталним издањима. Пре шест месеци смо објавили Лауру Анте Гргина, свиту за симфонијски оркестар и соло трубу. У марту снимамо и нови Гргинов концерт, мени посвећен, са мојим оркестром РТС-а. Част ми је што са њима радим, а сада нам и Дизер и Спотифај омогућавају да ова музика стигне до шире публике”, закључује професор Младен Ђорђевић.

„Хладноћа доводи до сужавања крвних судова, што повећава склоност згрушавања крви и самим тим ризик од можданог удара. Сужење судова изазива и нагли скок крвног притиска, а повећана склоност ка стварању тромбова представља основни механизам исхемијског можданог удара, односно зачепљења крвног суда“, објашњава гошћа Дневника.

Највише су погођени старији и хронични болесници који већ имају факторе ризика, попут повишеног крвног притиска, дијабетеса или срчаних проблема. „Ове временске промене на већ постојеће хроничне болести заиста могу да доведу до тога да се деси мождани удар“, напомиње докторка.

Иако је у овом зимском периоду више старијих пацијената, последњих десет година бележи се пораст можданих удара и код млађих од 55 година. „То нас заиста забрињава. Стил живота и навике су се промениле, па су код млађих све чешће хроничне болести као што су хипертензија, дијабетес и поремећаји срчаног ритма. Постоје и стања која су карактеристична за млађе, попут дисекције крвног суда, која може да настане после повреда врата, приликом вежбања или у саобраћајним несрећама“, каже др Голубовић.

Према њеним речима, зимски период доноси пацијенте и са лакшим и са тежим клиничким сликама, док се током лета код млађих чешће јављају тежи облици удара.

Како се заштитити током леденог таласа

Због најављеног новог захлађења, лекари саветују посебан опрез, пре свега хроничним болесницима.

„Најважније је да се пацијенти редовно контролишу и мере крвни притисак у кућним условима. Терапију треба узимати редовно и не кориговати је на своју руку, већ искључиво у договору са лекаром“, наглашава др Голубовић.

Додаје да је важно избегавати нагле промене температуре, излазак из топлог у хладно без припреме, као и физички напор на ниским температурама. Подсећа и да је у зимском периоду неопходно уносити довољно течности, као и да је пожељна умеренија исхрана, јер празнична трпеза и алкохол додатно повећавају ризик.

Симптоми које не смемо да игноришемо

Лекари упозоравају да је код можданог удара пресудно реаговати на време.

„Одмах се треба јавити лекару ако приметимо слабост или одузетост једне стране тела, искривљеност лица или проблеме са говором – заплитање језиком, немогућност да изговоримо или разумемо речи. Такође, алармантни су и изненадна јака главобоља, вртоглавица или губитак свести“, истиче др Голубовић.

Како наглашава, брза реакција може значајно да смањи смртност и инвалидитет. „Време је кључно – када делујемо на време, шансе за опоравак су много веће“, поручује неуролог др Татјана Голубовић на крају гостовања у Дневнику.

Стручњаци за ментално здравље кажу да је овај феномен широко распрострањен. Др Стив Химелштајн, клинички психолог са седиштем у Њујорку са скоро 50 година искуства, наводи да се многи његови клијенти боре са оним што он назива губитком будућности.

„Људи су мање оптимистични и више не говоре много о будућности“, каже Химелштајн. „Много је очаја. Неки клијенти више уопште не праве планове. Када их питам чему се радују, многи немају одговор.“

Према Химелштајну, ово расположење је озбиљније него у периоду након напада 11. септембра. Консултовао се са колегама широм своје професионалне мреже и пронашао широку сагласност да је тренутни тренутак обележен необично дубоком неизвесношћу и емоционалним замором.

Свет у коме кризе иду једна за другом

Психолози указују на кумулативни ефекат вишеструких, преклапајућих глобалних криза. Економска нестабилност, растући трошкови живота, несигурност посла изазвана аутоматизацијом и вештачком интелигенцијом, геополитичке тензије и све чешћи екстремни временски догађаји доприносе сталном осећају претње. Свакодневни ток лоших вести појачава анксиозност, а истовремено поткопава мотивацију и дугорочно размишљање.

Социолози описују ову конвергенцију криза као поликризу – ситуацију у којој вишеструки поремећаји међусобно делују и појачавају једни друге. У поликризи, неизвесност није ограничена на једну област, већ се шири на скоро сваки аспект живота.

Ово окружење, кажу стручњаци, отежава људима да замисле кохерентну будућност. Веровање да ће сутра бити углавном стабилно и предвидиво – веровање које је основа планирања, креативности и истрајности – ослабило је.

Тек када то веровање еродира, његов значај постаје у потпуности видљив. Очекивање боље будућности одавно је учинило тешкоће подношљивијим, а ангажовање у дугорочним циљевима, било личним, друштвеним или политичким, одрживим. Без тога, продуктивност и посвећеност често опадају.

Психологија размишљања о будућности

Са биолошког становишта, људи нису посебно добро опремљени да размишљају далеко унапред. Др Хал Хершфилд, психолог на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу који проучава како се људи односе према времену, објашњава да људи не размишљају толико о будућности колико је се сећају.

Када појединци замисле себе у каснијем тренутку, они стварају менталне симулације – у суштини сећања на догађаје који се још нису догодили. Психолози овај процес називају епизодним будућим размишљањем и оно игра кључну улогу у доношењу одлука, емоционалној регулацији и планирању.

Периоди радикалне неизвесности ометају овај механизам. Када су будући услови веома непредвидиви, људи се боре да конструишу веродостојне менталне симулације онога што нас чека. Као резултат тога, предвиђање делује узалудно и вероватноће губе своје значење.

Хершфилд напомиње да се човечанство већ суочавало са егзистенцијалном неизвесношћу. Током кубанске ракетне кризе, на пример, људи нису имали гаранцију да ће свет преживети. Оно што разликује садашњи тренутак, каже он, јесте број претњи које истовремено долазе – од политичке нестабилности и пандемијских последица до климатских промена и технолошких поремећаја.

Истраживања подржавају ово запажање. У једној недавној студији, учесници замољени да наведу могуће будуће догађаје генерисали су знатно мање идеја када су помислили на неизвесност. Такође им је требало дуже да заврше задатак и изразили су мање поверења у своје одговоре. Само размишљање о непредвидивости смањило је њихову способност да се сете нада и планова.

Др Данијел Гилберт, професор психологије на Универзитету Харвард, истиче да је део мозга одговоран за замишљање будућих ја – префронтални кортекс – један од последњих раззвијен у току еволутивног развоја. Људи нису дуго умели да концептуализују далеку будућност.

Штавише, Гилберт тврди да су људи лоши у предвиђању како ће доживети будуће догађаје. „Не замишљамо догађаје правилно“, истиче. „Још важније, не знамо ко ћемо бити када се ти догађаји догоде.“

Ипак, идеја о стабилном будућем ја остаје кључна за начин на који се људи сналазе у садашњости. Појединци претпостављају, често несвесно, да ће будућност довољно личити на садашњост да би оправдала свакодневне рутине и жртве. Када се та претпоставка сруши, само значење може бити угрожено.

Историјске и културне перспективе

Антрополози који проучавају прошле кризе указују да данашње искуство, иако дубоко узнемирујуће, није без преседана. Др Данијел Најт са Универзитета Сент Ендруз је приметио сличну динамику током теренског рада у Грчкој усред дужничке кризе 2008-2010. године.

У то време, Грчка се суочила не само са економским колапсом већ и са миграционом кризом, енергетском кризом и широко распрострањеним друштвеним превирањима. Млади, одрасли на очекивањима напретка и просперитета, изненада су открили да су ти наративи неважећи.

Уместо да пројектују унапред, многи Грци су почели да гледају уназад. Јавни дискурс се померио са дискусија о венчањима, путовањима и напредовању у каријери на референце на историјске тешкоће – посебно на велику глад 1941. године током окупације. Ова поређења су помогла људима да своју патњу сместе у шири историјски лук и да верују да су преживљавање и евентуални опоравак могући.

Још један уобичајени одговор био је померање ка краћим временским хоризонтима. Многи људи су се фокусирали на непосредну породицу, локалне заједнице и краткорочне планове. Неформалне мреже подршке и друштвене иницијативе су цветале, стварајући оно што Најт описује као „микро-утопије“ – мале, локализоване визије доброг живота које би се могле одржати чак и усред системског колапса.

Слични обрасци су се појавили у градовима попут Њујорка након пандемијских закључавања, док су заједничке баште, групе за узајамну помоћ, спортски клубови и волонтерске иницијативе добијале на замаху.

Најт такође указује на раније европске поликризе. Између 1644. и 1660. године, Европа је доживела Велику кугу, економски колапс, разорне пожаре, климатске страхове и верске сукобе. Дугорочни исход овог превирања укључивао је политичке реформе, децентрализацију власти, улагања у науку и санитацију, и на крају просветитељство.

Историја, тврди Најт, показује да криза може сузити машту на краћи рок, док је може проширити на дужи рок.

Повратак у будућност

Психолози упозоравају да се не напушта потпуно размишљање о будућности. Хершфилд наглашава да чак и усред неизвесности, планирање остаје вредно – посебно када је утемељено у вредностима, а не у фиксним исходима.

Подржавање образовања деце, одржавање здравља или допринос животу заједнице и даље може водити одлуке, чак и ако се околности промене.

Флексибилност је подједнако важна. Хронична неизвесност често подстиче жаљење због прошлих избора, наводећи људе да се фиксирају на оно што је требало да ураде годинама раније. Тај начин размишљања, упозорава Хершфилд, може бити паралишући и обесхрабрити адаптивне акције.

Када су планови поремећени, прилагођавање курса није неуспех већ нужност. За оне који се осећају преоптерећено, фокусирање на догађаје који су вероватнији – а не на најгоре сценарије – може помоћи у обнављању осећаја континуитета и напретка.

Упркос преовлађујућој анксиозности, стручњаци истичу још једну последњу тачку: људска отпорност се често потцењује.

„Људи нису толико крхки колико смо склони да верујемо“, наглашава Гилберт. Истраживања доследно показују да се појединци опорављају од трауме брже него што се очекивало и често се враћају на претходне нивое благостања. Чак и када се будућност чини неизвесном, она не нестаје.

За многе, изазов овог тренутка није одсуство будућности, већ тешкоћа да се она јасно види кроз маглу поликризе.

Никола Антонијевић са Универзитета у Левену открио је за РТС детаље истраживања, у којем је и сâм учествовао у оквиру групе COSIC (Computer Security and Industrial Cryptography group).

Шта је „Гуглова“ Fast Pair технологија и на које све начине хакери могу да је злоупотребе? Како је могуће да нападач, према истраживању, фактички постане „власник“ мојих слушалица, а да ја то и не приметим док их држим у ушима? Шта он заправо види на свом екрану?

- „Гуглова“ Fast Pair технологија, први пут представљена 2017. године, намењена је да поједностави повезивање уређаја преко блутута (bluetooth). Генерално, када желимо да повежемо два уређаја преко блутута, морамо да идемо у подешавања, да скенирамо уређаје, да изаберемо са којим уређајем желимо да се повежемо и тако даље. „Гугл“ је сматрао да је ово превише компликовано и одлучио је да олакша процес.

Уређај који подржава „Гугл“ Fast Pair само треба да укључите, и ако је у близини Андроид телефона, на телефону ће се појавити слика уређаја, па се можете повезати једним притиском, једним „тапом“. Процедура је значајно поједностављена.

Ако користите слушалице, а нападач изведе наш WhisperPair напад, ви ћете чути као да се нови уређај повезао, и можда ће вам се паузирати музика ако је слушате, и то је то.

То се лако може протумачити као да је конекција на тренутак била изгубљена и затим поново успостављена. Неки модели подржавају мултипоинт конекцију, па ви можете да наставите да користите слушалице потпуно нормално, чак и ако је нападач истовремено повезан.

Ако слушалице не подржавају мултипоинт, онда се конекција пребацује на нападача и у том случају ви губите контролу над уређајем, па ћете то скоро сигурно приметити.

На свом екрану нападач види као да је регуларно повезан са слушалицама. Практично, изгледа као да је он „власник“ слушалица.

Шта мислим под „преузме контролу“? Нападач који је у блутут домету слушалица, у пракси до 15-20 метара, може да пусти свој аудио садржај на вашим слушалицама, може да контролише јачину звука, може да приступи микрофону на вашим слушалицама и на тај начин да прислушкује шта причате ви и људи у вашој околини.

Важно је напоменути да је ово проблем слушалица, тако да се не односи на ваш телефон или на уређај који је повезан са слушалицама, преко кога, на пример, пуштате музику.

У најгорем случају, код слушалица које подржавају „Гуглову“ Find Hub технологију, на пример неке „Сони“ слушалице, може доћи и до праћења слушалица, па и корисника.

Ако слушалице никада нису биле повезане са „Гугл“ налогом, на пример у случају да имате ајфон и користите „Сони“ слушалице које никад нису биле повезане са „Гугл“ налогом, нападач, када преузме контролу над слушалицама, може себе да региструје као првог Find Hub власника уређаја и да вас онда прати на даљину, где год да идете. Не мора више да буде у вашој близини да би вас пратио. То је најстрашнији део нашег напада.

Да ли се налази у свим нашим телефонима, постоје ли разлике код људи који користе „Андроид“, „Епл“, могу ли уређаји било ког произвођача бити мета?

- Као што сам рекао, ово је проблем слушалица, не телефона. Тако да није битно да ли користите „Андроид“, „Епл“ или рачунар. Ако користите слушалице или други уређај који подржава „Гуглов“ Fast Pair, постоји ризик.

У нашем истраживању смо увидели да је већина слушалица великих произвођача, на пример „Сони“, „Гугл“, „Маршал“, „Шаоми“ и многи други – рањива. Целу листу можете видети на нашем сајту, где смо оставили више информација.

Како је изгледало истраживање, на који начин сте успели да откријете пропусте?

- У заједници сајбер-безбедности истраживача опште је познато да је блутут мање сигуран и да је добра „мета“ за истраживање. Годинама постоји много радова и истраживања на ту тему.

Од тога смо кренули и уочили смо „Гугл“ Fast Pair технологију као надоградњу блутута од стране „Гугла“. Видели смо да нема истраживачких радова који се баве овим конкретним протоколом и екосистемом, па смо одлучили да то детаљно истражимо.

Шта је био проблем који сте увидели?

- Логички, проблем уопште није компликован. „Гуглов“ стандард каже да нови корисници могу да се повежу са слушалицама искључиво ако су слушалице у моду повезивања. Ако нису, онда нико „са стране“ не би смео, нити би требало, да може да се повеже са слушалицама.

Ми смо увидели да многе слушалице прихватају повезивање и када нису у моду повезивања, и то је основни проблем који смо открили.

Истраживачи су обавестили „Гугл“ у августу 2025. године. Компанија је препоручила ажурирања. Да ли то можемо да урадимо сами или то ради произвођач? Може ли ажурирање да реши проблем?

- Да, једини начин да будете безбедни јесте да ажурирате своје слушалице. И слушалице могу да се ажурирају, као што је случај са телефонима или рачунарима.

То је заправо главна порука коју желим да пренесем. У свету интернет-ствари веома је важно да редовно ажурирате своје уређаје, било да су то слушалице, паметне лампе, паметни сензори, паметни усисивачи, фрижидери и тако даље.

Многи људи на те уређаје не гледају као на телефон или рачунар, али су са стране безбедности подједнако битни.

У случају слушалица, пошто оне не могу саме да оду на интернет да се ажурирају, потребно је да инсталирате апликацију произвођача слушалица на вашем телефону и да их преко те апликације ажурирате.

Гугл“ нас је обавестио да су произвођачи слушалица кренули са ажурирањима, тако да је велика вероватноћа да закрпа већ постоји или да ће ускоро постојати.

Шта можемо да урадимо да бисмо избегли шпијунирање и препознали опасност, да ли је то уопште могуће и реално за просечног корисника у Србији. Шта препоручујете? Можемо ли просто да избришемо сумњиви софтвер?

- Ако се питање односи на наше истраживање, препорука је да ажурирате слушалице. У овом случају не помаже брисање „сумњивог софтвера“, јер није у питању апликација коју бришете са телефона, већ фирмвер на самим слушалицама који се исправља ажурирањем преко апликације произвођача.

Ако је питање опште, онда је то много теже. Треба да будемо свесни да опасност постоји, и да је све што је повезано на интернет потенцијална мета нападачима.

За просечног корисника у Србији, али и шире, није реално да буде потпуно заштићен, али можемо да се трудимо да минимизујемо ризик. Генерални савет је да увек ажурирате уређаје.

Компаније као што су „Гугл“ или „Епл“ стално откривају нове нападе и проблеме и стално праве закрпе. Али проблема ће увек бити, то је помало као игра мачке и миша. То је реалност 21. века и света у којем живимо.

Ако имате веома осетљив садржај, можда је најбоља опција да тај садржај уопште не стављате на интернет, ако се бринете о шпијунирању.

Што се тиче препознавања, један општи савет је да добро размислите када вам неко тражи да кликнете на нешто што не препознајете, и да проверите ко вам шаље поруку и да ли је то очекивано.

Познат по обилним снежним падавинама, посебно на Хокаиду и Јапанским Алпима (Сукају Онсен), Јапан спада међу земље са највећим снежним покривачем. Државе које су такође познате по обилним снежним падавинама укључују Русију (област Сибира), Канаду и САД (Аљаска, Стеновите планине), а у Европи то су Швајцарска, Аустрија, Норвешка, Финска и Исланд.

Град Аомори у Јапану сматра се градом са највише снежних падавина на свету – у главном граду префектуре Аомори и на највећем јапанском острву сваке године у просеку падне 7,9 метара снега.

Дебели снежни покривач прекрива улице тог града од новембра до априла сваке године. У највећем граду острва Хокаидо у просеку падне 4,85 метара снега, па не чуди што је он домаћин познатог зимског фестивала ледених и снежних скулптура.

Судар климатских струја са мора и планина

Према метеоролошким истраживањима у Јапану, велики број снежних падавина последица је специфичне климе, која настаје због утицаја мора и планина. Хладан ваздух из Сибира током зиме креће се према истоку и пролази преко Јапанског мора.

Када је ваздух топлији од околног, долази до стварања облака који се „сударају“ с планинама, ваздух се хлади, а влага се претвара у снег.

Сећања савременика на, како кажу, „генија одређеног времена, искуства и места“, „песника у прози и принца резингнације“ следе по Кишовој смрти. Међу мноштвом текстова у последње две деценије су и они који о Кишу говоре као о сведоку и учеснику бурног књижевног и друштвеног раздобља.

„Од Ђерђа Конрада до Клаудија Магриса, од Милана Кундере до Јосифа Бродског, од Надин Гордимер до Јозефа Шкворецког... Писци различитих генерација, различитих погледа на живот, и на улогу књижевности у савременом свету, али оно што им је заједничко јесте дакле уверење да је Киш један од најважнијих писаца модерне светске књижевности у деценијама у којима је писао и објављивао своје књиге“, наводи Гојко Божовић, приређивач Књиге о Данилу Кишу у издању „Архипелага“.

Књигу Пред лицем епохе чини избор из Кишове кратке прозе и есејистике, једна песма, интервју и радови о пишчевом стваралаштву домаћих тумача различитих академских генерација. Сваки од њих отвара нови поглед на Киша.

„У зависности од контекста у којем га читамо.Тако да је он с једне стране виђен као писац који сведочи епоху, који сведочи оно што је најважније за историју 20. века, а с друге стране запажамо у њему нешто што можемо назвати константним лиризмом. Независно од онога што се дешава у историји и што је део његовог, рекао бих, личног карактера и његових личних предиспозиција“, истиче Михајло Пантић, приређивач књиге Пред лицем епохе у издању Библиотеке града Београда.

Књига о Данилу Кишу, са већином текстова први пут преведених на српски језик, сведочи о месту нашег класика у историји европске културе.

Зборник Пред лицем епохе показује да је Киш постао непролазна тема и обавезни предмет изучавања. Прихваћен је међу свим генерацијама читалаца, од Раних јада, књиге из школске лектире, до Гробнице за Бориса Давидовича и Енциклопедије мртвих, дела која читаоца суочавају са траумама претходног столећа.

Последњих година пица пролази кроз дубоку трансформацију. Развија се кроз техничка истраживања, пажљив избор сировина и снажну везу са територијом.

Упркос бројним савременим интерпретацијама, класична маргарита остаје омиљена пица у Италији, потврђујући трајну снагу једноставности.

Пице као симбол територије: Италија испричана кроз тесто и надев

Од Напуља до Рима, од Абруза до Сицилије, Светски дан пице обележава се кроз посебне креације које потписују најпознатији италијански мајстори пице. Реч је о такозваним „пицама заставама“, које представљају филозофију аутора и локални идентитет.

У Напуљу, Дијего Витаљано представља пицу La Rinforzata, у којој се спајају маринирани и гратинирани карфиол, инћуни из Ћетаре, тостирани бадеми, црни тартуф и локални сиреви, пример савремене напуљске школе која поштује традицију.

У Риму, Пјер Данијеле Сеу нуди Valeria da nonna, инспирисану породичном кухињом – ћуфте у сосу од парадајза, крем од сира и босиљак. Паралелно, његова веганска креација Apsolut од купусњача потврђује истраживачки приступ модерној пици.

У Кијетију, пица Transumanza пицерије „Фермента“ евоцира пасторалну традицију Абруза, док у Риму Алесандро Сантили у „Фрументарију“ комбинује технике високе кухиње са пицом, користећи печурке и слану крему од сира.

Од класичних комбинација, попут кобасице и фриаријела у Напуљу, до савремених интерпретација са морским и биљним састојцима на југу Италије, пица се потврђује као флексибилан и универзалан гастрономски израз.

Повратак кућној пици и квалитетним састојцима

Пица се све чешће припрема и у домаћинствима. Више од десет милиона италијанских породица прави пицу код куће, уз растуће интересовање за брашна од старих сорти житарица, производе са заштићеним пореклом и локалне састојке.

То показује истраживање "Coldiretti–Ixè" објављено поводом Светског дана пице.

На пијаци у Чирко Масимо у Риму организоване су радионице за израду теста од древних сорти пшенице, док су пољопривредници представили пицу са локалним производима попут сира Качиофјоре и римског броколија, намирница са ознаком Кампања Амика.

Економски значај глобалног феномена

Пица је данас и снажан економски сектор. Према подацима Vpa Research, глобални промет прелази 160 милијарди евра. У Италији, тржиште пице вреди више од 15 милијарди евра, са око 2,7 милијарди испечених пица годишње.

Сједињене Америчке Државе предњаче по потрошњи по глави становника, док се Италија налази на другом месту у Европи. Иако је настала у Напуљу, пица је постала део кулинарског идентитета бројних земаља.

Језик пице као културно наслеђе

Око пице се развио специфичан речник који обухвата термине попут alveolatura, canotto, ruota di carro. Ови изрази не означавају само техничке процесе, већ сведоче о богатој традицији, занату и гестовима који чине уметност прављења пице.

Од напуљске пице „на преклоп“ до римске танке и хрскаве варијанте, преко пржене пице, оне високе која се сече на троугао, сваки стил има сопствени идентитет и терминологију.

Између традиције и савремености

Уметност напуљских пицајола уписана је 2017. године на Унескову листу нематеријалне културне баштине човечанства. Признање се не односи само на рецепт, већ и на ритуал, ручну израду и друштвену димензију пице.

Данас пица истовремено чува традиционалне вредности и прихвата иновације, од дугих ферментација до нових врста брашна и надева, остајући верна својој суштини.

Нутритивни аспект

Нутриционисти истичу да пица сама по себи није нездрава намирница. Ако се припрема са квалитетним састојцима и добро ферментисаним тестом, она представља уравнотежен оброк. Кључни фактор остаје умереност, а не елиминација.

Колико кошта пица у Италији?

Цена пице може знатно да варира од града до града. У просеку, маргарита кошта између пет и осам евра, а разлике зависе од географског положаја, типа локала и квалитета коришћених састојака. У економичнијим подручјима, нарочито на југу Италије, још увек је могуће пронаћи пицу по цени нижој од пет евра, док у великим градовима и туристичким зонама цена лако прелази девет евра.

Ако се узме у обзир комплетан оброк, који укључује пицу, пиће и услугу, просечан трошак износи од 12 до 14 евра. Ипак, у појединим градовима попут Сасарија или Болцана, рачун може достићи и 17 евра, што их сврстава међу најскупље градове у Италији када је у питању конзумација пице.

Последњих година, раст трошкова сировина и енергије утицао је на повећање цена, подижући укупну цену пице. Упркос томе, многи потрошачи спремни су да плате више за квалитетнију понуду, припремљену од пажљиво бираних састојака, специјалних врста брашна и локалних производа.

Гурманске пице представљају највиши ценовни ранг: сложене и креативне комбинације, често са потписом познатих пица мајстора, које могу да премаше 15 евра, па чак и 20 евра. Истовремено, градови попут Напуља, Ређо Калабрије, Пескаре и Ливорна и даље нуде одличан однос цене и квалитета, доказујући да добра пица не мора нужно да буде скупа.

На крају, цена пице у Италији одражава равнотежу између традиције, територије и иновације, потврђујући да пица није само популарно јело, већ и прави показатељ економских и културних промена у земљи.

Колективни ритуал који опстаје

Пица је демократска, доступна и дубоко укорењена у свакодневном животу. Повезује генерације, културе и друштвене слојеве. Њена популарност не заснива се само на укусу, већ и на емоционалној димензији, заједништву и једноставности.

Управо зато, Светски дан пице не слави само јело, већ и један трајни културни симбол.