РТС :: Магазин https://rts.rs/magazin/rss.html sr https://rts.rs/img/logo.png РТС :: Магазин https://rts.rs/magazin/rss.html Да ли нас страх чини лакшим за управљање – који су механизми послушности и докле иду границе манипулације https://rts.rs/magazin/zivot/6087037/strah-kontrolisanje-ljudi-poslusnost-manipulacija.html У години када скоро 68 одсто Европљана сматра да им је земља угрожена, наука открива како осећај претње мења наше просуђивање. Иако страх често подстиче потрагу за снажним лидерима, његова злоупотреба може урушити поверење у институције и изазвати побуну грађана. Током 2026. године, забележен је изузетно висок ниво забринутости европских грађана, при чему у Француској тај проценат достиже чак 79 одсто пред предстојеће председничке изборе.

Осећај угрожености у великој мери зависи од медијске присутности опасности, упозоравају стручњаци из области психологије. Према такозваној хеуристици доступности, коју су првобитно описали истраживачи Амос Тверски и Данијел Канеман, људи процењују вероватноћу догађаја на основу тога колико се лако сећају сличних примера из непосредне прошлости.

Због оваквог когнитивног механизма, свака медијски експонирана претња аутоматски делује знатно ближе и опасније него што заиста јесте.

Савремена когнитивна неуронаука потврђује да перципирана опасност снажно активира амигдалу, док истовремено потискује активност префронталног кортекса задуженог за апстрактно размишљање.

Ово смањује способност за критичку анализу и доводи до когнитивног преоптерећења у којем објашњења и друштвене поделе постају црно-беле. Како је још 1994. године показао истраживач Ари Круглански кроз концепт потребе за когнитивним затварањем, несигурност нас наводи да фаворизујемо једноставна решења и чврста правила.

Ову тенденцију потврдила је и студија из 2023. године, показујући да су током пандемије и сукоба у Украјини грађани масовно бирали опције које нуде строга правила и наглашено снажно вођство.

Свест о опасности и сопственој рањивости подстиче људе да траже утеху у институцијама и традиционалним вредностима које одају утисак реда. Овај феномен детаљно описује теорија управљања терором, чију је снажну утемељеност потврдила велика научна мета-анализа објављена 2010. године.

У пракси, то значи да хронична анксиозност може трајно променити политичке и идеолошке ставове појединца широм друштвеног спектра.

Тако су, на пример, након терористичких напада у Француској почетком 2015. године, чак и грађани који се иначе декларишу као левичари почели у знатно већој мери да подржавају ауторитарне безбедносне мере.

Механизми послушности и границе манипулације

Поред индивидуалних биолошких реакција, страх снажно утиче на колективно понашање, подстичући дубоки инстинкт припадности и друштвени трибализам.

Чувени експерименти које је спровео психолог Соломон Еш доказали су да се у тренуцима несигурности појединци радије сврставају уз мишљење већине,

покушавајући тако да умање сопствену сумњу.

Истраживачи Анри Тажфел и Џон Тарнер истичу да припадност групи управо у кризним временима постаје кључна за очување личног идентитета и осећаја сигурности. Према објашњењу психолога Мајкла Хога, овакво повлачење јасних граница између унутрашње групе и свих осталих објашњава успех популистичких наратива, који ефикасно мобилишу бирачко тело пребацујући кривицу на одабране дежурне кривце.

Да би се осигурала дугорочна послушност, владајуће структуре често користе технику коју су истраживачи Даријуш Долински и Матијас Наврат назвали „страх, а затим олакшање“. Нагло ублажавање наметнуте анксиозности ствара повољан тренутак у којем грађани знатно лакше прихватају нове безбедносне рестрикције.

Ипак, анализе објављене на порталу Конверзејшон упозоравају да ова инструментализација панике временом изазива психолошку реакцију, односно снажну мотивацију грађана да поврате нарушену слободу.

Према моделу комуниколошкиње Ким Вит, уколико предложена заштита делује неефикасно или недостижно, застрашивање ће довести до дефанзивних реакција и потпуног одбацивања институционалних порука.

Управо ту лежи коначни ризик овакве стратегије, јер константно плашење грађана дугорочно слаби ауторитет и легитимност самих институција које би требало да им гарантују стабилност.

]]>
Sat, 21 Nov 2026 11:15:27 +0100 Живот https://rts.rs/magazin/zivot/6087037/strah-kontrolisanje-ljudi-poslusnost-manipulacija.html
После међународног успеха, „Три недеље после“ пред домаћом публиком – драма која покреће важна питања https://rts.rs/magazin/film-i-tv/6089200/posle-medjunarodnog-uspeha-tri-nedelje-posle-pred-domacom-publikom--drama-koja-pokrece-vazna-pitanja.html Дуго ишчекивана српска премијера филма „Три недеље после'' у режији Мирослава Терзића, заказана је за 22. новембар на Фестивалу ауторског филма. Снажна и емотивна драмска прича о колективној одговорности, трагичној младости, која је већ доживела међународни успех после светске премијере у Карловим варима, спремна је за домаћу публику.

Редитељ и косценариста Мирослав Терзић, после дугог истраживачког рада, на филмско платно, доноси причу о последицама вршњачког насиља, ћутању и кривици. Сценарио потписују и Владимир Арсенијевић и Бојан Вулетић.

„Ова тема је неопходна. Морамо о њој да почнемо, да разговарамо, да се питамо шта смо ми, као појединци, свако од нас, урадио да се ово не би дешавало, у свом окружењу. А онда да се створи неки систем који ће просто да реагује на овакве ствари и да бар постоје нека правила понашања“, наглашава редитељ Мирослав Терзић.

У филму улоге тумаче Бранислав Трифуновић, Тихана Лазовић, Клара Караулић, док млађу глумачку екипу чине Јован Гинић, Андрија Марковић и Анђела Алавиревић.

„Мени је прелепо што и после филма кад видим како људи комуницирају, што се ту постављају разна питања и људи су помешаних утисака и мишљења, што је супер. Јер то треба да се деси. Не да имамо одговор, него да кренемо да постављамо питања“, истиче глумица Анђела Алавиревић.

„Нама су у Карловим варима, и у Сарајеву, и у Пули где смо освојили неке награде након пројекција прилазили и професори и наставници из школа и сами ђаци и ученици, који су нас са сузама грлили и рекли да једва чекају 1. септембар да стигну у своје школе и извине се и загрле децу која су трпела насиље или над којима су они вршили насиље.“, наводи глумац Андрија Марковић.

Домаћа премијера филма „Три недеље после“ заказана је за недељу 22. новембар, док је на редовном биоскопском репертоару од 26. новембра.

]]>
Sat, 21 Nov 2026 10:19:54 +0100 Филм и ТВ https://rts.rs/magazin/film-i-tv/6089200/posle-medjunarodnog-uspeha-tri-nedelje-posle-pred-domacom-publikom--drama-koja-pokrece-vazna-pitanja.html
Од смене директора до штрајка и кривичне пријаве – шта се дешава у Институту за књижевност и уметност https://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6089204/institut-za-knjizevnost-i-umetnost-direktor-smena-sindikat.html У Институту за књижевност и уметност, око годину и по дана, у најмању руку – неразумевање. С једне стране руководство, с друге истраживачи, окупљени у Синдикату, штрајкују и траже оставке. Чланови Синдикалне организације истичу да су проблеми почели средином прошле године када је, по њима, дошло до незаконите смене тадашњег директора Бојана Јовића и именовања Светлане Шеатовић за вршиоца дужности директора.

Пре тога, кажу, именован је и нови Управни одбор и то пре истека мандата претходног, а за председника изабран Драгиша Бојовић. Наводе да је од тада усвојен низ спорних правилника и нови статут, што је довело до радикалних промена у раду. Број чланова Научног већа смањен је са 49 на 13.

„То је значило да је највећи део запослених у Институту остао ван било какве могућности да о Институту одлучује. Већински, запослени, то је јавно предочено, су желели Смиљану Ђорђевић Белић на челу Института за књижевност, а то је исто желело и тако осакаћено Научно веће које је убедљивом већином дало њој предност, међутим Управни одбор је именовао Светлану Шеатовић за директора Института“, објашњава др Марко Аврамовић представник Синдикалне организација Института за књижевност и уметност.

Синдикат наводи да тражи оставке не само због игнорисања захтева запослених већ и због ускраћивања најосновнијих информација о раду Института, прикривања докумената, неадекватне политике запошљавања.

Директорка Светлана Шеатовић одговора да право на сидикално деловање не може бити основ за произвољне оптужбе. Одбацује све наводе и од надлежних органа тражи да се преиспита пословање претходног руководства.

„У буџет је враћено 18 милиона прошле године. Ја сам тачније и почетком ове године и када смо то утврдили, и такође, морала сам да поднесем кривичну пријаву по службеној дужности јер надлежни органи нису ништа урадили од априла 2026. године. Од када сам ступила на дужност нисам сменила ниједног шефа одељења, нисам никог отпустила. Сви захтеви су испуњени у било ком радноправном, финансијском и било којем другом основу“, напомиње др Светлана Шеатовић, директорка Института за књижевност и уметност

Поводом поднете кривичне пријаве бивши директор Института Бојан Јовић редакцији Културног дневника послао је коментар „Довиђења у суду. Овим или неким другим поводом".

За сада, оставку на место у Управном одбору дао је Небојша Кузмановић. Следећи штрајк најављен је за понедељак, 23. новембар.

]]>
Sat, 21 Nov 2026 10:15:46 +0100 Нешто друго https://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6089204/institut-za-knjizevnost-i-umetnost-direktor-smena-sindikat.html
Клод наводно решио Риманову хипотезу, математички проблем који одолева већ 170 година https://rts.rs/magazin/tehnologija/6089192/rimanova-hipoteza-dokazivanje-klod-vestacka-inteligencija-antropik.html Математичар у компанији „Антропик“ тврди да је помоћу четбота са вештачком интелигенцијом ове компаније успео да докаже чувену Риманову хипотезу. Левент Алпоге је у петак, дан након што је „Антропик“ први пут изашао на америчко тржиште акција, саопштио да је током приближно шест недеља користио четбот Клод како би развио детаљан доказ овог математичког проблема.

Уколико се покаже да је доказ тачан, реч је о једном од најзначајнијих достигнућа у историји математике. Алпоге је описао своје откриће као „једну зору у науци нечег много већег“.

Ова тврдња долази у тренутку када компаније које развијају вештачку интелигенцију, попут “OpenAI”, последњих месеци објављују да су њихови системи решили низ сложених математичких проблема који су деценијама одолевали покушајима научника.

Када је реч о доказу Риманове хипотезе који је представљен у петак, Алпоге је до њега дошао користећи нејавну верзију „Антропиковог“ четбота Клода.

Риманова хипотеза је математички проблем стар готово 170 година, који се односи на просте бројеве и сматра се најпознатијим нерешеним проблемом у математици, пре свега због своје изузетне сложености.

Хипотеза је добила име по математичару Бернхарду Риману, а полази од претпоставке да прости бројеви имају одређени распоред дуж бројевне праве.

Прости бројеви представљају темељ напредне математике, због чега би сваки велики искорак у њиховом разумевању могао да има далекосежне последице.

Алпоге је рекао да је у недељу послао поруку извршном директору „Антропика“ Дарију Амодеију и директно га питао на који начин може да објави своје откриће.

„Тренутак у којем се све ово догодило изузетно је незгодан. Да сам могао, све бих завршио много раније“, рекао је Алпоге, алудирајући на излазак компаније „Антропик“ на берзу.

„Очигледно је да сам искључиво ја одговоран за осећај да једноставно нисам могао да поднесем да чекам још дуже. Постоји очигледно цинично тумачење због тренутка у којем се ово догодило, али оно није тачно“, додао је.

Месеци потребни за проверу

Комплетан текстуални доказ који је Алпоге представио написан је у програмском језику Лин (Lean), који се користи за проверу математичких доказа, и има више од 250.000 страница.

Истакнути математичар Теренс Тао изјавио је у петак да ће проћи још доста времена пре него што доказ буде проверен.

„Претпостављам да ће процес разумевања и провере потрајати, мада у овом случају барем имамо људског аутора са којим можемо да комуницирамо и који може да помогне у том задатку“, навео је Тао.

Код великих математичких доказа представљених раније ове године уз помоћ вештачке интелигенције, није постојао тако очигледан људски аутор са којим би истраживачи могли да разговарају.

Компанија “OpenAI” је у септембру саопштила да су њени запослени, користећи верзију вештачке интелигенције која још није доступна јавности, успели да реше део изузетно тешког математичког проблема за само 88 сати. Реч је о проблему из Навије-Стоксових једначина, које описују кретање флуида.

У оквиру експеримента за обуку вештачке интелигенције, задатак је поверен групи од више од 10.000 рачунарских програма који могу да обављају одређене задатке уз одређени степен аутономије.

Доказ о Навије-Стоксовим једначинама који је објавио “OpenAI” још није потврђен као тачан. Његово представљање изазвало је критике у академским и математичким круговима, као и међу научним организацијама, због употребе вештачке интелигенције за решавање математичких проблема.

Штета по математику као науку

„Антропик“ је такође тврдио да је остварио напредак и дошао до решења у областима математике и физике.

Група математичара упозорила је да је хвалисање компанија које развијају вештачку интелигенцију великим математичким открићима, у циљу демонстрирања напредности њихових комерцијалних производа, „штетно за математичку науку“.

„Сведоци смо опште претње интелектуалном раду, уз несклад између резултата употребе вештачке интелигенције и њене првобитне намене“, навели су математичари у заједничком писму.

Месец дана касније, “OpenAI” је објавио да је остварио решења, доказе или значајан напредак у решавању још 372 отворена проблема из напредне математике. Стручњацима ће бити потребни месеци, а можда и дуже, да провере ове тврдње и утврде да ли су представљени резултати заиста тачни.

]]>
Sat, 21 Nov 2026 09:43:12 +0100 Технологијa https://rts.rs/magazin/tehnologija/6089192/rimanova-hipoteza-dokazivanje-klod-vestacka-inteligencija-antropik.html
Од канског победника до нових филмских имена – отворен 32. Фестивал ауторског филма https://rts.rs/magazin/film-i-tv/6089191/festival-autorskog-filma-2026-otvaranje-film-fjord.html Филмом „Фјорд" у режији Кристијана Мунђиуа, победником овогодишњег Канског фестивала, отворен је 32. Фестивал ауторског филма. До 27. новембра приказиваће се најновија филмска остварења и дела великих стваралаца и нових аутора. У времену комерцијалних филмова, ауторски и уметнички филмови су глас стварности која нас окружује.

Биће приказани светски награђивани филмови – Минотаур Андреја Звјангицева, шпански филм Црна кугла који је ове године, према речима критичара, један од најзначајних дела седме уметности.

Посебан програм је „Југосфера".

„Намера је била да редитељи и редитељке са простора бише Југославије имају један посебан програм. Kада смо размишљали која награда би могла да буде у том програму, некако традиција југословенског филма јесте у великој мери глумачка традиција, и пожелели смо и смислили смо да се та награда зове награда „Беким Фехмију“, наводи селектор и председник Савета фестивала, Срдан Голубовић.

У такмичарском програму биће приказано 12 филмова из читавог света и одликује га родна равноправност. У питању су дебитантски, други и трећи филмови аутора за које се очекује да ће постати светска имена.

Фестивал краси и доста домаћих остварења.

„Јелена Максимовић, филм До краја дана који је смештен у јеку студентских блокада које су нас довеле до овог лепог тренутка сада. Филм који је био приказан у Венецији и то је неки преседан пошто је пре 60 година била претходни пут нека редитељка из Србије“, напомиње селектор фестивала, Стефан Иванчић.

Упркос томе што није уложен новац од државе, Фестивал ауторског филма опстаје у пуном капацитету.

Велика је заинтересованост публике, добар део улазница је распродат, па није лоше пожурити и на време обезбедити карту за жељени филм.

]]>
Sat, 21 Nov 2026 09:37:29 +0100 Филм и ТВ https://rts.rs/magazin/film-i-tv/6089191/festival-autorskog-filma-2026-otvaranje-film-fjord.html
Од најгорег аутомобила на свету до колекционарског блага – зашто „jуго“ данас вреди 50.000 долара https://rts.rs/magazin/Zanimljivosti/6089170/jugo-stojadin-zastava-101-klub-novica-markovic.html У Америци је годинама био предмет подсмеха, а данас за њега колекционари издвајају десетине хиљада долара. Док „југо“ обара рекорде на аукцијама у Сједињеним Америчким Државама, „застава 101“ обележава 55 година од почетка производње. Новица Марковић, истраживач историје „Заставе“, истиче да су крагујевачки аутомобили постали предмет интересовања колекционара широм света. Примерак „југа" произведен пре 40 година, са свега 200 пређених километара, продат је ове недеље на аукцији у Сједињеним Америчким Државама за чак 50.000 долара. У последњих пола сата аукције цена аутомобила порасла је са 15.000 на 50.000 долара.

Аутомобилски ентузијаста, истраживач историје „Заставе“ и један од оснивача Застава 101 клуба, Новица Марковић, каже за Јутарњи програм да је реч о изузетном успеху некадашње домаће аутомобилске индустрије.

„Србија ово треба да слави као златну медаљу на Олимпијским играма, јер је 'југо' оборио рекорде на аукцијским продајама аутомобила своје класе у Америци“, истиче Марковић.

Додаје да ће новог власника „југо“ са порезом коштати 52.500 долара, чиме је надмашена и цена од 43.000 долара за коју је продат „голф 1 ГТИ".

„Коначно пада у воду стара изрека – боље 'голф' стар 20 година него нови 'југо'“, напомиње Марковић.

Ко купује „југо“ за десетине хиљада долара

Идентитет купца „југа“ на америчкој аукцијској платформи "Bring a Trailer" остао је непознат јавности.

Марковић објашњава да у свету постоје колекционари специјализовани за аутомобиле произведене у некадашњим социјалистичким земљама, међу којима посебно место заузимају возила из Крагујевца.

„'Југо' је, заједно са 'заставом 101', симбол наше ауто-индустрије и једног правца у колекционарству. Има људи који дају много новца за наше аутомобиле у иностранству, а ми овде нисмо ни свесни у колико се приватних музеја широм света налазе наши 'југићи' и 'стојадини'“, указује Марковић.

Интересовање за „Заставине“ аутомобиле постоји и на домаћем тржишту. Иако их поједини власници и даље свакодневно користе, све више примерака завршава у гаражама ентузијаста и приватним колекцијама.

Да ли је „југо“ заслужио лошу репутацију у Америци

По цени од 3.999 долара „југо“ је био доступан америчким купцима, али је временом стекао репутацију једног од најгорих аутомобила на свету. Да ли је таква репутација била заслужена или је „југо“ постао жртва предрасуда, Марковић сматра да је истина негде на средини.

„'Југо' није био савршен аутомобил. Са друге стране, америчко тржиште је веома захтевно када је реч о квалитету и дешавали су се различити проблеми који су га довели у ту несрећну позицију“, објашњава Марковић.

Указује и на улогу америчког предузетника Малколма Бриклина, који је стајао иза пројекта продаје у САД и који је, према Марковићевим речима, читаву причу искористио у маркетиншке сврхе.

„Ко год да се смејао и колико год да се смејао, 143.000 'југића' продато је само на америчком тржишту, од 790.000 колико их је укупно произведено“, истиче Марковић.

„Југо“ за Американце – клима и аутоматски мењач

„Југо“ намењен америчком тржишту знатно се разликовао од модела који су се продавали у Југославији и остатку Европе.

У крагујевачкој фабрици постојала је посебна производна линија за америчко тржиште, а извозни модел имао је око 180 измена у односу на стандардну верзију.

Био је доступан са клима-уређајем, аутоматским мењачем и бројним другим додацима који нису били уобичајени за домаће тржиште.

За просечну југословенску породицу, међутим, вредност Југа није се мерила додатном опремом.

„Био је то аутомобил који је свака породица у бившој Југославији могла да приушти под повољним условима кредитирања. Био је симбол слободе радног човека, јер је могао да седне у свог 'југа' и оде било где – од Јадранског приморја до Копаоника“, истиче Марковић.

„Стојадин“ – некада један од најмодернијих аутомобила у Европи

Старији брат „југа", популарни „стојадин", 16. новембра обележио је 55 година од почетка производње.

Колики је значај „застава 101“ имала за моторизацију Југославије, најбоље илуструју техничка решења која су била примењена приликом њеног настанка.

Марковић подсећа да је „стојадин“ настао на основама „фијата 128", иза којег су стајала велика имена италијанске аутомобилске индустрије – Данте Ђакоза, Паоло Боано и Аурелио Лампреди.

„У тренутку када је 'застава 101' дошла на наше тржиште, била је један од најмодернијих аутомобила у Европи. Са ове дистанце то делује готово немогуће, али је тако било. Био је то скуп најсавременијих техничких решења у датом тренутку“, наглашава Марковић.

Четири генерације у истом „стојадину“

Марковић и данас вози „заставу 101“ произведену 1979. године, коју је његов деда купио као нов аутомобил.

„Стојадина“ је потом возио Марковићев отац, а данас се у њему возе и његова деца. Аутомобил је до сада прешао 280.000 километара.

„Он је за нас као породицу скуп великог броја емоција које су урезане у лим и све делове које има на себи. Много је прешао, много смо се лепо возили“, напомиње Марковић.

Од Чилеа до Владивостока – љубитељи „стојадина“ широм света

Последња „застава 101“ сишла је са производне траке 16. новембра 2008. године, али ни 18 година касније интересовање за крагујевачки аутомобил не јењава.

Марковић указје да љубитеља и колекционара „стојадина“ има од Чилеа и Еквадора, преко Велике Британије и Пољске, све до Владивостока на далеком истоку Русије.

Заставини аутомобили стигли су чак и до земаља у које никада нису били званично извожени.

„Чак три 'стојадина' постоје у колекцијама у Аустралији, где се тај аутомобил никада није извозио“, закључује Марковић.

]]>
Sat, 21 Nov 2026 08:45:22 +0100 Занимљивости https://rts.rs/magazin/Zanimljivosti/6089170/jugo-stojadin-zastava-101-klub-novica-markovic.html
Кубанке у срцу Србије – љубав, пријатељство и нови почетак далеко од домовине https://rts.rs/magazin/zivot/6089173/kubanke-krusevac-masaza-deca-koleginica.html Различите културе, навике и удаљеност од 9.000 километара нису препреке за љубав и пријатељство. То доказују две Кубанке, које су из родне Хаване дошле у Крушевац. Василије баш као и његов петогодишњи брат Матеја рођен је у Србији. Помало говори шпански јер му је мајка Кубанка.

Љубав према једном Николи која се родила на крузеру где су обоје радили довела је Дајану у Крушевац.

„Није било у плану да дођем, али види, то је љубав и ту сам 10 година. Јесте мало тешко, буквално је другачија култура, менталитет, храна такође, али ми се много свиђа, морам да кажем. Али лепо сам навикла", каже Дајана Родригез Марковић.

И док супруг и даље плови морима, Дајана се посветила деци и покренула посао. Примењујући знање стечено школовањем на факултету физичке културе и усавршавањем у области рехабилитације и шијацу масаже у здравственим установама отворила је студио.

„Људи воле како је наша техника. Тотално је другачија него како се ради овде. То је друга школа. Ми радимо тачно холистичку масажу. То је комбинација више техника. Буквално се активира свака чакра преко притиска руку и прстију, то је баш енергетска масажа", објашњава Дајана.

Недавно јој се у послу придружила и колегиница са факултета.

„У Хавани смо радиле пуно студија са спортистима и успешно сарађивале са здравственим установама. Четрнаест година сам посветила рехабилитацији. Овај посао заиста волим. Оно што ми се овде свиђа је гостопримство и срдачност људи. Још увек се привикавам“, наводи Вилма Санчез.

Што се Вилме тиче, уколико се деси љубав, баш као Дајани, не одбацује могућност да Србија постане њена друга домовина.

]]>
Sat, 21 Nov 2026 08:07:57 +0100 Живот https://rts.rs/magazin/zivot/6089173/kubanke-krusevac-masaza-deca-koleginica.html
Да ли су густина и квалитет косе записани у генима или ипак можемо нешто да променимо? https://rts.rs/magazin/zivot/6088409/genetika-kosa-nega-vlas-folikul-celavost-opadanje.html Генетика у великој мери одређује какву ћемо косу имати, колико ће влас бити дебела и колико ће фоликули бити склони пропадању. Ипак, наследне предиспозиције нису једини фактор који утиче на њен изглед. Навике, исхрана, хормонске промене, године и правилна нега такође имају своју улогу. Зашто неки људи одувек имају густу, снажну и сјајну косу, док се други боре са танким власима, недостатком волумена и појачаним опадањем? Одговор се делом налази у генима, али прича о квалитету косе није тако једноставна.

Генетика заиста има значајан утицај на особине наше косе. Она учествује у одређивању њене текстуре, дебљине појединачне власи, али и наследне склоности ка одређеним облицима губитка косе. Међутим, то не значи да је све унапред одређено и да на изглед и здравље косе не можемо да утичемо.

Према подацима медицинске базе Медлајн плус генетикс (MedlinePlus Genetics), генетски фактори имају важну улогу у одређивању да ли ће коса бити равна, таласаста или коврџава, као и колико ће појединачна влас бити дебела. Истраживања су повезала одређене генетске варијанте, између осталих у генима EDAR, FGFR2 и TCHH, са разликама у дебљини и текстури косе.

Ипак, гени нису једини фактор. На особине косе могу да утичу и хормони, одређени лекови, хемијски третмани, али и старење.

Гени одређују предиспозицију, али не и целу причу

Важно је направити разлику између густине косе, дебљине власи и њеног квалитета. То нису исте ствари.

Густина се односи на број власи на одређеној површини коже главе, док дебљина описује пречник појединачне власи. Квалитет, с друге стране, обухвата стање саме длаке – њену отпорност, еластичност, склоност ка ломљењу и изглед.

Неко може имати генетски густу косу, али оштећену, суву и ломљиву влас. Исто тако, особа са природно танком косом може имати здраву, неговану и снажну длаку.

Посебну пажњу заслужује наследно опадање косе, познато као андрогенетска алопеција. Реч је о најчешћем облику губитка косе, који се јавља и код мушкараца и код жена. Код особа са овом предиспозицијом долази до постепеног смањивања фоликула, због чега временом расту све тање власи, а поједини фоликули могу престати да производе косу.

То, међутим, не значи да је сваки облик опадања наследан. Појачано опадање може бити повезано и са болестима, недостатком одређених хранљивих материја, хормонским поремећајима, лековима или великим физичким и психичким оптерећењем организма.

Шта ипак можемо да урадимо?

Иако не можемо природним путем да променимо генетски одређену структуру фоликула или да од танке власи створимо трајно дебљу, можемо много да учинимо за очување постојеће косе и спречавање њеног оштећења.

Уравнотежена исхрана је важнија него што мислимо

Коси су потребни протеини и различити микронутријенти за нормалан раст. Недовољан унос протеина, гвожђа и других важних хранљивих материја може бити повезан са појачаним опадањем.

То, међутим, не значи да ће узимање великих количина витамина аутоматски довести до гушће косе. Напротив, прекомерни унос појединих суплемената, попут витамина А, витамина Е и селена, може чак погоршати опадање. Суплементе зато не треба узимати насумично, већ у складу са утврђеним потребама организма.

Нега може да спречи ломљење власи

Често заборављамо да изглед косе зависи и од начина на који је третирамо. Претерана употреба топлоте, агресивни хемијски третмани, често избељивање и затегнуте фризуре могу оштетити влас и довести до њеног ломљења.

Благ шампон, регенератор након прања, пажљиво чешљање и умерена употреба фена и пегле могу помоћи да се смањи оштећење.

Оваква нега не повећава број фоликула, али може да помогне да коса изгледа здравије, очува дужину и задржи постојећи волумен.

Хормони, године и здравствено стање

Промене у густини и изгледу косе могу бити повезане са различитим животним периодима и здравственим стањима.

Старење, трудноћа и период након порођаја, поремећаји рада штитасте жлезде, као и одређени лекови, могу утицати на циклус раста косе.

Зато нагло или дуготрајно опадање не треба решавати искључиво променом шампона или куповином препарата за раст косе. Важно је утврдити шта га изазива.

Медицински начини лечења

Када је реч о наследном губитку косе, постоје третмани који могу успорити опадање и подстаћи делимичан поновни раст.

Један од њих је миноксидил, лек који се примењује на кожу главе и који, према Америчкој академији за дерматологију, може помоћи код раних фаза губитка косе.

Ипак, резултати нису исти код свих. Обично је потребно шест до 12 месеци да би се проценио ефекат, а за одржавање постигнутих резултата терапија се мора наставити.

Избор третмана треба препустити дерматологу, јер не постоји једно решење које одговара сваком узроку опадања.

Можемо ли, дакле, победити генетику?

Не можемо је избрисати, али можемо утицати на оно што је под нашом контролом.

Гени постављају одређене биолошке оквире – утичу на природну дебљину власи, текстуру, густину и склоност ка наследном опадању. Ипак, здравствено стање, исхрана, хормони и свакодневне навике могу значајно утицати на то како ће коса изгледати и колико ћемо успешно очувати њено постојеће стање.

Најважније је не веровати обећањима о чудотворним шампонима и суплементима који наводно могу да промене генетски одређене особине. Уместо тога, треба неговати косу на правилан начин, водити рачуна о здрављу и потражити стручну помоћ када се појаве необјашњиве промене.

Јер, иако добар део приче о нашој коси јесте записан у генима, њено здравље није само питање наслеђа.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 21:23:49 +0100 Живот https://rts.rs/magazin/zivot/6088409/genetika-kosa-nega-vlas-folikul-celavost-opadanje.html
Лото седмица и нови милионер у Нишу https://rts.rs/magazin/Zanimljivosti/6089046/loto-sedmica-i-novi-milioner-u-nisu.html Према најновијем извештају Државне лутрије Србије, у 92. колу игре на срећу Лото, седмица је вредна 3.400.000 евра. Извучени добитник је из Ниша. Комбинација која је извучена гласи: 21, 5, 8, 11, 3, 26 и 10, а “шестицу”, која је у овом колу вредела 124.188 динара, освојило је 19 играча. 

За Лото Плус није било извучених добитника.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 20:24:31 +0100 Занимљивости https://rts.rs/magazin/Zanimljivosti/6089046/loto-sedmica-i-novi-milioner-u-nisu.html
Гробница у Монголији стара два миленијума крила римску чашу и благо древних номада https://rts.rs/magazin/nauka/6086584/mongolija-grobnica-stara-2000-godina-nomadi-.html Археолози су у Монголији открили две хиљаде година стару гробницу угледног номада из царства Сјунгну. Унутар монументалног комплекса пронађено је више од 400 предмета, укључујући римско стакло и кинески жад, што пружа нове доказе о древним трговачким путевима у Евроазији. После четири године теренског рада, завршеног 6. новембра 2026. године, стручњаци су потврдили да је комплекс у северној монголској провинцији највећа племићка гробница царства Сјунгну икада ископана.

Заједнички пројекат водили су стручњаци Националног музеја Кореје, у сарадњи са Институтом за археологију Монголске академије наука и Националним музејом Монголије.

Према извештају корејске институције, на локалитету познатом као Дурлиг Нарс налази се готово 300 древних гробних хумки, а новооткривена гробница означена је бројем 160.

Сама гробница има квадратну основу са дугачким прилазним ходником, а укупна дужина комплекса износи 73 метра. Истраживачи су открили девет концентричних слојева наслаганог камена који се спуштају до дубине од готово 15 метара.

Оваква структура чини гробницу својеврсном обрнутом пирамидом, док се у њеној централној комори налази мања дрвена заштитна конструкција са ковчегом.

Занимљиво је да је ова дрвена комора мања у поређењу са другим елитним гробницама из тог периода, што би могло да указује на промену односа моћи и опадање утицаја овог царства крајем првог века.

Царство Сјунгну, у неким историјским изворима познато и као Хуну, настало је 209. године пре нове ере уједињавањем различитих номадских племена у монголској степи. Веома брзо изградили су прву велику и мобилну номадску империју у том делу света.

Након распада централне власти, једна група номада кренула је ка западу. Током сеоба придруживала су им се нова племена, а њихови потомци касније су постали познати као Хуни, ратници надалеко чувени по изузетним вештинама јахања и борбе.

Трговачке везе простирале су се широм Евроазије

Међу 413 предмета које су археолози пописали унутар коморе издвајају се специфични украси за коње направљени од сребра и кварца, препознатљиви точак лакираних бојних кола, као и сребрни привезак који подсећа на орнаменте из древне Кореје.

Поред ових реликвија, посебан историјски значај имају предмети који сведоче о интензивним контактима са суседном кинеском династијом Хан.

На самом дну дрвеног ковчега археолошки тим открио је 15 равних делова жада који се међусобно преклапају.

У гробницама кинеских великодостојника редовно су проналажени правилни кружни дискови од жада, познати као „би“, који су служили за духовну заштиту покојника.

Номадски народ Сјунгну очигледно је преузео овај погребни обичај, али су древни мајстори жад обрађивали у неправилне облике са карактеристичним степским резбаријама.

Поред кинеског жада, изузетан и неочекиван налаз представља провидна стаклена чаша са дршком, за коју стручњаци верују да је произведена у самом Римском царству.

Током наредног периода биће спроведена хемијска испитивања састава стакла, како би се прецизно утврдило у којој медитеранској или провинцијској римској радионици је овај крхки предмет направљен.

Истраживачки тим планира и да примени савремене технике анализе древне ДНК и изотопа на зубима и коси елитног покојника пронађеног у ковчегу. Генетска испитивања требало би да помогну у утврђивању биолошког пола, начина исхране и могућег сродства ове непознате особе са другим људима сахрањеним на археолошком локалитету Дурлиг Нарс.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 19:44:57 +0100 Наука https://rts.rs/magazin/nauka/6086584/mongolija-grobnica-stara-2000-godina-nomadi-.html
Зашто синдром изгарања није увек повезан са радним местом https://rts.rs/magazin/Zdravlje/6086160/sindrom-izgaranja-posao-privatni-zivot.html Иако се синдром изгарања најчешће приписује прекомерном раду, нова истраживања показују да стрес из приватног живота, особине личности и лоше животне навике често играју кључну улогу у настанку овог стања. Светска здравствена организација (СЗО) класификује синдром изгарања као професионални феномен, описујући га као последицу хроничног стреса на послу са којим се не управља успешно. Међутим, студија истраживачког тима са Норвешког универзитета за науку и технологију, коју је предводио психолог Рензо Бјанки, показала је да само 27,7 процената учесника сматра посао главним узроком свог стања.

Скривени узроци исцрпљености

Више од седамдесет процената испитаника изјавило је да њихово изгарање заправо проистиче из свакодневних животних изазова, попут породичних проблема и здравствених потешкоћа. Поред тога, мета-анализа из 2020. године открила је да је веза између посла и синдрома изгарања знатно слабија него што се раније мислило.

Истраживања која прате демографске и социјалне факторе додатно осветљавају овај проблем. Студија спроведена на више од три хиљаде жена показала је да су финансијски проблеми, тешкоће у бризи о деци и обављању кућних послова снажни покретачи високе исцрпљености.

Жене које су пријавиле највиши ниво изгарања често су биле млађе, разведене и суочене са здравственим проблемима или недостатком подршке породице, што јасно указује на то да посао није једини извор њиховог терета.

Улога личности и животних навика

Унутрашњи фактори, попут особина личности, имају изузетан утицај на то како појединци реагују на стрес и да ли ће развити симптоме исцрпљености. Мета-анализа из 2009. године, коју су спровели истраживачи Аларкон, Ешлеман и Боулинг, утврдила је да особине личности објашњавају и до 40 процената варијансе у исходима синдрома изгарања.

Неуротицизам је идентификован као најснажнији предиктор, док перфекционизам, песимизам и изражена потреба за контролом додатно повећавају рањивост на свакодневни стрес. Особе са оваквим карактеристикама често преузимају превише одговорности и знатно теже се носе са изненадним притисцима.

Начин на који проводимо слободно време такође доприноси обнављању или потпуном исцрпљивању телесне и менталне енергије. Према прегледу научне литературе заснованом на проширеном биопсихосоцијалном моделу, недостатак физичке активности, недовољно сна и прекомерна употреба паметних телефона спречавају психолошко одвајање од свакодневних проблема. Хронични умор се накупља када појединац нема прилику за адекватан одмор, што на крају резултира осећајем когнитивне и физичке потрошености.

Емоционални ресурси и трауме

У клиничкој и организационој пракси, симптоми изгарања се понекад мешају са последицама озбиљних животних криза. Истраживање института ПБТ на узорку од 73.500 људи показало је да последице озбиљне издаје у приватном животу могу изазвати дуготрајну малаксалост и хронични губитак фокуса. Послодавци и менаџери често погрешно препознају ове драстичне промене у понашанју као професионално изгарање или депресију, иако су оне директна последица емоционалне трауме ван радног окружења.

Због тога здравствени стручњаци наглашавају да прилагођавање обима посла не може увек да реши проблем недостатка енергије, посебно ако примарни стресор лежи код куће. Развој личне отпорности, примена техника за управљање стресом и проналажење смисла у активностима ван радног места кључни су кораци ка опоравку. Очување менталне и физичке енергије захтева свеобухватан приступ који узима у обзир целокупан животни контекст појединца, а не само његове радне задатке.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 18:30:12 +0100 Здравље https://rts.rs/magazin/Zdravlje/6086160/sindrom-izgaranja-posao-privatni-zivot.html
Критика серије: Шта је Пупин нама, а шта ми њему? https://rts.rs/magazin/film-i-tv/6088774/nikola-tanasic-kritika-pupin.html Прве епизоде серије Пупин Данила Бећковића показале су да је у питању један, извините на игри речи, вансеријски програм. Руку на срце, чак и овлашан пратилац могао је да види да је на чисто техничком нивоу продукцијски квалитет српских играних садржаја последњих деценија порастао – костими, фотографија, сценографија, камера и сл. из године у годину постају све бољи и све више личе на нешто што – да се послужимо том аутоколонијалном фразом – „није прављено код нас“, већ личи на производе неке од „светских“ продукција. На терену је ствар управо супротна – све више тих „светских“ филмова и серија снима се управо у Србији и уз помоћ српских техничара и мајстора филмског заната, који су управо препознати као еснаф који се разуме у свој посао и обавља га на високом нивоу чак и у контексту пословично окрутне слободне конкуренције у глобалној индустрији забаве.

Све ове техничке и продукцијске стандарде можемо видети и у Пупину и они су очигледни од прве секунде уводне шпице, која заиста изгледа као нешто што је избацио Ха-бе-о на врхунцу ране фазе Peak TV. Па опет, играна биографија једног од највећих српских научника није само још једна у низу мање или више ефектно снимљених костимираних драма које су толико омиљене међу нашом публиком још откако је Здравко Шотра „повукао ногу“ са Зоном Замфировом, а Драган Бјелогрлић направио русвај са (првим) Монтевидео, Бог те видео.

Упркос успеху низа модерних програма, еталон према коме се мере све српске телевизијске драме и даље представљају бисери продукције југословенске РТБ, а пре свега незаборавни Вук Караџић и Карађорђева смрт Ђорђа Кадијевића. Ту треба додати и занимљиву тачку референце – Крај династије Обреновић Саве Мрмка из 1995. која, иако је по свим стандардима еснафа снимљена помоћу штапа и канапа, и даље изванредно држи пажњу својим узвишеним хроничарским стилом приповедања, дивним језиком, као и снагом историјских догађаја које приказује.

Српска публика, колико год патила од свих бољки било ког другог модерног народа у глобалистичкој епохи, ипак има веома високе критеријуме када је у питању добро приповедање. Народ чији су укус вековима изоштравали гуслари – еснаф приповедача и забављача који је од продукцијских трикова буквално имао само поменути штап и канап – од телевизијског програма стога пре свега тражи добру причу. А добра прича није само нешто што ће умети да нас забави, него истовремено нешто што ће резонирати са нашим погледима на свет и моралном вертикалом. 

Повратак паидетичке телевизије

Флоскула да „људи данас уче историју преко телевизије“ изузетно је омиљена и међу српском публиком, и међу српским филмаџијама, поготово када претендују на буџетску помоћ за реализацију својих пројеката. И мада је образовни потенцијал кинематографије нешто у шта се сви куну, на крају овим поучним елементима нико не буде претерано задовољан.

Након што се добије подршка из буџета, српски продуценти и редитељи по правилу заборављају на образовну функцију играног програма и падају ничице пред златним телетом „само забаве“, настојећи често да историјски наратив прилагоде жанровским очекивањима публике формираним у оквиру глобалистичког контекста и најчешће слепи пред чињеницом да је специфична школа историјског редукционизма, деконструкције митова и приповедачког цинизма нешто што служи конкретној идеологији колонијалног центра, а не природним потребама локалне публике.

Уместо да пође овом добро утабаном стазом (на којој му вероватно нико не би замерио), Данило Бећковић се ослања на стару еклектику РТБ и прави нешто што је потпуно заборављено мимо маркетиншких флоскула и еуфемизама – програм за целу породицу.

Парадоксално или не, читаве генерације Срба свој први контакт са српском националном идејом оствариле су преко телевизијских програма снимљених у Југославији, и то само зато што је југословенска телевизија – у складу са трендовима који су у та времена владали од Темзе до Москве – сматрала да је серијски програм нешто што би требало да понуди садржај за цели народ са свим својим демографским категоријама, а не за једну уску жанровску нишу (или класну категорију).

Пупин иде овом стазом и чини то добродушно и без сниходљивости према „просечном гледаоцу“ која је тако типична за лажни елитизам београдског Факултета драмских уметности.

Као да није довољно тешко заинтересовати модерну публику, десензитивирану хипертрофијом емоционално исцрпљујућих садржаја са инстаграма и тиктока, за причу о човеку који је свој живот посветио физици, том најштаћемитоуживотнијем од свих шта-ће-ми-то-у-животу школских предмета, Бећковић користи прилику да српској деци која имају мутну представу о томе да су им прадеде и чукундедови одрастали на селу покаже шта значи чувати волове, он издваја време да реафирмише идеју о школи као институцији националног ослобођења за коју су се наши преци борили вековима, он чак застаје и да објасни потомцима српских граничара да Аустроугарска монархија није била Дизниленд сладоледа, фијакера и кринолина.

Јер добар културни садржај на националне теме – колико год био узбудљив и забаван – није ту да нас узбуди и забави, већ да нас рекалибрира у складу на националном аксиологијом. А то је нарочито незахвалан задатак у нацији која се деценијама слуђује и која је практично контузована идеолошким нападима на сопствено аксиолошко језгро.

Научници у Америци

Данило Бећковић и екипа су се, дакле, прихватили незавидног посла – не само да некој деци у трећој деценији XXI века објасне да „треба учити школе“, него и да неким Србима у трећој деценији XXI века објасне шта значи бити Србин, поготово када то не мораш да будеш.

Успех у реализацији баш тог задатка је оно што Пупина издваја од хваљених филмских прича о научницима попут Доброг Вила Хантинга (1997), Предивног ума (2001), Игре кодова (2014), Професора и лудака (2019), а поготово извиканог и морализаторског Опенхајмера (2023). Сви ови високобуџетни костимирани филмови – својеврсни жанровски еталони када су у питању биографске драме о академским радницима и генијалцима – произилазе из америчког концепта индивидуалне изузетности која се нужно ставља у конфликт са просечном и репресивном средином, а поготово са агресивним и злобним државним апаратом који научника увек хоће да претвори у оруђе некакве ускогруде националне политике.

У питању је једна малигна просветитељска флоскула по којој је научник увек већ анационалан и отуђен, увек неко ко „служи целом свету“ (а тај „свет“ је некако увек изједначен са идеализованом и глобалном „Америком“ која, гле чуда, управо и производи све те филмове).

Пупин нам прича сасвим другачију причу, а прича је зато што сам Михајло Пупин у својим мемоарима прича сасвим другачију причу – причу која је препуна захвалности према заједници сељака-ратника која га је однеговала и напојила националним духом, препуна критике према декадентној Царевини која је спутавала крила и његовом народу и њему лично, пуна чак и суздржаности према новој прогресивној Империји која је само била заинтересована за њега као оруђе у сопственој трци за богатством и моћи.

А ово је, да будемо сасвим јасни, најважнија ствар коју је Србима потребно објаснити о Михајлу Пупину, али и Николи Тесли и низу наших мање познатих професионалаца који су се остварили у САД. Јер Срби и данас живе под јармом једне отуђене и декадентне Царевине, а та Царевина их убеђује да су они само гомила полуписмених сељака и провинцијалаца којима је неопходан спољни старатељ, а чији изузетни појединци могу да остваре велике ствари само ако им то омогући колонијална Централа.

У питању је прича о Пупину и Тесли којом се нашироко манипулише у наше време. Са једне стране можемо да чујемо да су генијални Срби „код куће могли само да чувају говеда“, а да им је „Америка омогућила“ да постану то што су постали – да бисмо затим ушли у објашњавања да су они све што су остварили, остварили qua „Американци“. Притом се малигно заборавља да Пупин и Тесла нису националне иконе Срба зато што су били велики научници и изумитељи, него зато што су до краја живота остали део српског народа, учествовали у његовој борби и страдањима и непрекидно мислили на то како да својим индивидуалним радом помогну заједници која их је послала у свет.

Такође се заборавља да њих двојица, као и толики други бриљантни умови из свих делова света, нису ништа добили од друштва које је чувено по изреци да „нема бесплатног ручка“, него су оно што имају у себи већ донели са собом да би у трансакционом односу са Америком пружили много више него што су зарадили.

Српство на малим екранима

Да се вратимо на серију Пупин – њени најупечатљивији делови, стога, представљају управо њено минуциозно и педантно грађење културних и идентитетских веза између „научењака и његовог пашњака“, односно између угледног представника глобалне научне заједнице (и чак америчког естаблишмента) и народа чији је део био и остао током целог живота и каријере. Другим речима, Бећковић се није само прихватио задатка да објасни „зашто је Пупин битан“, он је узео да нам објасни зашто је Пупин битан Србима.

И заиста, количина аутентичног и непатвореног Српства којом ова серија обилује делује шокантно када се имају у виду „индустријски стандарди“ наше телевизијске продукције, која националну аксиологију често омаловажава, у најбољем случају игнорише, а у најгорем ружно и трагикомично карикира. И да будемо потпуно фер према нашим филмаџијама – дуго је та анационалност и антинационалност заиста представљала „дух времена“, а приказивање Српства на телевизији незахвалан задатак у условима у којим сама Србадија не може да се договори око тога шта би Српство требало да представља.

Време се, ипак, у међувремену променило и Пупин представља јасно сведочанство о томе. Њени ликови – било да је реч о деци, сељацима, градској буржоазији или културној елити – без трунке извињења и потпуно отворено србују (узгред буди речено, „србовање“ је термин које налазимо забележен у архивама аустроугарске полиције као назив за изгредничко понашање српских и југословенских националиста), што на српској телевизији већ само по себи представља већи скандал од сцена псовања, насиља или секса.

Притом, то србовање није карикатурално бусање у груди некаквих крипторасиста и протофашиста, оно је укорењено у аутентичним традицијама српског народа у Војводини и у складу са самим Пупиновим мемоарима. И као такво оно улази у резонанцу са новом српском јавношћу у којој „србовање“ одавно више није ружна реч, а Српство заиста представља „мерило којим се сагледава цели свет“, али и коме од Немца или Јеврејина може без икаквог проблема „испасти добар Србин“ (као што се млади Миша Пупин током кратког боравка у Прагу показао као добар Чех).

Аустроугарска каква је свету потребна

Бећковић, притом, не само да подсећа Србе шта значи бити Србин – он конкретно подсећа Војвођане да испред назива Аутономне покрајине на северу Србије нешто недостаје (а помало и објашњава зашто), али такође подсећа Сремце и Банаћане нешто што је велики број њих заборавио, али није заборавила покондирена постаустроугарска псеудоелита у Новом Саду, а то је да су и они Крајишници баш као и оне стотине хиљада наших сународника који су након трагедија деведесетих завршили по српским градовима, па сада нервирају фини и културан свет својим националистичким песмама и својим (sic!) србовањем.

Испричати причу од судбини прве Српске Крајине која је укинута уз подршку Ватикана и Немаца представља, стога, прворазредни национални задатак, а Бећковићева екипа добија додатне поене за то што је ту причу испричала ненаметљиво, кроз језик и естетику код српске публике интуитивно разумљивог партизанског филма.

Епизоде у којима се млади Михајло Пупин укључује у конспиративни рад побуњене српске омладине, а поготово минијатуре којима су приказане фамозне Дунавске Швабе, исправљају велику неправду коју представља глобални (а мало и српски) заборав да је романтична бидермајер К&К царевина такође била некакав Немачки Рајх и да је у тој функцији радила све оно по чему су немачки рајхови познати на филму – марширала театрално по улицама, расистички дискриминисала припаднике других вера и нација, кафкијански ислеђивала побуњенике по клаустрофобичним полицијским канцеларијама и иживљавала се над припадницима недовољно цивилизованих народа по возовима у име мира, реда и закона.

Сцена у којој се неименовани немачки кондуктер (за кога се испоставља да зна српски) покушава да избаци оџепареног Пупина из воза је нарочито забавна, јер не само да каналише традицију српског отпора аустроугарској репресији, већ се дискретно надовезује на помало заборављени српски урбани жанр омладинске побуне против система оличеног у озлоглашеним контролорима у јавном саобраћају.

Неименовани кондуктер у возу стога не представља само жанровску тропу нефлексибилног и злобног немачког бирократе која је етаблирана и дубоко укорењена и у Холивуду, него такође оличава митолошког архинепријатеља из београдских урбаних легенди – озлоглашеног Риџу, кога смо на филму имали прилике да видимо само у Легендама о Зеленом Зубу из Како је пропао рокенрол (1989), али и у заборављеној пародији на Видимо се у читуљи – Мала трола пуна контролора (2004).

Како успети (као Србин) у Америци

Михајло Пупин је особа која се већ попела у пантеон српских великана, што значи да су митови о њему кудикамо важнији од његове званичне (ауто)биографије. У борбу за уобличавање тог мита умешано је много заинтересованих снага и Србима се потура прича по којој је Пупин само некакав аватар Америчког сна и амбасадор америчких интереса у Србији XXI века, уместо амбасадара српских интереса у Америци XX века. Зато су негламурозне, пасторалне и локалпатриотске уводне епизоде серије толико важне, јер објашњавају фабричка подешавања великана која се често игноришу, а неретко и намерно гурају у запећак.

Притом, као што смо рекли – није у питању никаква упеглана и црно-бела слика о „Србима и другима“. Младог Мишу у возу шиканира немачки Риџа, али га оџепаре и без пребијене паре оставе сународници Срби, да би га избавио пар америчких филантропа и добродушних крупних буржуја, који представљају аутентичну појаву модерног америчког друштва ништа мање него што су то представљали крајем XIX века.

И ако се моћна глобална есхатологија Америчког сна критикује и реконтекстуализује, она се никако не игнорише, нити се њена реална потентност занемарује. Напротив, са доста духа и шарма се просветитељски идеализам просвећене буржоазије суочава са суровом реалношћу земље којој си „непотребан ако ниси користан“. Михајло Пупин се искрцава са брода у свет Скорсезеових Банди Њујорка и мада то није Бећковићева примарна тема, он нам не дозвољава да то заборавимо.

Када се на све те садржинске посластице дода чињеница да је у продукцијском смислу у питању несумњиво амбициозан пројекат који нити изгледа, нити звучи јефтино (посебну чар даје заиста бравурозна музика коју је за серију написао Марко Кон), пред собом имамо серију која српског гледаоца збуњује чињеницом да гледа српске глумце и слуша српски језик у костимираној драми какве смо навикли да конзумирамо искључиво у америчкој продукцији уз ведете англосаксонског глумишта.

У том контексту, упркос јасном уземљењу у српској телевизијској традицији и ослањању на локалне жанровске матрице, Пупин помера хоризонте домета наше драмске продукције како на техничком плану, тако и на плану културне релевантности. Када бисмо имали по једну овакву серију и два-три филма овог ранга сваке године, српска култура би имала много мање проблема него што их тренутно има. Ипак, поред чињенице да смо овако нешто добили, кудикамо је важнија то што смо видели и да можемо.

У том контексту можемо бити оптимисти да ћемо у будућности моћи да гледамо још драмског програма овог квалитета, али и да ће се оживети и неке друге традиције РТБ, попут неправедно занемареног озбиљног драмског програма за децу. Тема за размишљање је много, а имамо шта и да гледамо наредних недеља.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 17:20:02 +0100 Филм и ТВ https://rts.rs/magazin/film-i-tv/6088774/nikola-tanasic-kritika-pupin.html
Оперска легенда Пласидо Доминго наступа у Центру „Сава“ са Симфонијским оркестром РТС-а https://rts.rs/magazin/muzika/6088624/plasido-domingo-koncert-centar-sava.html Београд ће 16. јануара 2027. године бити домаћин једног од најзначајнијих музичких догађаја предстојеће концертне сезоне. На великој сцени Центра „Сава“ на новогодишњем гала концерту, наступиће легендарни маестро Пласидо Доминго уз пратњу Симфонијског оркестра РТС-а, под диригентским вођством реномираног маестра Марка Боемија. Једна од највећих уметничких личности у историји оперске уметности долази у наш главни град на позив истакнуте српске оперске уметнице, сопрана Марије Јелић, која ће те вечери са Пласидом Домингом делити сцену.

Програм ће обухватити спој различитих музичких традиција-антологијске оперске арије и дуете, најлепше нумере из оперета,али и заводљиве и темпераментне мелодије шпанске зарзуеле и мјузикла.

После недавног заједничког концерта двоје уметника у кинеском граду Сијану на завршној гала вечери престижног фестивала „Silk Road International Arts”, поновни сусрет двоје уметника у Београду представља наставак посебне уметничке сарадње и прилику да и домаћа публика доживи њихов јединствени уметнички спој.

Концерт организују Интернационална оперска фондација и Верди опера.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 13:47:09 +0100 Музика https://rts.rs/magazin/muzika/6088624/plasido-domingo-koncert-centar-sava.html
Пет година од отварања Кластера 4, Србија и даље без помака у заштити животне средине https://rts.rs/magazin/priroda/6088582/pet-godina-od-otvaranja-klastera-4-srbija-i-dalje-bez-pomaka-u-zastiti-zivotne-sredine.html Србија је у протеклих годину дана забележила ограничен напредак у усклађивању са европским еколошким стандардима. Међутим и даље су кључни проблеми прекомерно загађен ваздух, штете од климатских промена, лоше управљање отпадом и раскорак између закона и стварности, оцена је извештаја Коалиције 27. Од нове Владе Србије се очекује да животна средина буде важна и да се закони примењују. У Извештају под називом „Фластер на кластер“ наводи се да пет година након отварања Кластера 4, који се бави животном средином, у оквиру приступних преговора Србије са ЕУ, нема побољшања, зато што изостаје примена закона.

„У сектору управљања отпадом видимо веома велике недостатке по питању броја дивљих и несанитарних депонија, као и велике празнине у систему проширене одговорности произвођача“, каже Андреја Видал, програмска менаџерка за заштиту животне средине из делегације ЕУ у Србији.

У последњих 10 година број пожара на депонијама порастао је два и по пута.

„Ово указује на озбиљан пропуст који се дешава у успостављеном систему управљања отпадом и са друге стране на озбиљне последице које отпад има управо на здравље људи и на животну средину дугорочно“, наводи Игор Јездимировић из Инжењера за заштиту животне средине.

Ваздух је загађен у свим градовима, пречишћава се свега 15 одсто отпадних вода, нема довољно еколошких инспектора.

„Препорука је да се приоритизује заштита животне средине, да се за њу одвоји довољно простора, времена и новца у буџету Републике Србије, да се попуни капацитети у стручним службама, пре свега у инспекцији, наиме готово 30% инспектора недостаје“, истиче Мирјана Јовановић из Београдске отворене школе.

„Оно што је обележило овај период више него икад раније јесте потпуна недоступност информација о стању и заштити природе, као и изостанак дијалога са ресорним институцијама“, каже Тања Петровић из Младих истраживача Србије.

Упозорено је да се еколошке кризе продубљују, да пожари на депонијама и екстремне суше односе милијарде евра, док држава за заштиту животне средине издваја дупло мање новца него што је потребно.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 13:41:23 +0100 Природа https://rts.rs/magazin/priroda/6088582/pet-godina-od-otvaranja-klastera-4-srbija-i-dalje-bez-pomaka-u-zastiti-zivotne-sredine.html
Шта све утиче на самопоуздање жена: Од времена када су морале да се боре за право гласа до данашње борбе са сопственим одразом у огледалу https://rts.rs/magazin/zivot/6088423/samopouzdanje-samopostovanje-zene-polovi-razlika-istorija.html Изглед, породично васпитање, љубавни односи, пословни успеси, финансијска независност и друштвена очекивања само су неки од фактора који обликују самопоуздање жене. Иако су се кроз историју мењали њен положај и могућности, питање личне вредности и данас је под снажним утицајем окружења. Шта заправо чини да жена верује у себе и зашто тај осећај није увек лако сачувати? Самопоуздање се не види увек на први поглед. Понекад је то жена која без оклевања износи своје мишљење на послу, понекад мајка која проналази снагу да почне испочетка, а понекад особа која је одлучила да више не пристаје на односе у којима се не осећа поштовано. Оно није резервисано само за успешне, гласне, физички привлачне или друштвено остварене жене.

Реч је о унутрашњем осећају сопствене вредности, способности и поверења у себе. Иако се често користе као синоними, самопоуздање и самопоштовање нису потпуно исте ствари. Самопоуздање се углавном односи на веру у сопствене способности да нешто урадимо, док самопоштовање подразумева шири доживљај сопствене вредности.

Али шта све утиче на то како жена види себе? Да ли је пресудно оно што чује од других, оно што види у огледалу или оно што је током живота научила да мисли о себи?

Мали времеплов: Како се мењао положај жене и њен доживљај сопствене вредности

Да бисмо разумели савремено женско самопоуздање, занимљиво је вратити се неколико векова уназад. Историја показује да могућност да жена самостално одлучује о свом животу није увек била нешто што се подразумевало.

У многим европским друштвима жене су вековима имале ограничен приступ образовању, политичком животу, власништву и одређеним професијама. Њихова друштвена улога најчешће се везивала за брак, породицу и бригу о домаћинству. То, наравно, не значи да жене ранијих епоха нису имале самопоуздање, амбиције или снагу, већ да су често имале знатно мање могућности да их јавно испоље.

Један од занимљивих примера долази из Француске. Наполеонов грађански законик из 1804. године давао је мужу законску власт над женом и децом. У члану 213 стајало је: „Муж дугује заштиту својој жени, жена дугује послушност свом мужу.“

Тешко је замислити да је у таквом правном оквиру жена могла да остварује пуну личну и економску самосталност.

Међутим, током 19. века почињу да јачају покрети који захтевају промену таквог положаја. Образовање жена постаје све важније питање, а активисткиње траже право на рад, имовину, политичко учешће и право гласа. У Француској се шире женски часописи и публикације, а 1897. године Маргерит Диран покреће Ла Фронд (La Fronde), новине које су у потпуности уређивале жене.

Почетком 20. века жене све видљивије освајају јавни простор. Први светски рат додатно је променио њихову улогу: док су мушкарци одлазили на фронт, жене су преузимале послове у фабрикама и другим делатностима и показивале да њихове способности далеко превазилазе традиционално додељену улогу супруге и мајке.

Тако се кроз време мењао и простор у коме су жене могле да граде сопствени идентитет. Право на образовање, запослење и политичко одлучивање нису сами по себи гарантовали самопоуздање, али су отварали могућности за већу независност и лични избор.

Данас жена може да буде научница, предузетница, уметница, политичарка, мајка, партнерка или све то истовремено. Ипак, већи број могућности не значи аутоматски и мањи број притисака.

Шта данас највише утиче на самопоуздање жена?

Изглед је један од фактора који може снажно да утиче на начин на који жена доживљава себе. Од детињства се сусреће са различитим представама о томе како би требало да изгледа: каква је пожељна грађа, колико је важна младоликост, каква коса се сматра лепом и шта се представља као идеал женствености.

Проблем настаје када физички изглед постане главно мерило личне вредности.

Друштвене мреже додатно су промениле начин на који посматрамо себе. Фотографије са филтерима, пажљиво одабрани кадрови и идеализовани прикази свакодневице могу створити утисак да су туђи животи савршенији, а сопствени недовољно добри.

У научном прегледном раду у часопису Nature Reviews Psychology, истраживачи Л. Моник Ворд, Елизабет Денијелс и њихове колеге анализирали су феномен сексуалне објективизације жена – посматрања жене првенствено кроз њен изглед и сексуалну привлачност, уместо као целовите личности.

Аутори указују да стално усмеравање пажње на сопствени изглед, кроз призму туђег погледа, може бити повезано са негативнијом сликом о телу, лошијим психичким благостањем и отежаним когнитивним функционисањем. То не значи да друштвене мреже нужно нарушавају самопоуздање сваке жене, већ да начин на који се користе и садржаји којима смо изложени могу имати значајну улогу.

Породично васпитање и детињство

Самопоуздање се не формира преко ноћи. Његови темељи настају још у детињству, кроз однос са родитељима, члановима породице, вршњацима и окружењем.

Девојчица која одраста уз подршку, охрабрење и поруку да има право на грешку лакше може да развије поверење у сопствене способности. Са друге стране, сталне критике, поређења са другом децом, омаловажавање и условљавање љубави успехом могу утицати на то како ће касније вредновати себе.

Реченице попут „могла си боље“, „погледај како она изгледа“ или „немој толико да се истичеш“ понекад остају у сећању много дуже него што мислимо.

Зато је важно разумети да начин на који разговарамо са девојчицама може утицати на њихову слику о себи. Похвала не мора увек да буде усмерена на изглед или оцене. Једнако је важно препознати њихову упорност, радозналост, храброст и самосталност.

Партнерски однос може бити извор сигурности и подршке, али и простор у коме се самопоуздање постепено нарушава.

Поштовање, поверење и равноправност доприносе осећају сигурности. Насупрот томе, стално критиковање, омаловажавање, контрола, љубомора и манипулација могу довести до тога да жена почне да сумња у сопствене одлуке и процене.

Посебно је важно препознати ситуације у којима партнер непрестано доводи у питање њен изглед, способности, пријатељства или професионалне изборе.

Ипак, самопоуздање не би требало да зависи искључиво од тога да ли је жена у вези. Њена вредност не постаје већа зато што је неко изабрао, нити мања зато што је сама.

Посао, финансијска независност и осећај постигнућа

Могућност да жена зарађује, самостално доноси одлуке и управља сопственим новцем може допринети осећају сигурности и личне слободе.

Професионално признање, завршен факултет, успешно реализован пројекат или покретање сопственог посла могу додатно ојачати веру у сопствене способности.

Међутим, важно је нагласити да самопоуздање није условљено висином плате, титулом или положајем на послу. Жена која се бави бригом о породици, тренутно не ради или пролази кроз професионалну промену нема мању личну вредност од жене која гради успешну каријеру. Најважнији је осећај да њени избори имају смисла и да о свом животу може да одлучује у складу са сопственим могућностима и вредностима.

Поређење са другим женама

Једна од замки савременог доба јесте непрестано поређење. Ту су колегинице које делују успешније, пријатељице које имају више новца, жене које изгледају млађе или оне које на друштвеним мрежама остављају утисак да им све полази за руком. Али оно што видимо само је један део туђе стварности.

Поређење сопственог живота са пажљиво одабраним тренуцима из живота других људи често ствара нереална очекивања. Уместо да буде мотивисана туђим успехом, жена може почети да доживљава сопствене резултате као недовољне.

Корисније је посматрати сопствени напредак, препознати шта је постигнуто и прихватити чињеницу да не постоји јединствен временски распоред за животне успехе.

Здравље, психичко стање и животне промене

Самопоуздање није увек стабилно. На њега могу утицати умор, хронични стрес, анксиозност, депресивност, здравствени проблеми и велике животне промене.

Трудноћа, порођај, менопауза, старење, губитак блиске особе или промена посла могу донети нове изазове и утицати на то како жена доживљава себе.

То не значи да свака жена пролази кроз исте промене или да оне нужно нарушавају њено самопоуздање. Напротив, неке животне етапе могу донети и већи осећај зрелости, сигурности и прихватања себе.

Важно је не занемарити психичко здравље. Када несигурност постане трајна, утиче на свакодневно функционисање или прати осећај безвредности, разговор са психологом или психотерапеутом може бити значајан корак.

Може ли жена да изгради самопоуздање и онда када га нема?

Добра вест је да самопоуздање није непроменљива особина са којом се рађамо. Оно се развија кроз искуства, учење, односе и начин на који тумачимо сопствене успехе и неуспехе.

Постоји неколико корака који могу помоћи у његовом јачању:

-Постављање реалних циљева: мањи оствариви кораци помажу да препознамо сопствене способности и напредак.

-Прихватање несавршености: грешка не значи да нисмо способни, већ да имамо прилику да нешто научимо.

-Постављање граница: важно је научити да кажемо „не“ ситуацијама и односима који нарушавају наше достојанство.

-Неговање сопствених интересовања: образовање, хобији, спорт и нова искуства помажу у развијању осећаја личне компетентности.

-Одабир окружења: односи у којима постоје поштовање, подршка и разумевање могу бити важан ослонац.

-Брига о себи: физичко и психичко здравље, одмор и време посвећено сопственим потребама нису луксуз, већ важан део свакодневног живота.

Самопоуздање није савршенство, већ прихватање себе

Када се погледа историјски пут жена, од времена у којима су се бориле за право на образовање и имовину до данашњег доба у коме могу да бирају сопствене професионалне и животне путеве, јасно је да се много тога променило.

Ипак, савремена жена и даље се сусреће са различитим очекивањима: да буде успешна, негована, добра мајка, посвећена партнерка, професионално остварена и увек расположена. Понекад се чини да се од ње очекује да све постигне, а да притом никада не покаже умор или несигурност.

Можда је управо зато важно променити начин на који посматрамо самопоуздање. Оно није одсуство страха, сумње или несигурности. Није ни потреба да се стално доказујемо другима.

Самопоуздање је и способност да препознамо сопствену вредност онда када нисмо најуспешније, најлепше или најсигурније. Да прихватимо да имамо право на грешку, промену мишљења, нови почетак и сопствени пут.

Јер жена не мора да испуни сва очекивања света да би била довољно добра. Понекад највећи корак ка самопоуздању почиње управо онда када престане да се мери туђим аршинима.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 12:41:28 +0100 Живот https://rts.rs/magazin/zivot/6088423/samopouzdanje-samopostovanje-zene-polovi-razlika-istorija.html
Kоје фотографије ћемо памтити из 2026. године? Отворен 28. конкурс Press Photo Srbija https://rts.rs/magazin/Zanimljivosti/6088459/konkurs-press-photo-srbija-fotografije-2026.html Од догађаја који су доспели на насловне стране до тренутака који су остали изван пажње јавности, "Press Photo Srbija" препознаје и награђује фотографије које веродостојно сведоче о времену у којем живимо. Kоје фотографије најбоље сведоче о години за нама? Центар за развој фотографије позива фотографе да пријаве радове на 28. национални конкурс "Press Photo Srbija" 2026, најстарије и најпрестижније струковно признање у области медијске фотографије у земљи.

На конкурс се могу пријавити фотографије настале у периоду од 10. новембра 2025. до 10. новембра 2026. године. Право учешћа имају сви медијски фотографи, држављани Републике Србије, са радовима снимљеним у земљи или иностранству, као и страни држављани чије су фотографије настале на територији Србије.

Радови се могу пријавити у више категорија, међу којима су Вест, Живот, Портрет, Спорт и Уметност.

О најбољим радовима одлучиваће стручни жири састављен од домаћих и међународних експерата.

Награђени и похваљени радови, укључујући добитника главне награде, биће представљени на традиционалној изложби "Press Photo Srbija" 2026, која се од 2013. године одржава у оквиру Међународног фестивала фотографије ВИЗУАЛИЗАТОР.

Овогодишње, 14. издање фестивала ВИЗУАЛИЗАТОР одржава се од 28. новембра до 20. децембра 2026.

Рок за пријаву радова је 24. новембар 2026. године до 23.59 часова. Пријаве и радови достављају се електронским путем на адресу pressphotosrbija@gmail.com.

Детаљне информације о конкурсу, пропозиције и приступни формулари доступни су на званичном сајту фестивала vizualizator.rs.

О конкурсу "Press Photo Srbija"

Установљен 1999. године, "Press Photo Srbija" већ 28 година представља најзначајнију националну платформу за афирмацију ауторске, документарне и медијске фотографије. Kонкурс промовише професионалне и етичке стандарде визуелног извештавања, непристрасност, одговорност у представљању друштвених догађаја и заштиту ауторских права, истовремено пружајући прилику фотографима да кроз личне перспективе документују време у којем живимо.

У тренутку када вештачка интелигенција омогућава стварање све уверљивијих слика без непосредног додира са стварношћу, питање аутентичности фотографије добија посебан значај.

"Press Photo Srbija" истиче незаменљиву улогу фотографа као непосредног сведока догађаја, чији рад настаје кроз присуство, истраживање и одговорност према људима и појавама које документује. Управо таква фотографија чува визуелно сведочанство о друштвеним променама и догађајима који обликују нашу свакодневицу.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 12:10:37 +0100 Занимљивости https://rts.rs/magazin/Zanimljivosti/6088459/konkurs-press-photo-srbija-fotografije-2026.html
Оживљавање лика Михајла Пупина – серија открива непознате детаље о српском научнику https://rts.rs/magazin/film-i-tv/6088385/ozivljavanje-lika-mihajla-pupina--serija-otkriva-nepoznate-detalje-o-srpskom-naucniku.html Нова телевизијска серија посвећена Михајлу Пупину изазвала је велико интересовање публике, а посебно младих широм земље. Кроз кључне животне тренутке, ово остварење приказује фасцинантан пут једног од најзначајнијих српских научника, дипломата и добротвора. Редитељ и сценариста серије Пупин, Данило Бећковић, објаснио је да су се аутори одлучили за другачији приступ у односу на досадашње биографске форме. Према његовим речима, фокус је стављен на Пупина као личност, док су његова велика научна дела остављена у другом плану, с обзиром на то да су ти подаци лако доступни јавности.

Уместо тога, прича прати десет преломних момената у којима је научник доносио кључне животне изборе.

„Нешто што је била потпуно једна локална ствар, један тренутак, један моменат о ком није могао претпоставити да ће га једног дана одвести на Колумбија колеџ и у врхове америчког друштва и светске науке“, истакао је Бећковић.

Један од највећих продукционих изазова био је проналазак адекватних локација које би верно дочарале епоху. Иако је првобитна идеја била да се сцене снимају у Пупиновом родном Идвору, екипа је морала да промени планове због савремених интервенција у селу.

Асфалтиране улице и модерни материјали, попут уграђених ПВЦ прозора, онемогућили су стварање аутентичног амбијента из времена Пупинове младости.

Због тога су кадрови који приказују Идвор заправо забележени у етно кући у Купинову, која је послужила као очуван филмски простор за приказивање Војводине тог доба.

Аутори наглашавају да је нова телевизијска форма наишла на одличан пријем, посебно међу млађом генерацијом. Након емитовања прве три епизоде, примећено је изузетно интересовање у основним и средњим школама.

Бећковић је додао да деца школског узраста са нестрпљењем ишчекују наставак серије и прате шта ће се даље дешавати са главним јунаком на његовом путу до светског успеха.

Дипломатија и научно наслеђе

Осим науке, Пупинов живот обележио је снажан национални осећај и дипломатски рад, на шта је највише утицало васпитање које је добио од оца. Професор доктор Драгољуб Мартиновић, дугогодишњи проучавалац Пупиновог дела и стручни сарадник Дома културе „Михајло Пупин“ у Идвору, нагласио је његов огроман утицај током и након Првог светског рата.

Заједно са Николом Пашићем, Пупин се изборио за стварање Југославије, ослањајући се на личне везе са америчким председником Вилсоном. Захваљујући Пупиновом меморандуму, оборен је такозвани Лондонски споразум великих сила, чиме је остварен концепт да Срби живе у једној држави.

Када је реч о научним достигнућима, чувени Пупинови калемови обележили су период пре појаве електронике и донели му богатство које је усмерио у хуманитарне сврхе.

Према речима професора Мартиновића, научник је био највећи српски добротвор у 20. веку, који је несебично помагао појединцима, породицама и државним институцијама.

Његова најгенијалнија открића из области телекомуникација била су толико испред свог времена да су технолошки могла бити реализована тек деценијама касније. Како је објаснио Мартиновић, тај фундаментални допринос развоју електронике остао је готово непознат широј публици за време Пупиновог живота.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 12:04:22 +0100 Филм и ТВ https://rts.rs/magazin/film-i-tv/6088385/ozivljavanje-lika-mihajla-pupina--serija-otkriva-nepoznate-detalje-o-srpskom-naucniku.html
ГТА 6 остварио највеће лансирање у историји индустрије забаве, зарада од 2,3 милијарде долара првог дана https://rts.rs/magazin/tehnologija/6088260/gta-6-rokstar-rekord-lansiranje-23-milijarde-dolara.html "Grand Theft Auto 6", након 13 година чекања, постао је најуспешније лансирање неког забавног садржаја у историји, надмашивши резултате филмске и гејминг индустрије. Према подацима аналитичке платформе Сензор тауер (Sensor Tower), дугоочекивана акциона авантура у отвореном свету, продата је у више од 24,5 милиона продатих примерака кроз преднаруџбине и продају током првог дана, чиме је приходовала око 2,36 милијарди долара.

Поређења ради, филм са највећом зарадом ове године, Спајдермен: Нови дан, остварио је 2,5 милијарди долара током целокупног приказивања у биоскопима.

Компанија „Рокстар“, која је развила ГТА 6, као ни њена матична компанија "Take-Two", нису објавиле званичне податке о продаји игре, али су саопштиле да је потражња „без преседана“.

Игра је најновије издање у готово три деценије старој криминалистичкој франшизи студија „Рокстар“, која је постала једна од најпопуларнијих у историји видео-игара.

У основи серијала налази се сатирични приказ америчког сна, кроз причу о професионалним криминалцима у Леониди, измишљеној савезној држави инспирисаној Флоридом.

У најновијем наставку представљени су нови ликови – Лусија и њен партнер Џејсон, пар ситних криминалаца.

Процене су да је развој ГТА 6 коштао више од милијарду долара, што би је учинило најскупљом видео-игром икада направљеном.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 09:14:58 +0100 Технологијa https://rts.rs/magazin/tehnologija/6088260/gta-6-rokstar-rekord-lansiranje-23-milijarde-dolara.html
Цревни микробиом као биолошки сат – како време оброка утиче на метаболизам https://rts.rs/magazin/zivot/6085819/crevni-mirkrobiom-bioloski-sat-vreme-obroka.html Време у које једемо утиче на то колико хранљивих материја организам успева да искористи из хране, а важну улогу у том процесу имају бактерије у цревима. Ново истраживање показало је да цревни микроорганизми препознају сигнале из хране и усклађују апсорпцију хранљивих материја са временом оброка. Тај механизам може да помогне организму када хране нема довољно, али и да допринесе развоју гојазности када уносимо превише калорија. Начин на који тело прерађује храну у великој мери зависи од дневних биолошких ритмова, повезаних са 24-часовним циклусом смене светлости и таме.

У новом истраживању објављеном у научном часопису Cell Host & Microbe, истраживачи са Универзитета Карнеги Мелони ја открили да су микроорганизми који живе у цревима скривени „мерачи времена“ који управљају овим системом.

Цревни микроорганизми претварају сигнале из хране у молекуле које ћелије црева користе како би ускладиле апсорпцију хранљивих материја са временом уноса хране. Код мишева, овај механизам, којим управљају микроорганизми, омогућава максимално искоришћавање хранљивих материја и подстиче раст, нарочито када је хране мало.

Међутим, када су мишеви уносили превелике количине калорија, исти систем доприносио је развоју гојазности.

Циркадијални ритмови

Због Земљине ротације, све животиње, укључујући и људе, доживљавају ритмичне смене дана и ноћи. Очи и мозак користе светлосне сигнале како би ускладили активности организма са променама у животној средини и доступношћу хранљивих материја.

Нарушавање те временске усклађености, на пример услед промене временских зона или рада у ноћним сменама, повезује се са различитим здравственим поремећајима.

Међутим, светлост није једини фактор који регулише биолошки ритам. У цревима се налазе билиони микроорганизама, који заједно чине цревни микробиом. Они имају важну улогу у обликовању физиолошких процеса, као што су метаболизам, имунитет, па чак и мождана активност.

Занимљиво је да микробиом утиче и на дневне биолошке ритмове организма домаћина. Истраживачи који су радили ново истраживање, раније су показали да смањење броја цревних бактерија код мишева слаби циркадијалне ритмове у танком цреву и мења их у дебелом цреву.

Ови поремећаји могу да утичу на способност црева да апсорбују и прерађују масти и друге липиде, што може да допринесе метаболичким поремећајима, попут гојазности.

Микроорганизми као мерачи времена

Али ако цревни микроорганизми никада нису изложени светлости, како онда прате време? Ново истраживање тима биолога указује на то да је одговор у времену уноса хране.

Открили су да цревна микробиота може да разграђује фитат – састојак хране који се обично налази у житарицама, пасуљу, орашастим плодовима и семенкама – и претвара га у молекуле који активирају одређени протеин у ћелијама црева.

То потом покреће рад гена укључених у транспорт хранљивих материја. Насупрот томе, током гладовања, смањење нивоа фитата доводи до слабије активности микроорганизама и мање апсорпције хранљивих материја.

На тај начин микроорганизми усклађују апсорпцију у цревима са уобичајеним временом оброка, чиме се повећава ефикасност усвајања хранљивих материја.

Наши налази указују на то да, попут светлости, и храна пружа сигнале о добу дана које цревни микроорганизми препознају и на основу којих одређују како ће организам функционисати.

Неусклађеност са еволутивним условима

Људи су хиљадама година заједно еволуирали са својом цревном микробиотом, што указује на то да овај систем за регулисање времена, којим управљају микроорганизми, доноси одређене користи.

Током већег дела људске историје хране је било мало. Истраживачи су пошли од претпоставке да би овај механизам, који зависи од микроорганизама, могао да помаже људима да преживе и расту у условима глади.

Како би проверили ту претпоставку, мишевима су давали исхрану сиромашну хранљивим материјама, а некима од њих додавали су уобичајену цревну бактерију или молекул који она производи и који је повезан са регулацијом циркадијалних ритмова.

Утврдили су да су млади мишеви који су били потхрањени, а којима је дата та бактерија или молекул који производи, порасли више и били здравији од мишева који их нису добијали. То указује на то да овај механизам који зависи од микроорганизама подстиче раст и доприноси метаболичком здрављу када су хранљиве материје ограничене.

Међутим, многи људи данас имају сталан приступ великим количинама калорија. Уместо недостатка хранљивих материја, гојазност је постала један од главних изазова у исхрани.

Истраживачи су утврдили код мишева који уносе храну богату калоријама овај механизам подстиче прекомерно усвајање масти у организму и погоршава гојазност изазвану исхраном.

Зато исти механизам цревног микробиома који је људима некада помагао да напредују може да постане недостатак када се нађе у окружењу за које није био еволутивно прилагођен. То је пример еволутивне неусклађености.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 08:08:08 +0100 Живот https://rts.rs/magazin/zivot/6085819/crevni-mirkrobiom-bioloski-sat-vreme-obroka.html
Ретки земни елементи нису ни ретки, нити су земни – па шта су онда https://rts.rs/magazin/priroda/6087072/retki-zemni-metali-proizvodnja-reciklaza-zagadjenje.html Термин „ретки земни елементи“ односи се на групу од 17 хемијских елемената. Имају веома вредна својства за бројне индустријске примене, што их чини важним стратешким ресурсима. Међутим, њихова експлоатација доприноси уништавању екосистема, загађењу земљишта и воде, као и стварању токсичног отпада. Због својих изузетних каталитичких, оптичких, магнетних и електронских својстава, ретки земни елементи називају се и „витаминима модерног доба“. Они имају стратешки значај за бројне савремене технологије, посебно у секторима нискоугљеничне енергетике, одбране, електронике (ЛЦД екрани, ЛЕД технологија, компоненте хард-дискова и паметних телефона) и медицине (магнетна резонанца, ласери).

Најзначајнија област њихове примене јесте производња трајних магнета, пре свега оних на бази неодимијума, гвожђа и бора (NdFeB), који се користе у моторима електричних возила и опреми ветротурбина.

У другим секторима, попут производње катализатора за аутомобилску индустрију, прахова за полирање или легура, користе се ретки земни елементи који су распрострањенији и јефтинији од неодимијума, пре свега лантан и церијум.

Због тога је највећа потражња за неодимијумом, који чини готово трећину укупне потражње, а следе церијум, лантан, празеодимијум и итријум. На све остале ретке земне елементе отпада приближно пет одсто укупне потражње.

Кина као главни играч

Према подацима Европске уније, светска производња концентрата оксида ретких земних елемената износила је 278.000 тона у 2021. години, што је више него двоструко у односу на 2010. годину, када је произведено 129.000 тона.

То тржиште је релативно мало у поређењу са широко распрострањеним металима попут гвожђа, чија је производња 2023. године достигла 2,5 милијарди тона, али је знатно веће од тржишта ретких метала као што је платина, чија је производња 2022. године износила 183.000 тона.

У производњи доминира Кина, која је 2021. године учествовала са готово 60 одсто у светској производњи, док је 2023. године њен удео у глобалном ископавању износио око 70 одсто.

Кинеска доминација још је израженија у процесима рафинације и раздвајања ретких земних елемената, где та земља контролише између 85 и 90 одсто светских капацитета.

Такав положај Кини даје могућност да смањи снабдевање, као што се догодило 2011. године, па чак и да га потпуно обустави.

Због тога Сједињене Америчке Државе, Аустралија, Канада и европске земље настоје да диверзификују производњу како би смањиле зависност од Кине.

САД су 2018. године поново отвориле рудник Маунтин Пас у Калифорнији, а трагају и за новим изворима, посебно на Гренланду, који располаже значајним резервама, али је њихова експлоатација веома отежана.

Шта су заправо ретки земни елементи и због чега их је толико тешко издвојити

Израз „ретки земни елементи“ означава групу од 17 хемијских елемената, која обухвата 15 лантанида (од лантана, атомског броја 57, до лутецијума, атомског броја 71), као и скандијум (21) и итријум (39).

Упркос називу, они нису „земља“, нити су заиста „ретки“, већ су релативно распрострањени у Земљиној кори.

Ови елементи налазе се у различитим минералима, пре свега бастнезиту, монациту и ксенотиму, који садрже и радиоактивне елементе. Њихово издвајање је сложено и скупо.

Према атомској маси, ретки земни елементи деле се на лаке и тешке.

У лаке ретке земне елементе спадају лантан, церијум, празеодимијум, неодимијум и самаријум.

У тешке ретке земне елементе убрајају се европијум, гадолинијум, тербијум, диспрозијум, холмијум, ербијум, тулијум, итербијум, лутецијум и итријум.

У ову поделу нису укључени прометијум, који је нестабилан елемент, као ни скандијум.

Лаки ретки земни елементи су распрострањенији и лакше се издвајају од тешких, који имају већи стратешки значај.

Сви ретки земни елементи налазе се на листи критичних и стратешких метала Европске комисије.

Како се производе ретки земни елементи

Производња ретких земних елемената почиње геолошким истраживањима и експлоатацијом рудних лежишта, након чега следи хемијска обрада ради раздвајања елемената чија су својства веома слична.

Процес се завршава рафинацијом и пречишћавањем, како би се добила једињења са карактеристикама потребним за различите начине примене.

Тренутно се рециклира мање од један одсто ретких земних елемената. Рециклажа је отежана јер се ови елементи често налазе у сложеним структурама и легурама.

Ипак, улажу се напори да се рециклажа унапреди. На пример, у Француској гради се фабрика за рециклажу магнета и рафинацију рудних концентрата. Циљ је да фабрика производи приближно 600 тона оксида тешких ретких земних елемената, пре свега диспрозијума и тербијума, што одговара приближно 15 одсто њихове тренутне светске производње.

Еколошке последице

Утицаји ретких земних елемената на животну средину данас су добро познати. Њихова експлоатација доприноси уништавању екосистема, загађењу земљишта и воде, као и стварању токсичног отпада.

Ни њихова употреба није без последица. На пример, гадолинијум, који се користи као контрастно средство приликом снимања магнетном резонанцом, доспева у водотокове.

Токсичност ретких земних елемената још није довољно истражена и предмет је бројних научних студија.

Иако су се ретки земни елементи користили и као ђубриво, они могу да утичу на раст биљака.

Ипак, неки од тих елемената могу се издвојити из земљишта помоћу биљака и поново искористити применом агроминирања.

Агроминирање представља поступак који обједињује фитоекстракцију, односно издвајање ретких земних елемената из земљишта помоћу биљака способних да их акумулирају, и накнадну обраду биљних ткива како би се ти вредни елементи издвојили и поново употребили.

]]>
Fri, 20 Nov 2026 07:29:32 +0100 Природа https://rts.rs/magazin/priroda/6087072/retki-zemni-metali-proizvodnja-reciklaza-zagadjenje.html