„Формирали смо оркестар од полазника који су пролазили кроз Арлемм. Између осталог они су ђаци угледних музичких школа и ђаци школа за музичке таленте. Кроз то се види колико су педагошки кораци кренули веома озбиљно“, наводи професорка виолине Милица Младеновић.

Поред летње школе музике, од самог оснивања, полазници имају прилику да похађају и радионице духовне музике Дивне Љубојевић.

„Моја лично радионица је радионица на којој се учи како се пева духовна музика за шта је потребно ипак да постоји нека база. Осим када су у питању изузетно талентована мала деца“, напомиње Дивна Љубојевић.

Дарија Петровић, полазнице радионице Студија за духовну музику, задовољна је јер је најбоље научила Херувимску песму.

„Ја певам у црквеном хору у Паризу који је Дивна основала, Свети Симеон Мироточиви. Онда сам тако чула за Арлемм и ове године сам успела да дођем у Ариље“, каже Анђела Дувал Лазић.

Фестивал изникао из чисте љубави према уметности, окупља волонтере из различитих држава, вођене истом емоцијом. Многи од њих се након првог искуства поново враћају истој улози.

„Ако бих издвојила први разлог зашто се враћам Арлемму то су управо моји пријатељи из круга волонтера. Дочекујемо предаваче, имамо шансу да комуницирамо са њима. Притом, велики је број деце волонтера и то је лично за мене невероватно искуство“, наводи волонтерка Драгана Вучић.

Поред многобројних едукативних и креативних радионица које обухватају више врста уметности, концертни део фестивала који се одвија у природном амбијенту је оно што се памти.

„Овај шеснаести Арлемм специфичан је по томе што за ових шеснаест дана доводи огромну концентрацију уметности. Дакле, за тих десетак дана биће и било је укупно преко 15 концерата различите врсте музике која обухвата простор од Португала до Балкана.Дубравка Матовић, члан Арлемм тима.

Синергија природе, уметности и културолошке шареноликости већ годинама осликава Арлемм.

Поново су у центру пажње исти ликови: Рентон, Сик Бој, Спад и Бегби, сваки од њих са осећајем да желе да буду живи испуњвајући своје дане сексом и љубављу, покушавају да наставе своје животе. Следе позив на подијум за плес уз обећање радости и искупљења.

„Ово је гето из којег су ликови желели да изађу, али нисам то имао на уму пишући роман. Само сам желео да заокружим ту причу“, каже Велш.

Сик Бој започиње интензиван однос са Амандом, својом принцезом, богаташицом, која представља све оно што он није. Када се закаже датум венчања, он види шансу за своју генерацију да напокон преузме контролу. Али да ли налажење љубави нуди одговор за снове момака или је то само још једно трагање осуђено на пропаст?

„Живимо у свету који је, чини се, пун мржње, отрова и страха. Мислим да је било време да се више усредсредимо на љубав као супротност свему томе. То ми је била мотивација за нови роман“, објашњава Велш.

У центру пажње Велшовог филма и књиге Трејнспотинг је Марк Рентон који је незапослени зависник од хероина. Живи у Единбургу у Шкотској и редовно ужива у дроги са својим пријатељима, међу којима је и њихов дилер. За филм је карактеристична музика.

„Музика је од суштинске важности за моје писање, радим на веома музички начин, у суштини, трагам за савршеним ритмом док куцам текст, правим плејлисту за сваки свој лик и теме о којима пишем“, открива Велш.

Писац каже да су за глобалне промене у култури криви делимично интернет и друштвене мреже који су постали контролишућа, а не сила која даје шансу.

Мишљења су подељена када је реч о томе како је поставити: да ли истаћи њену комичну страну или је то озбиљан комад који говори о немачким врлинама – али са елементима антисемитизма?

У овогодишњој новој поставци на Бајројтском фестивалу, редитељ Матијас Давидс и жели да истакне комичне елементе опере. Зашто то може да засмета? И о чему се ради у опери?

Љубавна прича, уметност и правила

Радња је смештена у Нирнберг средином 16. века, који је тада био један од најважнијих немачких трговачких центара. „Мајстори“ су били признате занатлије и уметници, а титулу им је додељивао само еснаф, по строгим правилима. Међу њима су и мајстори певачи.

Заплет је љубавна прича, као у бајци: млади сиромашни витез Валтер, који је тек стигао у град и Ева лепа ћерка златара заљубљују се на први поглед. Међутим, отац је већ био одредио да ће своју јединицу дати ономе ко сутра, на Ивањдан, победи на такмичењу мајстора певача. Ева може да одбије победника, али онда остаје неудата.

Витез новајлија не зна правила певачког заната и не пролази на аудицији – због своје неконвенционалне технике певања. Јер, градски чиновник Бекмесер и мајстор певач, који себе сматра најизгледнијим, ако не и јединим кандидатом за победу, добио је задатак да води рачуна о поштовању правила и то чини гротескно строго, ометајући свог ривала.

Међутим, обућар и песник Ханс Закс (који је историјска личност) сматра да је тиме учињена неправда. Иако старији удовац и сам потајно жели Еву, одлучује да помогне витезу који има уметнички таленат.

И мада неталентовани чиновник Бекмесер краде песму, коју је витез написао инспирисан сном, на крају је племић могао да се докаже и одушеви публику.

Али, разочаран одбијањем претходнога дана због крутих правила, витез не прихвата да постане мајстор певач, већ хоће само Еву.

„Највише немачка“ Вагнерова опера с антисемитизмом?

Тада му Ханс Закс снажним речима предочава значај мајсторства за немачку уметност: „Не презрите ми мајсторе и поштујте њихову уметност!“ Витез на крају постаје мајстор певач, а сви окупљени радосно славе старог мајстора и његову мудрост.

То је један од разлога зашто се Мајстори певачи из Нирнберга често описује као Вагнерова „највише немачка“ опера.

То тако види и Бари Коски, први јеврејски редитељ који је у Бајројту 2017. поставио Мајсторе певаче. Рођени Аустралијанац познат је по томе да се бави Вагнеровим антисемитизмом.

Он је ту оперу инсценирао као „хајку на јеврејског певача“, којег види у лику Бекмесера. „Не бавим се јеврејском културом, већ пародијом антисемитизма“, објаснио је Коски у документарном филму Дојче велеа Зашто је Хитлер обожавао Вагнера. Бекмесер је отелотворење жртвеног јарца који сноси сву одговорност, целу трауму једног народа. „Управо се о томе ради. У мојој продукцији, они га праве Јеврејином.“

Да ли се и у којој мери јеврејски ликови појављују и карикирају у Вагнеровим операма и данас је предмет дискусије међу стручњацима. Наводно се композитор о томе никада није изјаснио, али он је свакако био отворени антисемита. Написао је памфлет под насловом „Јудаизам у музици“ у којем је оцрнио музику јеврејских композитора, тврдећи да су они само у стању да копирају друге.

Музиколог Јенс Малте Фишер види конкретне антисемитске алузије у опери Мајстори певачи. Градски чиновник Бекмесер пева нарочито лоше, а уз то и краде туђе песме.

„То 'брљање, шврљање', Вагнер у памфлету заиста описује као обележје музике у синагогама. И каже: 'Како неко уопште може тако да пева, то све је апсолутно ужасно.' Чини ми се да је Вагнер то овде пародирао, на веома упечатљив начин“, каже Јенс Малте Фишер у документарном филму Дојче велеа.

Вагнер – инспирација за Хитлера неоствареног уметника

Рихард Вагнер је био музички геније, унео је револуцију у свет опере својим концептом свеобухватног уметничког дела. Замислио је симбиозу текста, музике, режије, сценографије и архитектуре – све из једног извора. За своја дела, Вагнер је замислио и на крају и створио оперску кућу у Бајројту. Тамо је први пут оркестар био невидљив, смештен у „оркестарској рупи“ испред позорнице, а док је публика седела у потпуном мраку, осветљена је била само позорница.

То је инспирисало Адолфа Хитлера, који је рођен шест година после смрти Вагнера – свог омиљеног композитора. Био је редован посетилац Бајројтског фестивала и пријатељ са породицом Вагнер која га је организовала, и која је још 1923. приступила Националсоцијалистичкој немачкој радничкој партији (НСДАП).

Диктатор, који је желео да студира уметност, видео је сродну душу у композитору који је својим монументалним звуком у 19. веку одушевљавао масе. Хитлер се лично ангажовао у мегаломанским музичким и архитектонским пројектима.

Нацисти су с много патоса и озбиљности Мајсторе певаче представљали као узор немачке опере: била је редовно извођена уочи партијског конгреса у Нирнбергу, а Хитлер би бирао диригента и извођаче.

Почевши од 1935. ти конгреси нациста били су велики шоу: Читав град би постао кулиса, са заставама које су се вијориле улицама током маршева нациста, огромна бина, светлосни ефекти и маса људи.

Нацистички сценограф, СС-оберфирер Бено фон Арент који је то све инсценирао, и у кључној завршној сцени Мајстора певача из Нирнберга на позорницу је испред средњовековних кућа убацио низ дугачких застава у нацистичком стилу.

Бајројт 2025: Мајстори певачи као комедија

Фестивал Вагнера у Бајројту почиње премијером нове продукције Мајстора певача, овог петка 25. јула 2025. Карте су одавно распродате за свих седам извођења на Фестивалу који траје до 26. августа.

У новој продукцији комични аспекти играју главну улогу. У либрету Мајстора певача има много комичних ситуација и елемената, рекао је редитељ Матијас Давидс на конференцији за новинаре. „Ту постоји и језичка комика и комика ситуације“, а неки ликови очигледно припадају комичном жанру. „Стално откривам нове елементе хумора, који су можда и изненађујући.“

У програму Бајројтског фестивала о овој опери драматург Кристиф Вагнер-Тенквиц пише: „У опери се ради о борби (у другом чину и у виду праве масовне туче), о победи (у љубави и у наклоности народа), као и о поразу (не у смртоносном, већ у болно срамотном облику). Дело се у великој мери представља као музичка комедија. То што се овде сусрећемо и са сплеткама, бруталношћу, подлошћу, дубоко проживљеном љубављу и болном резигнацијом, није у супротности ни са законима комедије, ни са хумором Рихарда Вагнера.

Вагнер-Тенквиц на крају поставља питање: да ли похвала „части немачких мајстора“ у финалу заиста мора да се схвати искључиво као осуда свега што није „немачко и аутентично“? Зар не бисмо сви могли постати мајстори (и мајсторице), када бисмо успели да обуздамо „стари занос“, када бисмо, да се изразимо савременим језиком, коначно научили да се према себи и другима односимо с више љубави?“.

Из колекције Мадлене Цептер, брижљиво су одабрани репрезентативни тематски примери наших најпознатијих уметника различитих генерација међу којима су Љубица Цуца Сокић, Младен Јосић, Милош Шобајић и Божа Илић.

„Откад постоји уметност постоји акт, од Вилендорфске Венере па надаље. Било је епоха у којима је он био присутнији, као што је рецимо античка Грчка, додуше мушки, са женским је ишло мало теже. Онда су наступиле неке у којима је акт био готово табу, кроз читав средњи век ми имамо наге само Адама и Еву и то као грешне. Тек од 19. века се појављује акт као нека врста самосталног жанра, у доба реализма, а посебну експлозију доживљава у време симболизма“, каже Оливер Томић, историчар уметности.

Шездесет радова 40 реномираних уметника из региона представљено је на два нивоа. Упркос југословенском конзервативизму, током 20. века, акт добија пажњу на домаћој ликовној сцени, кроз различите интерпретације.

„Врло је важно што на овој изванредној изложби можемо да пратимо присуство тог мотива, односно те теме у делима потпуно различитих мајстора. Ми у ствари овде имамо једну инспирацију за будуће уметнике јер овде су заступљени и уметници младих генерација, што је врло битно. Појављује се једна врста континуитета, који је истовремено и дисконтинуитет јер свако од њих покушава на свој начин да дочара тај акт“, објашњава Томић.

На изложби Мистерија тела, коју можете погледати до 19. септембра, углавном су заступљене слике, мада се могу видети и скулптуре, цртежи и графике, међу којима је и неколицина оних који су припадали Медијали: Оља Ивањицки, Владимир Величковић, Љуба Поповић, Синиша Вуковић.

„Каменко је рекô биће кишни дан, свратили смо код стрика и позајмили кишобран”, каже Рамбо Амадеус у песми Халид инвалид Хари.

И док се свет мења и технологија напредује из дана у дан, па сви на мобилним телефонима у сваком тренутку можемо да видимо какве су временске прилике, интересовање за временску прогнозу остаје.

Чак пола милиона људи гледа Временску прогнозу пре Другог дневника на РТС-у, показују подаци о гледаности у овом месецу. Прогнозу гледамо више него вести, спорт, па и омиљене серије.

„Прогнозе су грађани укључили у свој редовни извор информација о прилагођавању на своје обавезе дневне, месечне, није битно, да се прилагоде уколико се јави неки екстремни догађај који је напоменут у тој прогнози и који је онда последњих 10-15 година надограђен са неком врстом додатног упозорења. Грађани су приметили да имају корист, поуздану информацију, колико-толико, да им буде практично употребљива. То значи да је већина грађана схватила да су те информације корисне и да се они припреме за корекцију свог понашања, посла на отвореном, или уз здравственог разлога“, објашњава метеоролог Недељко Тодоровић.

Временска прогноза је важна јер временске прилике утичу на наш свакодневни живот. На основу тога какво ће време бити, планирамо активности, путовања, облачење.

У пољопривреди, грађевинарству, на пример, прецизна прогноза је кључна. Докле год буде сунца и облака, прогноза ће бити гледана, али осим температура гледаоцима не промичу ни презентери временске прогнозе.

Редитељ Стефано Пода, који је у овој представи буквално све, од костимографа, сценографа, кореографа, редитеља и мајстора светла (само што и не запева на сцени), замислио је ову интерпретацију врхунског Вердијевог остварења као метафору „везе између атомских честица: материја потиче из њиховог сједињавања, али човечанство је открило како да их раздвоји, што узрокује потпуно уништење. Лекција овог ремек-дела је да рационалност, да би била добронамерна, не може занемарити духовност“, наводи се на официјелном сајту Арене у Верони. 

Један од најистакнутијих сопрана 21. века, 53-годишња Ана Нетребко, показала је колико времена треба да се обуче атрактиван и компликован костим за ову улогу, уз будну асистенцију његовог креатора Поде. 

У таквом оклопу треба, не само певати и кретати се по сцени, него и мачевати се и изводити захтевне сценске борбе, а Ана открива да јој је у томе највише помогло гледање популарне серије Игра престола. 

Руска примадона, која има и аустријско држављанство, започела је каријеру у Марински театру у Санкт Петербургу, а наступала је на свим најпрестижнијим сценама света, од миланске Скале, Метрополитена, Ковент Гардена, до Бечке државне опере и Салцбуршког фестивала.

У жижу јавности доспела је и пре две године, када је Метрополитен опера у Њујорку била принуђена да јој исплати одштету од 200.000 долара због скидања њених улога са репертоара, због наводне подршке Владимиру Путину, иако је Ана Нетребко у писменој објави осудила рат Русије у Украјини, због чега су јој и у Русији отказивани неки наступи.

Канцеларијско окружење, са друге стране, посебно је подложно забунама, па чак и отвореним сукобима, због бројних могућности облачења и промењиве радне културе.

Истина, у односу на период од пре пола века, канцеларије су што се тиче облачења постале далеко опуштеније. Све до краја 80-их за мушкарце су се скоро па подразумевала одела са краватама, док су жене морале да носе конзеративније сукње уз блузе и сакое.

С почетка 2000-их у канцеларије је почела да пристиже генерација миленијалаца, која је са собом донела и нови стил облачења у ком удобност има примат. Кад оснивач Фејсбука може да дође у мајици и „худију“ на посао, што не би и ми обични смртници?

И заиста, према бројним истраживањима, већина људи преферира опуштенији кодекс облачења.

Само хибридно

Пандемија коронавируса донела је огромне промене у начину живота и рада. Локдаун и рад од куће значили су да на радном месту можете да радите и у пиџами, сем кад на ред дођу досадни онлајн састанци па морате да набацате на себе нешто да бисте изгледали репрезентативно.

И када је кренуло „откључавање“, враћање у канцеларије за многе није био лак процес. Чак се и, сада општеприхваћен, хибридни начин рада (мало из канцеларије, мало од куће) врло лако, под притиском запослених, запатио у многим фирмама где је то до јуче било немогуће увести.

Постковидовска реалност је, чини се, у свим сегментима постала хибридна, а са њом су и кодекси облачења у канцеларијама знатно ублажени, што је имало и позитиван и негативан утицај.

Позитиван у смислу да су неки од застарелих, задртих образаца облачења коначно нестали, а негативан у томе што неки мисле да је прихватљиво да у канцеларију долазе практично у пиџамама.

Нова нормалност

Основна одлика сваког успешног организма је нагон и способност преживљавања, а у њеној сржи је моћ прилагођавања новим околностима. Једна од тих околности јесте да протекле две деценије, планета Земља постаје све топлија.

Свака година протекле деценије била је топлија од претходне, а током лета су топлотни таласи од преко 40 степени постали уобичајени.

У складу са тиме да су нам лета постала тромесечни излети у девет кругова пакла и простим нагоном за преживљавањем, крајње је време да се кодекси облачења прилагоде новој нормалности.

Пристојно облачење и сексизам

Свака полемика о начину облачења неминовно мора да се дотакне пристојности. Сам појам пристојности је веома субјективан и подложан бројним друштвеним, религиозним, традиционалним утицајима.

Оно што је у једној фирми прихватљиво због природе посла, у другој ће потенцијално бити проблематично. Оно што је у Србији прихватљиво, у некој конзервативнијој земљи неће бити, док ће у некој још либералнијој земљи на нас да гледају као да смо кромањонци.

Са друге стране, треба узети у обзир и да су кодекси облачења некада писани у патријархалној средини, где је сексизам био општеприхваћен образац понашања, а и данас се вуку многи репови тог доба.

Тако се и даље врло често од жена тражи да „прилагоде“ своју одећу (читај: да се покрију) него да мушкарци промене своје понашање.

Длакаве ноге највећи грех

Инсистирање на застарелим погледима на свет и на правилима која иду против било какве логике не доприносе бољој радној етици нити неком већем поштовању фирме у којој радите.

Неретко у многим фирмама се инсистира на дужини ногавица, а истовремено се допуштају кратке сукње. Тренд показивања чланака је последњих пар година постао пожељан, али не дај боже да се види мушки лист, па још ако је длакав – пропаде цела фирма.

Исто тако, правило да не смеју бретеле да се носе (јер показивање женског рамена је велико „но, но“ и ваљда грешно као и мушки лист) би значило и да већина хаљина отпада јер се држе на бретелама.

Има још безброј сличних правила (попут оних која отворена обућа је прикладна а која не) која немају никаквог утемељења у логици, али их се у многим фирмама и даље упорно држе.

Иако на први поглед не делује тако, питање професионалног облачења је сложен проблем на који би можда најлакши одговор био филозофски – „златна средина“. Али добро, њима је било лако пре два миленијума у античкој Грчкој, само набаце тогу и спремну су за агору.

Ко зна, како су кренула ова лета да се ређају, можда сви завршимо у тогама за коју деценију.

Патогени у базенима

Летњи наслови у вестима и објаве на друштвеним мрежама често истичу „фактор гађења“ када је реч о заједничким купалиштима. Ти страхови нису неосновани.

Добра вест је да је хлор, који се нашироко користи у дезинфиковању базена, ефикасан у уништавању многих патогена. Лоша вест је да хлор не делује тренутно – и не убија све.

Сваког лета, бројни су примери разних инфекција и болести повезаних са пливањем у јавним базенима и воденим парковима.

Ту спадају кожне инфекције, респираторне тегобе, инфекције уха и гастроинтестиналне проблеме.

Патогени и дезинфекциона средства

Чак и у базену који је правилно третирано хлором, неки патогени могу преживети од неколико минута до неколико дана.

Један од најчешћих узрочника је cryptosporidium, микроскопски организам који изазива дијареју. Ова једноћелијска паразитска врста има чврсту спољашњу опну која јој омогућава да преживи у води третираној хлором и до 10 дана. Шири се када фекалије – често од особе са дијарејом – доспеју у воду, а неки други пливач ту воду прогута. Чак и врло мала количина, невидљива голим оком, може заразити десетине људи.

Још један чест патоген је pseudomonas aeruginosa, бактерија која изазива осип и упалу спољашњег уха (тзв. „пливачко ухо“). Вируси попут норовируса и аденовируса такође могу преживети у води базена и изазвати болест.

Пливачи у воду уносе разне телесне материје, укључујући зној, урин, ћелије коже и уља. Те супстанце, нарочито зној и урин, реагују са хлором и стварају хемијске нуспродукте зване хлорамини, који могу представљати ризик по здравље.

Хлорамини су одговорни за јак мирис хлора. Чист базен заправо не би требало да има интензиван мирис хлора, нити било какав други мирис. Честа је заблуда да је јак мирис хлора добар знак – напротив, то може бити црвена лампица да је вода контаминирана и да би базен требало избегавати.

Како избећи инфекције

Већина ризика у вези с базенима може се смањити једноставним мерама које треба да предузимају и особље базена и пливачи. Иако већина инфекција повезаних с базеном није смртоносна, нико не жели да летњи одмор проведе затворен у купатилу.

Ови савети могу да помогну да избегнете бактерије и вирусе у базену:

– Истуширајте се пре уласка у воду. Један минут туширање уклања већину прљавштине и уља с тела, што побољшава ефикасност хлора.

– Избегавајте базен ако сте болесни, нарочито ако имате дијареју или отворене ране. Патогени се у води брзо шире.

– Трудите се да не гутате воду – тако смањујете ризик од инфекције.

– Ако вам је дијагностикована криптоспоридиоза („крипто“), сачекајте две недеље након престанка дијареје пре него што се вратите у базен.

– Чешће идите у тоалет – и за децу и за одрасле, то помаже у спречавању „незгода“ у води.

– Осушите уши темељно након пливања – то помаже у спречавању „пливачког уха“.

– Не пливајте с отвореном раном или је барем добро заштитите водоотпорним фластером.

– Истуширајте се након пливања да бисте уклонили бактерије са коже.

Резултати овог раног безбедносног испитивања, објављени у часопису Communications Medicine, представљају критичан први корак ка одобрењу лека, рекла је за Сајентифик Американ (Scientific American) др Стефани Пејџ, ендокринолог са Медицинског факултета Универзитета у Вашингтону, која није учествовала у студији.

Тренутно су једине доступне мушке методе контрацепције презервативи и вазектомија. Вазектомија се може поништити, али стопа успеха те процедуре знатно варира у погледу могућности зачећа након интервенције. Ако буде одобрен, ова нова пилула била би први лек те врсте.

„Безбедна и ефикасна мушка контрацептивна пилула понудиће паровима више могућности за контролу рађања“, рекла је Гунда Георг, професорка на Фармацеутском факултету Универзитета Минесоте, где је молекул лека развијен.

Универзитет Колумбија такође је учествовао у развоју лека, заједно са компанијом "YourChoice Therapeutics", која надгледа испитивања.

„Ово ће омогућити равноправнију поделу одговорности у планирању породице и пружити мушкарцима репродуктивну аутономију“, додала је Георг.

Како делује мушка контрацептивна пилула

Експериментална пилула, названа YCT-529, дизајнирана је да заустави производњу сперматозоида тако што прекида специфичне сигнале у телу.

Конкретно, лек делује тако што блокира протеин зван алфа рецептор ретиноичне киселине, за који се зна да има кључну улогу у формирању и сазревању сперматозоида. У тестисима се овај рецептор нормално активира убацивањем „кључа“ – метаболита витамина А – али лек спречава тај процес, чиме се прекида ланац реакција који води до стварања сперме.

Проналажење једињења са овим ефектом захтевало је да научници детаљно испитају структуру рецептора у тренутку када је повезан са својим „кључем“, као и да тестирају десетине молекула да би открили који могу да блокирају ту интеракцију.

У преклиничким тестовима на мушким лабораторијским мишевима, лек је показао значајне ефекте на производњу сперме. Изазвао је реверзибилну неплодност у року од четири недеље и показао 99 одсто ефикасности у спречавању трудноће код женки с којима су мужјаци били парени. Након престанка узимања, плодност мишева враћала се у року од четири до шест недеља.

Даља тестирања на неприматима дала су сличне резултате – број сперматозоида значајно се смањио у року од две недеље од почетка узимања лека и потпуно се опоравио у року од 10 до 15 недеља након престанка узимања. Та претклиничка испитивања поставила су основу за недавно клиничко испитивање на људима.

У испитивању је учествовало 16 мушкараца старости од 32 до 59 година, сви с претходно извршеном вазектомијом – што је била мера предострожности, у случају да експериментални лек има трајне ефекте на плодност, објаснила је Нађа Мановец, суоснивач и главна научна директорка компаније "YourChoice Therapeutics", за Сајентифик Американ (Scientific American).

Учесници су били подељени у групе које су добијале плацебо, ниску или високу дозу лека. Већина учесника узимала је пилулу након периода поста, док је једна подгрупа добијала дозе након обилног оброка, како би се испитало да ли храна утиче на ниво лека у телу.

У свим дозама и условима тестираним током испитивања, лек је постигао задовољавајући ниво у организму, али Мановец очекује да ће – ако лек буде одобрен – коначна доза бити најближа највишој тестираној: 180 милиграма.

И студије на животињама и почетна испитивања на људима указују на то да би пилула највероватније требало да се узима једном дневно, али ће будућа испитивања то потврдити.

Иако у овој мањој студији нису уочени значајни нежељени ефекти, наредна испитивања с већим бројем учесника и даље ће морати пажљиво да их прате.

„Позитивни резултати ове прве клиничке студије поставили су темељ за другу фазу испитивања, током које ће мушкарци узимати YCT-529 28 и 90 дана, како би се проучили безбедност и промене у параметрима сперматогенезе“, написали су аутори студије у раду. Та студија је већ у току и опет укључује мушкарце који су прошли вазектомију или који су донели чврсту одлуку да не желе децу.

Иако неке гљивице можемо да добијемо од мајке при рођењу, нове гљивице такође стално улазе у наша тела. Уносимо квасац сваки пут када пијемо пиво или једемо хлеб, и удишемо плутајуће гљивичне споре са сваким дахом. Многе од ових гљивица наш имуни систем брзо убија, али друге су пролазни путници или доживотни сустанари.

У последње време, научници истражују како наши гљивични становници могу чак утицати на наш мозак и понашање.

Нови поглед на наш однос са гљивицама

Лекари већ дуго знају да гљивице могу изазвати опасне инфекције мозга. Али истраживачи сада проналазе и занимљиве – иако понекад контроверзне – назнаке да ови микроби могу имати и друге неуролошке ефекте на људе.

Ова идеја би могла да подсећа на серију Последњи од нас (The Last of Us), али док се научници слажу да је идеја да гљивице преузимају потпуну контролу над нашим телима невероватна, они озбиљно истражују да ли неке гљивице у нама могу допринети болестима које оштећују мозак, попут Алцхајмерове болести, или да ли гљивице које живе у цревима могу утицати на наше понашање и ментално здравље.

Ово је ново подручје истраживања, кажу стручњаци, тако да има више питања него одговора. Али ове могућности је важно проучавати – како да бисмо разумели дубоке и сложене односе са микробима у нама, тако и да бисмо истражили нове начине за јачање нашег здравља.

Генерално, људи су прилично добри у отпорности на гљивице (наша телесна температура им отежава да се настане). А многе од гљивица које то раде могу заправо бити добре за нас, вероватно подржавајући наш имуни систем или помажући зарастању рана, каже микробиолог Метју Олм са Универзитета Колорадо у Боулдеру, САД. „Рекао бих да су гљивице дефинитивно кључни део здравог човека.“

Али многе друге гљивице могу изазвати инфекције, од атлетског стопала до кандидијазе. То се дешава када наиђемо на нове, штетне гљивице у нашем окружењу или када се гљивице које природно коегзистирају са нама под одређеним условима покрену и претерано намноже, наводи Ребека Драмонд, имунолог на Универзитету у Бирмингему, Велика Британија.

Гљивичне инфекције мозга опасне по живот

Гљивице ретко успеју да доспеју до мозга, захваљујући заштитним баријерама у плућима и цревима, заједно са сопственим одбрамбеним зидом мозга, крвно-можданом баријером и имуним ћелијама које су спремне да униште све гљивице које прођу. Али гљивичне инфекције мозга се дешавају, а број случајева се повећао последњих деценија.

То је због све већег броја људи са ослабљеним имунолошким системом, напомиње др Драмонд, делимично због глобалног ширења вируса ХИВ-а који осакаћује имунитет, посебно у деловима Африке, али и због све веће употребе лекова који сузбијају имунитет код пацијената оболелих од рака и прималаца трансплантираних органа. „Што више ових имуномодулаторних лекова користимо, видећемо више ових гљивичних инфекција“, додаје докторка.

Гљивице које инфицирају мозак понекад потичу из плућа, укључујући Aspergillus или Cryptococcus, које удишемо као споре у ваздуху које могу да клијају, расту и шире се ако се не контролишу. Ређе, уобичајени становници црева, попут Кандиде албиканс, расту неконтролисано и, када се нађу у мозгу, гранају се и производе токсине који убијају нерве. Криптококус може да прерасте у масе сличне тумору.

Гљивичне инфекције мозга су често фаталне, при чему аспергилус достиже стопу смртности од преко 90 одсто. Јако тешко их је лечити јер нема много антифунгалних лекова, и не пролазе сви лекови кроз крвно-мождану баријеру да би убили гљивице које живе у мозгу. Неке гљивице су такође већ развиле отпорност на ове лекове.

Људи који преживе гљивичне инфекције мозга често остају са дуготрајним оштећењем мозга. Пацијенти са сидом који су преживели криптококни менингитис, који настаје услед инфекције мозга изазваном Cryptococcus x, пате од оштећења вида, губитка памћења и вртоглавице.

Да ли су гљивице кривац за Алцхајмерову болест

Научници већ дуго знају за опасности гљивичних инфекција мозга. Али последњих година, неки истражују могућност да гљивице улазе у мозак много чешће него што се раније веровало, и да чак могу допринети губитку нервних ћелија који се јавља у стањима попут Алцхајмерове болести.

За Ричарда Лејта, молекуларног биолога са Универзитета у Единбургу, Велика Британија, неки од најзанимљивијих доказа за ову теорију долазе из неколико случајева где су гљивичне и друге микробне инфекције мозга случајно откривене код људи којима је првобитно дијагностикована Алцхајмерова болест. У неколико случајева где су лекари преписали лекове за борбу против инфекције, „симптоми деменције су се повукли“, каже Лејт. „Прилично је запањујуће да су се неки од њих вратили на посао“.

Лејт верује да микроби прилично често прелазе крвно-мождану баријеру, али су обично потиснути или уништени код људи са здравим имунолошким системом. Пошто наш имуни систем слаби са годинама, то би могло да омогући микробима да се накупљају у мозгу, што можда изазива упалу која убија нерве.

Научници већ дуго повезују Алцхајмерову болест са накупљањем одређених протеина у мозгу, али сада постоји све већа дебата о томе да ли је присуство тих протеина узрок или само симптом болести. Лејт тврди да се ови протеини заправо производе као одбрамбени механизам против упада микроба, на основу истраживања која указују да протеини имају својства борбе против инфекција.

Даљи докази да микроби који продиру у мозак могу изазвати Алцхајмерову болест долазе из експеримената на мишевима, где су научници видели како гљивица Candida albicans улази у мозак након што је имуни систем глодара био угрожен. А у једној студији – која још није рецензирана – Лејт и његове колеге испитали су режњеве мозга преминулих здравих људи и пацијената са Алцхајмеровом болешћу.

Пронашли су велике количине бактерија, вируса и гљивица у обе групе – али више у мозгу пацијената који су имали Алцхајмерову болест.
Ако су микроби заиста фактор у Алцхајмеровој болести, можда ћемо моћи да ублажимо или чак спречимо болест јачањем имунолошке одбране људи, на пример вакцинама за које је показано да јачају општи имунитет. Али ова теорија је још увек у повоју, напомиње Лејт, али и прилично спорна.

Професор Олм каже да проналажење више микроба у мозгу оболелих од Алцхајмерове болести није доказ да ти микроби изазивају болест. На пример, мозгови тих људи су можда једноставно имали слабију крвно-мождану баријеру или неки други проблем, што значи да је више микроба временом ушло у њихов мозак пре него што их је уништио њихов имуни систем.

У сваком случају, идеја да гљивице и други микроби улазе у мозак у старости – било због слабљења имуног система мозга или истрошене крвно-мождане баријере – је вероватнија.

Гљивице можда утичу и на наше понашање

Занимљиво је да гљивице можда не морају да уђу у мозак да би на њега утицале.

У студији из 2022. године, имунолог Илијан Илијев са Медицинског факултета Веил Корнел у Њујорку и његове колеге открили су да додавање Кандиде албиканс у црева мишева чини их отпорнијим на оштећења цревне слузокоже узроковане бактеријским инфекцијама или прекомерном употребом антибиотика. Јачање цревног зида може бити одбрамбени механизам тела који спречава гљивице и друге микробе да побегну из црева и инфицирају друга ткива, наводи Илијев.

Али научнике је изненадило понашање ових глодара. Занимљиво је да су мишеви колонизовани гљивицама били много склонији њушкању, комуникацији и интеракцији са другим мишевима – што значи да је излагање гљивицама изгледа имало и неку врсту ефекта на понашање.

На основу других експеримената, научници претпостављају да одређени молекули које ослобађају имунске ћелије мишева улазе у крвоток и некако стимулишу одређене нервне ћелије у мозгу које су укључене у понашање.

Мистерија је зашто, барем код мишева, постоји ова комуникација између цревних гљивица и мозга. Да ли је случајност да имуни сигнали које покрећу гљивице утичу на мозак, или „гљивица то заправо намерно ради како би побољшала свој опстанак?“ пита се Илиев. Можда тела сисара некако имају користи од промене понашања као одговор на гљивице, спекулише имунолог.

Још увек нема доказа да се ова интеракција између цревних гљивица и мозга дешава код људи, али би вредели истражити ову могућност, сматра др Олм. Последњих година, све је више доказа да бактерије које живе у цревима могу да шаљу сигнале мозгу путем имуног и нервног система или производњом супстанци повезаних са симптомима депресије, анксиозности и опуштања. У принципу, додаје др Олм, „нема разлога да мислимо да и гљивице то не раде“.

Улога гљивица у менталним поремећајима

Неки научници чак истражују да ли гљивице могу бити укључене у менталне поремећаје. Неколико студија је пронашло разлике у саставу цревних гљивица код људи који пате од депресије или биполарног поремећаја.

Код жена са шизофренијом, оне које су показале знаке изложености Candida albicans која живи у цревима, углавном су постизале лошије резултате на тестовима памћења и других когнитивних способности, према студији из 2016. године коју је спровела неуролог са Универзитета Џонс Хопкинс, Емили Северанс, и њене колеге. Она истражује могућност да прекомерни раст кандиде – изазван стресом или антибиотицима, на пример – изазива неравнотежу цревних микроба, мењајући супстанце које производе на начин који чини подложне људе склонијим развоју шизофреније.

Ако је то тачно, то би могло омогућити лекарима да лече симптоме шизофреније давањем пробиотика који помажу у смањењу прекомерне количине кандиде – што би у сваком случају било корисно.

Али проналажење везе не значи да гљивице изазивају шизофренију. Могло би једноставно бити да су ови пацијенти некако склонији кандидијази.

Који од наших гљивичних становника – ако их уопште има – заиста утичу на наш мозак је нешто што научници желе да сазнају у наредним годинама. „Гљивице су неоспорно веома важне“, истиче докторка Драмонд, „али мислим да се још увек утврђује на који тачно начин су важне.“

Једна ствар је већ јасна: док су бактерије дуго у центру пажње, можда је време да обратимо озбиљну пажњу и на гљивице које тихо обликују наше здравље изнутра.

То је емотивно путовање које спаја музику, технологију, политику, аутобиографију и осврт на друштвена питања. Најављен као део опроштајне турнеје Роџера Вотерса, концерт представља критику корпоративног друштва и посвећен је свима који се боре за душу човечанства.

Филм представља 20 највећих хитова, а њих и многе нове уживо у Прагу чуо је Борислав Уљанин из Канаде, који се музиком бави више од пола века из чисте страсти.

„Саунд и вижн, како се каже, фантастично. Мада, ја сам више љубитељ Дејвида Гилмора, али гледам и Роџера Вотерса. Био је одличан концерт. Значи, озвучење фантастично. Бина је на средини, а екрани су постављени као крст“, истиче Уљанин.

Огњен Лушчевић из Пожеге био је на концерту који је одржан током те последње турнеје Роџера Вотерса у Будимпешти.

„Незаборавно искуство. Искуство које не може да се пореди. Визуелно, океј, пошто Вотерс има те сјајне филмове. Раније сам гледао и филм који је био за Wall. Он то сјајно пренесе и верујем да ће бити и филмско уживање, а не само уживо. Али уживо је искуство за себе“, наводи Лушчевић.

Наступи Роџера Вотерса уживо чувени су по свом вишедимензионалном чулном искуству, захваљујући савршеној аудио-визуелној продукцији и квадрофоничном звуку. Публика је имала прилику да доживи овај спектакуларни наступ у најсавременијој кинематографској продукцији, снимљеној у 8К резолуцији.

Концертни филм Роџера Вотерса очекује публику у Београду и Новом Саду и 27. јула.

Рођен у Аугусти у Џорџију, у августу 1953. године, Хоган (право име Тери Џин Болеа) одрастао је у Порт Тампи на Флориди и почео да прати рвање као тинејџер.

Деби у професионалном рвању имао је 1977. године, а надимак „Халк“ добио је након што се појавио у једној ТВ емисији заједно са Луом Ферињом, звездом серије Невероватни Халк (The Incredible Hulk), где је водитељ приметио да је Хоган, висок 2,01 метар, био већи од Фериња.

Хоган је стекао светску славу када се придружио Светској федерацији рвања (WWF) — која ће 1979. постати препознатљив акроним WWE — и тада усвојио име Халк Хоган, по савету власника Винса Макмехона Старијег да узме ирско презиме.

Освојио је рвачку титулу у тешкој категорији 1984, чиме је започела „Халкаманија“, а читав спорт је са њим стекао планетарну популарност. Дванаест пута је био светски шампион – шест пута у тешкој категорији и шест пута као шампион WWE лиге.

Примљен је у WWE Кућу славних 2005. године.

Осим рвања, Хоган се бавио и глумом, са запаженим улогама у филмовима Роки 3 (1982), Без правила (1989), Командос из предграђа (1991) и Господин Дадиља (1993). Глумио је и у акционо-авантуристичкој ТВ серији Гром у рају 1994. године, као и у ријалити програму на VH1 са својом породицом, Hogan Knows Best, који се емитовао четири сезоне од 2005. до 2007. године.

Што се тиче приватног живота, Халк је био у браку са Линдом Хоган од 1983. до 2009. године. Из тог брака имају ћерку Брук, рођену у мају 1988, и сина Ника, рођеног у јулу 1990. године.

Након тога, Хоган се оженио Џенифер Макданијел, са којом је био у браку од 2010. до 2021. године.

После повлачења из рвања 2012. године, Халк је у интервјуу за Men’s Health из 2023. открио да му је тело „потпуно отказало“, што је довело до више од 20 операција леђа, колена, кукова и лица у периоду од око десет година.

Последице таквог понашања су видљиве у дефорестацији, ерозији тла, губитку биоразноврсности и повећању нивоа угљен-диоксида у атмосфери, што доприноси све чешћим екстремним временским догађајима. Све то озбиљно угрожава способност планете да нам осигура храну, воду и сигурно окружење за живот.

Србија је своје ресурсе „исцрпела“ 8. маја битно раније у односу на прошлу годину (23. мај). Ако погледамо стање у нашем региону, ситуација је још гора. Хрватска је ове године свој Дан еколошког дуга дочекала већ 27. априла, месец и један дан раније него прошле године, када су у дуг ушли 28. маја. Словенија је границу прешла пре Хрватске – осмог, а Црна Гора 24. априла, потом следи Босна и Херцеговина 17. маја. Најбоље стоји Албанија – јер ће еколошки дуг почети тек 13. септембра.

Иако је Дан еколошког дуга релативно стабилан последњих десет година, сваке године почиње све раније. Остатак године човечанство исцрпљује природни капитал који не може бити обновљен.

Мерење еколошког дуга почело је 70-их година прошлог века и од тада се прекомерно трошење природних ресурса нагомилава – због тога од 1970. до данас наш еколошки дуг износи 22 године. То значи да чак и да овај датум остане непромењен, притисак на планету наставља да расте, јер би Земљи требало 22 године да у потпуности обнови своје ресурсе.

„Оцена на глобалном нивоу да је датум уласка у еколошки дуг релативно стабилан из перспективе природе делује као да људи желе себе да утеше да ипак не чине толико штете, а заправо то свакодневно радимо. Наша земља је прошле године имала нагли скок уназад и то је било могуће објаснити смањеним бројем становника према попису из 2022. године. Али како објаснити овогодишњи ранији улазак у дуг? Значи да је сигурно да нешто радимо погрешно. Сваке године изнова померамо границе до којих себи дозвољавамо еколошку штету“, истиче Александра Угарковић из WWF Adria (Светског фонда за природу).

Решења за смањење еколошког дуга постоје, бројна су и финансијски повољна. Највећи потенцијали леже у градовима, енергетици, храни, популацији и здравој планети, наводи се на платформи "Power of Possibility".

На пример, ако смањимо емисију угљен-диоксида из фосилних горива за 50 одсто Дан еколошког дуга био би померен за чак три месеца касније. То нам показује колико је важно да се окренемо ка одрживим моделима економије и друштва.

Потенцијали за обнову ресурса су велики. Смањење еколошког отиска изводљиво је помоћу система циркуларне економије, обновљивих извора енергије и очувања природних подручја.

„Смањење прекомерне потрошње је неопходно, али је заиста и могуће – уз креативност коју ми, људи имамо. Позивамо све да подрже одржива решења и буду део позитивних промена које ће осигурати одрживу и здраву планету за будуће генерације“, закључује Александра Угарковић.

Поред ове погодности која је већ укључена у наведене постпејд тарифе, сви мтс корисници на располагању имају и посебне роминг додатке за опуштене разговоре или сурфовање. Свим путницима који обилазе неку од европских дестинација доступан је роминг додатак ЕВРО, док МУНДО обезбеђује повољан роминг на бројним дестинацијама широм света.

За обе категорије доступни су различити CALL додаци са укљученим одлазним и долазним минутима, као и НЕТ додаци са различитим количинама интернет саобраћаја. Потребно је само одабрати додатак у зависности од дестинације, трајања путовања и потребне количине интернета. Поред ЕВРО и МУНДО додатака, доступни су и УАЕ пакети за повољан приступ интернету у Уједињеним Арапским Емиратима.

Додаци се активирају сасвим једноставно путем сајта moj.mts.rs, апликације Мој мтс, слањем СМС поруке или позивањем Контакт центра.

Корисници су заштићени и од непланираних трошкова – по потрошњи укљученог саобраћаја, интернет се аутоматски паузира, осим ако корисник не активира додатак. Ту је и услуга Net Boost – једнодневни пакет од 200 МБ, бесплатан за први дан коришћења, која додатно штити кориснике у ромингу.

За све који ове сезоне путују, ова погодност значи једно: више нета, мање брига широм света. Више информација и листа доступних земаља налазе се на сајту www.mts.rs.

Сада су истраживачи открили да људи са оптимистичним погледом на живот показују сличне обрасце мождане активности када размишљају о будућим сценаријима.

„Оптимисти изгледа користе заједнички неуронски оквир за организовање мисли о будућности, што вероватно одражава сличан стил менталне обраде, а не идентичне идеје“, наводи Кунијаки Јанагисава, први аутор истраживања са Универзитета Кобе у Јапану.

Истиче и да би резултати могли да расветле претходне налазе који су показали да су оптимисти углавном друштвено успешнији.

„Оно што нам нова студија говори јесте да би темељ њиховог друштвеног успеха могла бити ова заједничка реалност“, додао је. „Није ствар само у позитивном ставу; већ у томе што су њихови мозгови буквално на истој таласној дужини, што може омогућити дубљу, интуитивнију врсту везе.“

У раду објављеном у Зборнику радова Националне академије наука, истраживачи су навели да су замолили 87 учесника да попуне упитник како би открили колико су оптимистични.

Сваки учесник је такође подвргнут МРИ скенирању мозга, током којег је требало да замисли различите могуће будуће животне догађаје, од којих су неки били позитивни – попут „епског путовања око света“ – док су други били неутрални или негативни, попут губитка посла. Од подгрупе учесника је затражено да замисли сценарије везане за смрт.

Тим је открио да су учесници који су били оптимистичнији показали веће сличности у обрасцима своје мождане активности у региону који је укључен у размишљање оријентисано ка будућности, названом медијални префронтални кортекс (MPFC).

Јанагисава је рекао да је једна могућност да разноврснија мождана активност међу песимистима одражава разноврснији скуп брига када се размишља о негативним сценаријима.

Међутим, напомиње и да је друга могућност да оптимисти гледају на своју будућност у оквиру заједничког оквира друштвено прихваћених циљева од којих се песимисти могу осећати одвојено из личних разлога, што значи да је свако од њих имао другачији начин размишљања о будућности.

Истраживачи сматрају да се резултати могу подвести и под прву реченицу романа Лава Толстоја Ана Карењина: „Све срећне породице су сличне; свака несрећна породица је несрећна на свој начин.“

„На основу овог принципа, претпостављамо да су све оптимистичне особе сличне, али свака мање оптимистична особа замишља будућност на свој начин“, написао је тим у свом извештају.

Истраживачи су такође открили да обрасци мождане активности у MPFC-у показују јасније разлике за позитивне и негативне будуће догађаје код оптимиста.

„Ово указује да оптимисти не само да 'слично мисле' у структурном смислу, већ и другачије обрађују емоционалне информације о будућности са већом способношћу да раздвоје шта је добро од оног што је лоше, што им може помоћи да остану отпорнији“, каже Јанагисава.

Истраживач наводи да је претходни рад повезао ову врсту јаснијег раздвајања са апстрактнијим, психолошки дистанцираним начином размишљања о негативним догађајима.

„Не кажемо да оптимисти имају идентичне мисли о будућности или да замишљају потпуно исте сценарије“, напомиње Јанадисава. „Уместо тога, оно што смо открили јесте да њихови мозгови представљају будуће догађаје на сличан начин, посебно у начину на који разликују позитивне и негативне исходе. Дакле, иако не можемо рећи да имају исте мисли, можемо рећи да изгледа размишљају на исти начин – структурно.“

Професорка Лиза Бортолоти са Универзитета у Бирмингему у Великој Британији, која није била укључена у поменути рад, наводи да студија указује да оптимисти замишљају будуће негативне догађаје са мање живописним и конкретним детаљима него позитивне, што значи да су такви потенцијални сценарији мање утицали на њих.

„Ови налази би могли да покажу да оптимизам не представља облик ирационалности или искривљења стварности, јер не мења начин на који видимо ствари, већ начин на који те ствари утичу на нас“, додала је.

Бортолоти додаје да претпоставка како ствари неће кренути по злу не доноси никакве користи, ако нас остави неспремним за изазове, али је напоменула да оптимизам функционише када нас мотивише да тежимо ка жељеним циљевима.

„Замишљање позитивног исхода у детаљима као изводљивог и пожељног чини да га ценимо и да радимо на њему, што на крају чини вероватнијим да ћемо га постићи“, објашњава проф. Бортолоти.

– Милановац је карактеристичан и по Обреновићима и по Карађорђевићима. И некако смо, ако могу тако да кажем, наша средина је помирила на неки начин две династије. Милановац носи име по Милану Обреновићу, а кнез Александар Карађорђевић је 1853. основао град. И обојици је постављен споменик у центру Милановца и те камене громаде сам ја, сад не могу тачно ни да се сетим које године, исклесао. Између њих је ауторитативни Војвода Мишић.

Споменик који ми је најдражи у мом крају, то је кнегиња Љубица која је у једном контрапосту ослоњена о стуб куће и чека да се однекле њен Милош врати.

Познати сте и по рељефној орнаментици Храма Светог Саве. Њу сте радили по цртежима Александра Дерока. Радили сте чак 18 година. Како се сада сећате тог периода?

– Требало је да дођем, на препоруку својих пријатеља и сарадника из области камена, да неких три месеца проведем на Храму, а ето, остао сам 18 година. И било је заиста јако обавезујуће кад прочитате коментаре чудесног Александра Дерока који је истраживао нашу средњовековну уметност и од тих малених рељефа, од тих минијатурних ремек-дела средњовековног стваралаштва, он је то све транспоновао у димензију једног великог храма.

Али оно што је јако значајно то је да Храм није велики димензијом. Храм је велики својим значајем и велики је својом лепотом. Било је неколико узора чувеног Грасија који је био професор мог професора, и ја сам се трудио да то Грасијево разумевање Дерока применим и на сопственом делу.

Оснивач сте две важне манифестације у Горњем Милановцу. То је Бијенале минијатуре и Ликовна колонија 'Мина Вукомановић-Караџић'. Колико су те манифестације важне за ваш град?

– Ја сам увек говорио да је мисија културе од велике важности. Кад сам се по завршетку Академије вратио у Милановац, где сам себи направио услове у којима могу да радим, а јасно вам је да за вајара нису подесна никаква поткровља и неки импровизовани простори, поготово кад је камен у питању, говорио сам увек да је значајно правити ту мисију културе. Некако скренути пажњу на значај онога што ми радимо.

Били смо гладни догађаја у малој средини, онда смо се у маленом атељеу мог пријатеља, сликара Милана Милетића, нас двојица смо се договорили. Тај атеље више не постоји, он је давно срушен и био је заиста минијатуран, али смо у њему договорили један велики пројекат. То је тада било нешто по узору на једну сличну канадску манифестацију на којој смо учествовали. То је онда била југословенска изложба, а од треће је кренула да буде међународна.

Шта следеће припремате?

– Увек постоје нове скулптуре, оне су наравно на темељима неких претходних, то је логично да уметник има неки континуитет. У сваком случају то је то – камен. Ја сам у свету камена и то је један специфичан атеље у којем ја читав дан радим. Тренутно би требало да буде једно значајно попрсје у Сирогојну, онда то су неке амбијенталне скулптуре у неким фирмама и наравно, стално присуство на изложбама, то су те галеријске скулптуре погодне за наступе.

Надица Стојановић из Лесковца, библиотекарка, уметница, хуманитарка – књигама, стриповима, илустрацијама и културним пројектима мења свет око себе. Свака њена изложба и радионица је нова шанса да деца стварају, развијају се и буду прихваћена без разлика.

Докторка Биљана Стојановић наглашава да је извор њене снаге за ангажовање управо син Оливер.

„Нажалост, немају сви родитељи те капацитете, зато сам ја ту као пример да можда и неког другог родитеља подстакнем. Ја верујем да снага лежи у нама, у свакоме од нас је неки успавани џин који само треба да се пробуди. Неко је способан да га пробуди сам, негде је потребно друштво за то буђење“, напомиње докторка.

Управо награда Европске уније то промовише, да активни грађани у активној заједници могу довести до неких промена.

„Мене је моје дете подстакло, да радим све ово што радим, а сматрам да неће мом детету бити боље док својој деци не буде боље. Тако да се ја кроз то своје ангажовање и волонтаризам у удружењу Дан у Нишу залажем за системске промене и да локална заједница развије услуге које би нама породицама значиле и нашој деци са аутизмом.“

Библиотекарка и уметница Надица Стојановић сматра свакако да човек у себи мора да има емпатију за другога, а да кроз свој рад подстичемо и друге да се укључе у рад разних удружења и помогну особама којима су помоћ и подршка неопходни за самостално функционисање.

„Кад кренете да радите и све што радите, радите из срца, не очекујете ничију захвалност, већ вам је добро и драго вам је да особама којима помажете буде добро“, истиче Надица Стојановић.

Инклузија није само школска инклузија

Биљана Стојановић напомиње да када се прича о инклузији, углавном се говори о школској инклузији. Међутим, родитељима деце са аутизмом је потребна подршка и када она заврше школу.

„Тада рецимо, деца са аутизмом губе право на личног пратиоца, као да та дијагноза престаје са завршетком школовања. Тако да требало би да се развијају услуге које би нас дочекивале како наша деца расту и ми управо сада, уз подршку Европске уније, као удружење имамо један пројекат Под кровом подршке – корак ка самосталности“, додаје гошћа Јутарњег програма.

Циљ је успостављање услуге становања уз подршку, како би деца могла да наставе живот у својој заједници уз подршку која им је потребна, уместо у установама.

Удружење „Наш свет“ са којим сарађује Надица Стојановић, бави се младима којима је потребна подршка у самосталном функционисању.

„Кренула сам да радим са њима ликовне креативне радионице и правили смо различите уметнине. Тај рад се наставио, а такође укључујемо и младе из редовних средњих школа како би они имали начин да упознају своје вршњаке и да схвате које су њихове потребе. Радимо и радионице на тему људских права и разговарамо са младима о ономе како би најбоље било да схвате начин како да комуницирају са својим вршњацима којима је потребна подршка у самосталном функционисању“, објашњава уметница.

Значај награде

Биљана Стојановић открива да су је за награду Делегације Европске уније у Србији кандидовала њена старија ћерка Катарина и син Тадија, а награда јој пре свега значи видљивост.

„Набројили сте неке моје животне улоге, али рођењем детета са аутизмом сам без многих и остала. Више не радим као лекар, али сам нашла неке нове животне улоге, захваљујући Оливеру, тако да ми ова награда, мени лично као жени, значи видљивост, а и видљивост за све оно што ја радим“, наглашава награђена хероина, која је у међувремену основала и издавачку кућу „Пикто књига“ која издаје књиге прилагођене деци са аутизмом.

За Надицу Стојановић награда значи промоцију лепоте различитости за коју се она својим радом залаже.

„Маја и јуна месеца била је изложба колажа у Библиотеци града Београда која је имала хуманитарни карактер и која је била добро прихваћена. Ти колаже су у папиру израдили чланови удружења Наш свет из Лесковца. Колаж као технику изабрала сам из разлога што су то парчићи делова папира који не изгледају спојиво, а заправо када се споје, различитости, знате, онда чине једну савршену целину“, напомиње награђена хероина.

Награда такође носи исту поруку, додаје Надица Стојановић, а то је позив свима да се прикључе и промовишу лепоту различитости.

Пре премијере било је организовано дружење филмске екипе на салашу Звонка Богдана, где им је он приредио и мини концерт у част пројекције филма. Касније, на Летњој позорници где се екипа филма поклонила публици, Звонко Богдан је добио посебно емотиван аплауз, а у пригодном обраћању испричао је једну анегдоту.

„Само да вам кажем шта ми је моја мама рекла када сам имао 35 година и када сам дошао код ње на ручак једне недеље у Сомбору, са женом и двоје деце. Сео сам за астал, а моја мама је била повезана марамом, и стала је са стране и рекла: 'Та боже, Звонко, никада нисам мислила да ће од тебе бити човек‘.“

Заправо, повод за ово дружење било је ЦД издање ПГП РТС-а поводом 50 година песме Еј, салаши коју је Звонко Богдан написао. Током снимања тог албума у студију родила се идеја о документарном филму.

„Пре четири године радили смо албум поводом 50 година од објављивања песме Еј, Салаш је на северу Бачке и то је мој први сусрет са Звонком Богданом у студију. То је била прилика да видим како ствара у студију своја дела. Некако сам имао утисак да би можда било интересантно да поновимо после тога још једном цео сешн на неком можда природнијем месту као што је Салаш. Звонко Богдан је имајући поверење у том тренутку у мене рекао да би то било супер и дао мени мандат да окупим екипу и да почнемо да радимо документарац“, објашњава сценариста Иван Кљајић.

„Ја једино поздрављам све оне који воле добру, стару, праву музику. Ја је чувамо од заборава и изгледа да је то препознао Иван Кљајић и његово друштво па су чак направили филмску причу. Трајало је дуго, али хвала богу успели смо и изгурали смо је некако. А овај ЦД који је изашао на педесету годишњицу Еј, салаши, то је свакако нешто што сам ја тек касније схватио, да има једну фину вредност, јер то је печат једног времена“, истиче Звонко Богдан.

„Ми смо заиста желели да буде резултат управо овакав какав јесте, а да бисмо до тога дошли, морало је толико да траје. Читава екипа је заиста била пожртвована и сви смо са великом вољом приступили овом пројекту и са великом љубављу“, наглашава продуцент Синиша Бокан.

„Резултат је неки скроз други нови поглед на ту тематику и мислим да ће свако ко га погледа имати неки нови ниво своје комуникације са Звонковим песмама, али не само, већ и са овим целим простором око нас, са равницом, са епохом која је у нестанку и људима који су је чинили“, напомиње редитељка филма Маја Узелац.

„Ја сам био само случајно учесник приче једног мог времена које је прошло, а нисам знао да ће бити на било који начин забележено. И то је нешто што је на мене оставило изузетан утисак“, додаје Звонко Богдан.

„Делфин је био ЛП објављен непосредно након тријумфалног повратничког концерта 'Смака' у препуној Арени 2020. А Одливено, ради се о концерту који је одржан 1992. године у Сава центру. 'Смак' је свирао два дана. Имао је и неколико занимљивих гостију. Сећам се да је ту имао значајну улогу хармоникаш Пера Џо заједно са њима. То је био тада, после једне паузе, нека врста кам бека“, објашњава музички критичар Бранимир Локнер.

Од оснивања имали су велики број обожавалаца, који су их пратили на свим концертима, као ретко који бенд у Југославији. „Смак“ и данас сматрају једним од најоригиналнијих група на нашим просторима. Део њиховог јединственог приступа је и то што је сваки албум донео нешто ново и другачије.

„Мислим да је њихов траг вишеслојан. Прво, начин музицирања свих чланова бенда је врло аутентичан, не само Радомира Михаиловића Точка. Они су имали неколико значајних клавијатуриста у групи поред Лазе Ристовског, Микија Петковског и господина Леваија из Суботице. Слободан Стојановић Кепа као бубњар, такође се може сматрати као један од најбољих бубњара који су у некадашњој Југославији свирали и свирају још увек. Дакле, имају у постави чланове који су увек могли нешто што други нису, на самим наступима“, наглашава Локнер.

Последњих месеци се пуно говори о „Смаку“. Објављена је Монографија, ауторке Ксеније Ђерковић, која прати историју бенда дугу пола века. Радомиру Михаиловићу Точку додељена је награда за животно дело Удружења композитора Србије, а ПГП РТС је најавио реиздања комплетне дискографије ове култне рок групе.

Страст према стварању и другачији, уметнички поглед на окружење пренео је на наследника, а касније као професор, на студенте у Уметничкој школи у Пећи и на Факултету ликовних уметности у Београду.

„Има уметника чија ће савременост с годинама проћи. Има уметника који ће тек бити савремени. А има уметника који су ван времена. Мислим да је Божа Продановић уметник тог типа. Дакле, који је у сваком времену, захваљујући свом делу које је пре свега ликовно прављено да буде само по себи, дело. Могао бих да кажем као што је музика“, истиче ликовни уметник проф. Чедомир Васић.

Божидар Продановић је ликовни израз формирао у оквиру поетског реализма. Тежио је и геометризацији и асоцијативном сликарству. Утицај традиције и византијских фресака препознатљив је током уметниковог трогодишњег боравака у Пећи.

Занимали су га различити мотиви: пејзажи, портрети, а нарочито су вредни они на којима су пријатељи, попут колеге Радомира Рељића. Бавио се мозаиком, цртежом, графиком, а у зрелим годинама и писањем. Учествовао је на 17. Венецијанском бијеналу и 2. Медитеранском бијеналу у Александрији.

„Без обзира у ком времену посматрате, видите односе, видите унутрашњи склоп, динамику, оно све што је важно за једну слику, да би она уопште била слика. Тај инхерентни садржај ликовни, он је нешто што је доминантно код Боже Продановића и због тога његове слике и дан, данас и убудуће, биће слике које се гледају, које се примају такве какве јесу“, додаје професор Васић.

Монографија о Божидару Продановића, чији је рад обележио нашу ликовну сцену, показује његово место у српској историји уметности. Кроз четири текста и репродукције, читаоци упознају целовиту личност уметника, који је свом крају оставио два богата легата, у којима се чува више од пет стотина његових дела из различитих периода.