Током деценија, Харвардска студија развоја одраслих додала је стотине нових учесника на свој списак, укључујући жене и децу, а истраживање је и даље у току.

Сада се може рећи да је то најдужа студија о животу одраслих која је до сада спроведена. Било је потребно неколико генерација научника и четири директора да би се истраживање наставило, а стопа напуштања студија је изузетно ниска, што је готово незабележно за студију ове дужине.

Након осам деценија, стотина рецензираних радова и безбројних упитника, медицинских прегледа и личних интервјуа са учесницима, тим научника је прикупио важне назнаке о томе шта најбоље предвиђа здравље и благостање у каснијој животној доби.

Уопштено говорећи, најбољи предиктори срећног и смисленог живота нису били богатство, слава, напоран рад, интелигенција, па чак ни „добри“ гени.

Уместо тога, пре око 30 година, истраживачки тим је почео да проналази изненађујућу везу између блиских односа и тога колико нам се наши животи чине добрим.

Истраживање не може доказати да везе узрокују срећу или добро здравље, али обрасци су свакако сугестивни.

Улога холестерола али и емотивних веза

Када су истраживачи прикупили све податке које су имали о својим учесницима у доби од 50 година, открили су да није физичко здравље, попут нивоа холестерола, оно што најбоље предвиђа колико ће неко живети; већ колико су задовољни својим везама.

Људи који су били најзадовољнији својом заједницом пријатеља и породице у средњим годинама били су најздравији у 80. години, ређе су оболевали и вероватније су се опорављали од болести.

„У почетку нисмо веровали подацима. Питали смо се – како је могуће да односи заправо улазе у наша тела и обликују наше здравље?“, присетио се психијатар Роберт Валдингер, тренутни директор студије.

Међутим, изнова и изнова је било јасно да повезаност са породицом, пријатељима и заједницом тежи да доведе до дужег, срећнијег и физички здравијег живота. Докази из других студија такође су почели да пристижу, сугеришући да односи могу људе одржати физички јачима, а њихов мозак оштријим како старе.

Искуство усамљености, насупрот томе, појавило се као значајан фактор ризика за лоше благостање. Неке студије сада процењују да усамљеност и друштвена изолација могу повећати ризик од преране смрти за више од 25 процената . Друге студије сугеришу да изолација може променити саму функцију и структуру нашег мозга.

Ипак, окруживање огромним бројем људи како никада не бисте били сами није решење. Све се своди на квалитет односа које негујете, објашњава Валдингер.

У рецензираној студији из 2010. године, Валдингер и клинички психолог Марк Шулц, помоћник директора Харвардске студије о развоју одраслих, истраживали су шта је њихов тим пронашао међу 47 брачних парова у осамдесетим годинама.

Појединци који су били задовољнији у својим браковима показали су јачу способност да се супротставе негативним ефектима лошег здравља на своју срећу. Насупрот томе, они који су били незадовољни у својим браковима имали су већу вероватноћу да доживе несрећу због лошег здравља.

Другим речима, задовољавајући односи могу деловати као заштитни тампони од стресова и анксиозности живота.

Критичари, међутим, тврде да су резултати Харвардске студије о развоју одраслих превише поједностављени и да се углавном примењују на малу кохорту углавном белаца у Сједињеним Државама током веома специфичног периода у историји.

Тежак посао мерења

Мерење онога што чини „добру“ или „задовољавајућу“ везу је тежак посао, а биће још изазовније директно повезати та осећања и емоције са здравственим исходима.

По свој прилици, не постоји универзална тајна здравља или среће, али вишедеценијско истраживање које прати стотине људи и даље нам може пружити праву мудрост.

„Првобитни оснивачи ове студије никада не би веровали да ћу данас седети овде и говорити вам да наш научни рад и даље траје са истим овим породицама“, рекао је Валдингер у интервјуу из 2024. године.

Током своје девете деценије постојања, Харвардска студија развоја одраслих планира да настави „своје путовање открића“, додајући нове податке својој „ризници“ и омогућавајући „људима да живе здравијим животом испуњеним смислом, повезаношћу и сврхом“.

То је нешто због чега се треба осмехнути, истичу истраживачи.

Римска публика је поздравила наступ Енеса Халиловића, а песник је по завршетку вечери истакао да су овакви догађаји доказ да је савремена европска поезија и даље вредна пажње, јер кроз векове непрестано обнавља и умножава значења и сада улази у дигитално доба као важан сегмент духовности.

„Велика ми је част што сам овде у Риму, у Мађарској академији, представљао себе и Републику Србију на овој манифестацији поводом Дана поезије. Доказали смо још једном, ми песници из Европе, да је поезија жива, да постоји, и да су њена значења и те како потребна савременом свету. Желим посебно да се захвалим преводиоцу Мили Михајловић и службеницима амбасаде Републике Србије у Риму“, навео је Халиловић у изјави упућеној РТС-у.

„Не бих рекао да је тада било директног утицаја, више је то био суживот стрипа чији су аутори у Србији и Италији стварали без сазнања шта они други раде. И једни и други су до 1941. покушавали да направе добро, квалитетно дело. То су били истински мајстори попут Сергеја Соловјева, који се касније из Србије преселио у Италију и ту остао до краја живота. Међутим, шездесетих година се ситуација мења. У Србији се објављују нови италијански стрипови, као што су Блек Стена, Дијаболик, Алан Форд, чији наратив је непревазиђен. У то време неке приче Блек Стене писале су се у Србији и накнадно су објављиване у Италији и широм света“, објашњава Боно.

Стрип се временом мењао и данас више није онако популаран као што је то некада био.

„Данас стрип обједињује уметност, илустрацију и цртеж. Ми смо хтели да ова изложба буде омаж не само италијанским већ и српским уметницима. Зато смо представили поред Сергеја Соловјева и Бранислава Керца и Александра Зографа, који су објављивали стрипове и у Италији. Што се тиче италијанских аутора изабрали смо младе уметнике и тако смо покушали да покажемо колико је њихов приступ стрипу другачији, јер данашње генерације много мање читају и више их занима графички приказ и илустрација“, додаје Ђани Боно.

Изложба обухвата неколико тематских целина, које посетиоце воде на носталгично путовање у чудесан свет стрипа.

„Трећа тематска целина је најважнија, јер представља допринос чувеног писца Умберта Ека да стрип постане уметност. Осим што је био романописац он се бавио и семантиком. На овој изложби можемо да видимо како је на 20 страна анализирао текст једне стране стрипа. Основао је Салон стрипа и Линус и стрип пренео изван граница Италије“, истиче аутор изложбе.

Како су савремени аутори својим обрадама одали почаст класицима и какве су сада њихове авантуре читаоци могу да открију до 30. јуна на изложби италијанског стрипа у Музеју Југославије.

Токио, огроман метрополис, има 14 милиона становника у самом граду и до 41 милион људи на широј градској територији.

Али град одлучно функционише великим делом и због изванредне мреже метро и возова, како локалних, тако и приградских и чувених шинкансен возова, који великом брзином стижу до других градова широм земље.

Мрежа метро је врло разграната у Токију. Једна од највећих метро станица је Шинагава. Наравно да пише кад долазе следећи возови.

Посебно интересантно је видети чувену планину Фуџи која је у ствари активан вулкан на 100 километара југозападно од Токија.

У централним градским зонама је врло живо чак и у вечерњим часовима, а неки ресторани у пословним четвртима као што је Шинџуку раде практично целу ноћ.

Једна од чувених атракција јапанске престонице је чувени пешачки прелаз – Шибуа кросинг у центру Токија. Свака два минута, две и по хиљаде људи пређе овај пешачки прелаз. Сматра се да дневно овде прође између 250.000 људи, и два и по милиона.

Има пуно мањих ресторана у којима се једе популарни раман – јело са резанцима, свињетином, јајетом, сосом од соје и младим луком. Ланац Ичиран је један од најпопуларнијих и често се чека пола сата за место.

Једна од најпознатијих туристичких дестинација у Токију је Сукиџи рибља пијаца.

Утисак је да Јапанци приступају веома озбиљно сваком послу којим се баве и да га обављају веома савесно. Вероватно се зато не очекује да дате бакшиш, јер се изузетан сервис сматра нормалним.

У насељима Токија, као што је на пример Сугамо, викендом пре подне окупљају се људи и постаје постаје пешачка зона са пуно радњи и продавница, које су неке унутра, неке напољу.

На сваком кораку чућете речи које сви странци запамте – аригато гозаимасу – што значи хвала вам много.

Иако је Токио за велики број људи на свету далека дестинација, посећује га јако много људи. Јапан је 2025. године посетило чак 40 милиона туриста.

Да би истражили ефекте дељења кревета на сан парова, Лајонел Рејвард са Технолошког универзитета у Квинсленду у Аустралији и његове колеге спровели су систематски преглед постојећих истраживања.

Све студије које су прегледали пронашле су доказе о поремећају током заједничког спавања, при чему је 30 до 46 процената покрета парова било заједничко. Другим речима, када је једна особа повукла покривач, преврнула се, избацила ногу или направила друге покрете, њен партнер се такође померио.

Просек: шест буђења током ноћи

Једна студија у лабораторији за спавање, на пример, забележила је просечно 51 покрет ногу по ноћи код појединаца када су спавали сами, али 62 када су спавали са својим партнером. То се претворило у два додатна буђења по ноћи, што је утврђено електродама на скалпу које прате електричну активност мозга.

Преглед је такође обухватио студију тима Шона Драмонда са Универзитета Монаш у Мелбурну, у којој су парови били замољени да носе паметне сатове са детекцијом покрета док спавају у заједничком кревету код куће. У просеку, учеснике су покрети партнера будили шест пута ноћу.

Међутим, следећег дана су се, у просеку, сећали само једног од ових покрета, што указује да је већина поремећаја код партнера мала и да има минималан утицај на укупан квалитет сна, објашњава проф. Драмонд.

„Када оба партнера здраво спавају, ова буђења вероватно нису велика ствар, само се преврну и наставе да спавају.“

Несаница највећи проблем

Најновији преглед открива да се већи поремећаји спавања чешће јављају када један партнер хрче или има несаницу. „Особа са несаницом се више врти по кревету, чак и када покушава да буде тиха, тешко јој је да буде потпуно мирна док је будна, па постоји већа активност и већа вероватноћа да ће узнемирити партнера“, напомиње Драмонд.

Ови проблеми понекад могу довести до „развода због спавања“, где партнери спавају у одвојеним креветима или собама како би избегли међусобно узнемиравање.

„Нема ничег суштински нездравог у одвојеном спавању, али неки парови то виде као пораз за своју везу и лично мислим да је много боља идеја покушати решити сам проблем са спавањем“, сматра истраживач.

Ако један члан пара има несаницу, на пример, Драмонд и његов тим су открили да когнитивно-бихејвиорална терапија (КБТ) може бити корисна, посебно када партнери заједно присуствују сеансама. Након третмана, оба партнера показују напредак у квалитету сна.

Када је проблем у задржавању покривача или различитим температурним преференцијама, Рејвард и његове колеге препоручују покушај „скандинавске методе“, која подразумева дељење истог кревета, али коришћење одвојених покривача.

Хркање, проблем број два

Лечење хркања укључује апарате за континуирани позитивни притисак у дисајним путевима који држе дисајне путеве отвореним и „уређаје за померање доње вилице“, уређаје сличне штитницима за зубе које праве стоматолози, а који повлаче доњу вилицу напред.

„Ово помера језик напред и ствара више простора у задњем делу грла, тако да је лакше удисати и издисати и смањује хркање“, објашњава проф. Амал Осман са Универзитета Флиндерс у Аустралији.

Неки људи хрчу само док леже на леђима, што се понекад може решити ношењем ранца у кревет како би се подстакло спавање на боку, препоручује Осман.

Боље се осећамо када спавамо заједно

Око 80 до 90 процената парова у Великој Британији и САД спава у истом кревету, у поређењу са 63 процента у Јапану, где мајке често спавају са децом у једној соби, док очеви спавају у другој.

Сматра се да је заједничко спавање био најчешћи начин спавања у људској историји јер пружа топлину и осећај сигурности. Неки од најстаријих душека пронађених до сада – укључујући душеке од биљака старе 77.000 година откривене у Јужној Африци – довољно су велики да сместе целе породице.

Прединдустријска друштва такође обично спавају заједнички. На пример, народ Хадза из Танзаније спавају један поред другог у породичним групама у малим колибама.

Истраживања су показала да се одрасли Хадза редовно буде, а око 40 одсто њих углавном је будно или лагано дрема у било ком тренутку током ноћи, можда да би се осигурало да неко увек ослушкује прети ли опасност. Упркос овим редовним поремећајима, они не пријављују било какве проблеме са спавањем.

Ово указује да не би требало превише да бринемо о повременим поремећајима сна које нам изазива партнер, наглашава проф. Драмонд. „Реалност је да се сви буде неколико пута сваке ноћи – нико не спава 100 одсто времена.“

Написао је књиге Волеј и слух, Киш, Борхес и Марадона, писао је о Данилу Кишу, Бориславу Пекићу, Мирку Ковачу.

„Чудан човек је био Божо. Непоновљив, потпуно свој. Све што је радио радио је срцем. Срцем је читао књиге, срцем их је писао, срцем је радио представе, срцем је волео пријатеље и помагао и подржвао. Срцем је бранио пријатеље од свих грубости и неправди. Он је био завереник лепоте, завереник велике књижевности и велике уметности“, истиче Вида Огњеновић.

„Божу сам упознао пре пола века и провели смо многе године у послу. Он је оставио један велики траг у литератури. Мени је био неколико пута помоћник редитеља или драматург, и остале су иза њега значајне књиге, есеји, приче о писцима. Оно што је изузетно занимљиво, и за Божин живот изузетно драгоцено, то је љубав према фудбалу. Играо је сјајно фудбал и био један од највећих навијача Партизана“, подсећа академик Душан Ковачевић.

Божо Копривица знао је много тога, о позоришту, филму, фудбалу и књижевности.

„Свака моја књига је аутобиографска. Нема везе да ли је добра или не, али је аутобиографска. Ако гледате неку представу ви уносите својом енергијом да ли може да буде добра представа или лоша. Зависи како гледате, ако имате добру намеру. И то аутобиографско, ти људи које сам упознао од глумаца, писаца, боема, уличара… ти људи су ме научили да будем радознао“, говорио је Божо Копривица.

„Хвала вам од срца и да чувамо овај фестивал, да на њега стигну и они који данас студирају“, поручио је лауреат Златног ћурана.

Част да отвори званични такмичарски програм Дана комедије припала је Звездара театру и представи Удовица живог човека, писца и редитеља Душана Ковачевића.

У новом драмском тексту Ковачевић је препознатљивим тоном поново горак лек обложио слатким укусом, бавећи се овај пут савременим светом који хрли ка самодеструкцији.

„Људи су се од памтивека лечили смехом у самоодбрани кад су преживљавали тешке и болне дане. За мене је човек који се смеје добар и леп човек“, навео је Душан Ковачевић.

Образлажући свој избор представа селектор фестивала, Александар Милосављевић, истакао је да се савремена комедија данас налази између смешног и трагичног, у времену у којем граница није увек јасна.

„Нема јефтиног смеха, нема оног смеха који је на прву лопту, нема забављачког смеха, али има смеха који је аутентичан позоришни. И који уз тај смех оставља и простор, барем се надам, да публика после представе осети ту неку горчину која припада нашем времену и да размисли о ономе што је видела и чему се смејала“, наглашава селектор Дана комедије.

Пре представе, у фоајеу Културног центра у Јагодини отворена је изложба фотографија посвећена нашем легендарном драмском уметнику Данилу Бати Стојковићу. Организовано је у сарадњи са Југословенском кинотеком и сведочанство је о једној фасцинантној животној и глумачкој причи.

Пред почетак фестивала Јагодине је, како и приличи, дочекала светског путника Јованчу Мицића, који би данас, како рече Ковачевић, био заустављен на првој граници због биометријског пасоша.|

„Изнети подаци су углавном на светском нивоу, врло су проблематични глобално и пре свега се односе на крчење прашума на подручју Јужне Америке, делова површине Африке и тако даље“, напомиње професор.

Овог огромног и непланског крчења шума на подручју Европе, значи и Србије, већ више деценија, можда и векова нема, додаје гост Јутарњег програма.

„Са тог аспекта код нас има илегалних активности, недозвољених сеча, непланских, али су оне резултат, као и у свакој другој области, неких криминалних активности, за шта су надлежне неке друге институције“, напомиње професор.

Стање шума задовољавајуће, али увек може боље

Генерално стање шума у Србији је задовољавајуће, мада увек може бити и боље. Један од наших највећих проблема гледано са стручне стране, је зарастање површина необрађеног земљишта и напуштених површина шумама које су мање квалитетне и нису у стању да испуне све екосистемске функције које шуме могу да имају.

„На пример немају довољно прираста јер што свако стабло има већи прираст, оно више апсорбује угљен-диоксида, више лагерује угљеника, испушта кисеоник и на тај начин доприноси ублажавању негативних штетних ефеката климатских промена које су сасвим сигурно глобалне“, објашњава проф. Стајић.

У првом нацоналном попису шума од 2004. до 2007. године, констатовано је, заједно са неких пет одсто шикара и шибљака, да имамо око 33, 34, 35 процената шума. Од тог периода до данас пошумљеност, односно површина под шумама, увећана је за око пет одсто.

„Тако да је данас та површина близу 40 одсто и то је врло задовољавајуће. Изнад смо просека у свету, а делом и у Европи.“

Професор напомиње и када бисмо пошумили све површине које су нам на располагање, тај проценат се не би повећавао, зато што имамо подручја изузетно велике шумовитости, као на пример Источна Србија, подручје Жагубице и тако даље, где је 70 одсто површина под шумом. С друге стране, Војводина као изузетно квалитетно, плодно земљиште, житница Србије, на тој површини и на таквом квалитету земљишта шуме не дају оно што би могле да дају пољопривредне и друге културе које се ту гаје.

„Војводина има око шест одсто пошумљености, тако да добијамо просек који је и поред тога задовољавајући, а немамо много ни могућности да значајно повећамо проценат шумовитости у Србији“, наводи професор.

Које шуме су најквалитетније

Шуме имају безброј функција, а једна од најзначајнијих је апсорпција угљен-диоксида и лагеровање угљеника, као једног важног елемента који утиче на климатске промене и испуштање кисеоника у ваздух, што доприноси квалитету ваздуха и здрављу људи и генерално одрживом развоју наше земље.

У нашим шумама су најраспростањеније буква и храст које настају на специфичан начин и спадају у категорију деградираних шума и не могу да испуне велики део екосистемских функција, објашњава проф. Стајић. Таквих шума нажалост код нас има преко 65 одсто и цео шумарски сектор очекују озбиљни проблеми да би се такве шуме превеле у шуме настале из семена које су квалитетне и испуњавају готово све екосистемске функције.

Ипак, последњих деценија уочено је повећано интересовање и свест како у пословном свету, тако и међу грађанима и еколошким удружењима за потребом и значајем пошумљавања.

„Један негативан проблем везан за то јесте што пошумљавање није само побијање садница у земљу. За то су потребна одређена стручна знања. Где се то ради, на којим местима, на којим надморским висинама, које врсте дрвећа се користи. И јако би било добро да сви који организују и желе то да учине са значајнијим бројем садница, да контактирају људе који се тиме баве. Неке представнике јавних предузећа, Шумарског факултета, студенте Шумарског факултета и тако даље“, препоручује професор.

У принципу није важно колико садница посадимо, већ колико њих преживи прву годину раста и наставе да расту, а за то су, с обзиром на климатске промене, потребне специјалне саднице са посебним контејнерима како би могле да упијају воду, поготово тамо где су услови лошији, истиче проф. др Бранко Стајић на крају гостовања у Јутарњем програму.

„На изложби можемо видети укупно неких тридесетак препарата са неких, да кажем, петнаест врста укупно ајкула и ража. Од тога овде имамо три препариране раже, које су такође уловљене у Црној Гори. У питању су љубичаста вижа, ража модропјега и ража-голуб.

Раже су занимљиве из много разлога, неке од њих имају отровне, неке нису али то ћемо оставити за посетиоце па могу доста тога научити. Осим тога неке раже су приказане кроз презентације и неки други мултимедијални садржај, тако да могу научити доста тога“, изјавио је Стефан Ралевић из Природњачког музеја Црне Горе.

„Оно што може да се види на изложби је су ајкуле уловљене у Црној Гори, неки од најчешћих становника Јадранског мора. Ту је још модел велике беле ајкуле, која је иако настању Јадранско море овај препарат који је изложен на изложби није стваран улов, већ модел. Док све остале јесу уловљене у црногорским водама, већина њих су врсте које се често срећу и нису опасне по људе“, рекао је Илија Ћетковић из Института за биологију мора у Котору.

Гостовање изложбе у Београду представља наставак регионалне сарадње музеја и научних институција и прилику да се широј публици приближи богатство и значај биодиверзитета Јадранског мора.

Изложба ће трајати до јуна ове године.

Унеско је у иницијативи да се прогласи Светски дан поезије, препознао начин да се изрази јединство у креативности људског ума. Као један од главних циљева обележавања дана поезије је да се подржи језичка различитост кроз песнички израз.

Циљ обележавања Дана поезије је да се охрабри успостављање дијалога између поезије и других уметности (сликарство, музика, позориште, плес), као и повратак усменој традицији рецитала и промоција проучавања поезије.

У Резолуцији која је усвојена 16. новембра 1999, на 25. пленарном састанку Унеска написано је: За Светски дан поезије проглашава се 21. март; позивају се државе чланице да узму активно учешће у обележавању овог дана, како на локалном тако и на националном нивоу, уз активно учешће националних комисија, невладиних организација и заинтересованих јавних и приватних институција (школе, општине, песничке заједнице, музеји, културна друштва, издавачке куће, локалне власти и тако даље).

Прослављање светског дана поезије у Србији

На овај дан се организују бројне манифестације, књижевне вечери, читања поезије, радионице и други културни догађаји како би се промовисала поезија, и како би подстакао јавни интерес за њу.

Културни центар Београда придружио се слављењу поезије 2001. године фестивалом „Светски дан(и) поезије. Ове године манифестација се одржава под називом „Наши дани". 

Програм име дугује песми Владислава Петковића Диса, са жељом да се у савремености препозна садржај наших дана, као и снага песничког поступка који може трансформисати личну и друштвену стварност. Иако су Светски дани поезије традиционално подразумевали гостовања страних аутора и ауторки, програм је ове године посвећен искључиво домаћим песницима, уметницима и издавачима, како би се боље разумела и подржала локална заједница, наводи се на порталу БКЦ.

У оквиру програма посебно место заузима наступ групе Наши дани, коју чине чланови Клуба за стара и одрасла лица при Геронтолошком центру Зрењанин, као и хора ХОР-РУК, омладинско-пензионерског колектива.

Програм „Наши дани" се састоји од целина: „Међу својима", „Трагови школског програма", „Нови корзо", „Библиотека у настајању" и „Поштовање записа".

Дан поезије се заправо у више градова Србије обележава манифестацијама које трају и више дана.

Посебним програмима овај дан се обележава и у Нишу у организацији Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Поводом деведесет година од рођења песника Бранка Миљковића, програм обележавања Светског дана поезије у том граду је од 2024. године прерастао у фестивал под називом „Проветравање песме".

Организованим читањем и казивањем стихова, чланови Друштва већ више од деценије јавно заговарају писање и читање поезије као чин слободе и креативности. Позив на фестивал „Проветравање песме” и ове године је отворен за све љубитеље поезије.

Ове године се, како наводе у Друштву, сећамо великана наше књижевности у аутентичном амбијенту Меморијалне поставке „Стеван Сремац / Бранко Миљковић”.

У програму за суботу, 21. март, у простору меморијалне поставке „Стеван Сремац / Бранко Миљковић” са почетком у 18 сати, најављени су Нови песнички гласови Ниша: представљање зборника „Други улазак у реку”. Учествују песници заступљени у зборнику и др Јелена С. Младеновић.

„Најдубље саучешће поводом смрти мог пријатеља, Чака Нориса. Познавао сам га од малих ногу и увек сам поштовао човека какав је он био. Моје срце и молитве су уз његову породицу. Никада неће бити заборављен“, написао је Ван Дам на Инстаграму.

Долф Лундгрен назвао је Нориса шампионом и својим узором. „Још од када сам био млади мајстор борилачких вештина, а касније и када сам почео да се бавим филмом, увек сам га ценио као узор. Он је био неко ко је имао поштовање, скромност и снагу потребну да би био човек. Недостајаћеш нам, пријатељу“, поручио је глумац на Инстаграму.

Од Нориса се опростио и Силвестер Сталоне који га је назвао правим Американцем и сјајним човеком.

„Одлично сам се провео радећи са Чаком. Био је прави Американац у сваком погледу. Сјајан човек и моје саучешће његовој дивној породици“, написао је Сталоне који је са Норисом глумио у филму Плаћеници 2.

Певачу и забављачу Донију Осмонду Норис ће остати у најлепшем сећању: „Срце ми је сломљено када сам чуо за смрт Чака Нориса. Почетком 70-их, Елвис је упознао моју браћу и мене са Чаком како бисмо могли да додамо карате у наше наступе и створили имиџ чвршћих момака. Научио нас је танг-су-до и терао нас да будемо јачи у сваком погледу. Чврст на тренингу, али једна од најљубазнијих душа које можете икада упознати. Увек ћу бити захвалан. Почивај у миру, пријатељу“.

Чак Норис је стекао пријатељства са познатим политичким личностима у Сједињеним Америчким Државама и широм света. Мађарски премијер Виктор Орбан назвао га је пријатељем и објавио на платформи Икс (некадашњи Твитер) видео-снимак о Норисовој посети Будимпешти 2018. када је глумац посетио једну добротворну фондацију.

„Збогом, мој пријатељу!“, написао је Орбан уз снимак.

Међу онима које је добро упознао били су бивши председник САД Џорџ Буш Старији и колега глумац и бивши гувернер Калифорније Арнолд Шварценегер.

Норис „ће бити упамћен не само по својим бројним талентима, већ и по топлини и пријатељству које је пружао онима који су га познавали“, навела је Фондација Џорџа и Барбаре Буш у објави на Инстаграму.

Почаст глумцу одао је и амерички амбасадор у Израелу Мајк Хакаби. „Био је скроман и љубазан. Никада нећу заборавити посету Дому за ветеране у Њу Хемпширу. Чак и Ђина су љубазно посетили сваког ветерана, и саслушали га, показујући бригу. Већина ових ветерана је обожавала Чака Нориса“, написао је Хакаби на мрежи Икс.

Пре филма, Нил Џордан је ушао у књижевност, и његова прва збирка приповедака Ноћ у Тунису добила је награду Гардијана.

„Никада нисам бринуо о томе да имам каријеру. Само сам почео да правим филмове и пишем књиге. Тако је ишло наизменично деценијама. Други ће када чују колико имам година рећи да имам богату каријеру, а ја бих рекао да сам само направио неке филмове који су људима били интересантни и који су им дали неке одговоре”, изјавио је Џордан.

Последњег дана фестивала читаће одломке из свог првог научнофантастичног романа Библиотека трауматичних сећања.

„То су два света. Снимање филмова је лако, када се обезбеде финансије, буде пријатно и узбудљиво и филмови готово да настају сами. Ако пишеш књигу, онда си сам у соби са писаћом машином или рачунаром и немаш идеју да ли ће то имати икаквог смисла, док не завршиш и покажеш издавачу”, каже Џордан.

Београдски ирски фестивал је био посвећен Семјуелу Бекету.

„Заљубио сам се у Бекетово дело када сам био студент у Даблину, на колеџу који је он похађао. Писао сам му да бих добио дозволу да снимим филм по његовом делу Ах, Џо и био је веома љубазан. Он је истински геније и сваки пут у сусрету са његовим делом откривате нове слојеве и значења”, рекао је Алан Гилсенан, редитељ и писац.

Уз филмски програм фестивал је обележила и европска премијера представе заснована на поезији ирског нобеловца и творца театра апсурда.

Штајнар Хоен, директор међународног атлетског митинга који се одржава у Норвешкој, Бислет игара, открио је да је Дуплантис пронашао датум за тај важан догађај.

„Дуплантис ће одустати од такмичења у Ослу 10. јуна јер ће се током викенда након тога он и Дезире Ингладер венчати у Кану, у Француској“, прецизирао је Хоен.

Међутим, Дуплантис и његова изабраница већ су се венчали у тајности.

Пар је изговорио судбоносно „Да“ у Градској кући у Стокхолму 7. марта ове године, само пет дана пре него што је Дуплантис поставио нови светски рекорд (6,31) у скоку с мотком у Упсали.

„Не желим превише да коментаришем“, каже Арманд Дуплантис о ступању у брак.

Венчање је регистровала Шведска пореска агенција у четвртак и Дезире Ингландер се сада зове Дезире Дуплантис.

Пар се прошле године преселио у луксузни стан у Естермалму, насељу у центру Стокхолма. Стан има 148 квадратних метара и његова вредност процењује се на око 20 милиона круна, што је око 1,85 милиона евра.

Дуплантис је прошле године такође рекао да је следећи корак у његовој вези са Дезире проширење породице.: „Желим децу и Дезире такође жели децу. Ту смо на истој таласној дужини. Можда не баш сада, али никад се не зна“.

Светски рекордер у скоку с мотком тренутно је у Пољској где ће покушати да освоји још једну златну медаљу на Светском дворанском првенству у скоку с мотком.

Сточело је рођен 1968. године у Хелмонду, у Холандији, и припадник је ромске Синти заједнице. Гитару је почео да свира са десет година.

Још у тинејџерским данима са два своја рођака основао је чувени Розенберг трио – вероватно најутицајнији џипси џез састав на прелазу два миленијума. Први наступ, који их је одмах лансирао у сам врх овог правца имали су 1989. године на фестивалу посвећеном Ђангу Ренарту у француском граду Самоа.

Један од двојице родоначелника џипси свинг правца – виолиниста Стефан Грапели је одабрао браћу Розенберг као свој бенд током светске турнеје у најрепрезентативнијим концертним просторима (укључујући и њујоршки Карнеги хол) којом је обележио свој 85. рођендан.

Сточело је са Розенберг триом снимио тридесетак албума, а на списку великих музичара са којима је (самостално или са триом) снимао и наступао су и: Булу Фере, Бирели Лагрен, „Менхетн трансфер“, Јошко Стефан, Тутс Тилеманс, Јан Акерман... Розенберг трио је наступао на свим највећим светским џез фестивалима, а Сточело Розенберг се сматра једним од најбољих гитариста беспрекорне технике, елеганције и веома личним вибратом – комбинујући на оптималан начин виртуозност и емоције.

Јанис Констанс је рођен у Тулузу 1987. године. Са 10 година почео је да свира бубњеве у рок бендовима, а пред крај тинејџерских година је открио џипси џез и џез уопште.

Са 18 година почео је сам да учи гитару слушајући Ђанга Ренарта, па је временом и кроз разне сарадње усавршавао своје свирање истражујући различите музичке стилове. Прво музику Источне Европе, затим шоро (choro, традиционална бразилска музика), танго ... али никада није изгубио из вида своју прву љубав: свинг и џипси џез. Његов таленат је резултирао многим позивима да прати познате уметнике као што су Анжело Дебар, Чаволо Шмит, Дорадо и Самсон Шмит.

Сарадња али и блиско пријатељство Јаниса и Сточела трају већ више од десет година. На наступу на Нишвилу, представиће део репертоара одабраног из њихове досадашње сарадње.

Био је драматург по позиву, у Југословенском драмском позоришту, Народном позоришту, Битеф театру, Звездара театру, Краљевском позоришту „Зетски дом", Црногорском народном позоришту и фестивалу Град театар у Будви. Приредио је Зборник о Данилу Кишу за часопис Арс. 

Са Емиром Кустурицом, снимио је играно-документарни филм Седам дана у животу једне птице за француску телевизију.

Остаће упамћен и по књигама Волеј и слух (1992) и Киш, Борхес и Марадона (1996), Дриблинг 1001 ноћ (2006), Само богови могу обећати (Љевак, Загреб, 2010; измењено и допуњено издање – Геопоетика, 2014), Дерби, мој дерби – много смо јачи! са Вулетом Журићем (2014), Луђак је вјечно дијете: партизански есеји (2015) И дечак може обећати: лична историја светских фудбалских првенстава (2018), Сан улице (2018), Данило Киш: вјежбанка (2019), Блуз два пријатеља у 54 тједна, са Миодрагом Раичевићем (2022), Луда књига (2024).

Био је, својевремено, председник жирија за доделу НИН-ове награде.

Једини западњак у историји „те-квон-до-а" којем је дато звање великог мајстора 8. степена црног појаса, био је, и вероватно ће још дуго бити, омиљен као главни лик вицева који умеју да насмеју људе широм света. Следи неколико „чињеница" о Чаку Норису које можда нисте знали, и од којих неке можда сада већ не важе, али је вредно поменути их:

Кажу да је једина љубавна сцена коју је снимио она из филма Нестали у акцији, у којој љуби – митраљез!

Чак Норис је већ био на Марсу, зато тамо нема живота.

Чак Норис никад неће добити срчани напад... његово срце није толико глупо да га нападне.

Која је једина ситуација кад Чак Норис користи дублере? Кад снима сцену у којој мора да плаче.

Земља се не врти око Сунца – Сунце се држи на одстојању од Чака Нориса.

Чак Норис је једном 10 кила пљескавица појео за сат времена. Првих 45 минута је водио љубав са келнерицом.

Кад Чак Норис игра монопол, то се у стварности одрази на светску економију.

Чак Норис је добровољни давалац крви. Али не своје.

Поларни медвед је настао када је Норис наишао на обичног медведа, а јадна животиња је била толико престрављена да је поседела и побегла далеко на север.

Чак Норис не ради склекове – он гура Земљу од себе.

Чак Норис користи само један кинески штапић.

Чак Норис не оставља поруке. Чак Норис оставља упозорења.

Шта је пролазило кроз мисли свих жртава Чака Нориса пре него умру? Његова ципела!

Постоје фармерке по имену Chuck Norris Action Jeans.

Чак Норис никад није освојио Оскара за глуму... јер Чак Норис не глуми.

Чак кија отворених очију.

Гром никада не удара два пута у исто место, јер га Чак Норис тражи.

Чак Норис ради у две брзине – ходање и убијање.

Кажу да је једном за свој рођендан појео целу торту пре него што су пријатељи стигли да му кажу да је унутра стриптизета.

Чак Норис је тужио серију Ред и закон јер су користили имена његове леве и десне ноге.

Чак Норис зна последњу цифру броја „пи".

Чак Норис не спава, он чека.

Осамдесетшестогодишњи глумац и мајстор борилачких вештина хитно је пребачен у болницу на Хавајима, где је боравио претходних дана.

Славу је стекао као шампион и тренер борилачких вештина, пре него што је наставио каријеру у низу филмова, међу којима се посебно истиче класик На змајевом путу са Брусом Лијем, као и акциони трилери из 80-их – Усамљени вук Маквејд, Нестали у акцији, Закон ћутања и Делта форс.

Норис је био инструктор каратеа глумца Стива Меквина. Управо је он подстакао Нориса да почне да се бави глумом. Прва улога му је била у филму The Wrecking Crew из 1969. у којем је глумио са Дином Мартином и Шерон Тејт.

„Желео сам да пројектујем одређену слику хероја на екран. Видео сам много антихеројских филмова у којима главни лик није био ни добар ни лош. Није било никога за кога би се навијало“, рекао је Норис 1982. године.

Најпознатија улога Чака Нориса стигла је 1993. године када је као борац против криминала у Тексасу. Срца гледалаца широм планете освојио је као Кордел Вокер, хладнокрвни бивши маринац који је делио правду уз окрете ногом и изразито старомодан морални кодекс Серија Вокер, тексашки ренџер емитована је девет сезона, са укупно 203 епизоде, а 2010. године додељена му је титула почасног тексашког ренџера. Тексашки сенат га је касније именовао почасним грађанином америчке савезне државе Тексас.

„То није насиље ради насиља, без моралне структуре“, рекао је Норис за АП 1996. године, говорећи о серији. „Покушавате да прикажете право значење онога о чему се ради – борба против неправде правдом, добро против лошег... Забавно је за целу породицу.“

Норис се такође појавио у комичној улози као одлучујући судија у финалном мечу филма Dodgeball из 2004. године. Последњих година је само повремено прихватао глумачке ангажмане. Појавио се у остварењу The Expendables 2 из 2012. и научнофантастичном акционом филму Agent Recon из 2024. године. Последњу улогу одиграо је у филму Zombie Plane чија је премијера планирана до краја ове године. Тумачио је улогу команданта Чака Нориса.

Осим што је био јунак на филмском платну, Чак Норис био је легенда вицева и мимова.

Право име Чака Нориса је Карлос Реј Норис, а рођен је 10. марта 1940. године у Рајану у Оклахоми.

Надимак Чак је добио у ваздушним снагама САД у бази Осан у Јужној Кореји у коју је послат на одслужење војног рока 1958. године. Тамо је научио борилачку вештину танг-су-до, која корене вуче из шотокан каратеа, текјеона и кинеског кунг-фуа.

Основао је сопствену школу борилачких вештина чун-кук-до (универзални начин) која је позната по ударцима који су мешавина различитих стилова.

Имао је петоро деце из два брака и једне ванбрачне везе и 13 унучади.

Норис је био посвећени хришћанин и политички конзервативац. Написао је неколико књига о хришћанству и донирао новац бројним републиканским кандидатима. Године 2007. и 2008. био је у кампањи Мајка Хакабија који се борио за место кандидата за председника САД.

Готово 50 година након изградње куполе, стручњаци су забринути јер пукотине у бетонском поклопцу овог радиоактивног одлагалишта указују на то колико је локација рањива на пораст нивоа мора који угрожава обале овог уског острва.

Купола широка 115 метара, изграђена између 1977. и 1980. у оквиру војних напора за санацију, налази се изнад више од 120.000 тона материјала контаминираног америчким нуклеарним тестирањима широм атола Еневетак, укључујући и смртоносне количине плутонијума.

Купола је замишљена као привремено решење за задржавање материјала који је остао након нуклеарних тестова, од којих су неки били и до 1.000 пута јачи од експлозија у Хирошими и Нагасакију.

Међутим, од њене изградње, подземне воде су продрле у кратер који нема заштитну подлогу, а испод се налази слој порозног коралног седимента. За сада је то главни извор цурења, али постоји забринутост да делови куполе који би требало да буду изнад нивоа мора неће још дуго остати изнад воде.

Године 2020, након опсежног извештаја листа Лос Анђелес тајмс, стручњак за радиоактивност у мору Кен Бјуселер из Института “Woods Hole” истакао је да су цурења радиоактивности из куполе Рунит за сада „релативно мала“.

„Све док плутонијум остаје испод куполе, неће представљати велики нови извор радијације за Тихи океан. Али много тога зависи од будућег пораста нивоа мора и од тога како олује и сезонске плиме утичу на кретање воде у и из куполе. За сада је то мали извор, али морамо га редовније пратити како бисмо разумели шта се дешава и обезбедили податке директно заједницама које су погођене“, рекао је Бјуселер новинару Евану Лубофском из Лос Анђелес тајмс.

Хемичарка са Универзитета Колумбија, Ивана Николић-Хјуз, учествује у дугогодишњим истраживањима трајне контаминације Маршалских Острва након нуклеарних тестирања, и недавно је за Еј-Би-Си рекла да је лично видела пукотине на куполи док је 2018. узимала узорке земљишта на острву.

У својим истраживањима, Николић-Хјуз је утврдила повишене нивое радијације и значајне количине пет радионуклида у узорцима земљишта ван куполе.

То би могао бити доказ да „нуклеарна гробница“ цури, али може бити и последица хаотичних напора санације, током којих је велика количина отпада одлагана и у лагуну.

У сваком случају, присуство плутонијума-239, компоненте нуклеарног оружја која остаје опасна више од 24.000 година, изазива озбиљну забринутост због његове осетљивости на пораст нивоа мора и климатске промене.

„С обзиром на то да ниво мора расте и да постоје назнаке да олује постају јаче, бринемо да би интегритет куполе могао бити угрожен. Рунит је удаљен око 30 километара од места где људи живе, а они користе лагуну, тако да би последице могле бити разорне“, рекла је Николић-Хјуз.

Године 2024, Национална лабораторија Пацифичког северозапада америчког Министарства енергетике спровела је истраживање о потенцијалним утицајима климатских промена на локацију куполе Рунит и закључила да ће олујни таласи и постепени пораст нивоа мора бити главни фактор у ширењу радионуклида кроз атол.

Већи део острва Рунит налази се на свега око два метра надморске висине.

Посматрано одозго, лако је замислити какав би утицај имао пораст нивоа мора од само једног метра на атол и распадајућу нуклеарну куполу, а управо толики пораст научници предвиђају за Маршалска Острва до 2100. године.

Николић-Хјуз и њен колега Харт Рапапорт раније су позвали САД да преузму одговорност за адекватно чишћење нуклеарног отпада на острвима, као део обезбеђивања безбедне будућности за становнике Маршалских Острва.

Како је још 2024. године изјавила специјална известитељка Уједињених нација Паула Гавирија Бетанкур: „Наслеђе нуклеарних тестирања и војног одузимања земљишта од стране стране силе раселило је стотине становника Маршалских Острва током генерација, док негативни ефекти климатских промена прете да расели још хиљаде.“

У постојећој верзији, поремећај коцкања је класификован као бихевиорална зависност, док су све остале наведене зависности повезане са супстанцама попут алкохола, дувана, стимуланса, марихуане и опиоида.

Међутим, недавна студија сугерише да би и компулзивна куповина могла да се сматра бихејвиоралном зависношћу. То отвара питање да ли би и друга компулзивна понашања, попут прекомерног играња или непрекидног коришћења друштвених мрежа, такође могла да се сматрају зависностима.

Зависност од куповине?

У новој студији, истраживачи су упоредили три типа купаца у групи од 241 одрасле особе из Немачке – оне са патолошком жељом за куповином, назване „компулзивни купци“, „ризичне“ или импулсивне купце, чије понашање зависи од спољашњих фактора попут реклама или животних догађаја и особе које купују плански и с намером.

Студија, објављена 16. фебруара у часопису Comprehensive Psychiatry, показала је да су компулзивни купци постизали више резултате на мерама повезаним са зависничким понашањем, укључујући психички стрес и коришћење куповине као начина за емоционално задовољство или компензацију.

Такође су пријављивали ниже самопоштовање и виши ниво анксиозности и депресије у поређењу са осталим купцима. Поред тога, показали су већу импулсивност и слабије резултате на задацима који мере самоконтролу.

Заједно, ови налази указују да компулзивна куповина није само лоша навика и да би требало да се класификује као бихевиорална зависност, тврде аутори студије. Међутим, за такав закључак потребно је јасна дефиниција.

Шта је заправо зависност

Не може се свака интензивна навика сматрати зависношћу.

Др Нејтан Керол, сертификовани психијатар и аутор књиге Internet Gaming Disorder: A Clinical Strategy Guide for Providers, Parents and Players, каже да се зависност дефинише према томе колико ремети живот особе.

„Када неко понашање постане толико свеобухватно и опсесивно да доводи до функционалног оштећења у више области – друштвеној, професионалној, образовној – тада говоримо о зависности“, рекао је Керол за Лајв сајенс.

Марк Грифитс, истраживач бихевиоралних зависности са Универзитета Нотингем Трент у Великој Британији, проучавао је широк спектар компулзивних понашања, укључујући коцкање, видео-игре, коришћење интернета, вежбање, рад, као и употребу друштвених мрежа и паметних телефона. Истраживао је и претерано сунчање, маратонско гледање телевизије, опсесију плесом, па чак и опсесивно гледање видео-снимака хране, познато као „макбенг“.

Током четири деценије истраживања, Грифитс је идентификовао шест кључних критеријума који помажу у дефинисању зависности, а који важе и за зависности од супстанци и за бихевиоралне зависности:

– Доминација (salience): Понашање постаје најважнија активност у животу особе.

– Промена расположења: Особа користи понашање да би променила како се осећа.

– Толеранција: Потребне су све веће количине активности да би се постигао исти ефекат.

– Апстиненција: Прекид понашања изазива негативне психичке или физичке симптоме.

– Конфликт: Понашање нарушава односе, посао или образовање.

– Релапс: Особа се изнова враћа понашању након покушаја да престане.

Грифитс наглашава да особа мора испунити свих шест критеријума да би се понашање сматрало зависношћу. Према тим критеријумима, врло мали број људи би се могао класификовати као заиста завистан од куповине или играња видео-игара.

Чешће се дешава да људи испуњавају неколико критеријума, али не све, у ком случају је прикладније говорити о „проблематичном“ понашању него о правој зависности.

Ризици и користи класификације понашања као зависности

Проширење листе признатих бихевиоралних зависности носи и потенцијалне ризике и користи.

Једна од брига је могућност патологизације нормалног понашања. Људи који проводе много сати вежбајући, играјући друштвене игре или видео-игре могли би бити означени као зависници, иако су заправо само посвећени свом хобију, каже Керол.

Ако су дијагностички критеријуми за зависност од играња превише строги, постоји ризик да се професионални играчи погрешно сврстају у зависнике, што може нарушити кредибилитет дијагнозе.

С друге стране, класификовање већег броја понашања као зависности омогућава клиничарима користан оквир за разликовање нормалног и патолошког понашања.

Ови критеријуми такође могу помоћи људима да препознају проблем који често сами не уочавају. „Природа зависности је таква да многи људи уопште не виде проблем код себе док траје“, истиче Керол.

Препознавање зависности је први корак ка лечењу, које често укључује решавање основних стања попут анксиозности или депресије.

Трамп је одговорио: „Једна ствар коју не желите превише да сигнализирате, знате, када уђемо, ушли смо врло снажно и никоме нисмо рекли за то јер смо желели изненађење. Ко зна боље о изненађењу од Јапана?“

Иако се испрва у просторији зачуо смех, председник САД се побринуо да завлада непријатна тишина, додавши: „Зашто ми нисте рекли за Перл Харбор?“

Док је Трамп помињао догађај због ког су САД ушле у Други светски рат, непријатну атмосферу најбоље су илустровале раширене очи јапанске премијерке, док се померала у столици.

Јапански напад на америчку поморску базу у Перл Харбору, на Хавајима, догодио се 7. децембра 1941. године, скоро пет година пре него што је Трамп рођен. У њему је погинуло 2.390 Американаца, а САД су већ следећег дана објавиле рат Јапану. Тадашњи председник Френклин Делано Роосевелт назвао га је „датумом који ће живети у срамоти“.

САД су поразиле Јапан у августу 1945, неколико дана након бацања атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, у којима су страдале стотине хиљада цивила.

Не изненађује да се Трамповим обожаваоцима допао његов одговор. „Један од најбољих одговора новинару у историји!“, написао је на Иксу његов син Ерик Трамп.

Критичари су били мање импресионирани, посебно када се има у виду да су Јапан и САД били непријатељи у Другом светском рату, као и чињеница да ратни историчари до данас не могу да се сложе колико је напад на Перл Харбор био мудар потез царског Јапана.

То није био Трампов први непријатан тренутак у вези са Другим светским ратом. Прошле године, када је немачки канцелар Фридрих Мерц поменуо 6. јун и искрцавање у Нормандији, Трамп је рекао да то није био пријатан дан за канцелара.