Реч је о флаши пива спасеној из олупине Хинденбурга, за коју стручњаци очекују да ће достићи цену између 4.000 и 6.000 британских фунти. Иако је стакло претрпело велика оштећења изазвана екстремном топлотом током пожара, флаша је и даље оригинално запечаћена, што привлачи пажњу колекционара историјских артефаката широм света.
 
Интересовање за овај конкретан предмет драстично је порасло после недавног обарања рекорда на тржишту меморабилија. Наиме, у марту исте године, организована је продаја сестринске флаше која је достигла рекордну суму од 11.000 евра, чиме је званично постала најскупља флаша пива на свету.

Претходно је један овакав примерак 2009. године променио власника за више од 16.000 америчких долара.

Откриће у пепелу Лејкхурста

Путовање ових флаша почело је као део ексклузивних залиха намењених богатим путницима на луксузном цепелину Хинденбург. Летелица се запалила и срушила 6. маја 1937. године при слетању у Лејкхурст, у америчкој савезној држави Њу Џерзи.

Док је олупина још увек тињала, локални ватрогасац Лирој Смит претраживао је згариште и наишао на неочекивано откриће испод нагорелих комада метала.

Смит је у уништеном трупу пронашао шест потпуно неоштећених флаша пива „Левенброј" и један керамички бокал за точење. Задржао је једну флашу као сувенир, док је преосталих пет поделио својим колегама ватрогасцима који су учествовали у тешком процесу гашења пожара.

Судбина већине ових подељених флаша данас остаје непозната, што преживелим примерцима даје још већу ауру мистерије и подиже им тржишну вредност на аукцијама. Познато је једино да је једна од преживелих флаша знатно касније донирана музеју саме пиваре у Немачкој.

Тржиште катастрофа расте

Стручњаци за аукције редовно наглашавају да вредност ових предмета апсолутно не лежи у њиховом садржају. Течност унутар запечаћеног стакла је одавно хемијски промењена и потпуно непогодна за конзумацију.

Права вредност произлази из њихове улоге немих сведока једне од најпознатијих трагедија у историји путовања и симбола наглог краја ере ваздушних бродова.

Тржиште за предмете са историјским значајем, посебно оне који су директно повезани са чувеним катастрофама попут Хинденбурга или Титаника, бележи огроман раст у последњој деценији. Колекционари данас третирају овакве ретке артефакте као изузетно стабилне инвестиције.

На пример, део оштећене тканине са немачке заставе која се налазила на репу истог цепелина продат је 2018. године за више од 36.000 америчких долара, док разни трофеји са инаугурационог лета и специфични стаклени декантери настављају да пуне ексклузивне аукцијске каталоге широм света.

Екипа РТС-а га је упознала у октобру 2016-те године, у Ургентном центру, убрзо после трансплантације. Младен се сада припрема да наредног месеца прослави десети рођендан - другог новог живота.

„Посебна захвалност иде мом донору, коме се буквално захваљујем сваки дан, јер да није било његове породице, ја данас не бих био овде и Нина не би имала тату“, наглашава Младен Тодић, коме је трансплантирана јетра, члан Удружења „Заједно за нови живот“.

Оливери је пре годину и месец дана стигао најважнији позив. И она је ово лето, коначно, захваљујући трансплантацији бубрега, могла да проведе како жели.

„Прво право море, после дужег временског периода, када се све па и ти одмори, и то море, и многе друге неке једноставније ствари, када се све то мерило на кашичицу, на минут, и на време лимитирано разним неким другим тешким стварима“, истиче Оливера Јовановић, која живи са трансплантираним бубрегом, председница Удружења „Заједно за нови живот".

На догађају поводом потписивања Меморандума о сарадњи између Министарства здравља и Радио-телевизије Србије, о редовном извештавању о значају даривања органа и Жељка са једногодишњим сином Јаковом. Ово је њена пета година у ишчекивању најважнијег позива.

„Откако се родио добила сам нови мотив, и мотивацију највећу да истрајем у целој борби. Сада нема ту могућност да будем себична, да се предајем, да не могу да чекам, јер није само мој живот у питању, него је битно да он расте уз маму“, наводи Жељка Вученић, која чека на трансплантацију јетре, члан Удружења „Заједно за нови живот".

Најважнији позив свакодневно у здравственим установама чекају и лекари, хирурзи, анестезилози, медицинске сестре...спремни да када се један живот гаси, и када медицина више не може да помогне, а уколико породица да сагласност за трансплантацију, крену у спасавање других живота.

„Морамо бити свесни да ви од породице у најтежем тренутку, тражите још тежу одлуку, али морамо бити свесни и да је статистика неумољива, да морамо да будемо свесни да су веће шансе да нам у животу затреба орган, него да ћете бити донор. Тако да морамо бити спремни да и некоме продужимо живот“, наглашава др Милош Матковић из Клинике за кардиохирургију УКЦС.

„Још је 1200 породица које чекају свог члана, 1200 породица где неко чека да се оствари као мајка као што сам ја. Неко можда чека да га тата одведе први пут у школу, као Младен одвео Нину. Много прича, много људиских судбина које зависе од нечије одлуке“, напомиње Жељка Вученић.

У овој години сагласност за трансплантацију дале су 22 породице, а захваљујући њиховој хуманости спасено је и продужено 89 живота.

Тест је убрзо почео да се проучава и проверава и у другим деловима света, а деценију касније Светска здравствена организација (СЗО) уврстила га је у своје смернице, чиме је постао глобална пракса која је допринела спасавању живота небројених беба.

За тест није потребна специјализована опрема и управо у томе лежи његова генијалност: довољно је посматрати и сабирати.

Примењује се минут након рођења бебе, а затим поново после пет минута.

У свакој од категорија додељује се оцена од 0 до 2.

На пример, присуство рефлекса – слово G у акрониму – оцењује се нулом ако нема реакције на стимулацију, јединицом ако се јави гримаса или слаба реакција, а двојком ако беба кашље, кија или снажно плаче.

Добар и снажан плач такође доноси највишу оцену приликом процене R, односно дисања, док се споро или неправилно дисање оцењује јединицом, а одсуство дисања нулом.

Када се саберу оцене за свих пет параметара, резултат 3 или мање указује на критично здравствено стање, од 4 до 6 значи да је беби потребна медицинска помоћ, док резултат од 7 до 10 указује на нормално стање.

Иако је описиван као „смешно једноставан“, његов утицај био је огроман, рекао је за Би-Би-Си анестезиолог Ричард Смајли, професор Медицинског центра Универзитета Колумбија, установе у којој је Вирџинија Апгар развила свој тест.

Протокол обавезује лекаре и медицинске сестре да новорођенче прегледају на организован начин, а ако је оцена ниска, јавља се неодложна потреба да се реагује како би се она побољшала.

Према више медицинских публикација, раније такво реаговање није било уобичајено. Често се претпостављало да су бебе рођене са тешкоћама – на пример, веома ситне или плавичасте – сувише болесне да би преживеле, па су их пуштали да умру, иако им је можда било потребно само мало кисеоника или топлоте.

Понекад се, истини за вољу, покушавало да им се помогне, али је, према речима саме докторке Апгар, неонатална реанимација у то време била погрешно схваћена. О томе је писала у чланку „Предлог новог метода за процену новорођенчета“ из 1953. године, у којем је представила своја истраживања и описала скалу.

Истакла је да су коришћене несистематичне, а понекад и необичне или неефикасне методе, попут наизменичног потапања у хладну и топлу воду, ректалне дилатације или удувавања ваздуха у желудац.

Прича се да је идеја за тест настала 1949. године у кафетерији Факултета медицине и хирургије Универзитета Колумбија, када ју је један студент упитао како се процењује стање новорођенчета.

Узела је картицу на којој је писало „Молимо вас, склоните свој послужавник“ и на полеђини записала пет важних параметара. Потом их је тестирала и, после три године и 1.000 прегледаних беба, представила на једној конференцији.

Други, међутим, кажу да је прича о кафетерији само легенда.

Како год било, извесно је да је др Апгар у то време већ располагала знањем и интелектуалним способностима неопходним да своје искуство сажме у средство које ће променити медицину, поуздано указивати на ризик од смрти новорођенчета и подстицати медицинско особље да реагује.

Зато што је била жена

Вирџинија Апгар рођена је управо у време када је женама у Сједињеним Америчким Државама постајало још теже да се баве медицином.

Била је 1909. година и, иако је проценат жена међу лекарима већ почетком тог века био низак, током њеног одрастања додатно се смањивао.

Разлог је лежао у суровој иронији: како се медицина професионализовала и постајала научно утемељенија и угледнија дисциплина, тако су подизане нове препреке које су женама отежавале приступ професији.

Апгар се није обесхрабрила.

Један од предуслова било је претходно факултетско образовање, па је изабрала зоологију на колеџу Маунт Холиок и усмерила се на физиологију и хемију, следећи своју дубоку и укорењену страст према науци и анатомији.

Истовремено се бавила са седам различитих спортова, сарађивала са студентским новинама, глумила у локалним позоришним представама и свирала виолину у оркестру – инструмент који је почела да свира још као дете и који никада није напустила.

Била је толико активна да се једна наставница, искрено задивљена, запитала: „Искрено, како она све то постиже?“, док је сама Апгар са факултета писала родитељима: „Веома сам добро и срећна, али немам ни минут времена да предахнем.“

Са 20 година уписала је Факултет медицине и хирургије Универзитета Колумбија, као једна од девет жена у генерацији од 90 студената, а дипломирала је као четврта у генерацији.

Имала је све предуслове и жељу да постане хирург. Међутим, њен ментор Ален Випл, шеф хирургије, забринут због слабих изгледа да жена хирург оствари финансијски успешну каријеру у време Велике депресије, подстакао ју је да се посвети анестезиологији.

Випл је у њој видео „енергију, интелигенцију и способности неопходне за значајан допринос“ тој области у развоју, која се у то време сматрала послом прикладнијим за медицинске сестре него за лекаре.

Апгар је прихватила савет и усавршавала се код најбољих стручњака тог доба.

Године 1938. вратила се на Колумбију као директорка новог Одељења за анестезију, поставши прва жена која је у тој институцији стала на чело једног специјалистичког одељења.

Следећу деценију истовремено је радила као руководилац, наставник, истраживач и лекар.

Када је 1949. године одељење прерасло у департман, Апгар је очекивала да ће бити именована за директорку. Положај је, међутим, добио њен колега Емануел Папер.

Апгар је уместо тога именована за редовну професорку, поставши прва жена која је на Колумбији достигла тај академски ранг. Била је то победа која је неизбежно имала укус утешне награде.

Управо је са те професорске позиције – и захваљујући раду у породилишту Слоунове болнице за жене – развила свој тест и постала пионир онога што данас познајемо као перинатологију: грану медицине која новорођенче третира као засебног пацијента.

Промена правца

Године 1959, када је њен тест већ био широко прихваћен, Апгар је започела оно што је сама назвала променом каријере на пола пута.

Магистрирала је јавно здравље на Универзитету Џонс Хопкинс и придружила се организацији „Марш десет центи“ (March of Dimes), фондацији која је првобитно основана ради борбе против дечје парализе, али је, пошто је појавом Салкове вакцине тај циљ остварен, своју мисију преусмерила на превенцију урођених мана.

Када су је питали зашто је прихватила тај посао, одговорила је са својом уобичајеном духовитошћу: „Рекли су да траже некога ко је ентузијастичан, ко воли да путује и говори. Ја обожавам да упознајем нова места, а свакако умем да причам.“

Током 15 година путовала је широм земље, ширећи информације о трудноћи и урођеним манама, гостујући у телевизијским емисијама и разбијајући предрасуде о теми коју су многе породице доживљавале са стидом.

Године 1972. објавила је, заједно са Џоан Бек, књигу Да ли је моја беба добро?, приступачан водич за родитеље о узроцима и лечењу различитих урођених стања.

Изван медицине, Апгар је била подједнако неуморна.

Свирала је виолину целог живота и носила је са собом на путовања, придружујући се импровизованим камерним квартетима где год да се затекла. Педесетих година је са једним пријатељем научила да израђује жичане инструменте. Заједно су направили две виолине, једну виолу и једно виолончело.

Осим виолине, увек је са собом носила и џепни скалпел, ендотрахеалну цев и ларингоскоп, у случају да некоме затреба хитна трахеотомија. И заиста их је користила: на тај начин спасла је 16 живота у саобраћајним несрећама и другим кризним ситуацијама.

Њен мото био је јасан и одлучан: „Нико, апсолутно нико, неће престати да дише док сам ја присутна.“

Научила је да пилотира авионом у шестој деценији живота – једноставно зато што је то пожелела.

Упркос искуству у професији у којој су доминирали мушкарци, није се залагала за покрет за ослобођење жена, тврдећи да су „жене слободне од тренутка када изађу из мајчине утробе“.

Ипак, приватно је указивала на неједнакост у платама и на врата која су јој била затворена зато што је жена.

Никада се није удала јер, како се шалила, „нисам пронашла мушкарца који уме да кува“, вештину којом она сама, према наводима њених биографа, никада није овладала.

Умрла је 7. августа 1974. године, у 65. години, а да се никада није пензионисала.

До тада је њен тест већ био универзално прихваћен. Говорило се да се свака беба рођена у савременој болници, било где у свету, најпре посматра очима докторке Вирџиније Апгар.

Данас, више од седам деценија касније, Апгар скала и даље је први преглед који новорођенче добија у огромној већини порођаја који се одвијају уз медицинску помоћ широм света.

Неонатална медицина огромно је напредовала од 1952. године, а тест се данас допуњује другим дијагностичким средствима и сложенијим протоколима реанимације.

Али тај брз, систематичан и саосећајан поглед на људско биће које је тек стигло на свет и даље је, у суштини, поглед Вирџиније Апгар.

Доста представа у последње време демонстрира промене које су захватиле драмску уметност. Позоришне сцене су све активније на тој непредвидљивој траси, која их можда води дотле да се региструју као политичке партије, или профилишу у помоћна законодавна тела. Све је то позориште истина могло и до сада, промена је у томе да му више није потребан изговор уметност да то и постигне.

Смелост којом је немачка редитељка Мехтилд Харнишмахер (р. 1991, Минхен) приступила једном скоро двеста година старом тексту није драмске, већ педагошке природе.

Структурно, она је Војцека срезала на перформанс двоје извођача, глумца Самуила Стојанова и перкусионисткиње Катарине Ернст. Њен Војцек се игра као монодрама с ритам секцијом.

Технички је то и легитимно и релативно лако, јер је Војцек као тесто. Бихнер (1813 –1837) је умро са 24 године, остављајући иза себе само фрагменте онога што је хтео да каже. Са Војцеком се може све, то је велики разлог његове непрекинуте популарности на позоришним сценама.

Прича је трагична. Сиромашни војник Војцек доживљава константна понижења, увреде и омаловажавања у свим социјалним контактима. Код свог претпостављеног Капетана ради као слуга. Код Доктора је заморац за опасне медицинске експерименте. Све то да би издржавао своју малу породицу, невенчану супругу Мари и њихову бебу.

Кад „Тамбурмајор“/први добош војног оркестра, заведе његову Мари, Војцек доживи слом. Нема пара за револвер, па купи нож и њиме убије Мари. Не Капетана, Доктора или Мајора војне капеле, оне који су му отели људскост, већ јадну Мари која није издржала безизлаз сиромаштва.

Колико год је прича отворена, увек се знало како завршава: Војцек мора да убије своју жену, јер је то Бихнерова поента, довољно јасна чак и из фрагментарне природе текста. Брутални капитализам и ригидна класна подела су уништили људскост у војнику Војцеку. Из масе понижених и увређених регрутују се монструми, што Војцек, као војник, и буквално доказује.

Зашто баш Мари?

Та социјална димензија Бихнеровог комада је временом склизнула у други план. Правичност, једнакост, право на достојанствени живот такође. У првом плану је данас питање зашто је Војцек једини излаз из ситуације видео у насиљу над својом женом? Посебно због тога што Мари није убијена у нехату. Напротив, она је жртва убиства с предумишљајем. Војцек планира њену смрт, бира оружје, гледа које му је класно и финансијски доступно.

Одједном, Војцек више није жртва система, онако како су га радо виделе некадашње сцене у комунизму, између осталог и у Југославији. Сада је сурови починилац фемицида, представник препознатљиве криминалне форме у којој се мушкарци за све поразе наплаћују тако што врше освету над својим партнеркама.

Таква трансформација у читању Бихнеровог Војцека највише дугује сензибилитету епохе. Пре се веровало да друштво рађа монструме, сад се дошло до тога да се, морално гледано, не може изблендати одговорност јединке за почињени злочин. У случају фемицида, злочина који има многе карактеристике заразе и епидемије, не може се изблендати одговорност мушке јединке.

Зашто баш позориште?

У верзији која је прошлог петка (18.9.) славила премијеру у бечком Народном позоришту, напушта се и та друга, модерна интерпретација. Глумац Стојанов у одсутном моменту напросто престаје да глуми и почиње да чита законску регулацију фемицида. Почиње да апелује, педагошки наступа и моли „токсичну мушкост“ у сали да се уздржи од насиља над женама.

У сцени кад се појави нож, он лебди у ваздуху као мач у Магбетовом сну, а Војцек на сцени одједном постаје Стојанов испред сцене. Сада не више глумац, он обичним гласом, након оних шест које је променио на сцени, каже: „Нема овде убиства – могли смо да вам га дамо, али нећемо.“

Сад је питање, да ли таква директност има исту функцију и у театру и у животу? Аутори и редитељи су и раније рушили такозвани „четврти зид“, онај који у илузији стоји између бине и гледалишта, стварајући привид да глумци не виде публику. Брехт је био посебно добар у рушењу „четвртог зида“, увлачио је гледаоце у комад, подизао драмску интеракцију.

Оно што су показали Стојанов као Војцек и Харнишмахер као редитељка не спада у тај поступак рушења „четвртог зида“, већ је нова категорија у савеменом театру. Стојанов не игра, већ митингује, саветује и апелује, и то у сувопарном акту де-драматизације позоришта. Театар постаје емисија вести.

Да ли је улога драмске уметности да сценски покаже како је страшно убијати жене, или да наставничко-педагошки изговори како не треба убијати жене? Колико оних који иду у позориште туче жене?

И прве критике у медијима делују збуњено пред таквом дилемом. Представа је ношена невероватном енергијом, док се једног тренутка не претвори у митинг на терену. Ако неко каже да је такав епилог разочаравајући, да ли то значи да је дошао у позориште да види како Војцек још једном убија жену? Ако се гледалац пожали да се бина и реалност поништавају као материја и анти-материја, да ли то значи да је за фемицид?

Метода технички највише личи на ону коју је Чарли Чаплин применио у последњим минутима свог Великог диктатора (1940), кад главни лик пробије оквире филмске илузије и проговори морално-дидактички.

Иако је тада изнео врло добру аргументацију, Чаплин није зауставио Други светски рат. Ни позориште не може да заустави фемициде, али стриктни закони и санкције могу.

Позориште без позоришта, то је нешто сасвим ново у позоришту.

После перипетија са резервацијом и одлуке хотела да откаже аранжман због недовршене токенизације, али ипак са позитивним расплетом, о чему ћу касније више писати, стигла сам у срце Кварнера, у мало место на острву Крку – Њивице.

До мора из Београда за пет сати лагане вожње

Крк је од Београда удаљен само 550 километара и до њега се стиже колима за свега пет до шест сати лагане вожње, одличним ауто-путем кроз Хрватску. Највеће је острво Кварнера, регије којој припадају и Црес, Раб, Лошињ и Паг, као и бројна мања острва и острвца. С копном је повезан код Ријеке од 1980. године.

Невероватан је осећај да се за тако кратко време може стићи на море. Зато је Крк идеалан и за старије људе који теже подносе дуг пут, али и за продужени викенд, посебно пред крај лета, када можете да искористите још мало сунца и пливања у мору пре јесени и дуге зиме.

Путокази дуж пута до острва Крка тако су постављени да се до одредишта може стићи и без навигације.

Природни спа под хладом чемпреса

У хотелском комплексу је све лепо организовано. Имам диван поглед на море изнад крошњи чемпреса, церова и борова. Овде има понешто за свакога – од лепих, питомих плажа до стеновитих и каменитих, као и делова на којима се купају људи са својим псима.

Главна градска плажа у Њивицама једна је од оних које имају леп прилаз обали, која стопалима пружа пријатан осећај добродошлице при уласку у море. Прекривена је финим каменчићима, малих, правилних, мозаичних облика, који не боцкају и не жуљају стопала када боси газите по њима. Не остављају ни трагове песка по ногама, а уз то је све чисто и веома уредно. За уметнике мозаика, делује као да би те каменчиће одмах могли да уграде у неки свој рад.

Прилази мору са степенастим каменим плочама имају посебан спа-ефекат. Док се сунчате у хладу чемпреса, удишете ваздух који помало подсећа на мирис из сауне. Као ароматерапија на отвореном, у споју мора и удара таласа о стене, финог ветра и мириса медитеранског биља, боровине, цера, маслина и смокава.

Док лежим у том мирису и природном хладу, не могу да не помислим колико сам била близу да све ово пропустим због оног једног хладног, аутоматизованог имејла и речи „токенизација“.

Из дана у дан мења ми се боја лица, од сивила умора до лепог, препланулог тена, а са тим се мења и моје расположење, попут ведријих боја дуге.

Све је овде подређено одмору, оном који опушта сваки живац у телу и души. На плажама се чује оно што би на мору и требало да се чује: шум таласа, када их има, поветарац, тихи разговори људи и дечја граја. Нема гласне музике, надвикивања и потребе да се борите са буком. Нико не дозива своје ближње преко целе плаже као да је сам или да је на пустом острву, нити морате да молите некога да утиша звук који ремети мир.

Некада је и наше море, Јадранско море, које је име „Сиње“ добило по својој дубокој модроплавој боји, из моје личне перспективе било можда међу најлепшим морима. По квалитету и саставу воде, свакако је у самом врху.

Крчко виногорје има чувену жлахтину, најважнију аутохтону белу сорту, од које се добија бистро вино укуса зелене јабуке. Лагано је, али за мој укус ипак помало киселкасто. Највеће виногорје ове сорте на острву, колико сам видела, налази се код Врбника.

Сансигот нисам пробала, али то је аутохтона црвена сорта, коју локално зову „твардо грозје“. Ако су на Крку ове две најпознатије аутохтоне сорте, код нас су то сигурно врхунске бела тамјаника и црвени прокупац из Александровачке жупе.

Ритам одмора у Њивицама

У Њивицама је вода баш топла, тако да сам јутарње пливање почињала у седам и остајала у води до пола девет, а после доручка настављала све до вечере. Предност је и то што поред обале има природног хлада од чемпреса.

Има доста кафеа и ресторана, једна пошта, већи маркет и три-четири тезге са сувенирима. Њивице припадају општини Омишаљ. Изнад лепо уређеног градског центра, са препознатљивим спомеником посвећеним рибару, уздижу се огромне виле и куће у медитеранском стилу које ми делују као њихово локално Дедиње. Цене у ресторанима сличне су као код нас, односно нису више.

Излети по острву: Малинска, Башка, град Крк

Обишла сам Малинску, место у којем је делом дешавала РТС-ова серија „Рањени орао“. Један дан сам се купала на чувеној плажи Башка, али нисам утврдила по чему је толико посебна, осим што је већа од већине плажа на острву.

Ако хоћете да поломите ноге и стопала и да се гибате у ходу као да сте пијани, са осећајем да вас само мали пад концентрације може оборити на крупно, врело, бело камење док покушавате да се домогнете мора, онда је Башка на Крку прави избор.

Златне су ми Њивице биле посебно тог дана, једва сам чекала да се вратим на „моју“ малу, лепу и чисту градску плажу.

Град Крк је прелеп у својој сачуваној старини, али сам га обилазила око поднева, у највећем топлотном таласу, тако да уживање није било потпуно.

Крчани су добронамерни и прави домаћини

Нигде као у овом месту и у хотелу нисам видела толико трудница, и то у поодмаклој трудноћи, као ни родитеља са бебама старим тек месец или два. Али било је и много старијих гостију. На шеталиштима и плажама говорили су се немачки, енглески, словачки, чешки, руски, мађарски, бугарски, словеначки и босански, док се српски чуо нешто ређе.

Нису сви моји пријатељи и рођаци са разумевањем гледали на одлуку да летујем у Хрватској. Многима су још жива сећања на рат из деведесетих. То не значи заборавити историју, затварати очи нити негирати да и данас постоје различита мишљења и болно непријатна искуства, већ дати себи прилику да места и људе боље упознамо.

Прошле године сам, у организацији „Србија за младе“, обилазила места и светиње Далматинског Косова, односно Косова поља у Далмацији. То искуство ми је потврдило колико је важно сопственим очима видети и упознати места која носе нашу историју, језик и културу, да бисмо их више поштовали и чували.

Крчани су добронамерни и прави домаћини. Осећала сам се добро и безбедно. Овде се може чути чакавско „ча“, упитна заменица по којој је ово наречје и добило име и која острву даје препознатљив локални печат.

Решена мистерија „токенизације“

Да довршим мистерију око „токенизације“ због које умало да останем без летовања на Крку.

Четири дана пред пут стиже ми из хотела нови имејл са насловом: „Важно: аранжман се отказује због незавршене резервације“.

Истог тренутка сам се препала. Уместо да хотел све реши током саме резервације, пар дана пред пут послали су ми накнадни, хладан имејл са сувопарним техничким захтевом: „Завршите токенизацију резервације.“ Без икаквог објашњења, то је било потпуно промашено корисничко искуство. У ери све чешћих „фишинг“ превара, помислила сам да је у питању хакерска замка и нисам желела да кликнем на тај линк.

Покушавала сам данима да добијем некога телефоном, али се јављала само снимљена порука на италијанском језику, што је још додатно појачало драму. Ипак, оног дана када је стигло отказивање, успела сам да ступим у контакт са менаџером хотела. Разјаснили смо ситуацију и резервација ми је враћена – алелуја!

Када се по страни остави лоша комуникација хотела, суштина је позитивна. У питању је релативно нова пракса која обавезује хотеле да више не чувају праве бројеве платних картица гостију у својим базама, већ да их претварају у шифроване, тзв. токене, ради заштите података. Већина нас токенизацију већ свакодневно користи када плаћамо сачуваном картицом или преко апликација за доставу, само што су банке и трговци то поједноставили језиком који просечан купац разуме: „Сачувај картицу за следећу куповину“ или „Плати једним кликом“.

Разгледница као главни сувенир, реткост у сандучету пуном рачуна

После много година, са Крка, из Њивица, послала сам неколико правих разгледница. Као некад, кад смо били мали и када се то подразумевало – као главни сувенир који шаљеш неком свом битном, као знак пажње и љубави. Стигле су после дугог путовања на адресе пријатеља, комшија и рођака чије сам кућне адресе знала.

Некад сам знала адресе свих својих битних људи. И намеравам да обновим то знање, али и обичај слања разгледница.

Лепше од свега је што су се сви подједнако обрадовали када су у поштанском сандучету, поред редовних рачуна, пронашли праву разгледницу.

Петар Божовић је говорио и о свом глумачком путу, о томе како је добијао улоге, сарадњи са Живком Николићем, филмовима Лепота порока, У име народа и Лептирица, серији „Више од игре“, монодрамама по текстовима Матије Бећковића, али и о наградама, међу којима је и Карађорђева звезда првог степена.

„Последице рата на породицу се вуку толико дуго“.

Божовић је говорио о породичној историји и последицама рата које су, како је рекао, обележиле његово детињство и живот. Његов отац био је подофицир и након повратка из немачког логора завршио је на Голом отоку. На Голом отоку био је и његов стриц, као и други чланови породице.

„А схватио сам да, у ствари, у рату је лакше: или погинеш, или преживиш са неком раном или нешто, и на томе се заврши. А последице рата на породицу и остало, оне се вуку толико дуго да је то неумесно, стварно“, рекао је Божовић.

После смрти мајке, које се, како је рекао, не сећа, Божовић је са братом доспео у дом за ратну сирочад на Сењаку. Одатле су га узеле бака и њена сестра, коју су сви звали тетка Вида, и одвеле га у село Бабља код Колашина.

Управо тај период памти као један од најлепших делова свог детињства.

„Ту проживим најлепше време, и ту доживим и школу, не само основну до седмог разреда, него и васпитање каквог више нема, нажалост“, испричао је глумац.

Тетка Вида, према његовом сведочењу, имала је петорицу браће, а њен живот био је обележен ратовима и губицима. Како је Божовић говорио, током различитих ратова њена браћа су гинула, а она је подизала децу.

Та породична историја, као и живот на селу, снажно су утицали на његово формирање.

На питање новинара шта га је формирало, Божовић је одговорио: „Село.“

Говорећи о одрастању на селу, нагласио је значај непосредног живота са природом.

„Најважније је што човек живи са природом. А природа је највеће мерило човекових способности, бар за сада, док не измислимо новог човека и ове лудости које ће уништити свет“, рекао је.

Од Колашина до Београда

У разговору се присетио и одласка у Београд. Тетка Вида је, како је испричао, отишла у Америку, а Божовић је у једном тренутку кренуо према Београду.

Пре тога је завршио основну школу са врло добрим успехом, али је желео да буде одличан. Наставници је рекао да жели да одговара за одличну оцену. Био је, како је испричао, међу двојицом најбољих ученика у Колашину.

Посебно се сећа наставнице српског језика Милке Хаџић и две библиотеке у Колашину.

Када га је наставница питала постоји ли књига коју није прочитао, одговорио је: „Има, наставнице, Достојевски који ме чекао у Београду, ваљда.“

Када је потом добио одличан успех, послао је телеграм тетки. Она је вест пренела куми Јелици, а разговор се, како је Божовић испричао, чуо преко села. Та прича касније је постала и тема једне радио-емисије.

„И тако сам ти ја почео“, рекао је Божовић.

Париз, повратак и ноћи на Калемегдану

Божовић је желео да упише позоришну академију, али му је отац рекао да може да упише војну академију. Потом је, по очевој жељи, уписао права, али је од те идеје убрзо одустао.

Са пријатељем је покушао да оде у Париз. План је био да раде и студирају, али посла није било. Њих двојица су, како је испричао, завршили на отирачу једне куће.

Тада му је једна Францускиња поставила питање које је, по његовим речима, можда одредило његов живот: „Шта ви овде радите?“

Божовић је одлучио да се врати у Београд. Повратак, међутим, није донео решење проблема. Како је испричао, био је избачен из куће, док је његов отац већ био слаб након искуства у логору.

У једном тренутку нашао се на улици.

„Био је топли октобар, ја сам у улици Страхињића Бана кренуо ка Калемегдану и легао на клупу“, испричао је. Убрзо је схватио да је и на Калемегдану хладно, па је наставио да шета.

Следеће ноћи отишао је на железничку станицу, где су људи који су долазили на пијацу спавали на картону. У пет ујутру долазио је полицајац и будио их.

Божовић је говорио о том периоду без улепшавања, али и са дозом хумора која се провлачила кроз цео разговор.

Паралелно са таквим животом, похађао је предавања на Филолошком факултету, а потом и академију. Касније је, како је рекао, добио очево поверење и почео да добија његову помоћ.

Једно време радио је у БИГЗ-у, где је ноћу радио на колорисању разгледница. Рад је трајао целе ноћи, а ујутру је одлазио на предавања.

Од „Више од игре“ до Жоржа

Говорећи о својим улогама, Божовић се присетио серије „Више од игре“, коју је снимао 1975. године. Како је рекао, тада су били дебитанти, а писац је био Слободан Стојановић.

Серија је, како је испричао, оставила снажан траг и у тадашњој публици, а он се присетио и податка који му је једна Дубровкиња рекла о његовој популарности.

Посебно место у његовој каријери заузима сарадња са редитељем Живком Николићем.

За улогу Жоржа у Лепоти порока, Божовић каже да је већ током припрема почео да улази у лик. Са костимографкињом Дивном Јовановић отишао је у робну кућу и изабрао одело, шешир и остале детаље.

„Кад сам то обукао, већ сам био у улози“, рекао је.

За Божовића Жорж није само комичан лик. Он га види као карактер који је кроз комедију приказао одређени морални образац.

„А само ако погледате, анализирате, то је невиђена хуља. Његов однос према жени, деца га не познају, његов однос према куму, према куми, према кумству, морал, држава...“, рекао је Божовић.

Говорио је и о филму У име народа, наводећи да је лик који је играо био познат у Никшићу и да га је доживљавао као прототип одређеног друштва. Присетио се и премијере у Пули и реакција које су, по његовим речима, изостале.

„Глумац мора да се снађе у свакој ситуацији“

На почетку разговора Божовић је испричао и анегдоту о телефону који му је зазвонио док је примао Нушићеву награду. Имао је, како је рекао, два сата паузе од снимања како би примио награду.

Телефон је зазвонио, он га је извадио и одговорио.

„Па где си нашао сад да ме зовеш кад примам Нушићеву награду?“, рекао је тада, после чега је публика почела да се смеје.

„Ето, користио сам то да некако пребацим себи у прилог, што глумац мора да се снађе у свакој ситуацији“, објаснио је.

Говорећи о самом глумачком занату, рекао је да су пробе кључне, али и да глумац не треба непрестано да размишља о улози.

Као млад глумац, испричао је, правио је грешку јер је мислио да ће се боље припремити ако стално размишља о улози. Касније је схватио да је боље нормално живети и радити, а потом изаћи на сцену.

„А кад нормално живиш и нормално радиш, имаш већ завршену улогу, само изађеш“, рекао је.

Лептирица и питање шта је глума

Божовић је говорио и о улози у Лептирици Ђорђа Кадијевића. Како је рекао, Кадијевић му је био наклоњен, а касније је филм стекао статус који није очекивао.

Истакао је да је филм уврштен међу европске хорор-драме, наглашавајући да је реч о делу домаћег писца, редитеља и глумаца.

За њега је глума тесно повезана са посматрањем људи. На питање шта је глума и да ли свако може да буде глумац, одговорио је да у сваком човеку постоји нешто од тога.

„Имитација је први степен“, рекао је Божовић.

Присетио се и да је као дете волео да имитира људе, али да се то у његовој породици радило само у кругу породице.

Матија Бећковић и језик народа

Божовић је говорио и о монодрамама заснованим на поезији Матије Бећковића. Испричао је како је добио Бећковићеву књигу, читао је и касније драматизовао материјал.

Када је завршио текст, позвао је Бећковића на разговор. Потом је у СКЦ-у извео оно што је припремио.

Према његовим речима, Бећковић се смејао док га је слушао, а тако је и почела њихова сарадња.

На питање која му је Бећковићева песма најлепша, одговорио је: „Вера Павладољска“.

Божовић је објаснио и да је одрастао уз српску народну, јуначку песму, као и уз породичну историју и васпитање тетке Виде.

„Ја сам одрастао на српској народној пјесми, јуначкој. И то ме је опредељило у животу, као и васпитање моје тетке Виде, и историја наше породице, и све заједно“, рекао је Петар Божовић.

„Човек је за себе остао највећа тајна“

Божовић је глумачки позив објаснио кроз однос према човеку.

„Мораш, мислим, ти си критичко биће само по себи. Ако се бавиш човеком највише, човек је за себе остао највећа тајна“, рекао је глумац.

Према његовим речима, глумац је истовремено и инструмент на којем изводи оно што ствара, а људе из историје и њихове карактере публика препознаје кроз сопствено искуство.

„Зато је позориште највећа, као што је човек највећа тајна за себе“, рекао је.

У том делу разговора осврнуо се и на однос људи према мобилним телефонима. Рекао је да су телефони постали својеврсни фетиш и описивао људе који ходају гледајући у екран.

„Бановић Страхиња“, улога коју није добио

Божовић се присетио и улоге коју није добио – Бановића Страхиње.

Према његовим речима, Саша Петровић му је рекао: „Петре, ја не видим никог осим вас за ту улогу.“

Међутим, улогу је на крају добио Франко Неро.

Божовић каже да му није жао што он није играо Бановића Страхињу, већ му је жао што, како је оценио, филм није добар.

У разговору је потом отворио и питање тумачења „Бановића Страхиње“ и односа према српској култури и књижевности. Испричао је и разговор са познаником из Загреба, коме је цитирао почетак народне песме „Бановић Страхиња“.

„Неко бејаше Страхињићу Бане, бејаше Бане у маленој Бањској, у маленој Бањској, крај Косова“, рекао је Божовић.

Награде, Карађорђева звезда и однос према власти

Један део разговора био је посвећен и наградама. Божовић је недавно добио Карађорђеву звезду првог степена. Говорио је о реакцијама колега и о томе да му је Милош Јездић честитао.

На питање о друштвеним поделама и политичком контексту, Божовић је рекао да је увек био за студенте и да је имао три индекса.

Предложио је да студенти сваке две године преиспитују резултате власти.

„Ја бих увео правило да сваке две године изађу студенти и проветре све ове успехе постигнуте власти, која нормално себе и хвали. Да просто проветре, да виде шта је било, шта није било“, рекао је глумац.

У разговору је поменуо и то да му је неко рекао да ће гласати за Александра Вучића, на шта је одговорио да то није тачно. Говорећи о додели Карађорђеве звезде, рекао је да му је драго што је награду добио у мирнодопском времену.

„Нека тако и остане, нек Бог да да је у мирнодопском“, рекао је Божовић.

Разговор се потом вратио на глуму, улоге и Ђорђа Кадијевића.

За Божовића је Лептирица пример домаћег филма који је добио шири значај, док је глумачки позив повезао са способношћу да се посматрају људи, њихови карактери и понашање.

Од детињства у дому за ратну сирочад, преко живота на селу, Колашина, Београда, Париза, Калемегдана и железничке станице, до великих сцена и филмских улога, Божовић је у разговору говорио о путу који је, како је сам рекао на почетку, почео у животним околностима које му нису биле наклоњене.

А на питање шта је суштина глумачког позива, одговор је тражио управо у човеку – у његовој способности да посматра, препозна, имитира и разуме другог.

„Човек је за себе остао највећа тајна“, рекао је Петар Божовић.

Истраживање, које је обухватило скоро хиљаду испитаника, показало је да постоји значајна веза између уживања у горким укусима и склоности ка такозваним мрачним цртама личности. Учесници су прво оцењивали колико воле намирнице из четири категорије укуса – слатке, слане, киселе и горке, а затим су попуњавали упитнике који мере макијавелизам (склоност манипулацији), нарцизам (претерана самозаокупљеност), психопатију (недостатак емпатије) и свакодневни садизам (уживање у туђој патњи). Резултати су били јасни: склоност ка горком показала се као најснажнији показатељ за све наведене особине.

Корелација, не узрочност

Кључно је разумети да ова студија указује на корелацију, а не на узрочну везу. Другим речима, то што неко воли горку храну не значи да га је она учинила безосећајним, нити да ће промена наруџбине у кафићу променити нечији карактер.

Аутори студије, Саглоглу и Грајтемајер, понудили су објашњење. Они сматрају да би заједнички именитељ могла да буде општа толеранција на непријатне или аверзивне сензације. Особа која лакше подноси горчину на језику можда, одвојено од тога, лакше подноси и тешке социјалне интеракције или има смањену осетљивост на туђу патњу. У прилог опрезу иду и каснија истраживања.

Студија у којој су анкетирани студенти са Ролинс колеџа из 2017. године, иако спроведена на малом узорку од 40 учесника, није успела да понови налазе о вези између горког укуса и психопатије. С друге стране, један свеобухватни систематски преглед 24 различите студије из ове области потврдио је да веза између склоности ка горком и антисоцијалних особина и даље постоји, али су и сами аутори позвали на додатна истраживања са стандардизованим методама.

Генетика као кључни фактор

Новија истраживања нуде потпуно другачију перспективу која се удаљава од психологије и залази у поље генетике. Студија спроведена на Универзитету Нортвестерн сугерише да склоност ка црној кафи можда уопште није повезана са карактером, већ са начином на који наше тело обрађује кофеин. Истраживачи су открили да особе са специфичном генетском варијантом која омогућава бржи метаболизам кофеина имају већу вероватноћу да пију кафу без млека и шећера.

Објашњење је логично: ове особе науче да повезују природну горчину кафе са њеним брзим и снажним стимулативним ефектом. Пошто тај ефекат код њих краће траје, они теже да пију више кафе како би одржали ниво будности, а временом развијају толеранцију, па чак и љубав према интензивном, горком укусу који асоцирају са жељеном дозом енергије.

На крају,изгледа да је наша палета укуса обликована сложеном интеракцијом генетике, психологије, културе и личних искустава. Многи укуси, попут пива, вина или љутих папричица, у почетку су непријатни, али временом постају стечени и вољени кроз поновно излагање и социјални контекст.

Посматрати нечију комплексну личност на основу тога да ли додаје шећер у кафу представља забавно, али и претерано поједностављено тумачење науке која је и сама још увек у потрази за коначним одговорима.

У њему се често могу видети студенткиње, а понекад и жене нешто зрелијег доба, са фластерима на носевима и подочњацима који се помаљају испод хируршке маске. 

Јер јужнокорејски главни град је – што је већ познато и међу онима који нису посебно заинтересовани за Далеки исток –  светска престоница естетске или корективне хирургије, у којој је захват на лицу уобичајена и широко распрострањена пракса, те магнет за стране медицинске туристе.

То је посебно приметно у кварту Гагнам јер се у њему налазе бројне мале клинике, сматра се – више од пет стотина, које нуде услуге естетске хирургије и скупа са произвођачима козметике испуњавају тротоаре, подземне пролазе и простор унутар железничке станице својим рекламним постерима. 

Источноазијски идеал лепоте

Мада се, као и другде у свету, и у Јужној Кореји пуно клијената тих медицинских институција под скалпел упућују да би направили пуније усне, обавили затезање лица или уклонили боре, у тој земљи су, заправо, најпопуларнији захвати на капцима и носу.

Ово стога што Кореанци, као и други народи Источне Азије, имају тзв. једноструке капке (равне капке без набора) и спљоштен нос, те се белцима диве због њихових „двоструких" капака и „високог" носа – источњачко лице с тим западњачким карактеристикама постало је идеал лепоте на савременом Далеком истоку, идеал који се настоји остварити кроз вештачке захвате.

То су и најчешће естетске интервенције посебно међу младима, пошто они, наравно, немају проблем бора или опуштене коже који муче старије генерације. 

Даље, како становници Источне Азије често имају и крупне јагодичне кости и округло лице, популарни су и естетски захвати којима се умањивањем тих и виличних костију те елиминацијом меснатих задебљања у дну образа, формира уже, издужено лице, које важи за лепше од широког, овалног.

Они тамнијег тена посећују клинике да би покушали да избеле кожу јер је у прошлости светла кожа у Источној Азији била симбол префињености и припадности племству, те се и данас сматра важном димензијом лепоте.

Шампиони естетске хирургије

Република Кореја има највећи број козметичких оперативних захвата по глави становника – око 13,5 интервенција на хиљаду становника. Свака четврта естетска операција на планети обави се у тој држави, познатој и под називом „Земља јутарњег мира“. У складу с тим, Јужна Кореја пропорционално има и највише естетских хирурга у односу на популацију.

Да та земља са око 51 милиона становника јужно од 38. паралеле на Корејском полуострву заузима светски хирушки трон, односно, да су корективне интервенције на лицу у њој масовна појава, је нешто што само по себи захтева објашњење. 

Иза тог феномена, поред релативно доброг стандарда који материјално омогућава практиковање пластичне хирургије, налази се уврежена друштвена перцепција да су козметичке операције прихватљиве и нормалне, односно, пожељне.

У Јужној Кореји оне су чест предмет разговора ђака, расправа и размене информација на друштвеним мрежама – оне су тако уобичајени део живота да родитељи својој деци поклањају те операције као награде за завршену средњу школу или успех на пријемном испиту за упис на факултете, а студенти раде да би зарадили за свој жељени захват.

Истраживања показују да се између четвртине и трећине младих Корејки у позним тинејџерским и двадесетим годинама живота које су укључене у студије о преваленцији пластичних захвата изјашњавају да су се подвргле једној или више естетских операција. Оне су то, по сопственом сведочењу, учиниле да би биле лепше и стекле самопоуздање. 

Тај проценат је још виши за студенткиње. Истраживање Министарства здравља и социјалне заштите из 2003. године показало је да је чак 52 одсто девојака које су похађале универзитет у Јужној Кореји у то време било искусило корективну хирурушку интервенцију. 

Мада у осетно мањем проценту од жена, у Јужној Кореји све је више и младих мушкараца који се подвргавају естетским хируршким захватима како би били привлачнији и имали предност при запошљавању. 

Узроци нормализације естетских операција

Схватање да је интервенција скалпелом нешто што је уобичајено и пожељно, а не израз незрелости или комплекса, сматрају социолози, последица је друштвеног притиска, па и дискриминације на основу изгледа из последњих неколико деценија. 

Предност при запошљавању

Конкретно, реч је о раширеној перцепцији да је за добру каријеру и успех у животу у условима велике конкуренције неопходан леп, уредан изглед. С тим у вези, многи у Јужној Кореји истичу чињеницу да тамошње компаније од кандидата за запослење траже да, у склопу своје биографије, на увид поднесу слику и податке о висини и тежини. 

И заиста, и интервјуи који су део научних истраживања показују да већина младих корејских испитаника који су доживели пластичну операцију усмерену на унапређење изгледа или исту планирају од ње очекују позитиван ефекат када је у питању запошљавање.

Наводе да су чули од људи који раде у кадровским одељењима компанија да је изглед битан фактор у доношењу одлуке о томе кога да ангажују и да су имали прилике да се увере да људи који добро изгледају имају предност у запошљавању, додељивању пожељних радних задатака и разних привилегија. 

Наиме, када је у питању кадровска политика, у Јужној Кореји привлачан физички изглед се повезује са врлинама као што су вредноћа, интелигенција, прилагодљивост околини и компетентност, док се неправилне црте лице, бубуљице, ожиљци или гојазност доживљавају као показатељ немара, лењости и небриге за мишљење других.

Не треба заборавити ни то да су службеници који одлучују о запошљавању нових радника најчешће мушкарци, те да они више или мање свесно преферирају присуство жена пријатног изгледа на радном месту.  

Заједљивост жена и славне иличности

Поред проблема запошљавања, има и оних који истичу склоност корејских жена да коментаришу туђ изглед, квалитет коже и телесну тежину као нешто што младе мотивише на посету пластичном хирургу.

Посебно снажан утицај на њих, наравно, имају јавне личности – певачице и глумци, који диктирају трендове у моди и физичком изгледу. А он је, када су у питању јужнокорејски идоли, најчешће беспрекоран, па чак и нестваран.

Отуд, обични тинејџери и студенти масовно настоје да их опонашају, због чега, између осталог, и својевољно стају у ред у бројним и врло профитабилним хируршким ординацијама. Другим речима, јавне личности су често разлог зашто многи млади у Јужној Кореји осећају незадовољство сопственим изгледом – чињеница коју су потврдиле и психолошке студије. 

Куриозитет је и то да познати у Кореји не само да рутински иду на естетске операције, већ умеју и да од тога направе бизнисис. То је, рецимо, учинила женска поп група „Сикс бомб", која је 2017. године снимила две песме и видео-клипа који су практично документовали пут четири чланице на хирушки сто и њихову физичку трансформацију – хитови су прикладно били названи Постати лепа: пре и Постати лепа: после (операције).  

Прилика за удају

Такође, јужнокорејски родитељи, посебно, мајке су протеклих деценија биле склоне мишљењу да њихове ћерке треба да изврше корективне захвате како би увећале шансу за брак. Примера ради, истраживање из 2015. године је показало је да чак две трећине корејских испитаница сматра да је оправдано да се жене оперишу како би осигурале брак.

Ипак, последњих година у Јужној Кореји брачна заједница и рађање деце се више не сматрају апсолутном обавезом за жену, те расте индивидуалистички феминистички покрет који одбацује традиционалне стеге, међу којима и схватање да жена треба да буде (беспрекорно) лепа. Тако се развија и противтежа или отпор колективној пресији која девојке тера под хируршки нож и присиљава их на дијету и опсесивну негу коже и косе.

Физиогномика и расне теорије

Овде треба додати и да историчари корене тенденције у корејском друштву да се изгледу придаје необично велика важност виде у древној источноазијској пракси гатања на основу црта и израза лица (стручно, физиогномика), по којој се анализом физиономије може одредити не само тип личности, односно, карактер и способност особе, већ и прозрети или предвидети степен њене успешности у послу и љубави у будућности. 

Неки чак сматрају да је на друштвену атмосферу у том аспекту утицај имала и вишедеценијска јапанска окупација из прве половине 20. века, током које су освајачи кроз штампу промовисали квазинаучну теорију расне хијерархије засновану на физиогномици, по којој одређени типови лица указују на интелигенцију и племенитост, а други на злобу и склоност криминалу. Они су то чинили како би оправдали стварање фото архиве бораца за независност Кореје и исте прогласили за биолошки инфериорне.  

Естетска хирургија као мега бизнис

Интересантно је да они у Кореји који естетске захвате желе да прикажу или објасне у позитивном светлу, уместо друштвене присиле, односно, утицаја компанија и индустрије забаве, наглашавају да су Кореанци склони измени личног описа зато што сматрају да је лепота плод који се стиче трудом и неговањем, а не поклон који се просто добија рођењем.

С друге стране, критичари, осим на капиталистичко рекламоауторско окружење, у којем крупне компаније троше милионе да јужнокорејске градове облепе у постере са савршеним лицима те друштвене мреже и телевизије засите оперисаним луткцама, упиру прстом и на недостатак самопоштовања код појединаца који капитулирају пред тим диктатом савременог меркантилистичког, конзумерског друштва.

Они такође истичу менталну патњу коју изазива немоћ људи да прихвате себе таквим каквим јесу и иронију да пуно јужнокорејских девојака личе једна на другу као да су изашле из истог калупа управо стога што су прошле исте хируршке процедуре.

Како било, у савременој Републици Кореји естетска хирургија је огроман бизнис који доноси баснослован новац – у 2026. приход који ће бити остварен у тој бранши процењује се на око 3,4 милијарде долара, а економисти предвиђају да би та цифра до 2035. могла да се увећа четири пута. 

Ако се урачунају и неинвазивне методе попут убризгавања ботокса, у Земљи јутарњег мира се годишње просечно обави око 1,2 милиона естетских захвата. Последњих деценија њу посећују хорде страних медицинских туриста, нарочито држављани суседних Кине и Јапана, жељни дерматолошких третмана и јефтиних и квалитетних корективних захвата.

Током 2024. године чак 233.000 странаца је обавило естетску операцију у Јужној Кореји (Ако се томе додају они који су имали дерматолошке третмане, онда се последњих пар година број медицинских туриста из иностранства у Јужној Кореји креће између 1,1 и два милиона).

Необични друштвени феномени

Квалитет, међутим, није увек загарантован. Управо стога што је реч о уносном послу, у Јужној Кореји постоји и криминал везан за хирушке ординације и естетске захвате.

Реч је о тзв. „фантомским докторима", неквалификованим особама које се лажно издају за пластичног хирурга како би зајашили талас велике потражње и попунили своје џепове, и нелегалним естетским операцијама које врше медицински радници попут зубара, који су далеко од тога да имају потребно знање и дозволу за ту врсту рада.

Опсесија изгледом и склоност инжењерији лица у Јужној Кореји, и шире у Источној Азији, изродили су и друге фасцинантне феномене. Ту је, на пример, неочекивани проблем који су искусиле јужнокорејске имиграционе власти – отказивање система софтверске идентификације при изласку из земље, који је требало да смањи терет радника те службе аутоматским препознавањем лица особа чије су фотографије биле снимљене на уласку.

Тамошњи медији јављали су о серији застоја и истрага на граничним испоставама на аеродромима јер би страни држављани, услед промене личног описа проузрокованог естетском операцијам или отеклина насталих због хируршких захвата, постали непрепознатљиви за безбедносни систем. Проблем је решен увођењем праксе издавања потврда о извршеној хирушкој интервенцији, које садрже краћи опис захвата, а понекад и фотографије субјекта пре и после операције.

Како год у психичком или моралном смислу вредновали заокупљеност јужнокорејских грађана физичким изгледом, њихову приврженост хируршким интервенцијама и уопште индустрију лепоте у тој земљи, несумњиво је да све побројано представља особеност савременог корејског друштва и важан сегмент тамошње економије.

„Ми заиста функционишемо као једна велика породица. Гурамо напред једни друге из дана у дан, и некако свака медаља коју неко од наших другара донесе са међународних такмичења видимо је као своју“, каже Доситеј Јовановић, ученик трећег разреда Математичке гимназије.

„Математичка гимназија је стварно школа у којој сам ја уживао ове три године уживаћу још једну, и остаћу са најлепшим успоменама о овој великој породици. Дозволила ми је да се разотркијем не само као физичар и математичар, него као певач и као сликар“, истиче Никола Кочовић, матурант.

За директорку школе, посвећеност целе заједнице и свих запослених, пресудна је за успех Математичке гимназије.

„Да схватимо колико је образовање битно. Да је образовање најважнији корак да једно друштво напредује. Да се више новца улаже у науку, да децу мотивишемо да остану на путу науке и да своје знање искористе за опште добро да свет буде бољи“, наглашава директорка Математичке гимназије, Маријана Катић.

Математичка гимназија, једина у Србији, окупља ђаке из целе земље. Зато и на дан јубилеја подсећају даје за безбедан боравак и даљи развој математичара неопходно је да гимназија добије ученички дом.

Међутим, девојка му је „двоструко“ помогла да дође до победе и милион динара, рекавши му да је дан пред његово учешће у квизу срела Душана Мацуру, што је такмичара навело да то протумачи као знак и изабере управо понуду која је стигла од Душана.

Беспрекорним наступом, Никола је надиграо четворицу Трагача, а освојену суму решио да потроши тако што ће частити девојку путовањем.

Срећу је ове суботе окушао и Славко Ћурчић из Новог Сада, који је својим аутфитом одушевио присутне изазвавши поређења са Жарком Стевановићем. Ипак, није му пошло за руком да победи свих петоро Трагача и освоји новац.

Ту је био и Ђорђе Николић, родом из Пожеге чија песма упућена Милици није била довољна за тријумф над четворо Трагача, али је након пораза расположено, на питање водитеља „шта сада“ ипак одговорио са: „Ништа, идемо кући певајући“.

Једина дама међу овонедељном екипом такмичара, Јелена Анђелковић из Београда, покушала је такође да се избори са четворо Трагача за износ од 800.000, али јој је низ грешака одузео превише времена што је Трагачима осигурало победу.

„Ми смо већ четврти пут на Стрит фуд фестивалу у Земуну и стварно су људи одушевљени. Посетиоцима се највише допада, у принципу оно што је нама најближе, да је нешто поховано, јако, велико, да могу да се наједу“, каже Александра Шабанај са штанда „Суши фекторија“.

Тексашки бургер поједе се у сласт за неколико минута, а припрема меса траје сатима.

„Добри комади меса који се тешко налазе, да се лепо обраде, зачине и после је све до смокера где се месо дими сатима од осам до 12, 13 сати“, објашњава Марин Рудић са штанда „Ми у дим верујемо“.

Како ми према њој, тако и она према нама. Деценије небриге о природи промениле су нам климу и учиниле је тешко подношљивом за живот на свим меридијанима.

Заштита животне средине је зато задатак сваког од нас. Овде се рециклирају лименке јер се алуминијум може бесконачно пута рециклирати, а добар је материјал за уметнички рад.

„Желимо да скренемо пажњу са стрит артистима који осликавају на лицу места колико на један креативан начин може лименка да се употеби и колико треба размишљати о томе свакодневно да је важно да такву врсту амбалаже треба одлагати и продужавати јој даље живот“, наглашава Љиљана Вукотић.

Земунским кејом овог викенда можете прошетати, уживати у друштву породице и пријатеља и у пријатно топлом септембарском времену.

Иако није успео да обори сопствени рекорд из 2023. године, када је у Кикинду донео горостаса од 865,5 килограма, мађарски произвођач задовољан је успехом и најављује још боље резултате.

Припреме за нове рекорде

„Највише се припремамо за наредну годину, пошто смо дошли до сазнања како да сачувамо плод и да му омогућимо добар раст, до новог рекорда у тежини“, најављује Тибор Кокаји.

У категорији најдужих тикава, прво место припало је Душану Јанкову из Чуруга за плод дугачак 275 центиметара. Искусни магистар фитофармације успео је да се избори са веома захтевном годином.

„Треба вам мотивације, знања, искуства... Треба и новца уложити, али не превише и треба мало да се сложе коцкице’’, каже Душан Јанков.

Салчићи и штрудла с маком

У међувремену док су се чекали резултати, десетине хиљада посетилаца имало је прилику да осети чари Банатског фруштука и бројних других пратећих програма.

„Највеће интересовање влада за салчићима, тако да смо их направили и донели у великим количинама, као и погачице са салом. Штрудле су се тражиле са маком“, наводи Драгиња Недин из Новог Милошева.

И док такмичари већ праве рачунице и стратегије за наредну годину, посетиоци су своју рачуницу већ завршили – у корист празника за сва чула.

У једном углу је 64-годишњи Круз на насловној страни Џи-Кјуа (GQ), првој коју је снимио за тај магазин после 20 година. Позира у раскопчаној кошуљи, једном руком пролази кроз разбарушену косу, док другом држи копчу каиша. Другим речима, овде игра улогу секси Тома Круза.

Упркос уложеном труду, али и чињеници да је својевремено био проглашен за најсексепилнијег мушкарца на свету, интернет – место на којем је иначе готово немогуће постићи сагласност о било чему – овога пута готово је једнодушан: резултат је све само не секси.

„Никада нећу поделити насловницу ‘Џи-Кјуа’ са Томом Крузом јер имам саосећања према другим људима“, гласи један од коментара на Инстаграму магазина. „Какве сам страхоте починио да би ми ово завршило у алгоритму“, пита се други корисник.

Неки су Крузу наденули и надимак „unc“ – скраћено од енглеског uncle, односно „ујак“ или „стриц“, што се у интернетском сленгу користи за некога ко је остарио, више није у току или се очигледно труди да остане релевантан.

Тек шести мушкарац на насловници Вога

У другом углу је 39-годишњи Мајкл Б. Џордан, који дебитује на насловној страни Вога. Он је тек шести мушкарац који је сам добио насловницу тог магазина.

Џордан лежи и смеје се на постељи од цвећа, док му је сако раскопчан тако да открива његове бројне, бројне трбушњаке и део десне брадавице.

Већина коментара на интернету спада у категорију садржаја који није баш препоручљиво отварати на радном месту. Један од пристојнијих гласи: „Желим да будем цвет.“

Две насловнице појавиле су се у тренутку када мушкост све чешће доминира медијским насловима и јавним расправама. Од токсичне мушкости, преко „луксмаксинга“ – опсесивног настојања да се физички изглед доведе до максимума – до перформативних мушкараца, разговор све више подстиче забринутост због „маносфере“ и питања шта данас заправо значи бити мушкарац и како би тај мушкарац требало да изгледа.

Како изгледа секси и мужеван мушкарац

Круз је беби-бумер. Џордан је миленијалац. И обојица су, свако на свој начин, додатно распламсала расправу о мушкости.

Др Ешли Морган, која се бави проучавањем мушкости на Универзитету Кардиф Метрополитен, каже да, иако постоји „огроман распон различитих мушкости“, пажња јавности обично остаје усмерена на један тип – белог мушкарца патријарха.

„То је оно што Круз продаје на овој насловници“, каже Морганова.

Џордан, насупрот томе, према њеним речима, „представља читав распон мушкости, укључујући и идеје о црначкој мушкости“.

„Он носи одело, али фотографија је веома сугестивна. Његова насловница универзалније је привлачна мушкарцима, женама и другима“, наводи Морганова.

За Ендруа Гроувса, директора Архива мушке моде на Универзитету Вестминстер, разлика између две фотографије јасно се види и кроз моду.

„Све на Крузовој фотографији конструисано је тако да делује секси, али некако ипак није“, каже Гроувс.

„Крузу је дата одећа, а не мода. Изношена кошуља и старе ‘левиске’ припадају мушком језику рада и физичког труда. Џордану су дозвољени мода, украси, накит и нежност. Његова мушкост конструисана је кроз много шири скуп кодова“, објашњава Гроувс.

Када је Адам Бајдави прошле године именован за новог уредника Џи-Кјуа, рекао је да жели да врати магазин на „место које му с правом припада као Северњачи мушкости“ и најавио да ће Џи-Кју поново бити „магазин за мушкарце и о мушкарцима“.

На његовој првој насловници, у септембру, нашао се глумац Џереми Стронг у дуксерици, са челичним луком за стреличарство у рукама.

Тај избор у великој мери наставио је правац који је зацртао Бајдавијев претходник Вил Велч. Једно од најпопуларнијих издања током његовог мандата било је оно из 2019. године, посвећено „новој мушкости“, на чијој је насловници Фарел Вилијамс носио капут који је подсећао на хаљину.

Годину дана касније, Хари Стајлс појавио се на насловној страни Вога у хаљини.

Шест година касније, Стајлс је своје препознатљиве светлуцаве комбинезоне на светској турнеји заменио оделима и краватама, док Трампов МАГА покрет снажно подржавају технолошки моћници и модел мушкости који велича традиционални патријархат.

Алона Пардо, која је раније била кустоскиња изложбе у лондонском Барбикану посвећене истраживању мушкости у фотографији, сматра да две нове насловнице показују „како медији настављају да кодификују и учвршћују нормативне идеале мушкости“.

Посебно је, каже Пардова, редуктивна слика Тома Круза који као да пркоси старењу, јер учвршћује „стандард према којем је вредност мушкарца повезана са физичком снагом и непрекидном доминацијом“.

Џеса Криспин, ауторка књиге Шта није у реду са мушкарцима, сматра да Крузова насловница одражава његову садашњу улогу „тате Холивуда“.

У интервјуу који прати фотографије Круз говори о томе како младе глумце подучава да се снађу у филмској индустрији. Између осталог, глумцу Глену Пауелу дао је шесточасовни инструктивни филм.

„То је веома традиционална мушка улога – мушкарац као старатељ“, каже Криспинова.

Џорданову насловницу, коју описује као „питому“, пореди са Керијем Грантом – „мужеван, са смислом за хумор и, заправо, без ичег нарочито револуционарног“.

За Пардову су, међутим, обе насловнице разочаравајуће. Коришћењем визуелног језика мужевности и сексуалне снаге, сматра она, обе поново успостављају „традиционални патријархални ауторитет“.

Посматране у контексту друштвених покрета попут #MeToo, ове фотографије, према њеним речима, „функционишу као реакционарни покушај успостављања мушке солидарности“ и на крају поново потврђују „традиционални патријархални ауторитет у директној супротности са покретима који доводе у питање системске односе моћи“.

„Ту су што појединачни одевни предмети, али имамо и комплете народних ношња, са Косова и Мтеохије, из Бора, затим из Хрватске, из Војводине... Осим тога имамо и градску одећу, имамо венчанице, џубе, фрак, мушке и слично. Затим, предмете које су красили домаћинство, попут гоблена, које су жене некада везле имамо и сачувану сламарицу која је прикупљења током истраживања у Заплању“, истакла је ауторка изложбе, Мирјана Крагуљац Илић.

Посебно место на изложби припада и дародавцима, чија је одлука да део породичног наслеђа поклоне Музеју од великог значаја за очување културног наслеђа.

„Већина наших дародавца је пожелела да предмет поклони музеју у знак сећања на времена које су прошле. Ови сви предмети су трагови прошлости. Посао нас кустоса је да проучавајући ту прошлост, комбинујући је са другим историјским и архивским изворима у ствари дамо нека тумачења о културним феноменима наше културе“, додаје ауторка изложбе.

Изложба „Трагови“ биће отворена у Етнографском музеју у Београду до 15. новембра 2026. године.

„Трудимо се свакако да у сваком тренутку своје каријере направимо неки искорак, да људима буде интересантно, да нама буде интересантно пре свега“, каже Ђурђевић.

На концерту ће се чути најпознатије песме „Неверних беба“ у новим аранжманима, али и нумере које годинама нису биле део концертног репертоара. Избор је, објашњава Ђурђевић, делом направљен и на основу комуникације са публиком на друштвеним мрежама.

„Тачно смо видели које су песме остале у бекграунду и сад хоћемо да их вратимо, зато што за 33 године каријере и осам албума имамо неке велике и дивне песме које никад нисмо свирали. Сад је идеална прилика“, наводи фронтмен „Неверних беба“.

Посебно место у каријери групе има песма Двоје, која већ три деценије остаје једна од најпрепознатљивијих нумера бенда. Ђурђевић каже да у тренутку када је настала није могао да наслути колико ће дуго трајати.

„Не може то човек да зна кад пише песму“, каже Ђурђевић. Објашњава да песме пише ослањајући се на интуицију и личне емоције, као и да су многе од њих настале из стварних животних прича.

Међу песмама које су, како каже, „надживеле време и тренутак у ком су писане“ издваја Тужну песму, Двоје и Кућу за спас. Подсећа и да је Двоје уврштена међу 50 најбољих љубавних песама бивше Југославије.

На концерту 2. октобра бенду ће се придружити Ивана, са којом „Неверне бебе“ имају дует Твоје очи, док име другог госта не желе да откривају.

„Имаћемо још једног ексклузивног госта који ће се појавити само на лицу места, нећемо га најављивати, али ће бити огромно изненађење“, најављује Ђурђевић.

После више од три деценије каријере, највећа мотивација, каже, остаје реакција публике и могућност да музиком у истом концерту изазову и снажну енергију и емоцију.

„После толико година, стварно ми је то највећа сатисфакција и мотивација за каријеру“, закључује Милан Ђурђевић, на крају гостовања у Јутарњем програму. 

Сет има 1.911 делова и направљен је готово у размери 1:1 – широк је 26 центиметара, висок нешто више од шест центиметара и дубок 19 центиметара.

Реплика има функционална дугмад "Open“ и "Power“, а у њу може да се прикључи и контролер направљен од лего коцкица. Посебан детаљ налази се унутар конзоле: тамо су скривене минијатурне сцене инспирисане играма Gran Turismo и Ape Escape.

Сет је намењен пунолетним љубитељима лего коцкица и видео-игара, а „Лего" је најавио да ће за чланове програма Insiders бити доступан од 1. октобра, док продаја за све остале почиње 4. октобра. Званична цена је 159,99 евра.

Аниме стиже на патике

Сличан спој носталгије и поп-културе видљив је и у модној индустрији. „Најки" је представио колекцију инспирисану јапанском мангом и анимеом One Piece.

Посебну пажњу привлаче патике Air Max Plus, чији су модели инспирисани такозваним "Devil Fruits“, односно Ђавољим воћем из света One Piece-а. Колекцију, осим обуће, чине и различити комади одеће и модни додаци. „Најки" је најавио глобално ширење колекције током септембра.

И „Адидас" је своју спортску опрему повезао са популарним анимираним филмом. Поводом 20. годишњице филма Cars, представљене су фудбалске копачке инспирисане Муњом Меквином и Мејтером. Дизајн једног модела користи препознатљиве мотиве Муње Меквина, док је други посвећен Мејтеру.

Ни љубитељи Yu-Gi-Oh нису остали по страни. „Крокс" (Crocs) је представио своју прву сарадњу са овим популарним серијалом.

Колекција обухвата четири модела инспирисана Јамијем Југијем, Сетом Каибом, Мрачним магом и Плавооким белим змајем, уз специјалне Jibbitz привеске. Колекција је у Јапану представљена 9. септембра, а дан касније почела је да се шири и на друга тржишта.

Када четкица за зубе добије камеру

Ако су Лего конзола и аниме патике пример како носталгија улази у свет производа, „Дајсон" (Dyson) је показао како технологија може да се примени и у свакодневној хигијени.

Компанија је 1. септембра представила Dyson CameraJet – електричну четкицу за зубе са уграђеном камером, машинским учењем и системом за циљано испирање простора између зуба.

Уређај има макрокамеру од 100.000 пиксела. Према подацима компаније, систем анализира 28 слика у секунди и у реалном времену препознаје и прати просторе између зуба. Када их региструје, активира прецизни млаз течности како би циљано очистио та места.

Из компаније наводе да је систем машинског учења током развоја обучаван на 470.000 стоматолошких снимака, док сам уређај користи 16 милиона линија кода. Камера је повезана са апликацијом MyDyson, преко које корисник може да прати чишћење у реалном времену. Компанија истиче да се снимци не чувају ни на уређају ни у облаку.

Производ је доступан од септембра 2026. године, а „Дајсон" га представља као систем који у једном уређају комбинује прање зуба, циљано чишћење простора између зуба и испирање.

Срећни ће моћи да преноће у Поке лопти

У Јапану је направљен и смештај инспирисан светом Покемона.

Компанија "NOT A HOTEL" представила је "Poké Ball-Themed Hotel“ у граду Томакомаи на Хокаиду. Реч је о сферичном објекту пречника три метра, пројектованом тако да у њему може да се преноћи.

Унутар објекта налазе се кружни кревет, систем за климатизацију и осветљење, као и закривљени прозор кроз који се пружа поглед на природу. Гостима је омогућено и да изаберу Покемона који ће бити повезан са светлосним ефектима у простору.

Ипак, ово није хотел доступан свим туристима. Пројекат је део посебне кампање поводом 30 година Покемона. Боравак је намењен добитницима наградне игре, а објекат током кампање није отворен за слободне посете или комерцијално изнајмљивање.

Маркетинг, Бетмен и кокице

На сличном принципу функционишу и колекционарски предмети који прате филмске и телевизијске франшизе.

Амерички биоскопски ланац „Синемарк" (Cinemark) најавио је посуду за кокице у облику класичног Бетмобила из серије о Бетмену из 1966. године. Колекционарска посуда има LED осветљење које пројектује препознатљиви Bat-Signal. Била је припремљена за овогодишњи Дан Бетмена, који се обележава 19. септембра.

Овај пример показује још један тренд: предмет који је првобитно потпуно функционалан – у овом случају посуда за кокице – добија додатну вредност као колекционарски сувенир.

Производ као доживљај

Заједничко свим овим примерима није само то што су необични.

„Лего" је препознатљиву конзолу претворио у модел за састављање, „Најки" и „Адидас" мотиве из анимеа и анимације преносе на спортску опрему, док их „Крокс" користи на обући.

„Дајсон" у свакодневну хигијену уводи камеру и машинско учење, а „Покемон" препознатљиви симбол претвара у простор у којем може да се преноћи.

Кроз све већи број оваквих производа последњих година преплићу се технологија, забава, мода и носталгија. Предмет више није само предмет – он може да буде и подсетник на омиљену игру, филм или серију, део колекције или начин да се неко искуство из поп-културе пренесе у свакодневни живот.

– По мени, већина ствари у филмском стваралаштву не може заиста да се научи у учионици, али оно што може да се научи јесте дисциплина учења и могуће је упознати људе из света уметности. Ишао сам у филмску школу и мислим да сам се у њој упознао са делима отпадничких, контракултуралних филмских стваралаца који су променили начин на који сам гледао на свет.

Када сам видео филмове Џона Касаветеса, осећао сам се као да сам видео нешто потпуно ново. Постоји нешто веома лепо у академском простору, а то је да вам омогућава да истражујете различите идеје, да учите различите ствари, да дискутујете о стварима, али не мислим да можете све да научите у школи, а затим то и урадите.

Зашто је важно направити разлику између музичког уредника, композитора, супервизора и дизајнера звука?

– Зато што су то потпуно различити послови са различитим филозофијама.

Музички уредник је практичан решавач проблема. Он довољно разуме музику да зна како да је компресује или може да узме петоминутну песму и учини да делује природно након минут и по, или да помери рез мало раније.

Мој посао је да размишљам као музички уредник, тако да, када представим музику музичком уреднику, већ знам где мислим да би требало да буду резови или како би требало да функционише. Али ме увек одушевљавају њихови креативни приступи, а понекад имају и боље идеје од мене. Супервизор заправо размишља у смислу приповедања.

Музички уредници се не баве лиценцирањем. Они могу имати много различитих идеја које су потпуно непрактичне и никада не би могле да функционишу, финансијски или на други начин. Важно је да буду решавачи задатих проблема, а супервизори треба да замисле и осете шта би евентуално могло да се примени.

Композитор ствара оригиналну музику, тако да је то потпуно другачији посао.

Постоје продукције у којима музички уредник ради и као композитор, али мислим да је то у многим аспектима контрапродуктивно, јер, ако, на пример, уређујем музику онога на чему радим, лишавам се изненађујуће занимљиве идеје на коју нисам помислио.

Ако сам композитор и музички супервизор, онда стварам музику и бирам музику, и сада се прилагођавам својим музичким потребама, а не потребама приче. Зато мислим да је корисно разложити ове ствари колико год је то могуће или ангажовати некога ко је дивно шизофреничан и заправо може бити друга особа сваки пут.

Како одлучујете када ће музика ући у причу, а када ће изаћи?

– Ох, то је једна од најтежих ствари за подучавање. Мислим да многи композитори још увек не знају како то да ураде како треба. Многи са којима радим немају прави инстинкт за то. Знате, потребно је много вежбе, искрено, да се то препозна.

Основно питање је: шта музика треба да ради овде? И често људи стављају музику, а да заправо не знају зашто је ту. Знате, стављају је само зато што су се ликови у филму посвађали и сада је она узнемирена, па хајде да свирамо музику.

Препознавање правог тренутка за музику је, мислим, једна од најтежих вештина, јер је веома тешко артикулисати је, па чак и правилно научити. Требало ми је, искрено, 30 година да будем добар у томе.

Како одлучујете да ли ћете користити певану или инструменталну нумеру?

– Мислим, зависи од околности и много се мења. То је глас редитеља, то је глас филма. То је званично одобрен начин да се каже: „Рећи ћемо вам како да се осећате или рећи ћемо вам да је ово важно“, или ћемо вам указати да је ово нешто чему је потребна фокусна тачка, а музика је ту да укаже на то.

Са певаном нумером је мало другачије – можете је користити као иронични контрапункт, као у оној секвенци у којој смо имали Нета Кинг Кола. Тај музички комад нема смисла у сцени убиства и хаоса, али има смисла у причи Волтера Вајта.

Дакле, ствара мало дистанце и донекле омогућава публици да види да постоји промена, мења тон. Лично верујем да, када имате превише музике, она умањује њену вредност и све мање значи публици. Ако сте веома штедљиви по питању ње, када се појави, има већу моћ и ставља вас дубље у причу. Дакле, мислим да је промишљена употреба музике права уметност и, ако се уради заиста добро, можете бити веома, веома моћни у току приповедања, јер не дозвољавате публици да се ослони на старе трикове.

У већини продукција ради се о истим старим триковима које су људи гледали милион пута и публика их игнорише. Публика је увек паметнија него што мислимо. Мислим да, када заиста поштујете публику, можете јој омогућити да дубље осети и разуме то сложено искуство. Чим почнете да је покровитељски третирате, она почиње да се искључује.

Како користите тишину?

– О, тишина. То је једно од најмоћнијих оруђа за приповедање.

Ако имате музику, па она нестане, публика ће се питати: „Ох, шта се овде дешава?“

Шта желите да кажете тишином? Тишином можете рећи било шта. Можете натерати људе да обрате пажњу на кораке. Можете их натерати да обрате пажњу на одсуство корака. „Ох, где је та особа? Али нема ни звука?“

Предност тишине је у томе што смо толико навикли да приче стално испуњавамо звуком – људима који говоре, звучним ефектима, песмама, партитурама – и онда тишина може бити невероватно вредна.

Како се односите према шпицама?

– Предност уводне шпице је у томе што омогућава публици да се повеже са материјалом који ће гледати. Дакле, ништа није случајно. То брендира филм. Музика из уводне шпице је моћна јер вас увлачи у основну причу. Припрема вас за оно што следи. Добра шпица ће вам створити увид у свет фикције у који ћете ући.

Тако, на пример, редитељ Дејвид Финчер у филму „Девојка са тетоважом змаја“ користи веома агресивну обраду песме Лед Цепелина у целој тој секвенци. То вам говори да ово није обична прича. То је необичан филм. Визуелно је веома флуидно и веома подсећа на музички спот. Мења начин на који гледате на причу. То је прилика да се направи неочекивани искорак. Или да се наговести идеја. Или да се утврди шта је заиста важно.

То је важно приповедање ако се уради како треба.

Октоберфест се сматра највећом народном светковином на свету.

Пиво незнатно скупље – литар између 14,80 и 15,90 евра

Канабис је забрањен на читавом фестивалском простору. Алкохол, међутим, свако може да пије колико жели, односно колико може да поднесе и приушти.

Једна мера пива, дакле литар пива у кригли, ове године кошта између 14,80 и 15,90 евра. То је тек незнатно више него прошле године.

Литар обичне воде кошта чак 11 евра, али је посетиоцима на располагању и неколико чесама са пијаћом водом.

Бројни локали и даље примају искључиво готовину. Они који на то нису рачунали могу на лицу места да подигну новац на банкомату.

Ко жели да испроба неку од бројних фестивалских вожњи, требало би да буде што трезнији. Цене вожњи крећу се од нешто мање од пет па до 14 евра.

Немачка традиција путујућих забављача и власника фестивалских атракција званично је 2026. уврштена на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа. Та традиција живи и на 191. Октоберфесту: према наводима организатора, око 90 одсто од више од 130 забављачких и угоститељских предузећа која учествују на фестивалу вуче корене још из 19. века.

Шта обући за одлазак на Октоберфест?

Посетиоци из Баварске који држе до традиције по правилу носе народну ношњу. За све остале кожне панталоне и дирндл нису обавезни, али свакако јесу једна од могућности.

Градска служба задужена за промоцију манифестације саветује онима који први пут долазе на Октоберфест да ношњу најпре изнајме. Има и неколико додатних препорука:

„Ако желите да избегнете подругљиве погледе, клоните се баварских шеширића, ’кожних панталона’ од обичне тканине и дречавих пластичних мини-дирндла. У фармеркама и карираној кошуљи свакако ћете бити прикладније одевени".

Проширене мере безбедности

Простор на којем се одржава фестивал огроман је: Октоберфест на Терезијиној ливади простире се на чак 34,5 хектара, што одговара површини од око 48 фудбалских терена.

Али гужве су, нарочито викендом, велике, понекад и превелике. Прошле године улази су у једном тренутку морали да буду затворени.

Разлог је то што се у готово свих 38 фестивалских шатора гости смењују у две или три резервационе смене. Када дође време за смену гостију за столовима у 14 великих шатора, од којих сваки прима по неколико хиљада људи, огромна маса истовремено покушава да уђе и изађе.

Како се то убудуће не би поновило, град Минхен је за ову годину изменио безбедносни план. Основан је и нови координациони центар који би требало да обезбеди бољу размену информација између надлежних безбедносних служби и организатора фестивала.

На простору фестивала постављено је 26 нових камера, уз 56 полицијских. На терену ће бити ангажовано и 600 полицајаца.

Вештачка интелигенција анализира кретање посетилаца и оглашава узбуну када гужва постане превелика.

Организатори и полиција припремили су се и за заштиту од дронова изнад фестивалског простора, али детаљи тих мера нису саопштени. 

Познат широм света, али највише долазе домаћи гости

Октоберфест је познат широм света и привлачи велики број страних туриста. Али одакле тачно долазе његови посетиоци? Град Минхен је то прошле године детаљније истражио.

Резултати показују да Октоберфест и даље има претежно регионални карактер. Током 2025. године 41 одсто посетилаца дошло је из Минхена, 25 одсто из његове околине, а девет одсто из других делова Баварске. То значи да је три четвртине од укупно око 6,5 милиона гостију било из Баварске. Из осталих делова Немачке дошло је око четири одсто посетилаца.

Око 21 одсто гостију, односно приближно 1,35 милиона људи, допутовало је из иностранства. Најбројнији међу страним посетиоцима били су Американци. Они су чинили готово 20 одсто гостију из иностранства, односно било их је више од 270.000. Следе Италијани, са нешто више од 13 одсто.

По први пут је у овом истраживању коришћена метода микрогравиметрије, којом се на основу веома малих промена у Земљином гравитационом пољу испитују разлике у густини материјала испод површине. Истраживачи су обавили више од 1.200 мерења на површини од око 35 квадратних метара.

Поред тога, тим је користио и радар који продире у тло, односно георадар, са унутрашње стране гробнице, као и раније податке добијене методом електричне отпорности.

Комбиновани резултати указују на аномалије које би могле да одговарају вештачким структурама. Истраживачи наводе да подаци упућују на могући комплекс ходника и просторија који би могао да буде старији од саме Тутанкамонове сахране.

Један од најзанимљивијих налаза је могући ходник широк око два метра, испуњен шутом, који би се пружао од погребне одаје. Истраживачи сматрају да су га ранија истраживања могла пропустити јер су била усмерена на потрагу за великим празним простором непосредно иза зида.

Микрогравиметријски подаци указују и на могуће структуре правих углова, ниже густине, чије су осе паралелне са северним зидом погребне одаје. Једна од посебно занимљивих аномалија, означена као „аномалија 7“, представља зону ниже густине унутар које се налази приближно квадратна зона веће густине. Истраживачи претпостављају да би могла да представља просторију у којој се налазе неки предмети, али наглашавају да су таква тумачења на самој граници могућности детекције.

Ипак, стручњаци који нису учествовали у истраживању позивају на опрез. Геофизичари који су анализирали резултате наводе да присуство просторија делује могуће, али да објављени подаци нису довољни за коначан закључак.

Веза са Нефертити и даље је само теорија

Могуће скривене просторије поново су покренуле и стару теорију да би се у њима могла налазити гробница краљице Нефертити.

Ту могућност је 2015. године предложио британски египтолог Николас Ривс, који је указао на линије и пукотине на северном зиду Тутанкамонове погребне одаје, као и на измене на зидним сликама. Према његовој теорији, део зида могао би да буде преграда иза које се налазе додатне просторије.

Теорија је, међутим, годинама била предмет спорења. Претходна геофизичка истраживања дала су различите резултате. Посебно детаљно радарско снимање из 2018. године није пронашло доказе о скривеним просторијама непосредно уз Тутанкамонову гробницу.

Због тога ни нови резултати не представљају доказ да се у близини KV62 налази Нефертитина гробница. Они само указују на аномалије које би могле да представљају вештачке структуре.

Нефертити је била супруга фараона Ехнатона, а бројни египтолози сматрају да је након његове смрти кратко време могла да влада као фараон. Њено место сахране до данас није поуздано утврђено. Теорија да би могла бити сахрањена у близини Тутанкамона заснива се на тумачењу структуре KV62, а не на директном доказу.

Тутанкамонова мала гробница деценијама збуњује археологе

Гробница KV62 откривена је 1922. године и у њој је пронађено готово нетакнуто погребно благо, укључујући чувену златну посмртну маску.

Необично је то што је гробница релативно мала за краљевску сахрану. Управо због тога се већ деценијама поставља питање да ли је првобитно била намењена неком другом члану краљевске породице и да ли су делови ширег погребног комплекса касније преуређени за Тутанкамонову сахрану.

Према једној од теорија, млади фараон је умро неочекивано, па је постојећа гробница прилагођена његовој сахрани. Уколико су додатне просторије заиста постојале пре његове сахране, оне би могле да помогну у разумевању историје самог комплекса.

За сада, међутим, није утврђено чему би евентуалне просторије служиле нити коме су биле намењене.

Минијатурни роботи могли би да провере шта се налази иза зидова

Следећи корак могао би да буде директно испитивање аномалија. Истраживачки тим жели да, уз дозволу египатских власти, направи мале отворе кроз које би били уведени минијатурни уређаји са камерама.

Према плану, даљински управљани уређаји могли би да прођу кроз отворе и сниме простор у различитим правцима. На тај начин било би могуће проверити да ли геофизичке аномалије заиста представљају просторије или ходнике.

За такав поступак неопходна је дозвола египатских власти, а коначна одлука је на египатским органима надлежним за антиквитете.

До тада, резултате треба посматрати као нове доказе који указују на могуће структуре, а не као потврду да су скривене просторије или Нефертитина гробница већ пронађене. Управо ће директно испитивање показати да ли се иза геофизичких аномалија заиста налази до сада непознати део погребног комплекса.

Ова метода намењена је пре свега женама код којих је поступак вантелесне оплодње више пута био неуспешан, а посебно женама старије животне доби. Прошле године је у државном програму вантелесне оплодње било готово 11.000 жена, а око 40 одсто биле су жене старије од 40 година.

„То је анализа која се уводи да би се повећала успешност вантелесне оплодње, посебно код оних жена где се тај поступак више пута неуспешно понављао, а то су пре свега жене старије животне доби“, рекао је проф. Жељко Миковић.

Преимплантациони генетички скрининг намењен је и породицама код којих постоји ризик од тешких наследних болести. Анализа се обавља на узорку од неколико ћелија ембриона, а циљ је да се испита његова генетика пре поступка.

„Моћи ћемо, пре зачећа, да изанализирамо генетику ембриона и да направимо селекцију, и да оним ембрионима који су генетски квалитетни, значи здрави, обављамо поступак и омогућимо рађање здраве деце“, навео је саговорник.

Увођењу ове процедуре претходиле су припреме и стварање услова за рад савремене лабораторије. Како је објашњено, посебност клинике Народни фронт је у томе што ће на једном месту бити обједињени ембриологија и генетика.

„Једино је клиника Народни фронт испунила те услове да под једним кровом обједини врхунско ембриолошко искуство и знање са врхунским генетичким могућностима и врхунском лабораторијом“, рекао је саговорник.

То ће, како је објашњено, значити да узорци више неће морати да се припремају за слање у иностранство.

„Више неће тај узорак од неколико ћелија који се анализира да се спрема за пут у иностранство, који је врло компликован, врло скуп, да се шаље у стране лабораторије, него ће буквално под једним кровом да се те ћелије са једног места преселе у лабораторију за генетику и да се направи анализа“, навео је.

У Народном фронту годишње око 7.000 беба

Клиника Народни фронт има велики број пацијената који пролазе кроз поступке вантелесне оплодње, али и кроз друге прегледе, интервенције и операције.

Говорећи о броју порођаја, саговорник је навео да је просек клинике око 7.000 беба годишње. Рекорд из 2001. године, како је рекао, тешко ће бити достигнут, а подсетио је и да су тада владале ванредне околности због епидемије и да нису сва породилишта радила.

„Наш је просек негде око 7.000 и толико ћемо имати и ове године, 7.000 беба“, рекао је професор Жељко Миковић, директор клинике Народни фронт.

Према његовим речима, из године у годину повећава се и број беба зачетих биомедицински потпомогнутим поступцима. Са друге стране, повећава се и старост жена које рађају, што са собом, како је навео, носи различите ризике у вези са остваривањем и ношењем трудноће.

Клиника Народни фронт основана је 1955. године. Саговорник је подсетио да је настала у периоду када је Београд растао и када се рађао велики број деце, како би одговорила на потребе тог периода.

„Прерастао је у једну, да кажем, врхунску установу која заиста стоји на располагању женама, ево, већ 70 година и брине о њиховом репродуктивном здрављу“, рекао је професор Миковић.

Улагања у услове за пацијенте, чека се нова зграда

Поводом 70 година постојања клинике, недавно је обележен јубилеј, а у том периоду настављена су и улагања у услове рада. Поред нове лабораторије, у клиници се, како је речено, ради и на побољшању услова на другим местима. Истовремено, у Народном фронту очекују изградњу нове клинике.

„Ми се заиста радујемо новом ’Фронту’, али у овим условима у којима функционишемо, желимо исто да обезбедимо максималне, не само услове за стручни рад и за стручну помоћ, него и неки максимални комфор за пацијенте“, навео је саговорник.

Док се чека нова клиника, циљ је, како је рекао, да се у наредном периоду унапреде услови и пре свега комфор пацијената.

Нови водичи за трудноћу и ултразвук

Недавно су усвојени и нови водичи који се односе на трудноћу и ултразвучне прегледе. Они нису намењени само клиници Народни фронт, већ свим установама које се баве овом облашћу.

Према речима професора, нови водичи требало би да уједначе праксу са савременим условима и захтевима пацијената.

„Потребна је боља комуникација са пацијентима, потребно је више разумевања, више стрпљења, више права пацијентима дати, и то је у тим водичима све регулисано, заиста на један савремен, врхунски начин“, рекао је професор Жељко Миковић, директор клинике Народни фронт.

Водичи се сада примењују у пракси, а саговорник је навео да већ има резултата и да су, према његовом мишљењу, пацијенти задовољни.

Планови клинике, како је рекао на крају разговора, нису везани само за даљи развој у региону. Народни фронт, навео је, већ је водећа здравствена установа у региону у овој области, а циљ је да се позиционира и међу водећим установама у Европи.

„Планови су да Народни фронт буде, не само у региону, што већ јесте водећа здравствена установа из ове области, него да буде и у Европи, међу првих неколико“, рекао је професор Жељко Миковић, директор клинике Народни фронт.