Током прелиминарног саслушања у Врховном суду Менхетна, тужилаштво и одбрана су рекли да би могли бити спремни за ново суђење ове јесени, након празника.

„Свакако верујемо да ће оптужени поново бити осуђен“, каже окружни тужилац Менхетна Алвин Брег.

Тужиоци су затражили од судије Кертиса Фарбера да Вајнстина притвори, преноси Асошиејтед прес. NBC News извештава да га је судија вратио у болницу на лечење и заказао додатно саслушање за касније у мају.

Вајнстинови адвокати тврде да је он лошег здравља и да га не би требало држати у затвору. „Он је старији, болешљив човек и не представља никакву опасност", рекао је адвокат Артур Ајдала на конференцији за новинаре после саслушања.

„Харви Вајнстин се сада сматра невиним“, додао је Ајдала на конференцији за новинаре. Вајнстин би требало да се врати на суд 29. маја.

На суд је стигао у инвалидским колицима и носио је плаво одело и плаву кравату са лисицама на рукама. Појавио се на суду само неколико дана након што је одведен у болницу Белеву због медицинског третмана о којем информације нису доступне јавности.

Претпретресно рочиште одржано је у истом суду где је он 2020. године проглашен кривим за тешка сексуална кривична дела.

У петак, 26. априла, пребачен је из затвора у северном делу Њујорка где је служио 23-годишњу казну због осуде 2020. на острво Рикерс у поправном заводу Њујорка.

Тај потез је уследио дан након што је Апелациони суд у Њујорку поништио његову осуђујућу пресуду из 2020. одлуком 4 према 3, којом је утврђено да је судија Џејмс Берк грешком дозволио да сведоче три жене чије оптужбе нису део кривичног поступка против Вајнстина. о његовим „ранијим лошим поступцима“.

„Лек за ове невиђене грешке“, написала је судија жалбеног суда Џени Ривера „је ново суђење“.

Окружно тужилаштво Менхетна саопштило је да ће се борити за ново суђење, али само ако сведоци буду вољни поново да сведоче.

Џесика Ман, која је сведочила против Вајнстина, који је 2020. проглашен кривим за њено силовање, појавила се на суду, преноси Дејли њуз.

Оптужбе више од 100 жена

Контроверзна одлука да се поништи Вајнстинова кривица наљутила је многе који га оптужују за предаторско понашање, силовање, присиљавање да га гледају како мастурбира...

Вајнстин је 2020. године осуђен за силовање трећег степена, због сексуалног напада на глумицу Џесику Ман 2013. и за извршење кривичног дела сексуалног чина присиљавање на орални секс над бившом асистенткињом у продукцији Мими Хејли 2006. године.

Скоро 100 других жена оптужило га је за сексуално узнемиравање и сексуални напад.

Вајнстин и даље мора да одслужи 16-годишњу затворску казну због осуде 2022. године у Лос Анђелесу због силовања глумице у хотелу на Беверли Хилсу. Његови адвокати се жале на ту пресуду.

Вајнстинов публициста Јуда Енглемајер рекао је: „Дугорочни циљ и наша нада су да он буде потпуно ослобођен кривице, да буде слободан човек, да проводи време са својом децом и породицом и да се повуче у миру".

Дебра Кац, адвокат Дан Данинг, која је сведочила против Вајнстина на суђењу 2020. године, рекла је да је огорчена одлуком да се осуда поништи.

„Он је серијски силоватељ који се не каје због онога што је учинио, и не би требало да проведе ни минут као слободан човек. Ако може поново да му се суди, и да се осигура то да се пошаље на дугу робију, то је оно што би требало учинити. Никада више не би требало да се нађе међу слободним људима. Мислим да ће поново бити осуђен. Он је крив“, изјавила је Кац.

„Волим да боравим у Шпанији јер ту државу обожавам. У ту земљу сам се први пут заљубила пре 20 година, када сам први пут посетила Марбељу. Од тада размишљам да купим некретнину у овом граду“, рекла је Ева.

Додаје да је у Марбељи пронашла дом из снова.

„То је моја оаза и мој рај јер када сам у Лос Анђелесу пуно радим и мало времена остаје за породицу. Ритам је у Шпанији много спорији“, рекла је глумица.

Ева није прва глумица која је напустила Лос Анђелес. Пенелопе Круз и Хавијер Бардем вратили су се у Шпанију када су добили прво дете. Недавно се у Шпанију преселила и Амбер Херд која живи у Мадриду. У Шпанији живе и глумац Ричард Гир и његова супруга Александра Силва.

Веза Еве Лонгорије са Шпанијом сеже у историју њене породице. Њено презиме, Лонгорија, такође је место у Белмонте де Миранда, у Астурији, где живе неки од њених предака.

„Посетила сам место Лонгорију, да бих видела где су живели моји преци, јако ми се допало. Била ми је част да се упознам са историјом моје породице. Историја је тако добро документована, лепо је научити све о њој и учинити је својом“, рекла је је звезда Очајних домаћица, Ева Лонгорија, која је прошле године добила титулу даме племићког корпуса Астурије у свом недавном интервјуу за часопис Хола.

Тренутно смо у фази ишчекивања проласка кроз један пут пун свемирских крхотина, који је за собом оставила Халејева комета. Она ствара кишу метеора Ета Акварид, једну од најбоље видљивих са наше јужне хемисфере.

Овогодишњи приказ са неба обећава да ће бити посебан. Поклапа се са младим Месецом, што значи да ће небо бити додатно мрачно у сатима пре зоре – а то су савршени услови да се посматрају делови чувене комете како падају. Постоје чак и наговештаји да би туш могао бити јачи и богатији него иначе.

Фрагменти најпознатије комете

Халејева комета приближи се Сунцу, па тако и нашој планети у просеку сваких 76 година, и провела је хиљаде година на свом тренутном путу.

Сваки пут када прође кроз унутрашњост Сунчевог система, комета оставља за собом прашину и гас. Ова прашина се полако шири свемиром, обавијајући орбиту комете широким слојем крхотина.

Земља пролази кроз те крхотине два пута годишње, када се депавају две познате кише метеора. У октобру је киша метеора Орионид, која је видљива са обе хемисфере.

Киша која достиже врхунац почетком маја – метеорска киша Ета Акварид је богатија. Земља почиње да наилази на те крхотине средином априла, а затим проведе у том простору отприлике шест недеља прелазећи широки ток крхотина који је иза себе оставила моћна комета.

Већи део тог времена Земља пролази кроз својеврсно „предграђе“ тока којим се кретала комета која нам је оставила свој богати „реп“. Отприлике шестог маја, Земља се креће кроз најгушћи део тока, а Ета Акварид достиже свој врхунац.

Ета Акварид је релативно слабо позната киша метеора из једноставног разлога – најбоље се виде са јужне хемисфере и веома их је тешко посматрати са локација северно од Екватора.

Посматрачи са јужног дела наше планете имају више среће. Са већине рецимо аустралијских локација, почев од 1:30 ујутро по локалном времену, на небу је видљив спектакл до ране зоре.

Ета Акварид „даје“ и 20 до 30 метеора на сат.

Међутим, метеори не долазе једнаком брзином. Може да се деси да 15 минута не видите ништа, а онда угледате више њих одједном.

Посебна година

Ета Акварид је посебна посластица за посматраче у Аустралији, али ова година обећава да ће бити посебна. Прво, небо ће бити тамно захваљујући младом Месецу, што ће метеоре лакше уочити.

Научници који су моделирали и истраживали понашање Ета акварида у последњих неколико деценија пронашли су примамљиве наговештаје да би ове године могло доћи до значајног повећања броја лепих небеских приказа, односно звезда падалица. Они сугеришу да би се метеорска киша Ета Акварид 2024. могла показати као најјача у читавом 21. веку.

Међутим, предвиђање активности метеорских киша је заиста тешко. Други истраживачи тврде да би ова година могла бити по том питању „уобичајена“.

Чланак је објављен у часопису The Conversation.

На коментар водитељке Марије Вељковић да је опет погодио „нашу реч" – реплицирао је у стилу Чака Нориса:„Ви сте погодили моју".

У Музеју науке и технике сачувани су ентеријери који су настали у периоду између два светска рата. Будући да се у области архитектуре ентеријери најбрже мењају, просто мењајући и власнике, фотографије из збирке Музеја науке и технике стога врло често постају извори првог реда.

„На основу тих фотографија знамо како су аутентично изгледали ентеријери јавних и приватних простора. Врло често су и сами архитекти пројектовали ентеријере, што је подразумевало да су често израђивали и оригинални намештај, а то је изискивало сарадњу са уметничко-занатским радионицама и задругама, тако да су заправо настајала оригинална уметничка дела“, истакла је др Снежана Тошева, музејска саветница Музеја науке и технике.

Избором књига за библиотеку, слика за зидове и предмета за излагање у витринама, грађани су стварали простор према свом укусу, односно, ентеријер који ће одражавати њихове афинитите, образовање, укус, статус породице у друштву.

Поред уметничких дела и сувенира са путовања, београдске домове красили су најразличитији предмети који су били оличење њихове припадности грађанском друштву. Као европски конструкт, Оријент је доживљаван као имагинарни, романтични, идеализовани простор. Мода оријентализације из Европе, стигла је и у Краљевину Југославију.

„То се чешће дешавало код имућнијих грађана, који су доста путовали по Европи и свету и упознавали се са различитим концептима становања и приватног живота у другим земљама, те захваљујући тим путовањима, али и захваљујући образовању, они добијају жељу да макар једну просторију у свом стану посвете Оријенту, односно нечем што би било егзотично, што опет можемо да објаснимо као неку врсту бекства од стварности, неког ескапизма, с једне стране, а с друге стране опет фасцинацијом“,  објашњава др Владана Путник Прица, научна саветница Филозофског факултета у Београду.

Постоје различити примери – од уношења елемената са далеког Истока, попут „јапанског салона” у дому политичара Милана Стојадиновића, до оживљавања „босанских соба”, као у примеру Бранислава Нушића који је  пренео комплетан намештај из Сарајева у своју кућу у Београду.

На пољу просторне организације ентеријера модернизам је донео извесне новине, као што су брига о функционалности простора и задовољење хигијенских услова. С продором модернистичких идеја смањује се број декоративних предмета у ентеријеру.

У Музеју науке и технике, у оквиру заоставштине архитекте Бранислава Којића, чувају се прелепе фотографије ентеријера које је израдила његова супруга, такође архитекта, Даница Којић. Они су у међуратном периоду имали приватан архитектонски биро и у почетку су заједно пројектовали разне грађевине, учествовали на конкурсима, а временом се Даница Којић специјализовала за пројектовање ентеријера.

„У највећем броју случајева стил њених ентеријера је био у складу са екстеријерима пројеката које је пројектовао њен супруг Бранислав Којић. Тако је она пројектовала ентеријере у најразличитијим стиловима – у академском духу, затим ентеријере инспирисане народним градитељством, као и ентеријере у модерном духу. Употребљавала је различите материјале, а посебну склоност је имала ка дрвету, које је осим за израду намештаја употребљавала као оплату на зидовима или као греде на таваницама, што је давало у ствари посебну топлину тим просторима. Поред тога, нене ентеријере карактеришу префињеност и елеганција”, истиче др Снежана Тошева.

У часописима су такође постојале рубрике са саветима за уређење стана, али и упутствима за израду комадног намештаја. У међуратном периоду веома је било значајно формирање слике савршеног животног простора.

На малом бисеру саронског архипелага окупиле су се крунисане главе и принчеви и принцезе из свих крајева Европе. Тада 40-годишњи принц Николаос, син последњег грчког краља Константина, одвео је пред олтар изабраницу свог срца, плавокосу Татијану Елинку Блатник, 30-годишњу лепотицу отменог држања, рођену у Венецуели, од оца Словенца и мајке Немице. 

Татијанин отац, Ладислав Владимир Блатник, човек занимљиве и интригантне биографије, био је својевремено вереник холивудске диве Натали Вуд, да би се касније скрасио у Венецуели и оженио Немицом аристократског порекла Мари Бланш Бирлајн. Ладислав је, према медијским наводима, извршио самоубиство када је Татијана имала само седам година и тако додатно обавио велом мистерије причу о свом животу. 

Мајка се касније поново удала, а породица је наставила да живи у Швајцарској. 

Управо ту, у монденском скијалишту Гштад, Татијана је упознала свог принца. Претходно се школовала у Швајцарској и на престижном Џорџтаун универзитету у Вашингтону.

А принц је важио за једног од најпожељнијих младожења тог времена. Треће дете краља Константина и краљице Ана Марије, иначе рођене сестре данске краљице Маргрете, водио је прилично разуздан бонвивански живот. Пратио га је надимак "плејбој принц", због џет сет забава које није пропуштао, и на којима се дружио са лепотицама светског гласа, попут Ели Мекферсон и Џемајме Кан.

Али онда је у његов живот ушла Татијана. После шест година везе, пар се венчао и три године касније преселио у Грчку. Млада се трудила да савлада језик и уклопи се у нову средину, али медији су писали да јој је то тешко полазило за руком. Није јој много пријала ни уштогљена атмосфера аристократских кругова. У интервјуима је говорила како она у Грчкој води обичан живот, иде на посао, у самопослугу, кува, шета пса…. Волела је да се приватно облачи опуштено, иако је, када затреба, на званичним догађајима, увек била беспрекорно елегантна и савршеног укуса, па јој је, истини за вољу, много више приличило да буде принцеза од многих које су ту титулу стекле рођењем. 

Супружници нису имали деце и живели су у наизглед срећном браку. Последњи пут су заједно виђени у фебруару, на меморијалној служби у Виндзору, одржаној у помен покојном грчком краљу.

А онда је на званичном налогу краљевске породице освануло саопштење које је изненадило многе: Николаос и Татијана одлучили су да пођу свако својим животним путем, и даље негујући узајамно поштовање и искрено пријатељство. Обоје ће остати да живе у Грчкој, а Татијана ће и после развода задржати титулу принцезе. 

Иако је у краљевским круговима ова вест одјекнула као бомба, поједини грчки медији откривају да разлаз није изненађујући, јер је њихово заједничко појављивање у последње време било само представа за јавност, будући да пар не живи заједно већ годину и по дана.

Наводно је "плејбој принц" већ нашао нову љубав, коју је упознао преко заједничких пријатеља, иако њен идентитет није откривен, пише The Toc. 

И Татијана је, према истим изворима, у међувремену ушла у везу са познатим грчким бизнисменом, али изгледа да то није потрајало.

Да упркос разводу односи унутар породице остају складни, јасно је могло да се види и недавно, током церемоније предаје олимпијског пламена Француској, на Панатинаико стадиону у Атини, где су одржане и прве модерне Олимпијске игре 1896.

Принцеза Татијана јој је присуствовала заједно са својом, сада већ бившом свекрвом краљицом Ана Маријом, од које се није одвајала, као да се у породици у међувремену није променило апсолутно ништа. 

Николаос, који се иначе бави уметничком фотографијом, и углавном фотографише природу и море, посветио се послу и представљаће Грчку на Лондонском бијеналу дизајна у јуну.

Сена је у току десет година, колико је провео возећи трке, учествовао на 165 Гран-прија.

Вече пре трагедије

Мистериозан, меланхоличан, другачији од свих осталих возача, изузетно га је волела публика, али је био врло необичног карактера. Вече пре несреће је, како пише славни италијански дневни лист Коријере дела сера, вечерао у „Траторија ромањоли”, сликао се с паром који је славио свадбу у хотелу у коме је Сена одсео, а ипак је те вечери био замишљенији и можда забринутији него пре.

Наиме, само дан пре тога, живот је изгубио аустријски возач Роланд Раценберг, а тачно 12 година пре тога и Рикардо Палети. Сид Воткинс, званични лекар Формуле 1, саветовао је Сену да „прикочи”, да не вози више трке:

„Победио си на три светска шампионата, ти си најбољи возач на свету, нема потребе да ризикујеш и овај пут, хајде да одемо одавде, идемо на пецање.”

Ајртон га, нажалост, није послушао, можда зато што је Шумахер те године већ победио на прве две трке, а он ни на једној, а желео је и да достигне Алана Проста, свог вечног ривала који је био шампион четири пута и после се повукао. А Сена није желео да се повуче.

Жалио се и на свој болид „вилијамс”, изјавивши да му је у њему као да седи на електрочној столици: није удобан и јако је тежак за вожњу. У болиду је носио аустријску заставу како би одао почаст Раценбергу.

Исте вечери, пре погибије, Сена је био и у вртлогу породичне свађе, а разлог је била његова девојка Адријана, коју његови родитељи нису волели, сматрали су је опортунисткињом коју је потребно удаљити из Сениног живота.

Прислушкивали су му телефон, а траке са разговорима су му послали 30. априла увече преко брата Леонарда као врсту провокације. Како наводи Коријере, на ноћном ормарићу је стајала Библија, а пре него што је последњи пут отишао на спавање, позвао је телефоном Адријану па сишао у собу Франка Вилијамса.

Сећање лекара хитне помоћи који је покушао да спасе Сену 1. маја 1994.

„Сена тамбурело” биле су две речи које су се чуле преко радија хитне службе 118 у 14 часова и 17 минута. Доктор Ђовани Гордини, дежурни у хитној помоћи, а данас директор хитног одељења Аусл у Болоњи, у интервјуу за италијанске медије сећа се тог трагичног момента:

„Док сам дежурао у хитној служби, мој колега, који више није међу нама, Мауро Сакети, пратио је трку и видео несрећу а онда је изговорио те две речи 'Сена тамбурело' преко радија. Пре Сенине несреће већ се догодила једна несрећа око које сам био заузет и када сам стигао до Ајртона, колеге су већ радиле на спасавању. Био је ту Сид Воткинс, званични лекар Формуле, а Сена је дисао без помоћи апарата.

Дакле, био је још жив и тражили смо да хитно дође хеликоптер, што је био први и последњи пут да је један хелихоптер слетео на тркачку стазу не би ли тада Сену одвезао директно у болницу Мађоре у Болоњи, у свим другим случајевима пацијенти би били вожени у болницу која припада аутомобилском тркалишту у Имоли. 

Сена је био у заиста тешком стању, што се видело на скенеру. Ужасно. Видела се стравична траума коју је претрпео, сломљена база лобање тамо где се спаја лобања са вратом. Одатле су кренула крварења, било је ужасно. Све смо покушали, али његов енцефалограм је био раван, дакле дошло је до сигурне мождане смрти. Јадан Ајертон.

На 11. спрат болнице стигао је Герхард Бергер, који је тражио од нас да види Сену и знао је шта ће видети, видео је пријатеља како умире. После тога сам учествовао у разним интервенцијама у Имоли, али никада на Тамбурелу”, испричао је доктор Гордини.

Комас је покушао да спасе Сену као што је Сена њега спасао две године раније

Француски возач Ерик Комас био је на пробној трци у Спа, када је дошло до ужасне несреће у којој је ударио у баријере на Бланшимонту, изгубио контролу над болидом у покрету и онесвестио се. Његово стопало је остало блокирано на педали гаса, а мотор је још радио и било је питање момента када ће експлодирати.

На његову срећу, једини је Сена схватио озбиљност ситуације, зауставио свој болид и потрчао ка Комасу, угасио мотор, отворио уста возачу који је ризиковао да се угуши својим језиком држећи му главу онако како га је научио доктор Сид Воткинс. Сена је спасио живот Комасу и тада су постали велики пријатељи.

Ипак, 1. маја 1994. Комас није успео да спасе пријатеља. Наиме када је у 14.17 Сена завршио трку ударивши у зид Тамбурела, трка је била прекинута, али у тиму Ларус то још нису знали, те је Комас изашао у пуној брзини и када је видео несрећу, нагло је закочио и потрчао. Међутим, није успео да се приближи Сени јер је око њега било много лекара.

„Када сам видео његову кацигу на стази, знао сам да је готово. Желео сам да му се приближим, али нису ми дозволили, било је страшно, нисам могао да му помогнем као што је он мени помогао две године раније. Ајртон је за нас возаче био бог, а видети бога како умире било је језиво. За мене постоји живот пре и после 1. маја 1994”, изјавио је Комас за медије.

Шта је изазвало несрећу – резултати судског процеса у Болоњи

На процесу у Болоњи у коме се расправљало о узроцима несреће у којој је изгубио живот Ајртон Сена, коришћени су оригинални видео-записи последњих секунди пре удара болида у зид, на основу којих су техничари установили шта се заиста догодило 1. маја 1994.

Како је то пренео Коријере дела сера 2014. године, инцидент је проузроковало отказивање стуба волана након измена које је сам Сена тражио како би могао боље да види инструмент-таблу у болиду. Стуб волана је био подељен а затим заварен, али је цев, како су то касније утврдили на Универзитету у Болоњи и у аеронаутичком центру, кородирала и није издржала напрезање.

Процес који је започет 1997. завршен је тек 2005. када је кривично дело већ било застарело, те је оптужба за убиство из нехата Патрика Хеда, техничког директора Вилијамса, била немогућа. Стуб на коме је стајао волан био је узрок несреће, али узрок Сенине смрти јесте полуга суспензије која се откачила и претворила у сечиво које се увукло у Сенину кацигу баш у малом простору између кациге и заштитне гуме.

Да се то није догодило, Ајртон би изашао из болида, који га је, без обзира на то што је претрпео огромну штету, ипак заштитио од ударца у зид. Дакле свега неколико центиметара је било довољно да Сена изађе из болида неповређен. Обдукција је показала да остали делови његовог тела нису били повређени.

Филм „Сена” на Нетфликсу

Нетфликс је јуче издао званични трејлер за филм „Сена” у коме славног шампиона игра тридесетогодишњи бразилски глумац Габријел Леоне. Медији пишу о његовој невероватној сличности са Ајртоном. Улогу Xуxе тумачи Памела Томе, Алана Проста Мат Мела, Рона Дениса Патрик Кенеду, Галвао Буена, Габријел Лоучард и многи други.

У филму је приказан Сенин живот од почетка каријере до селидбе у Велику Британију и на крају трагични инцидент у Имоли на Гран-прију Сан Марино. Ајртон Сена је сматран најбржим возачем свих времена са три светске титуле, 41 победом, 65 пол позиција и 80 подијума између 1984. и 1994. године. Филм је рађен у сарадњи са брендом „Сена” и породицом возача.

Иницијативе у знак сећања на Сену

На аутодрому Енцо и Дино Ферари у Имоли одржава се "Ајртонова ноћ" у којој ће глумац и музичар Стефано Фреси рецитовати део из књиге режисера и писца Ђорђа Скварче „Изгубити Сену”, која излази 21. маја. Први пут ће се, након тридесет година, Вилијамс Ф16 бразилског шампиона вратити на место са кога је кренуо на свој последњи животни круг, када је Сена заузео прво место на аутодрому, пол позицију за Гран-Прију Сан Марина, који се одржавао у Имоли.

Аутомобил који ће бити изложен на писти је једина постојећа оригинална копија болида који је уништен у несрећи у којој је Сена изгубио живот. У Торину, у Музеју аутомобила већ се одржава изложба „Ајртон Сена заувек”, која је највећа и најкомплетнија изложба возила, фотографија, књига и успомена на Сену икада организована на свету.

Роберт Мекфаган из Источног Сасекса је ставио у продају једну од три „хонде НСX” које су припадале возачу. Цена је 500.000 фунти. Овај црвени, спортски аутомобил је постао познат у свету, а о томе сведоче и многобројне фотографије на којима се види Сена како се спрема да га опере.

Институт „Ајртон Сена”, који воде сестра славног возача Вивијан и његова сестричина Бјанка, брине о деци која живе у тешким условима и којима је сам Сена, који није имао своју децу, желео увек да помогне. Институт је прикупљао помоћ за више од 2.000.000 деце у Бразилу бринући о њиховом здрављу.

Ајртон Сена је пре своје смрти потписао уговор са Аудијем око увоза аутомобила у Бразил, а највероватније би постао и њихов менаџер након повлачења из Формуле 1.

После Сенине смрти побољшане су мере безбедности на тркачким стазама и у самим болидима и од тада је погинуо само један возач Ф1, Француз Жил Бјанки 2015. године.

„Магични”, надимак под којим је Сена био познат широм света, можда и најбоље описује возача који је и даље присутан у сећањима, иако је прошло чак 30 година од његове смрти.

"Довољно је јужно да се избегну претерано ниске температуре, има довољне резерве слатке воде, налази се у демократској држави и не настањују је грабљивице којима је плен човек. Није превише мала, али је острво, дакле лакше се брани, зато што ће људи, верујте ми, морати да се бране."

То је препорука уваженог научника Новелија, једног од живописних јунака књиге.

Метафора склоништа

Заједничко свим протагонистима дела је да траже своју Тасманију.

Она све време лебди над страницама књиге јер је метафора склоништа, решења личних и глобалних криза насталих због лоших породичних односа, глобалног загревања, пандемија, тероризма, тровања резерви воде, побуне вештачке интелигенције, ауторитарних влада, ратова и једне која је "изашла из моде, добре старе нуклеарне зиме". Криза у свим облицима је, можемо слободно да кажемо, главна тема романа.

Главни лик је Паоло, четрдесетогодишњи физичар који се бави новинарством и жели да постане писац. Све то је и аутор. До те границе реч је о аутофикцији.

Паолова мала лична катастрофа 2015. године подударила се са оном која је потресла свет, терористичким нападом у париској концертној дворани Батаклан. Супруга Лоренца једне ноћи саопштила му је да "више не намерава…“ заправо - да не жели више да покушавају да постану родитељи.

Ми смо били систем консолидованих навика

"Ми нисмо били само љубавна прича у кризи, ми смо били и бесконачан број других нераздвојивих аспеката: систем консолидованих навика, мрежа друштвених односа, бирократски апарат. Морали смо да наставимо да радимо. И веома нас је мало коштало да наставимо да радимо.“

Иако му је тих дана лична бол била важнија од "оне планетарне, од гомилања гасова стаклене баште у атмосфери, повлачења ледника и подизања нивоа океана" решио је да се бави баш тиме. Одлази на новинарски задатак у француску престоницу на конференцију о клими.

Један од мени најзанимљивије обрађених феномена у роману је то утапање сопственог бола у глобалне бриге. Сетићете се како на обично питање: "Како си?" људи уместо једноставног одговора, крећу с оном чувеном "Видиш ли ти како нас трују, запрашују, вакцинишу, глобално загревају..."

У Паризу, а потом у градовима широм света, све до Токија, боравиће на сличним скуповима тражећи инспирацију за своју књигу о нуклеарној бомби. Тако прича о садашњости која угрожава будућност, о нама који угрожавамо природу и како нам она узвраћа.

Паралелно теку два пута, на једном, у тропима Паоло покушава да оживи брак, на другом да нађе инспирацију за књигу. На оба нас упознаје са низом ликова, бахатим богаташма у луксузним летовалиштима и посвећеним или помало чудним научницима.

Тасманија није простор већ тренутак

Када пише о атомској бомби неизбежно је подсећање на Хирошиму и Нагасаки. То је списатељски успон књиге. Без сувишних речи, са сведочанствима преживелих, чињеницама из прошлости, суочава нас с једном од највећих претњи човечанству - тако актуелном ових дана.

Мале атомске бомбе титрају у сваком јунаку књиге. Карол је нашао Бога тамо где га није тражио, Ђулио, Паолов друг са студија, остао је одан путу физичара, постао успешан али не зна да разговара са рођеним сином. Новели ће многим читаоцима бити омиљени лик. Тако предано проучава облике облака. Нема клишеа. Сви јунаци су аутентични, Ђорданови. Он је писац наших дана и заслужено лауреат престижне италијанске награде "Стрега".

Шта је најважније у овом делу? Нико не одустаје, нико се не предаје на путу ка некој својој Тасманији.

Волим да прочитам коментаре читалаца о књизи на друштвеним мрежама. Занимљиво је да их овај роман подстиче углавном на потрагу за решењима великих питања света.

Несумњиво: кренућете и ви у потрагу за својим сигурним острвом после ове књиге. Ја сам схватила да Тасманија није простор већ тренутак. Сваки у којем сте се пронашли. Неће свет сложити све коцкице. То можемо само ми, свако од нас, упркос свему, не тежећи апсолутној срећи.

Пол Остер рођен је у Њу Џерзију у јеврејској породици. На Универзоитету Колумбија дипломирао је светску књижевност и после завршетка студија преселио се у Париз, где је радио као преводилац француске књижевности.

Био је јако цењен у Француској, где је и одликован за свој рад 2010. године.

Током живота поново се преселио у САД.

Добро очувана тврђава, једно од најлепших Мештровићевих дела, Београдски победник, опсерваторија на Калемегдану, Небојшина кула, само су део понуде које ово излетиште пружа својим посетиоцима.

На Калемегдану се налази и велики луна парк  већ деценија, а прави ужитак за целу породицу представља и Београдски зоолошки врт који је најлепше посетити у пролеће, када се буди цео животињски свет.

Калемегдан за Први мај посетиоцима може да понуди прегршт активности.

Не треба ни заборавити и на диван поглед који се са Калемегданске тврђаве пружа ка ушћу реке Саве у Дунав и на Нови Београд.

Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs 

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.

Убрзо је пуштен, али је оптужен за опасно понашање и приближавање и узнемиравање дивљачи, пошто је шутнуо бизона.

Басова је оптужена за вожњу у алкохолисаном стању, непоштовање саобраћајних прописа и такође – за узнемиравање дивљачи, саопштили су из националног парка.

Представници парка Јелоустоун саопштили су да су посетиоци у обавези да се држе на најмање 25 метара удаљености од великих животиња као што су бизони, којоти, јелени и дивље овце, као и најмање 100 метара од медведа и вукова.

Звезда Пирата са Кариба Џони Деп сакупља Барби лутке, а спортиста Вејн Руни углавном укључује усисивач пре него што оде у кревет, пошто му, како тврди, бука помаже да заспи.

Глумица Камерон Дијаз обавезно врата отвара лактовима, како не би дошла у додир са вирусима и бактеријама.

Њена колегиница Памела Андерсон пати од еизоптрофобије. У питању је упоран страх од рефлектујућих предмета.

Певачица Кејти Пери пере зубе до шест пута дневно и увек мора да уз себе има четкицу за зубе. Музичка звезда Мараја Кери једе само љубичасту храну – три пута недељно, а Меган Фокс увек слуша Бритни Спирс када путује авионом.

„Знам поуздано да моја судбина није да умрем слушајући је, па увек пуштам њену музику када идем у авион, јер знам да неће се срушити ако то урадим", признала је Меган.

„Држимо се онога што се у човеку сломи, онога што је најтананије у људској души, што се деси ничим изазвано, или пак нечим изазвано, али, неки људи с тим могу да се боре, неки не могу да се боре. И онда, оно што остане од тог живота који посрне, то некако преузму њихови браниоци, и томе смо остали верни“, рекла је Јелена Светличић.

Јелена је додала да гледаоце очекује нових десет узбудљивих прича које је упоредила са, како је рекла „десет малих филмова“ јер је свака епизода – посебна прича.

Серија прати озбиљне људске приче које су се заиста догодиле, али то не значи да нема простора за оно што се зове уметничка креација.

„Прво крећемо од читања књига, онда крећемо, када одаберемо које су то приче и тих архивских предмета, значи идемо у канцеларију адвоката, трагамо по тим сачуваним предметима, по новинским чланцима итд. И ти добијеш овако једну гомилу чињеница, факата, али оно што ти после треба да радиш, јесте да од тих чињеница уђеш у нечији живот. Е, то је онај најпипави део који се тиче ове серије, где ми управо због тога кажемо да то јесте аутентично у смислу самог догађаја и самог судског процеса, али и онога што је везано за те ликове, за те личности. То је нешто што ми морамо, на конто тих чињеница да негде надограђујемо, креирамо, стварамо”, објаснила је Светличићева.

Каже да се током рада на серији, мењају имена актера, осим адвоката, као и локације али да су судски процеси аутентични.

Глумица Невена Неранџић, која је ангажована у серији, коментарисала је колико је тешко „ући у нечији живот“, имајући у виду да су обрађени догађаји истинити.

„Мислим да је одговорност коју осећамо увек подједнака, без обзира на то колико смо стари или млади. Зато што треба да представите нечију лошу страну некад, која има свакако ту неку своју добру страну, а то је тај празан простор о ком је Јелена причала, где ми имамо само неке одређене информације и чињенице. Онда некако морамо да покушамо што боље да осетимо и да на неки начин намаштамо мало позадину тог човека, да бисмо знали да га одбранимо.

Али, ја мислим да су све ове приче генерално толико саме по себи страшне пре свега, али самим тим и потентне за нас, да их на неки начин, такорећи, разигравамо”, испричала је у Београдској хроници Невена Неранџић.

Нови ликови искусних адвоката

Невена је награђена признањем „Глумачко откровење године“. Сада је актуелна као један од ликова треће сезоне серијала Бранилац.

„Увек ми је огромно задовољство стварно да радим са Јеленом и Гојком (Гојко Деспотовић, директор фотографије). Ја бих се на овај пројекат враћала бесконачно пута, зато што, стварно је јако инспиративно и рад са њима је предиван и тај сет који је некако сам по себи интиман као такав, стварно је добра подлога за добар рад. Што се тиче те награде, то је било за лик Ковиљке коју сам тумачила у другој сезони”, каже млада глумица.

Искусне адвокате у новој сезони играју Тихомир Станић, Ненад Јездић, Љуба Савановић, Бојан Жировић, Небојша Миловановић, Бранко Антонић.

„Ја нисам превише осетљив на награде, неколико сам их добио у животу. Али ово је прва из Војводине. Ја сам један војвођански Србин, рођен у Београду, пун поноса на своју равницу и све ми се привиђају сенке мојих дедова, 350 година у дужину, тако да сам се обрадовао на себи неуобичајен начин", рекао је професор Јерков.

Отворена је за јавност 1838. године, а идеја о оснивању настала је 12 година раније отварањем Матице српске у Пешти. Њено језгро је Летопис Матице, покренут 1824. године, чији је циљ био ширење књижевности међу народом, али и штампање српских рукописа.

Након скоро 200 година, данас има фонд од четири милиона књига и публикација, на српском и на више од стотину различитих језика.

„На једној страни је једна класична библиотека, класично књигохранилиште у којем се осећа укус и мирис књига, а на другој страни једна модерна институција културе која иде у корак са новим комуникационо-информационим технологијама", каже Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске.

Уз то што је најстарија српска национална, она је и прва јавна научна библиотека у Срба, има највећу збирку на свету старих и ретких српских књига, а сарађује са 320 институција у свету.

Прва је бибилотека код нас која има више од милион записа у електронском каталогу.

Изложени су радови деце узраста до 18 година, а највише их је стигло са Косова и Метохије.

Изложба је део манифестације „Дечје васкршње чаролије", коју организују „Деца Палилуле".

Купцима је важно које је боје фарба за јаја и колико кошта, а мало ко гледа ознаке на кесици.

Јефтиније некад значи и штетно, кажу стручњаци.

Вештачке боје коштају мање, али могу бити опасне, када садрже већу количину тешких метала: живе, арсена, кадмијума и олова.

„Пошто сам и ја прошла по пијаци, видела сам да на неким кесицима пише прехрамбена боја. Боје су врло често токсичне, али када је у питању прехрамбена, то значи да то једињење има обојење, али не прави никакве штетне последице јер је прошло испитивања, а таква испитивања на пример текстилне боје нису прошле", рекла је проф. Мирјана Рајлић Стојановић са Катедре за биохемијско инжењерство и биотехнологију, Технолошко металуршког факултета.

Несавесни продавци, жељни зараде, често купују вештачку боју и препакују је у кесице које касније продају као фарбу за јаја. Испред пијаца, продавница, на улицама, и тамо где инспекције обично нема, постављају импровизоване тезге.

Да би фарба за јаја била безбедна за употребу, на кесици треба да стоји ознака Е, а купцима се саветује да обрате пажњу и на рок трајања.

„Ви не можете да спречите некога да нешто слаже, али ако пише да је прехрамбена боја и ако ознаке Е па 100 и неки број, у принципу то значи да су проверене боје и безбедне", додаје проф. Стојановић.

Права прехрамбена боја је скупља, јер је додатно контролисана, па се неки трговци одлучују за јефтинију варијанту, где су стандарди нижи – за боје које се користе у текстилној и хемијској индустрији, на пример, за зидове.

Већина трговаца на пијаци није желела да говори о томе где и како набавља боју.

На питања да ли су и које продавнице и објекте контролисали ове године, одговоре од санитарне инспекције нисмо добили.

Према закону, на паковању мора да постоји бар-код, датум производње, рок трајања и име произвођача.

Најсигурније је боје куповати у продавницама где су контроле редовне. Али, тамо је скупље.

Када видите знатно нижу цену од стандардне, два пута размислите пре куповине, јер то је обично знак да нешто није у реду.

Британски краљ истиче да је изабрао тај центар као своју прву јавну дужност после дијагнозе како би скренуо пажњу на важност ране дијагностике рака.

Он је са пацијентима разменио искуства, како она добра, тако и она лоша, током лечења од рака.

У разговору са шездесет трогодишњом Лесли Вудрич краљ Чарлс је признао да је и сам примио терапију током поподнева, али и оценио да се „осећа добро“.

Део стратегије краљевске посете чувеној болници у центру Лондона је и да се укаже да модерне терапије лечења од рака омогућавају многима да наставе да раде током третмана.

Осим присуствовања Ускршњој литургији, британски краљ се није појављивао у јавности од обелодањивања дијагнозе.

Он је обављао своју уставну дужност потписујући документа, која му је достављала влада и састајући се сваког уторка са премијером Сунаком.

Бакингемска палата је прошле недеље саопштила да су „лекари охрабрени напретком“, који је терапија до сада омогућила краљу Чарлсу.

Иако постоје разлози за „опрезни оптимизам“, нико не очекује да се британски краљ у потпуности врати јавним дужностима.

Није потврђено да ли ће учествовати у традиционалној смотри трупа краљевске куће, свом државном рођендану, ни званичном обележавања осамдесете годишњице савезничког искрцавања у Нормандији.

Зна се само да ће угостити цара и царицу Јапана краљем јуна.

„Желе да удахну чист ваздух,да спавају испод каменог крова,да пробају нашу здраву храну и да се склоне од свега онога што имају у граду.Код нас је велико пространство где могу људи да шетају. Ми немамо водопаде,али имамо лепу речицу,чисту,где могу да се напију воде“, рекла је Божана Видановић, власница апартмана у Гостуши.

„Већ 14 година се бавим туризмом, од 2010. године, када смо добили средства од Светске банке. Онда сам одлучио да реновирам ову кућу која је стара преко 200 година. Задржао сам аутентичност. Овде је туризам сезонски од маја до октобра“, рекао је Иван Петровић,власник апартмана у селу Гостуша.

Празни су пашњаци и сокаци, а некада су, кажу, били центар сточарства.

„Седамдесетих година Гостуша је имала 15 000 оваца, 1.200 грла крупне стоке и 450 коња. Овде се дневно предавало у месту Вртибог 15.000 литара млека.Производио се најбољи качкаваљ и чак стизао на америчко тржиште“, рекао је Драган Видановић из Гостуше.

Качкаваља одавно нема, а ни оних који би га правили. Ипак,нешто је остало јединствене куће са каменим плочама на крововима које одолевају зубу времена.

Заједно са нетакнутом природом, Гостуша представља аутентичну амбијенталну целину, због чега је проглашена културним добром.

Родитељи неретко кажу за своје дете или јешан је, гојазан, или пробирљив је, нема апетит, недовољно једе, или једе, али само неколико одређених намирница, има мучнину када приђе постављеном столу. Дакле, разни су примери, али шта они значе, да ли дете кроз однос према храни сигнализира родитељима да има неке емоциналне проблеме, да га нешто мучи? Зашто до тога најчешће долази?

– Узроке поремећаja исхране код деце можемо тражити у дисфункционалном породичном окружењу, у нарушеном партнерском односу између родитеља, где такав однос може бити обележен свађама, размирицама, различитим васпитним моделима, па чак и присуством физичког и психичког насиља.

У тим ситуацијама деца заправо кроз несвесне процесе скрећу пажњу на себе или се труде да врате хармонију у породицу. Поремећаје исхране срећемо и у ситуацијама када је један од родитеља напустио породичну средину због посла, развода, болести или смрти. Тада се проблеми саисхраном могу бити израз патње или туге детета. А оно што се често дешава јесте да проблеми у исхрани код деце настају када се са мајком не направи адекватан емотивни однос.

Зато што је мајка у најчешћем броју случајева буде физички присутна са дететом али није довољно психички и емотивно инвестирана у живот детета, односно она обавља све оне физиолошке потребе, односно негу детета, али не даје довољно љубави, пажње, бриге некако није довољно константна.

Како родитељи да направе разлику између поремећаја у исхрани који не захтевају стручну помоћ и проблема који захтевају укључивање лекара?

– Оно што треба да алармира родитеље јесте уколико дете одбија храну, уколико често поврaћа, уколико је селективно у исхрани. Селективност значи да деца једу само неколико намирница, и најчешће су то намирнице нездраве, као што су слаткиши, тестенина, пециво.

Уколико деца не жваћу храну и уколико инсистирају на само пасираној храни, а очекује се за њихов узраст да већ жваћу. Такође оно што родитеље треба да забрине, уколико деца једу нејестиве ствари, ми то зовемо пика, значи лишће, земљу, предмете или, што није толико озбиљно - уколико нису уоброчена.

Ако се не реагује на време, ако се ништа не предузме, него родитељи кажу, на пример, то је само фаза, проћи ће, или мало ћу му укинути слаткише, или одобравају то што дете једе само неколико одређених намирница, које су могуће последице – од оних мањих до оних опасних?

– Пре свега навике у исхрани се формирају у раном детињству. Ако децу не научимо у том периоду онда то води у поремећаје исхране касније, у школском и одраслом добу. И до којих проблема може доћи? Може потхрањеност да буде, успорен психомоторни развој, недостатак неких витамина, минерала, а можемо имати и гојазност касније, дијабетес.

Може водити у поремећаје исхране. Анорексија, булимија, преједање, односно, „бинџитинг“ да ако говоримо о психолошким аспектима.

Родитељи могу да се обрате, педијатру, доктору опште праксе ако је дете старије, нутриционисти, психологу, психијатару, психотерапеуту? И у неким случајевима је неопходна сарадња стручњака за ментално здравље и нутриционисте. Како изгледа лечење када се Вама родитељи обрате због проблема с дечијом исхраном?

– Са децом мањег узраста, тамо до негде школског узраста, јако лепо раде педијатри. Тако да ја у својој пракси немам тако малу децу често. Лечење изгледа тако што најпре узимамо анамнезу. Морамо схватити како та породица функционише, какве су нутративне навике, јер одатле крећемо.

Просто, ако родитељи немају правилне нутритивне навике и не негују те навике код деце, мала је вероватноћа да ће деца имати правилне нутритивне навике. Те нутритивне навике се формирају до шесте године, тако да све што урадимо до тог узраста практично остаје као навика у исхрани. Може се десити нека фаза у одрастању када дете краткотрајно одбија неку храну, јер му се више нешто допада, али је то јако важно да родитељи задрже ту доследност у нутритивним навикама.

Улога родитеља у васпитавању и када је реч о исхрани вероватно и пресудно утиче на каснији живот. Шта саветујете родитељима и шта треба да укључују оброци за децу?

– То све зависи од узраста детета кога имамо испред себе. Док иду у вртић ту имају практично избалансиране оброке. Међутим проблем је када родитељ узме дете из вртића. Обично се дешава, то анамнестички добијамо, да му се да неки слаткиш у колима или неки сок док се дође кући и ту се практично већ да нека калоријска вредност која може да поремети нутритивне потребе детета.

Како би требало да изгледа правилна исхрана деце, пре свега морају бити уоброчена. Морају имати доручак, ручак, вечеру и две воћне ужине у току дана, правилно распоређене. То укључује све групе намирница – хлеб, тестенине, пиринач, месо и производе од меса, млеко и млечне производе јаја, воће, поврће, махунарке, житарице.

С тим да се код деце дозвољава слатко, али саветујем родитеље да ако имају времена да припремамо слаткише, зато што су кондиторски производи пуни адитива и тих неких скривених шећера који на погрешан начин већ у таком малом узрасту могу да ремете метаболизам.

Колико савремени начин живота квари здрав, правилан, концепт исхране, и како се са тим треба борити? И тинејџери су погођени лошом исхраном.

– Животни стил како ми данас живимо је јако другачији од само једне или две генерације која је била пре нас. Проблем код тинејџера је другачији него код мање деце, јер у том узрасту деца већ почињу да купују ужине, да бирају шта ће појести.

Ту осим утицаја породице имамо и утицај окружења, другара са којима се друже и веома велика већина у том узрасту не жели да носи ту ужину коју можда родитељ спреми.

Волела бих да се апелује на Министарство просвете. Можда би требало размислити мало шире, пошто знамо да је дечија гојазност и да је поремећај метаболизма код деце јако изражена у Србији, јер се поклапамо са западом. Увести школску ужину као један ентитет у школе, врло би било добро када би се вратиле те школске кухиње и можда не би било лоше да у свакој тој школској кухињи постоји један нутрициониста који неће радити само у кухињи на креирању нутритивно избалансираних оброка него ће радити и едукацију, образовати децу и родитеље.

Колико често деца школског узраста, адолесценати кроз храну говоре о својим емоционалим проблемима?

– Такође честа појава и проблеми са храном буду заправо често сигнал да психички живот трпи. Код школске деце, поготово мање деце која су кренула у први разред, знак мучнина, повраћање, болови у стомаку, честе столице могу бити знак сепарационе аксиозности, односно страха одвајања од родитеља.

Код касније школске деце ти исти симптоми могу бити знак проблема адаптације, страх од повећаних очекивања, можда присутног булинга у школи, где се нешто дешава. А код адолесцената, односно код девојака, оно што нас највише забрињава и што је најтежи поремећај исхране је анорексија нервоза и булимија, која се јављују у периоду од ране адолесценције – од 11-12 до 18-19. године.

Исхрана са једне стране одражава то како се осећамо, какве проблеме емоционалне имамо, али са друге стране и када не једемо како треба, не једемо правилно и то може да се одрази и на хормоне и на инсулинску резистенцију, проблеме са штитном жлездом. Колико често вам се родитељи обраћају за помоћ због проблема у вези са дечијом исхраном? Посебно Вама као психијатру, има ли и даље тог негирања није моје дете проблем да би ишло код психијатра? И докле доводе таква схватања?

– Имам утисак да је све мање стигме и да се све више људи окриће саветима стручњака за ментално здравље. Мислим да су поготово млади значајно освешћени и да они врло радо се обраћају нама психолозима и психијатрима.