Прва изложба у Лондону, одржана у Кристал паласу, била је у знаку индустријске револуције и доминације Уједињеног краљевства као водеће индустријске силе. Како је време пролазило, мењали су се и домаћини и теме које су биле у фокусу. Од индустријализације и индустријског друштва, изложбе су током ратног и међуратног периода усмеравале пажњу на нове изазове, да би потом у први план дошле нуклеарна енергија, свемир и свемирска трка.

Последњих деценија, у условима мира у већем делу света, изложбе све више постају средство „брендирања нација“, односно прилика да се покаже оно најбоље што свака земља има. На њима су представљене идеје, производи и уметничка дела која су обележила данашњи свет.

Светске изложбе оставиле су огромно наслеђе како градовима домаћинима, тако и читавом човечанству. У архитектонском смислу постале су препознатљиве по симболима као што су Ајфелов торањ у Паризу, Кристал палас у Лондону, Атомијум у Бриселу, Свемирска игла у Сијетлу и Ферисов точак у Чикагу.

Мање је познато да су оне биле и платформа за приказивање кључних цивилизацијских и научних достигнућа. Тако је управо изложба у Чикагу први пут светлу осветлила наизменична струја Николе Тесле, чиме је овај проналазак постао победник над дотадашњим моделима.

Од 1851. до 1928. године изложбе су се организовале без јасног формата и договора о учесталости и месту одржавања. Велика пажња коју су изазивале довела је до доношења међународне декларације и оснивања Међународног бироа за изложбе 1928. године.

После београдског ЕКСПО-а, очекивања су велика. Амбиције сваког домаћина усмерене су на то да се угледа на добре праксе претходних, али и да их, ако је могуће, надмаши. Већ сада је Србија оборила рекорд по броју учесника – док је у Казахстану 2017. било 117 земаља, Београд има 119 потврђених учесница. Природно је да Србија тежи да у сваком сегменту надмаши претходне домаћине, као што ће и будући домаћини тежити да се угледају на Београд.

Белгијској краљици Матилди и њеној ћерки престолонаследници Еизабети, као и јорданској краљици Ранији, био је један од најомиљенијих креатора, чије су хаљине носиле у многим специјалним приликама, као и принцеза од Велса или велика војвоткиња Марија Тереза од Луксембурга. 

Армани је 2011. осмислио и легендарну венчаницу принцезе Шарлен од Монака, која се од њега опростила и лично на друштвеним мрежама, уз подсећање на велико пријатељство.

Беатриче Боромео, снаја принцезе Каролине од Монака, на свом романтичном венчању са Пјером Казирагијем,  носила је чак две спектакуларне венчанице са Арманијевим потписом. 

Шпанска краљица Летисија је гардеробу његове модне куће бирала за многе значајне догађаје у свом животу. Када се први пут појавила у јавности као вереница и будућа супруга престолонаследника Фелипеа носила је управо Арманијево бело одело.

У постовима са Инстаграма подсећамо вас на неке од његових најлепших креација. 

Међутим, то није оригинални лабубу, лутке компаније „Поп март“ које су последњих месеци стекле култни статус, већ такозвани лафуфу, што је шаљиви назив за низ фалсификата. Љубитељи популарне луткице копије зову и лагого, лабаба и лапупу.

Прошлог месеца, кинекси произвођач играчака „Поп март“ пријавио је запањујући пораст профита од скоро 400 одсто у првој половини године, преноси Си-Ен-Ен.

Упркос упозорењима из више земаља купцима да их не купују, продаја лафуфуа је такође порасла, инспиришући поплаву мимова, смешних клипова и влогова након распакивања.

Већину лафуфуа производе мале фабрике у кинеским провинцијама Гуангдонг и Хебеј и продају се у великим количинама, како у земљи тако и у иностранству.

Власти у Сједињеним Америчким Државама и у Великој Британији упозориле су потрошаче да су фалсификоване луткице лабубу лоше направљени и да могу садржати ситне делове који се лако могу одвојити попут очију, руку и стопала, а представљају озбиљну опасност од гушења за малу децу.

Кинеске власти такође покушавају да их повуку са тржишта. Заплењено је више од 1,8 милиона лутака које су биле намењене извозу од почетка ове године.

Хвалећи лабубу као кинеску причу о успеху, кинески државна агенције Синхуа наводи да иновације у земљи еродирају „раскошно ширење 'фалсификата' и 'копија'“.

„Без строге заштите интелектуалне својине, неће бити одрживе конкурентности у иновацијама.“

Зашто лафуфу?

„Они су најслађа, најружнија ствар коју сте икада видели“, каже 50-годишња Данијела Орес, самохрана мајка из Тексаса, која је недавно од 11-годишње ћерке добила луткицу лафуфу са осветљеним ушима чија је цена била 20 долара на локалној бувљој пијаци.

Породица Орес је луткици чак наденула име Гери и он је сада званично део породице.

„То је најглупља ствар јер имам 50 година и немам времена у животу за играчке, али то је само ова слатка мала крзнена... знате на шта ме подсећа? На ружне бебе!“, каже Данијела за Си-Ен-Ен.

Људи су привучени лафуфу магијом из једноставних разлога: толико су ружне да су слатке, њихов шарм, као и њихове необичне карактеристике попут певања и плеса (што су опције које чак ни оригинал нема) и можда најважније – цена. Лафуфу обично кошта само десетину суме која се мора издвојити за званичне верзије лутке.

„Волим да тражим лажне јер лажне лутке заправо раде ствари које праве не раде – певају и плешу!“, објашњавају у породици Орес.

За Мао Мао, 29-годишњу посластичарку из кинеске провинције Фуђијан, вредност лабубуа проистиче искључиво из популарности бренда, а трошење великих количина новца на њега делује као бацање тешко зарађеног новца у капиталистички одвод.

„Нервира ме прича са надуваном ценом лабубуа. Првобитна цена је била 99 јуана (12 евра). Зашто бих плаћала више од те цене због популарности?“, каже. „То је само лутка.“

Ни обичних ни најпопуларнијих „нема на залихама“

На „Поп мартовом“ веб-сајту намењеном кинеском тржишту, плишана луткица на привеску за који се не зна како изгледа кошта 99 јуана (12 евра), док се верзије ове играчке које нису „мачка у џаку“ најчешће продају за око 499 јуана (60 евра). Популарније верзије су још скупље. И за све пише да их „нема на залихама“.

Цене на секундарном тржишту су застрашујуће. Плишани привезак за који се не зна како изгледа (што је посебно занимљиво љубитељима лабубуа) – који на сајту произвођача кошта 99 јуана (12 евра) – продат је за 1.400 јуана (167,5 евра) на кинеској платформи за куповину Dewu. Луткице из нове серије, првобитне цене 199 јуана (24 евра), препродата је за више од 2.000 јуана (скоро 240 евра).

У САД, званичне малопродајне цене су у просеку око два пута веће од оних у Кини, што подстиче продају половних лабубуа.

„Морамо да идемо на Фејсбуков Маркетплејс и морате да познајете некога ко познаје некога. Дакле, заправо плаћате за прилику да је купите. Они ће купити велика паковања, а затим ће продавати једну по једну, сваку за 60 долара“, жали се Данијела Орес, мама из Тексаса.

Данијела разуме да многи корисници друштвених мрежа следе познате личности које каче лабубу луткице на своје биркинке, како би показали да припадајутој  статусној групи и да би пратили тренд. Али за њу, лафуфу се вратила суштини лутке – играчки.

„Не желим да будем део тог тренда Биркин и лабубу; желим да будем део тренда лафуфу и Биркин из Волмарта“, објашњава Данијела.

Уносан посао

Један произвођач играчака у Донгуану, у провинцији Гуангдонг, рекао је за Си-Ен-Ен да је, на врхунцу потражње у јулу, продао између 150.000 и 160.000 лажних лабубу играчака и остварио профит око два милиона јуана (240.000 евра).

„Много заинтересованих једноставно није могло да дође до лабубуа, чак ни они који су се јако трудили. Зато су се окренули лафуфуу“, рекао је менаџер продаје у фабрици, који је желео да остане анониман.

Менаџер је истакао да се лажне лабубу играчке из њихове фабрике испоручују широм Кине, као и у Европу и Југоисточну Азију, али да највећи део одлази у Сједињене Америчке Државе, где иде 40 одсто извоза фабрике.

Кина остаје главни светски извор фалсификованих производа, упркос томе што власти пооштрававају казнену политику уз кривично гоњење.

Само у САД, фалсификована роба пиратерија из Кине чинила је 84 одсто вредности и 90 одсто количине такве робе коју су амерички званичници запленили 2023. године.

Прошле године, Врховно народно тужилаштво Кине известило је о кривичном гоњењу 21.404 особе због производње и продаје фалсификоване и робе лошег квалитета. Међутим, поплава фалсификата не показује знаке успоравања.

Фабрика у Донгуану производи не само „лабубу“, већ и варијанту под називом „лагого“. Реч је о лутки која изгледа као лабубу али и пева, плеше и има уши или лице које светли. Продаје се за само 18,8 јуана (око 2,25 евра). Птражња је велика и месечна продаја достиже 30.000 до 40.000 комада, наводи менаџер продаје.

Ипак, директор фабрике је истиче да постоји јасна граница између две лутке: „Лагого очигледно није лабубу. Али лафуфу изгледа скоро исто, а то се тиче интелектуалне својине, што је сасвим друга прича. Влада се обрачунава са пиратеријом и поштује права бренда“.

Лафуфу као „вид побуне“

Царинске власти на неколико кинеских аеродрома заплениле су десетине хиљада лафуфуа намењених извозу од јуна. Царинска управа је саопштила да су те лутке и пакети користили лого „Поп марта“ без овлашћења, што се сматра кршењем права која се односе на заштитни знак компаније.

И владине службе и локални регулатори тржишта интензивирали су напоре у борби против пиратских произвођача лабубуа, наводе званична гласила Кинеске националне администрације за интелектуалну својину, почетком јула.

„Поп март“ је поднео регистрацију за заштитни знак „лафуфу“, како је приказано на информационој платформи Qichacha, што се сматра одбрамбеном мером од поплаве копија.

Али све док купци имају новца за трошење на слатке – оригиналне или не – лабубуе, тржиште фалсификата би могло да постоји.

„Фалсификати се сада праве веома добро. Неки коштају само десетине јуана (два-три евра) и изгледају скоро исто, па зашто не купити јефтиније?“, објашњава Мао Мао, власница више луткица са језивим зубима која признаје да је уморна од агресивног рекламирања оригиналних луткица.

„Куповина лафуфуа је мој начин побуне.“

Научници су открили да је температура између 16 и 18  степени Целзијусових идеална за спавање током ноћи. У летњим месецима, све је другачије, јер је у спаваћој соби и преко 25 степени Целзијусових. Због тога се отварају прозори, ваздух циркулише и мења се вредност температуре у соби. Препорука је проветравање због размене ваздуха и затамњења собе од тренутка када температуре почну да расту.

У зависности од локације, свеж ваздух који улази кроз прозор, може да допринесе квалитету сна. 

Шта је лоше у навици спавања поред отвореног прозора?

Отворен прозор током ноћних сати, посебно током летњих месеци, једино је решење за регулисање температуре у спаваћој соби. Ипак, постоје неке ствари које говоре супротно. Бука од саобраћаја, лајање паса или бучан комшилук ометају нам сан и делују на нашу психу јер док спавамо, наш мозак обрађује звуке.

У том процесу ослобађају се хормони стреса који дугорочно могу да доведу до депресије, нарочито код осетљивих људи.

Такође, истраживачи наводе да током зимских месеци не би требало спавати са отвореним прозором, јер је ризик од прехладе велики.

Не треба заборавити ни честице полена

Концентрација полена у ваздуху за многе представља проблем и изазива лош сан. Препорука је да у рано пролеће и касну јесен, не треба спавати поред отвореног прозора због повећаних вредности полена у ваздуху, нарочито у јутарњим сатима.

Алтернативе за спавање са отвореним прозором

Када више нема квалитетног сна због наведених спољних фактора, постоје и алтернативе за спавање поред отвореног прозора. Најважнија ствар је редовна вентилација током дана, без обзира на то да ли је прозор отворен или затворен. 

Поред редовне вентилације, квалитет ваздуха може да се побољша укључивањем клима уређаја, нарочито ако је влага у стану висока.

Модна креаторка Светлана Јаћовић истакла је да је Армани дефинитивно обележио 20. век с обзиром на дуговечност и креирање до краја живота.Обележио је и почетак 21. века и он је дефинитивно један од највећих уметника, а промене које је увела у моду његова кућа, оставиће трага и у наредним деценијама.

„Модна кућа Армани остаје у поседу породице, али се то заиста никада не зна, као ни како ће реаговати тржиште“, рекла је креаторка.

Који су тренутно најтраженији послови у модном сектору?

„Дигитализација мења послове у моди и много нам олакшава. Дизајнер се сада назива креативним директором и дизајнер није више неко ко само седи у атељеу и црта одевне предмете и шаље на реализацију. Сада је тај посао скуп вештина и знања“, рекла је креаторка.

С једне стране Гучи и Баленсијага развијају виртуелне бутике и пробне кабине, с друге, Ботега Венета је 2023. покренула школу традиционалних занатских вештина.

Вештачка интелигенција се користи за креирање садржаја, дизајн, корисничку подршку и аналитику, што прети да смањи број пословних позиција. Где је онда граница у модном сектору, докле може вештачка интелигенција да иде, које позиције може да замени, које не?

„Живимо у ери информационе револуције, непобитна чињеница је да ће занати бити незамњнљиви у сваком сегменту. Полако губимо битку са занатима, а потребно нам је практично знање, које је будућност, као и занати“, истакла је Светлана Јаћовић.

„Мода је један озбиљан бизнис, а Армани је један од најбоигатијих Италијана у свету модне индустрије. Треба учити од великих и успешних и све засновати на знању“, рекла је креаторка.

Левис и Манго су тестирали АИ генерисане манекене уз објашњење да ће донети разноликост, приказати разлиците типове тела, година и етничких припадности - све то уместо традиционалних кастинга који одузимају много времена. Да ли на то треба да се гледа као на иновацију или ризик удаљавања од реалних стандарда лепоте?

„Потребно је да се прилагођавамо, без обзира да ли се то нама или компанији свиђаили не, јер тржиште намеће правила. Уколико нисмо прилагодљиви и не учимо нема успеха. Прилагођавати се мора и учи се сваки дан и да се гледа шта тржиште тражи.Школовање је због тога кључно“, рекла је

Да ли модне куће у Србији имају школе кројења и шивења?

„Немају, постоје стандардне државне и неке приватне.Због недостатка ученика, неке од њих су дизајнерске, а текстилне школе треба реформисати и прилагодити тржишту, да се ту афирмишеми и да та знања не нестану“, закључила је модна креаторка Светлана Јаћовић.

„Не постоји та нека граница између афирмисаних уметника и младих и то је оно што треба неговати зато што смо ми њима можда једна инспирација и путоказ куда даље и како даље а они су нама инспирација за наше стварање“, каже пијаниста Владимир Милошевић.

„Сваке године је некако исто – у смислу лепо, а опет другачије, јер има неких нових имена, неки нови изазов је у питању“, наводи диригент Раде Пејчић.

Професорка клавира и камерне музике у Француској, Душана Кнежевић каже да је он другачији од француских и европских фестивала.

„Има јако пуно интернационалних такмичења, у задње време немамо руске такмичаре и руску публику из разлога које сви знамо, али ова околина и угођај и пејзажи доприносе да ово стварно буде једна комплетна чаролија“, истиче чланица жирија, Душана Кнежевић.

„Кустендорф класик“ наставља основну нит Мећавника –унапређење културе.

„Српска култура у цјелини је у неким зачецима и мислим да су фестивали добро мјесто гдје се она трансформује у неко стање ствари које можемо да сабирамо и одузимамо, да видимо гдје смо“, наводи оснивач и уметнички директор, Емир Кустурица.

Најбољи од 30 такмичара из Србије, Русије и Белорусије биће награђени златним, сребрним и бронзаним „Матрјошкама“.

Како је наведено, Маск ће морати да повећа вредност „Тесле“ са нешто више од један билион долара на 8,5 билиона у року од 10 година.

Ако надгледа раст тог обима, 54-годишњак ће добити нове акције које ће његов удео у компанији повећати са скоро 16 на више од 25 одсто, чиме би богатство најбогатијег човека на свету порасло на више од два билиона долара.

Процене Масковог садашњег богатства се разликују, али према „живој“ листи најбогатијих људи на свету коју саставља „Форбс“, богатство јужноафричког тајкуна износи 430,9 милијарди долара. На другом месту је инвеститор и суоснивач „Оракла“, Лари Елисон, са 272,3 милијарде долара.

Између политике и бизниса

План стимулативних мера, објављен у поднеску Америчкој комисији за хартије од вредности у петак, долази у тренутку када неки посматрачи доводе у питање да ли Маскови отворени политички ставови коче напредак „Тесле“.

Продаја аутомобила у Европи ове године пала је за 40 одсто, што је драстичан пад који су неки аналитичари приписали Масковој гласној подршци крајњим десничарским странкама и његовој интензивној, али краткотрајној алијанси са Доналдом Трампом.

Маск је такође поделио своје време и дужности између „Тесле“ и управљања другим пројектима као што су Спејс-Икс, Неуралинк, xAI и Boring Co, уз време које проводи објављујући на друштвеној мрежи Икс, некадашњем Твитеру, који је купио за 44 милијарде долара 2022. године.

У свом саопштењу акционарима, које су потписале директорке Робин Денхолм и Кетлин Вилсон-Томпсон, „Тесла“ је Маску пружила снажну подршку, описујући га као „визионарског лидера“.

Никад исплаћени бонус

Компанија је такође подсетила инвеститоре – од којих већина мора подржати овај план да би био усвојен – на тешкоће које је раније имала у обезбеђивању стимуланса за Маска.

У поднеску се наводи и правни спор који је спречио реализацију плана из 2018. године, који је Маску пружао шансу да добије бонус од 55,8 милијарди долара.

Суд је прошле године пресудио у корист групе инвеститора који су тврдили да су циљеви тог плана били неприкладно постављени. Жалбу „Тесле“ суд ће разматрати следећег месеца.

„У коначници, нови пакет има за циљ да надогради успех оквира стимулативног пакета за извршног директора из 2018, који је осигурао да је Илон био плаћен искључиво за резултате и мотивисан да води ‘Теслу’ кроз период вртоглавог раста“, саопштила је компанија.

„Тесла“ је додала да нови план укључује циљеве профита који су 28 пута већи у односу на шему из 2018. године, као и да ће зависити од испоруке нових производа, као што су стављање у функцију милион „роботаксija“ и испорука милион ботова са вештачком интелигенцијом – хуманоидних робота које компанија развија.

Но његово присуство у Милану се осећало свуда. Трамвај који ме води у центар пролази испод зграде у Виа Кузани која има резервисано место за рекламе Арманијевих модних колекција док се његов бутик и хотел налазе скоро поред саме Скале. Армани је одувек представљао Милано, град који га је „усвојио“ као врло младог и који је обожавао.

Град у жалости

Вест је претворила виа Манзони и виа Боргонуово, где се укрштају кућа и историјска бутика „Господина Ђорђа“ како су га звали сарадници, у пут ходочашћа. Беле руже, букети цвећа, поруке које су остављали грађани – Милано је изабрао да се опрости од свог амбасадора скромности и елеганције. У виа Бергоњоне, где се налази седиште и Армани/Театар, заставе на пола копља обележиле су заједнички бол.

Градоначелник Милана Ђузепе Сала прогласио је дан жалости за понедељак 8. септембар, када ће се одржати приватна сахрана.

„Ђорђо Армани је био и остаће заувек један од највећих представника италијанске и миланске моде у свету. Милану ће недостајати његов креативни поглед, активно учешће и подршка животу нашег града“, изјавио је Сала.

Комеморација у Армани/Театру

Како би сви могли да му одају почаст, комеморација ће бити одржана у суботу 6. и недељу 7. септембра у Армани/Театру, у виа Бергоњоне 59. Симболично место: овде је, у срцу зоне Тортона, Армани трансформисао бившу индустријску халу у храм моде и културе, дарујући граду јединствен простор, између писте и сећања.

Армани и Милано, нераскидива веза - мода и спорт

У Пјаћенци се родио, али Милано је био његов прави дом. Овде је, после почетака у Ла Ринашенте и искуства са Нином Черутијем, 1975. године заједно са Серђом Галеотијем, са којим је делио и приватни живот, основао модну кућу која ће променити ток моде.

Након изненадне Серђове смрти са свега 40 година уследиле су године велике туге за Арманија. И мада се познају више од четрдесет година, нови Арманијев партнер током последњих година и његова десна рука био је Лео дел Орко рођен 1952. који је интимни живот са Кинг Ђорђом живео у највећој приватности.

Армани је учинио Милано светском престоницом стила, отварајући бутике, хотеле, ресторане и културне просторе попут Армани/Силос-а. Није се зауставио само на луксузу: спасио је Олимпија Милано, вративши је на врх европске кошарке, и подржавао културне и друштвене иницијативе града.

Армани се последњи пут појавио у јавности 26. маја када су представљене званичне тренерке Зимских Олимпијских игара Милано Кортина 2026, а које је он осмислио.

„Милано, Олимпијада и Параолимпијада. Не бих могао да замислим пројекат који је више стимулирајући од овога, у коме су протагонисти град који ми је дао све и спорт“, истакао је дизајнер.

Наслеђе које превазилази моду

Његове последње речи, објављене на друштвеним мрежама, сажимају животну филозофију коју је Милано усвојио: "Траг који се надам да ћу оставити састоји се од посвећености, поштовања и пажње према људима и стварности. Од тога све почиње.“

Запослени и породица обећали су да ће чувати његово наслеђе „са поштовањем, одговорношћу и љубављу“.

Арманија су грађани могли да виде како у излогу своје радње у Виа Манзони сам намешта одећу на манекенима или, у млађим данима, да га сретну у Армани Привеу. Девојке из света моде су ми причале да је волео лепоту српских жена и музику Горана Бреговића.

Италијани, а од њих највише миланези, сањали су да у ормару имају бар једну ствар са потписом Арманија јер је то био онај комад одеће који не убада у очи екцентричношћу већ лепотом усклађених боја, квалитетом и једноставношћу. Они који су имали око за те ствари знали су да препознају да ли је неко одело или капут направио Армани.

Када сам пре само пар месеци написала текст о томе да Армани први пут у историји, због здравствених проблема, није био присутан на својој модној ревији имала сам неки лош предосећај. Обећао је да ће доћи у Париз али ни тамо се није појавио. Тихо се гасио у свом миланском дому не дајући никакве изјаве за штампу.

Армани је био баш као његов град, креативан, динамичан али резервисан. 11. јула је напунио 91.годину а ни два месеца након тога напустио је овај свет.

Након вести о његовој смрти Софија Лорен је изјавила да је преминуо гигант, њен пријатељ већ 50 година, особа која јој је била као брат. Сви познати из света моде, политике и културе како у Италији тако и у свету на својим друштвеним мрежама поделили су тугу због његове смрти. Неки су изјавили да је за њих он просто био бесмртан.

У сећању грађана и пријатеља, Армани остаје не само „краљ моде“, већ и симбол најбољег Милана: скроман, елегантан, способан да гледа у будућност без заборављања корена. Његов град га оплакује као оца, свестан да ће без њега бити другачији, али и да је управо од њега научио да се никада не престане са поновним стварањем.

Сахрана миланског, италијанског и светског краља моде обавиће се у Понедељак у Милану у приватној форми онако како је то Армани желео.

„Поносни смо на младе људе што имају прилику да учествују у највећем такмичењу у вештинама. Међу 33 земље учеснице престижног такмичење мислим да ћемо показати сјајан резултат“, каже директорка Канцеларије за дуално образовање и Национални оквир, Габријела Грујић.

Припреме за такмичење теку, а овде је важно и упознати се са условима надметања и модулима, због чега је пре овога организовано Национално такмичење, које је послужило и као генерална проба.

„То је био фокус свих тренинга, едукације и рада са такмичарима да сви добро научимо како ће то изгледати на великом такмичењу“, истиче стручњак за хотелијерство, Милош Пешић.

Један од такмичара Матеја Тривић признаје да су припреме биле прилично стресне – да је требало стићи све, урадити и завршити пројекат да би био функционалан.

Србија је од прошле године чланица „WorldSkills Europe”.

“За младе је то нови ниво мотивације и да су отишли корак више. Имају прилику да уче на најсавременијим опремом. Дуални модел образовања је на снази и стручно образовање. Управо онако како Влада Србије ради, гради тренинг центар, најсавременију опрему и програме”, истиче Габријела Грујић.

Према њеним речима, такмиче се млади од 15 до 25 година у 38 вештина, а Србија ће се надметати у три дисциплине – мехатроника, веб развој и хотелска рецепција.

Шанса и мотивација за младе

Оваква такмичења и озбиљан рад свакако ће мотивисати и послодавце да дају шансу младим и талентованим људима.

„На већ организованом Националном такмичењу представио се велики број младих људи који су показали своје вештине, колико су спремни и ту су послодавци могли да виде у реалним условима како могу код њих да се покажу“, навео је Милош Пешић.

Директорка Канцеларије за дуално образовање додаје и да нема успеха без сарадње стручног образовања и учења у реалном радном окружењу на најбољој и најсавременијој опреми.

„Сада у Данској да освојимо добар резултат, а у наредном периоду, пошто ћемо имати 10 до 14 тренинг центара, биће прилика за све младе људе да покажу шта знају“, истиче Грујићева.

Такмичења попут овог су од великог значаја јер привлаче младе људе.

„То је попут шоуа који привлачи младе ка свим различитим вештинама тако да су то генератори пажње ка свим тим индустријама“, закључио је Пешић.

Електронске цигарете често се представљају као мање штетна опција од класичних цигарета – да ли је то уопште тачно?

„То није лако измерити, јер та мерења нису ни лака, ни брза. Захтевају опсежна и јако дуга истраживања. Поуздано не можемо да тврдимо да су ови уређаји безазлени и без последица. На основу онога што је у њима откривено, а пуно је простора за нова открића, доказа и материјала везаних за здравље“, истакла је докторка.

Колико су електронске цигарете заиста опасне и по чему се разликују од класичних цигарета?

Истиче да су ове цигарете прављене новом технологијом и то је разлика због које су постале и атрактивне. Сам њихов настанак везује се за мере контроле дувана у свету, па се дуванска индустрија досетила да створи нови производ који ће практично избећи те мере контроле, које су у почетку 21. века биле у замаху и које трају, али се модификују. Штетне су јер је никотин адитивно средство због кога се постаје зависник.

„Дугорочни ефекат је да су млади који рано почну да користе вејп у већем ризику да њихови обрасци пушења временом прелазе на традиционалне цигарете и друге дуванске производе. Лекари инсистирају на непосредном утицају никотина на здравље, рад срца, кардиоваскуларни систем“, рекла је др Анђелка Грујичић.

Како је истакла, недавни резултати са конгреса кардиолога указују на потенцијалну штетност ових електронских цигарета код младих.

„Маркетинг је главно оружје и алат који индустрија користи. Млади су најпријемчивији за маркетиншке стратегије. Ми имамо закон о оглашавању који се тиче и рекламирања дуванских производа. Те мере се баш и не поштују, имамо текстове у новинама који афирмишу ове производе, а то по закону не би требало да се дешава и да не долази до младих“, истакла је докторка.

 Улога родитеља и школе код младих

„Млади су циљна група, иако свуда пише, и у рекламама, да то није намењено млађима од 18 година. Али када видите како та реклама изгледа, она јасно шаље поруку циљној групи, то су млади. Због тога је важно да родитељи буду припремљени, да имају информације и свему приступе са резервом. Треба сачувати популацију која није у ризику да почне да користи нешто што је штетно“, навела је Анђелка Грујичић из Центра за промоцију здравља Градског завода за јавно здравље Београд.

Истиче да је важно рећи да млади често деле исти уређај електронске цигарете. Школи је потребна подршка у овој теми, ми смо им као институција подршка, радимо едукативне програме који су везани за актуелне теме.

Историчар Владимир Дуловић награђен је за исцрпну монографију, готово енциклопедијског обима "Улице Старог града - топографија, урбанизам, одонимија.

„Мени је јако драго да у ова смутна времена још увек постоје и неке награде и да се у том погледу нешто дешава. У држави постоје облици који воде рачуна шта се дешава у култури. Кренуо сам са намером да пишем о именима, али сам онда схватио да се о њима не може писати без задирања у њихову прошлост, па сам схватио да та прошлост може бити дубља него што сам очекивао, па је настала урбанистичко топографска студија размера које су неколико пута запањиле и мене“, рекао је Владимир Дуловић, историчар, лауреат.

Четири специјална признања додељена су и Ани Марији Вартабедијан за монографију Миодраг Вартабедијан Варта и његова сликарска породица, Милошу Стојковићу Минићу за изложбу Х3О2 Вол. 3, Николи Радосављевићу за изложбени триптих Хероји и Владимиру Стевановићу и Марку Стојановићу за публикацију Цртежи и скице у архитектури, са истоименом изложбом одржаном у УК Пароброд.

„Изложба нам први пут доноси индонежански дух у Сомбор, моћи ћете да се упознате са савременим плесовима, са рукотворинама, са кухињом Индонезије, али и са традиционалним индонежанским инструментима, које нам доносе стипендисти који су дошли из Србије и отишли у Индонезију, тамо студирали и сва своја знања вратили назад у Србију и кроз године покушавају да упознају српску публику са Индонежанском културом“, рекла је Јелена Миленковић, сектор за медије и културу и друштвена питања Амбасаде Републике Индонезије

Домаћа публика веома добро прихвата индонежанску културу.

„Сви догађају које организујемо колико у Београду толико и широм Србије су јако посећени. Наравно сви желе да искусе нешто ново, да упознају нову културу, другачију културу, тако да је и циљ овог пројекта био да изађемо из оквира Баограда и да се приближимо публици из других градова Србије“, рекла је Јелена Миленковић, сектор за медије и културу и друштвена питања Амбасаде Индонезије

„Изузетно смо поносни на ову сарадњу. Желим овом приликом да се првенствено захвалим његовој екселенцији амбасадору Републике Индонезије у Србији Андреану Ервину. Изложба бити кратко у нашем музеју, свега недељу дана, тако да у току предстојеће седмице сви они који посете Сомбор могу да посете.Препоручујем да посете музеј и упознају се са културом ове хиљадама километара далеке удаљене земље али не довољно далеке да се повезујемо на најлепши могући начин“, рекао је Давид Фирањ, директор Градског музеја Сомбор.

Изложба „Индонезија: Боје архипелага“ током наредних седам дана, нуди путовање кроз хиљаде острва и безброј традиција, и то све, у Сомбору.

Идеја за овакву врсту програма потекла је током Београдског Гран прија 2024, када је италијанско удружење MITE наступило са два историјска возила и члановима екипе у којој су били пилоти и сувозачи са оштећењем вида. Њихово учешће и ентузијазам подстакли су публику да се упозна са симулацијама вожње у условима сличним међународним такмичењима класичних аутомобила. Велики одзив охрабрио је Motor Heritage Consulting да припреми нови догађај посвећен искључиво оваквим активностима.

Други сегмент манифестације биће усмерен на улогу жена у моторном наслеђу, уз подсећање на изложбу „Donne e motori, gioie e basta!“ која је крајем августа 2024. године представљена у Италијанском институту за културу у Београду.

Манифестација је непрофитног карактера и има једини циљ – промовисање боље инклузије особа са инвалидитетом и жена у свету моторног наслеђа, уз учешће Савеза слепих Србије и школе „Вељко Рамадановић“.

Програм

• Петак, 5. септембар 2025, Школа за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ у Земуну (само за ученике и наставнике школе)
  Од 9 до 12 часова биће одржана предавања о могућностима учешћа особа са оштећењем вида у моторном спорту и сувозаштву класичних аутомобила. У дворишту школе уследиће практична демонстрација у историјским возилима.

• Субота, 6. септембар 2025, Силоси на Дорћолу, у оквиру Бургер фестивала (отворено за јавност)
  Од 11 до 18 часова програм ће бити отворен за јавност, уз дегустацију бургера у којој ће жири чинити и особе са оштећењем вида.

“Како се клима загрева, глечери се топе, то смо посебно приметили на глечерима у Европи, а овде у Норвешкој видимо да се топе прилично значајно, како по дужини тако и по запремини. Веома је забрињавајуће колико брзо нестају“, рекао је Хокон Магнус, престолонаследник Норвешке.

Крајем септембра и почетком октобра глечери су најмањи и тада научници обављају мерења. За добробит ледника неопходна је стабилизација климе, али и спровођење ефикасније стратегије прилагођавања новим климатским условима.

На два од три гребена забележен је највиши годишњи пад покривености коралима од када се мере и прате ове врсте истраживања, а то је већ 40 година, наведено је у годишњем извештају Аустралијског института за научна истраживања мора.

Избељивање корала у 2024. години било је последица наглог пораста температуре воде услед климатских промена. Тада су корали доживели неку врсту топлотног стреса.

„Ово је пети  случај избељивања корала који је погодио ову регију од 2016. године и он је био најмасовнији. Овакви догађаји су све чешћи. Забележена је  велика промена на ивицама корала, а овај феномен појавио се у последњих петнаест година. Све забележене промене указују да је екосистем под стресом“, истакао је Мајк Емсли, вођа програма праћења и заштите (AIMS) институту.

Извештаји  истраживања коралних гребена која су рађена у периоду од августа 2024. године до августа 2025. године показали су да је пад коралног покривача око 48 одсто, а само 10 одсто коралног покривача је порасло.

„Корални гребен Аустралије још увек има више коралног покривача у односу на друге регије у свету“, рекао је је Мајк Емсли, вођа програма праћења и заштите корала Аусралијског института за научна истраживања мора  (AIMS).

Однос се погоршао додатно након што су Дефранческо и његове колеге покушали да оформе синдикат радника у хотелу. Као одговор, менаџери су се и због најситнијих грешака обрушавали на оне који су били укључени у покушај синдикалног организовања. Дошло је до тога да је радницима који су радили на пријему позива било забрањено да седну током радног времена.

Дефранческо је одлучио да дâ отказ.

Последњег радног дана, ушуњао се у просторије хотела за запослене са седмочланим бендом и изненадио свог шефа музичком заседом.

„Овде сам да вам кажем да дајем отказ“, рекао је, пре него што је тријумфално изашао у ритму који је оркестар задавао уз скандирање: „Џои даје отказ“.

Дефранческо, који је тада имао 22 године, позвао је пријатеља да снима његов опроштај од фирме. Након што је неколико дана гледао снимак, поставио га је на Јутјуб где је брзо постао виралан. Тринаест година касније, клип има скоро 10 милиона прегледа.

„Заиста нисмо мислили да ће привући много пажње“, каже Дефранческо. Тридесетшестогодишњи синдикални организатор и музичар, који живи у Њујорку, каже да се осећао „ослобођено“ након што је дао отказ и преокренуо своје менаџере.

„Сада ћу вас осрамотити што сте се ужасно понашали према свима овде“, описује своје размишљање у време када је давао отказ.

Да ли је помпезни одлазак уз виралну славу смањио његове шансе да нађе други посао? Уопште. Убрзо након одласка, Дефранческо је почео да ради у музеју. Каже да се инцидент никада није појавио као тема на разговорима за посао од тада и да би могла да буде ставка у биографији.

Шта је „осветничко давање отказа“?

Иако Дефранческова прича важи за једну од најинтересантнијих и најпознатијих када је реч о давању отказа, сада се суочава са све већом конкуренцијом због нове генерације радника који напуштају своја радна места и постају популарни на друштвеним мрежама.

Феномен осветничког давања отказа (revenge quitting), где фрустрирани или незадовољни запослени показују шта заиста осећају у вези са својим радним местом, је у порасту.

Чак ни свештеници нису имуни на таква искушења. У јулу је отац Пет Бренан дао „опроштајни поклон“ својој парохији у облику песме која је послужила и као писмо оставке, где је циљао на „незадовољне, несимпатичне“ парохијане који шире „трачеве“.

Сајт за оцењивање послодаваца Glassdoor упозорио је крајем прошле године да је „талас осветничког давања отказа на помолу“ и да га треба очекивати 2025. године због пада задовољства запослених. У Великој Британији, анкета спроведена међу 2.008 радника у јулу коју је објавила компанија за запошљавање "Reed" показала је да је 15 одсто британских запослених „дало отказ уз прасак“.

Директор компаније, Џејмс Рид, сматра да друштвене мреже убрзавају овај тренд након што је низ оних који су помпезно дали отказ и поделили своје приче на интернету. Бријана Слотер била је једна од њих, а њен клип се завршава узвиком: „Корпорације ће вас отпустити за трен и оставити без ичега. Ако желите да идете, идите“.

Два сата пре следећег часа енглеског језика, 26-годишњa Американка, која живи у Кјоту, у Јапану, када је изненада дала отказ. Неко време је све било у реду, али све се променило доласком нове менаџерке која се мешала у све. „Ако бих завршила час минут раније или минут касније, она би ме укорила“, прича Слотерова.

Када је Бријана почела да ради, имала је доста слободног времена и њене колеге су углавном биле „опуштене“, али је убрзо све кренуло низбрдо. Били су плаћени 10 фунти по школском часу, уместо да буду плаћени по сату, што је значило да нису били плаћени за време између часова. Распоред су добијали тек дан унапред, што је планирање осталих обавеза чинило готово немогућим. Посао је био статичан и то је почело да узима данак. „Отишла сам код лекара и рекли су ми да, пошто стално седим, имам упалу врата“, објашњава Бријана.

Кап која је прелила чашу био је долазак нове менаџерке. Бријани је речено да треба да носи мајице са дугим рукавима како се не би виделе њене „увредљиве тетоваже“, а менаџерка је често присуствовала часовима, што је, како су запослени говорили, стварало непријатну атмосферу.

Прошлог маја, након што је примила бедну плату од 500 фунти за месец дана „напорне наставе у учионици“, рекла је да јој је доста. Бријана Слотер је послала писмо о раскидању уговора о радном односу надређеном, који је „молио“ да остане, пре него што ју је подсетио на двомесечни отказни рок. У свом видео-снимку на Тик-току, који има 1,2 милиона прегледа, Слотерова открива да је менаџерки рекла да ће отићи одмах: „Два месеца? Не остајем ни две недеље. Дајем ти два сата“.

Далеко од тога да је објава зауставила њену каријеру. Прича која је постала вирална отворила јој је нове могућности. „Зарадила сам 7.000 долара на Тик-току у месецу када сам дала отказ“, прецизирала је Слотерова, која од тада зарађује за живот као креаторка садржаја, саветујући људе који желе да се преселе у Јапан. Неки су чак ступили у контакт са њом и рекли јој да их је њен снимак инспирисао да оду са сопствених токсичних радних места.

Мотив за помпезни одлазак из предузећа упозорење за нове запослене

Млади људи су склонији осветничком напуштању посла. Рид истиче да је 26 одсто особа између 18 и 34 године и 22 одсто оних између 35 и 44 године у Великој Британији признало да је то урадило, у поређењу са само осам одсто људи у старосној групи између 45 и 54 године.

У јуну, анкета коју је спровела истраживачка група за пословање "Conference Room" открила је разлику од 15 одсто у задовољству послом између најмлађих и најстаријих радника у САД, при чему је 57 одсто запослених млађих од 25 година рекло да је задовољно својим послом, у поређењу са 72 одсто особа задовољних старијих од 55 година.

Док већина оних који одлуче да отказ дају уз сцену, у ствари жели да својим лошим шефовима пошаље поруку да немају више моћ над њима, упозоравање потенцијалних нових запослених такође може бити мотивација.

Кејти Остлер је радила у супермаркету у аустралијском граду Мелбурну, пуне две године када је дошло време да дâ отказ. Почела је да ради тај посао са 16 година. „Било је то заиста токсично, радно окружење са много брзог дешавања и честим променама људи“, објашњава Кејт.

Сада има 29 година и живи у Манчестеру, у Великој Британији, и присећа се како се њени шефови нису потрудили да сазнају њено име током првих шест месеци.

Већ се спремала да оде из супермаркета и почела је да шаље биографију другим послодавцима када ју је инцидент у супермаркету довео до ивице. Муштерија је почела да виче на једну колегиницу због повраћаја новца. Уместо да подржи запослену, њихов менаџер је стао на страну муштерије и придружио се викању. „Било је време да одем“, нагласила је Кејт.

Убрзо након тога, добила је понуду за посао и отишла је у супермаркет да најави обавезни отказни роком од недељу дана. Покушала је да преда отказно писмо свом супервизору, који је инсистирао да треба лично да га уручи менаџеру.

Када је упитала где је менаџер грубо јој је речено да је на разговору са потенцијалним новим радником. Успела је да сазна где се одржава интервју са кандидатом, предала писмо свом менаџеру и рекла: „Не радите овде – ево мог отказног писма“. У просторији је завладала тишина, а особа која је дошла на разговор за посао је збуњено гледала.

„Требало је много храбрости. Изашла сам пре него што је менаџер могао било шта да каже“, наводи Кејт.

Ипак, то није био последњи пут да је разговарала са менаџером. Позвао ју је телефоном и рекао да не долази последње недеље на посао јер „не жели њену токсичну енергију“ у тиму.

Један од значајних ликова у филму је тада, млади Владимир Путин. Прича, пре свега, прати измишљеног јунака Вадима Баранова, кога тумачи Пол Дено, младића из уметничког света који постаје неформални Путинов саветник на почетку његове политичке каријере.

Један од најцењенијих глумаца данашњице, Џуд Лоу игра младог Путина. У ексклузивном интервјуу за РТС на Венецијанском фестивалу, Лоу каже да је прихватио улогу на позив Оливјеа Асајаса: „Знао сам да је редитељ са интелигенцијом, одмереношћу, префињеношћу и радозналошћу да овакву једну тему добро уради“.

Британска филмска звезда истиче да је сценарио врло убедљив – адаптација врло занимљиве књиге коју су урадили Оливије Асајас и сценариста Емануел Каре.

„То су били кључни елементи које тражите када одлучујете. Осећате да сте у сигурним рукама“, наглашава Лоу. Према његовим речима, Асајас је окупио диван креативни тим на челу са Полом Деноом, а било је и извесног олакшања што Путин није фокус филма. „Он је само потез четкицом на много већем платну. Мислим да сам због тога одмах помислио да је то већа прича, а не само прича о нечијем пореклу и почецима. Филм више говори о политичком терену.“

Вадим Баранов, лик којег тумачи Пол Дено, је спин доктор, фиктиван и комплексан лик између хладне прорачунатости и унутрашње комплексности. За РТС каже да је своју интерпретацију засновао је на стварним личностима, али и фиктивним ликовима.

„Надахнуће узмем где год да га нађем. Обојица дуго радимо овај посао и сви имамо свој начин припреме, али ипак тражимо нешто додатно. Наравно, у овакав филм се улаже невероватна количина истраживања како би се схватио контекст и у име лика у филму и у своје име. Али и даље мислим да је машта најмоћнија алатка коју ми имамо као глумци и уметници. То је свакако комбинација“, објашњава Дено.

Током каријере, Џуд Лоу тумачио је широк спектар историјских личности, од писаца, краљева, папе, до политичара.

Као најтеже у грађењу лика у филму Чаробњак из Кремља, Лоу издваја излажење на крај с одговорношћу у вези са смишљањем чврсте дефиниције особе коју игра.

„Много тога је отклонила Оливијеова режија, да је то само лик из приче и да га можемо посматрати само на тај начин. Тако сам се решио многих дилема. Али искрено, најбољи део прихватања улоге је пре него што пристанеш да је глумиш. Чим пристанем, ја се престравим док не буде готово, увек се бринем да ли сам довољно урадио, да ли сам довољно размишљао, да ли сам то сагледао из свих углова, да ли сам дао редитељу довољно да измонтира пристојан наступ пред камером“, објашњава Лоу додајући да је у питању диван процес који се код њега заснива на страху.

Говорећи о грађењу напетог, вишеслојног и динамичног односа између ликова Путина и Баранова у Чаробњаку из Кремља, Пол Дено истиче да је све било изузетно интелигентно и добро исписано на страницама сценарија: „Помало као позоришни комад, има довољно простора у њему. Али није то планирано у смислу да Џуд и ја нисмо причали о напетости коју желимо да створимо. Посао нам је да реагујемо и одговарамо и живимо у том тренутку“.

„Сцени можеш прићи само појединачно. То је мало као тенис – не знаш шта ће бити с друге стране мреже. Дођеш са сопственом силом и суочиш се са другом силом која је можда мека, можда те удари у главу, можда те млатне. Не знаш одакле долази и мораш бити отворен за то, али и сигуран да је сила коју доносиш доследна лику. Како ће онај други на то утицати? Ту се догађа алхемија. Ту се скоро надаш да ће доћи до неког чаробног тренутка“, поручио је Џуд Лоу.

Гледаоци су још једном били опчињен шармом британске аристократије с почетка двадесетог века, из пера Џулијана Фелоуза и чаробном сценографијом и костимима тима костимографа, предвођених Аном Робинс. 

Последња етапа саге о аристократској породици Кроли и њиховим слугама води нас у тридесете године прошлог века, а биће ту свега, од коњичких трка у Аскоту, краљевских балова и тијара, до нових изазова које доноси нова ера.

На сцени је смена генерација, Кролијевима прети финансијска катастрофа, леди Мери јавни скандал, и да би преживела, породица лорда Грантама мора у живот да унесе промене. 

Звезда филма, Мишел Докери, која сјајно дочарава ледену, интелигентну и својеглаву леди Мери, показала је на премијери и свој труднички стомачић, а сви протагонисти били су у репрезентативном издању, од Џоели Ричардсон у ватреноцрвеној балској хаљини, до увек препознатљиво шармантних Џима Картера и Филис Логан, тј. батлера Карсона и госпође Хјуз.

Серија Даунтонска опатија била је вишеструко награђивана и омиљена, како код публике, тако и код критике. Чак је после прве две сезоне ушла у Гинисову књигу рекорда као телевизијска серија са највишим оценама критичара. 

Изванредни костими, који су током овог лета понуђени и на аукцији, обилују детаљима истанчаног укуса и историјске прецизности и показују како је и мода еволуирала од 1912, што је година са којом серија почиње, па све до 30-тих година 20. века.

Пршљенови су повезани вишеструким зглобовима, укључујући дискове који омогућавају кичми да се креће у више праваца. Кичма се природно криви напред и назад како би могла да обавља све своје важне функције.

Али многа стања могу проузроковати да се кичма криви више него што би требало. Ово не само да може довести до бола, већ потенцијално и до читавог низа других здравствених проблема.

Погрбљеност

Кичма такође подржава тежину тела, штити кичмену мождину и помаже телу да се савија, флексибилно креће и увија. Торакални регион се спаја са ребрима и природно се савија уназад – ова кривина је позната као торакална кифоза.

Али понекад, кривина торакалне кифозе постаје израженија и видљивија – често као резултат остеопорозе (где кости постају слабије), промена у мишићима леђа и пршљеновима повезаних са старењем или дуготрајног лошег држања.

Медицински назив за ово стање је хиперкифоза, мада се понекад назива „удовичина грба“ јер је око два до четири пута чешћа код жена.

Погрбљено држање са спуштеним раменима је обично знак хиперкифозе. У неким случајевима, може постати толико екстремно да отежава дисање јер се због притиснутих груди плућа  не могу правилно пунити кисеоником. Такође може утицати на гутање, јер врат постаје хоризонталнији, а једњак потенцијално сужен.

И наравно, јављају се бол и укоченост. Ово је уобичајена тема код већине пацијената са абнормалном закривљеношћу кичме, јер пршљенови губе способност кретања, а нерви који излазе из кичмене мождине могу се компримовати.

Сколиоза

Друга врста деформитета која се може јавити у кичменом стубу утиче не само на то како се савија напред и назад, већ и са стране на страну.

Сколиоза се јавља када се пршљенови или криве у страну, ротирају један у односу на други или се урушавају. Ово производи низ различитих деформитета, различитих величина и тежине.

Основни узроци сколиозе су бројни. Понекад се кости могу деформисати као резултат трауме, рака или инфекције (као што је туберкулоза). Сколиоза може бити присутна и од рођења или настати услед неуролошких поремећаја у раним годинама – као што је церебрална парализа.

Поред болова у леђима, пацијенти могу приметити и постуралне знаке како се сколиоза развија. Лопатице или грудни кош могу више да штрче, а одећа може другачије да пристаје њиховом телу.

Исклизнућа и срасла кичма

Појединачни пршљенови у било ком делу кичме понекад могу бити померени као резултат трауме, „истрошености“ или одређених здравствених стања (као што је остеопороза). „То значи да уместо да стоји у правилном снопу, пршљен клизи напред и ван линије. Ово стање је добило дугачко и практично неизговорљиво име, спондилолистеза“, објаснио је др Ден Баумгарт из Школе за психологију и неуронауку Универзитета у Бристолу.

На тај начин, ово померање може изазвати компресију нерва. Ако се ишијадични нерв – највећи у људском телу – компресује, то може довести до симптома ишијаса. То су бол или утрнулост у задњем делу ноге или задњице.

Пршљенови у доњем делу леђа понекад такође могу абнормално срасти. Стање које се назива анкилозни спондилитис може изазвати упалу у кичменим зглобовима и дисковима, који затим временом стврдњавају. „Други назив за то стање је бамбусова кичма, јер сада крути и нефлексибилни стуб подсећа на чврсту стабљику бамбуса“, каже др Ден Баумгарт.

Управљање боловима у леђима

Контрола над наведеним стањима – и болом који изазивају – у великој мери ће зависити од величине деформитета и од тога шта га је уопште узроковало. Чак и мали деформитет кичме може бити значајан и правити бројне проблеме.

„На пример, код сколиозе, корекција кичме са мањим дефектима може се лечити код деце и младих пацијената. Али корективна хирургија је често потребна да би се поправили већи деформитети и они који не реагују на корекцију, вежбе, протезе, помагала...“, рекао је др Баумгарт.

Вођење рачуна о држању и здрављу костију такође може помоћи у спречавању развоја проблема са кичмом касније у животу. Вежбање за изградњу јаких леђа и рамена и избегавање погрбљеног положаја су такође добре мере.

Управљање повезаним стањима као што је остеопороза исхраном, суплементима и тренингом отпора такође може помоћи.

Хируршка интервенција може бити потребна у другим ситуацијама – на пример, да би се декомпресовали нерви који су заробљени или згњечени.

„Ваша кичма је заиста као неко архитектонско чудо – и способна је за више него што бисте очекивали. Али ова јединствена структура може сама по себи створити проблеме, посебно када природне кривине постану деформације“, истиче др Баумгарт.

У неким друштвима постоји изрека „ојачај леђа, ојачај свој живот“, што је мото на који би требало редовно да се подсећамо и да потражимо медицински савет уколико се појаве болови у леђима, подсећа др Ден Баумгарт из Школе за психологију и неуронауку Универзитета у Бристолу.

Каже се и „Чувам ти леђа“, „Има некога ко јој (му) држи леђа“... што такође указује на то колико се стуб нашег тела важан.

„Деда је био на једном имању које је десетак километара удаљено одавде, чуло се да се продаје Крупајско врело, и онда је он на наговор једног емигранта Руса, који је био тада учитељ у том селу, продао то своје имање и стоку што је имао, узео још и пара на зајам, да био могао да купи, јер му је Рус говорио да би ово врело могло да буде од неког значаја. Показало се да и те како вреди. Од тада има око 80 година, можда и више“, каже садашњи власник имања, Љубиша Петровић.

Дубина воде је 123 метра, а температура око 10 степени. На само педесет метара од извора је, за потребе воденице и мале хидроцентрале, педесетих година прошлог века направљен канал. У њему данас гаје пастрмке – специјалитет куће.

„Канал је дугачак 40-50 метара. Мала је квадратура, међутим може да се узгаја у великој густини зато што је узан и што је измена воде веома брза, тако да може да иде и преко 100 килограма пастрмке по кубном метру. Насељавали смо овде и по 60.000 малих пастрмки. Температура воде је идеална - између девет и 11 степени. Што је вода хладнија она има више кисеоника и квалитет меса је бољи“, објашњава Љубиша.

Узгајају и банане.

„Моја мајка обожава цвеће и она га је нашла у неком каталогу, наручила и размножавала то дрво, делила је свима. Нигде није успело као испред куће, чак има и три плода. Сад на јесен кад крене мало хладније време, она мора да се скрати, да се нечим умота да би издржала“, наводи ћерка Невена Петровић.

Можда су имали среће, али упорност је, кажу, ипак, пресудна за успех.

„Што реко онај чувени амерички научник Едисон – наша највећа мана је у одустајању. Као људског рода. Никада не треба одустајати од неких ствари, јер можда ће следећи покушај да буде успешан“, истиче Љубиша.

Због великог воденог пространства тиркизне боје, имање Петровића, у шали зову Крупајском ривијером.