Жена је покушала да напусти Еквадор и отпутује за Исланд, али је заустављена на аеродрому у Киту.

Стање пронађених животиња није било добро.

Зашто је овај случај посебно озбиљан, указује на чињеницу да морске игуане живе само на Галапагосу и нигде више на планети.

Сличан инцидент догодио се у мају 2026. године, када су три тајландска држављанина ухапшена на аеродрому у Гвајакилу са 12 морских игуана које су хтели да прокриумчаре у Азију. Нажалост, једна игуана је угинула, али преосталих 11 је спашено и враћено на острва Галапагоса.

„Верујем да ће следеће године овај фестивал бити још светлији, још успешнији, још бољи. Верујем да ће уметност победити“, рекао је Радош Бајић, добитник Гран прија фестивала „Златни Наисус“.

„Златна Хелена“ за најбољу женску улогу у националној селекцији припала је Гали Виденовић за улогу у филму „И у добру и у злу“, а награду „Константинов печат-Христов монограм“ за најбољу мушку улогу у националној селекцији добио је Димитрије Мита Илић.

„Да се захвалим Вама, показали сте нам да смо успели да урадимо велику ствар. Захвалио би се и поштованим члановима жирија, који ми је награду и доделио“, истакао је Димитрије Мита Илић, добитник награде „Константинов печат Христов монограм.

Гала Виденовић, добитница награде „Златна Хелена“ истакла је да свака награда изазива добар осећај.

„Желела бих само да додам да изазива и горак укус због подељености које постоје.Надам се да у будућности те поделе неће постојати", навела је глумица Гала Виденовић.

У међународној селекцији за најбољег глумца и глумицу Константиновим печатом и Златном Хеленом наградјени су Жељко Џек Димић и Сеиди Харла. За најбољег младог глумца дебитанта признање Десимир Станојевић припало је Жарку Димовском за улогу у филму „Божићна авантура“.

Добитник награде за животно дело „Данило Бата Стојковић“ је Бранислав Лечић.

„Страшно ми је драго да се ово дешава у Нишу и страшно ми је важно што је награда са овим именом Данило Бата Стојковић. Знам да ме Бата гледа и да је јако задовољан што сам добио награду“, истакао је глумац Бранислав Лечић.

Након свечане доделе награда, фестивал је завршен пројекцијом ремастеризованог филма “Отписани“.

Створење је било сачувано као таман отисак на тамној стени, са детаљима које је било изузетно тешко разазнати. Неколико година после открића научници су га сврстали међу младе примерке врсте Tesnusocaris goldichi, древног воденог зглавкара сродног данашњим шкампима и раковима.

Требало је да прође око четири деценије да се испостави да су гледали у нешто сасвим друго.

Нова анализа, објављена у часопису Nature, показала је да фосил припада до сада непознатој врсти раног инсекта, названој Chosha praecursor. Живела је пре око 324 милиона година, а њено тело било је необично чак и за веома ране инсекте: имала је чак 24 ножна наставка, односно далеко више од шест ногу које повезујемо са савременим инсектима.

Још необичнија је њихова грађа. Биле су налик веслима, док је задњи део тела имао особине које више подсећају на водене зглавкаре.

И управо у том необичном споју можда лежи најважнији део приче.

Инсект који није личио на инсекта

Погрешна идентификација фосила није била без разлога. Отисак је пронађен у слоју стене у којем су били присутни и други примерци Tesnusocaris, а сам фосил је био изузетно тежак за читање. Делови тела важни за препознавање врсте били су готово сакривени у структури стене.

Постојале су, међутим, сумње да објашњење са младим раколиким зглавкаром није исправно. Због тога су истраживачи поново анализирали фосил, овог пута уз помоћ снимања под укрштеном поларизованом светлошћу.

Та техника је смањила одсјај и омогућила да се виде ситнији детаљи који су на ранијим снимцима били много теже уочљиви. Уз анализу морфолошких особина и еволутивних односа, ти детаљи су довели до нове класификације.

„Наша филогенетичка реконструкција издваја C. praecursor као хексапода, снажно подржавајући његово место међу раним гранама еволуције инсеката“, написали су истраживачи у раду објављеном у Nature.

Хексаподи су зглавкари чије име потиче од грчких речи за „шест“ и „стопало“, а инсекти су њихова најпознатија група. Управо зато је необична грађа Chosha praecursor толико занимљива: иако припада раној линији инсеката, није имала тело налик ономе што данас препознајемо као типичног инсекта.

Истраживачи су, поред овог фосила, поново размотрили и друге загонетне фосиле хексапода. Међу њима је Leverhulmia из девонског периода, као и два још неопсиана карбонска фосила из локалитета Мазон Крик у Илиноису.

Резултат је слика раног периода еволуције инсеката у којој су телесни облици били далеко разноврснији него што би се могло закључити посматрањем данашњих врста.

„Ревизија три друга загонетна фосила хексапода показује разноврсну организацију тела код палеозојских бескрилних инсеката“, наводе аутори. Другим речима, први инсекти нису нужно изгледали као њихови савремени потомци.

Да ли су први инсекти живели између воде и копна?

Најзанимљивији део новог открића можда није број ногу већ оно што оне говоре о начину живота овог древног инсекта.

Chosha praecursor имала је необичне наставке на трбуху, налик шкргама. У комбинацији са другим особинама фосила, то указује на могућност да је живела у влажном, полуводеном окружењу.

„Необични трбушни наставци Chosha, налик шкргама, указују на полуводени начин живота код бар неких матичних инсеката и мењају наше разумевање настанка морфолошке организације инсеката“, написали су научници.

То је важно због једне велике празнине у познавању ране историје инсеката.

У фосилном запису хексапода постоји такозвани „хексаподни јаз“ – период од око 80 милиона година у којем недостају фосилни докази који би могли да повежу познате најраније облике са каснијом еволуцијом инсеката.

Истовремено, процене засноване на молекуларним сатовима, које користе генетичке разлике међу данашњим врстама за процену времена њиховог раздвајања, понекад указују на знатно старије порекло.

Нови фосили не попуњавају целу празнину, али пружају важан део слагалице.

„Заједно, ови фосили матичних група представљају најраније неспорне инсекте и делимично усклађују несагласност између процена молекуларног сата и фосилног записа“, наводе аутори.То отвара и занимљиву могућност о условима у којима су живели најранији инсекти.

Запис прелазне фазе

Ако су облици попут Chosha praecursor заиста били полуводени, њихова еволуција можда није почела наглим преласком из воде на суво. Могуће је да је освајање копна било постепено и да су неки од најранијих инсеката живели уз обале, у мочварним и другим влажним стаништима.

Њихово тело тада више не изгледа као необична грешка еволуције, већ као запис једне прелазне фазе. И ту је можда највећа вредност фосила који је деценијама био погрешно идентификован.

Истраживачи га описују као један од најстаријих неспорних инсеката и сматрају да такви фосили могу да помогну у разумевању начина на који су се зглавкари постепено прилагођавали животу на копну.

„Препознати као матична група Ectognatha, ови фосили представљају најстарије инсекте“, пишу аутори. „Они тако помажу да се затвори празнина у раном фосилном запису инсеката и пружају важну тачку за калибрацију студија о преласку зглавкара на копно".

Фосил стар 324 милиона година зато није само прича о једном необичном инсекту са 24 ноге. Он показује и колико научна слика прошлости може да се промени када се стари доказ погледа новим методама.

Некада су у тамном отиску стене видели младог раколиког воденог зглавкара. Данас у њему виде један од раних трагова еволуције инсеката.

У жељи да реконструишу вокалну музику раног средњег века и да споје њене ритуалне аспекте са театралним изражавањем текста, чланови ансамбла „Аналогион” тако су обогатили хармонију гласова и жичаних инструмената.

„Оно што нас фасцинира код средњовековне музике јесте то што је то музика једног културног периода који се прилично разликује од тога како данас размишљамо. Дакле, то је музички и уметнички израз о томе како свет функционише. И то проналазите у принципу у свим жанровима ове музике, као што је сакрално појање, у црквеној музици, али то проналазите и у световним песмама које смо данас свирали“, наводи Михаел Еберле из ансамбла „Аналогион“.

„За мене је певање средњовековне музике преношење великих, дубоких емоција. Долазим из барокне музике и средњовековна музика је била нова за мене. То је потпуно другачији музички израз и начин музичког доживљаја. То је апсолутно фасцинантно, као учење новог музичког језика“, истиче Клеменс Мелкнер из ансамбла „Аналогион“.

Марк Левон је експерт за рану музику и инструменте из породице лаута. Објавио је више од 60 ЦД-ова и преко 30 музиколошких публикација.

„Вечерас смо углавном свирали инструменталну музику из 15. века аранжирану за лауту или гитерн, гусле, као и гајде. Аранжирали смо те комаде и они су углавном из 15. века: Освалд фон Волкенштајн, Гијом Ди Фе, Чиконија и други познати композитори“, објашњава др Марк Левон.

Министарство културе, Канцеларија за Косово и Метохију, Дом културе Грачаница, Друштво пријатеља манастира Светих Архангела већ једанаест година су на заједничком задатку.

„Сваке године видимо велики одзив европских ансамбала и тих музичара који желе да гостују на овом фестивалу и то нам је неки доказ да смо ми постигли оно што смо желели да постигнемо – подигнемо фестивал на највиши могући ниво. И мислим да смо то на неки начин и успели“, истиче Бојан Бабић, директор фестивала „Медимус“

Сваке године „Медимус" буде посвећен неком догађају или личности из средњег века. Ове године је то 750 година од доласка на престо краља Драгутина.

Његова каријера, која је почела на прагу педесетих година прошлог века, није била само низ песама, већ хроника једног времена, испричана са неодољивим шармом, духовитошћу и мајсторством које се ретко среће. Био је више од певача – синоним за евергрин и човек који је доказао да године не значе ништа када је дух млад.

Случајни каубој и пионир џеза

Рођен у Загребу 20. јануара 1929. године, у породици где је музика била део свакодневице, Станић је рано показао изузетан таленат. Почео је као гитариста и контрабасиста са израженом склоношћу ка џезу, музици која ће остати његова прва и највећа љубав.

Ипак, песма која га је лансирала и донела популарности настала је готово случајно. Као члан Вокалног ансамбла Никице Калођере, добио је задатак да отпева нумеру Cowboy Jimmy. Занимљиво је да надимак није добио по песми, већ обрнуто. Калођера се нашалио: „Џими, имамо за тебе песму по мери", и тако је рођен хит који је деценијама емитован на радио-таласима широм Југославије.

Његова музичка радозналост и вештина одвеле су га далеко изван оквира шлагера. Мало је познато да је Станић један од првих, ако не и први музичар који је на овим просторима уживо изводио рокенрол. Његови наступи у загребачком Варијетеу и Риц бару 1956. године, као и документовани концерт на Коларчевом универзитету у Београду 7. фебруара 1957. године, сматрају се првим манифестацијама нове глобалне музичке сензације у тадашњој држави.

Посебан драгуљ у његовој биографији је анегдота из 1956. године, када је легендарни трубач Дизи Гилеспи гостовао у Загребу. У последњем тренутку, Станић је ускочио да на контрабасу замени Гилеспијевог басисту који није стигао на време, иако су у публици седели врхунски домаћи контрабасисти.

Баритон за сва времена

Иако је био врстан инструменталиста, његов угодан и топао баритон постао је његов главни инструмент. Домаћи барови и западноевропски ноћни клубови постали су његов животни простор, а репертоар му се кретао од захтевних евергрина попут Пролази све и Замагљен прозор, до духовитих песама које су откривале његову склоност ка хумору.

Нумере као што су Био сам коњушар цара, Моја кобила Сузи и Димњачар постале су заштитни знак његових наступа, претварајући концерте у кабаретске представе испуњене смехом и интеракцијом са публиком. Није се либио да обради ни светске хитове, па су се на његовом репертоару нашле песме попут Delilah и Bonnie and Clyde.

Током година, све чешће у друштву супруге Барбаре, кроз извођење старих шлагера из тридесетих и четрдесетих, као и песама чешког порекла, непогрешиво је враћао публику у носталгичну атмосферу прошлих времена. Његова каријера крунисана је 2013. године наградом Порин за животно дело, признањем које су му одали колеге музичари, потврђујући његов изузетан допринос музичкој сцени.

Чак и у дубокој старости, Станић није губио енергију. До последњих година био је активан, наступајући са својим бендом и пунећи дворане. Возио је аутомобил, уживао у чаши вина и, како је сам говорио, у десетак цигарета дневно. Живео је по својим правилима, као „човек-птица који воли слободу", задржавши оптимизам и ведрину до самог краја.

Искуство из терапеутске праксе показује да неке бракове, чак и када изгледају као да су пред крајем, партнери могу да врате у живот. Другима, међутим, нема помоћи и тада је савет терапеута да се окончају. Јер, као што неће свака биљка процветати, тако ни сваки брак не треба спасавати.

Брига и пажња, основни предуслови за опстанак и биљака и односа, недостају у многим браковима који упркос томе преживљавају. Парсел такве односе назива „браковима кактусима“ – живи су, али је тешко објаснити како.

Један од таквих примера били су Џес* и Пит*. Одгајили су децу, годинама редовно одлазили на посао и испуњавали свакодневне обавезе. На послу је, међутим, лакше – неко јасно одреди шта се од запосленог очекује. У браку таквих упутстава нема.

Испоставља се да је занемаривању потребно много више времена да уништи брак него башту. Када се партнери сете како да буду нежни, пажљиви и пуни љубави, „кактус“ поново почиње да напредује. Понекад чак и процвета, што уме да изненади и саме партнере, али и терапеута.

Међутим, није сваки брак који се бори за опстанак само занемарени кактус. Понекад се, како то терапеут описује, „земља укисели“, а понекад су „корени пресечени“. Вода не може да стигне до пресеченог корена.

Посматрани са стране, занемарен брак, однос испуњен презиром и онај у којем постоји злостављање могу да изгледају слично – партнери су тихи, удаљени и несрећни. Када се погледа шта се заиста дешава међу њима, разлике су огромне, напомиње Персел.

Када се „земља укисели“

Пример таквог брака су Дајана* и Томас*, који су заједно више од 30 година. Њихове свађе временом су постале сценарио који ниједно од њих није умело да прекине. Она би повисила тон, он би јој исправљао граматику, она би му узвратила примедбом на његов задах. Постао је то својеврстан систем размене увреда у којем нико не побеђује.

У таквом односу, истиче Персел, нема невине стране.

У основи проблема је својеврстан „механички квар“ брака. Презир постаје подразумевани начин комуникације, док се губи способност поправљања односа – она мала, свакодневна извињења и гестови којима здрави парови решавају неспоразуме, често а да тога нису ни свесни. Када тај механизам престане да функционише, ништа се више не превазилази, већ се незадовољство само нагомилава.

Ипак, „укисељена земља“ може поново да постане плодна.

За такве бракове, према искуству терапеута, вреди борити се. Посебно је тешко када се испостави да је проблем могао да буде решен много раније, пре него што су лоше навике толико очврснуле да су постале део самог идентитета брака.

Упркос огорчености и емоционалној удаљености, у таквим односима често су двоје људи који би рекли да би били изгубљени, а не ослобођени, када би партнер отишао.

Такви бракови вероватно могу да се поправе уколико су оба партнера томе заиста посвећена. Међутим, Персел упозорава да прилика за поправљање односа не остаје отворена заувек.

Брак са „пресеченим кореном“

Потпуно другачија ситуација је са браковима које терапеут описује као односе са „пресеченим кореном“.

У њима постоји особа за коју се у клиничкој пракси користе различити називи – нарцис, злостављач или контролор. Ипак, ниједан од тих израза, према оцени терапеута, не описује у потпуности суштину проблема: начин понашања који зависи од тога да друга особа нема право да у потпуности буде своја, а камоли да напредује и развија се.

Такве бракове тешко је приказати и у телевизијским емисијама о терапији парова, јер је реч о постепеном урушавању нечијег живота које није лако забележити камером.

Док брак у којем су партнери огорчени и удаљени код терапеута изазива тугу, однос у којем једна особа систематски наноси штету другој изазива много већу забринутост.

Брак у којем се обоје лоше понашају мање је опасан од брака у којем једна особа другој наноси стварну штету. У таквој ситуацији питање више није како партнери могу боље да се воле, већ када жртва треба да оде.

Од контроле до насиља

Персел наводи пример наизглед сасвим обичног пара – Мајкла* и Лиз*.

Све је почело на начин који је било лако заменити за љубав и бригу. Мајкл је желео да у сваком тренутку зна где се Лиз налази. Потом је почео да броји колико јој је секунди потребно да одговори на његове поруке. Уследили су уређаји за праћење.

Насиље је временом ескалирало и Мајкл је почео да баца Лиз о зидове и да је злоставља на друге начине.

Терапеут га је током разговора насамо суочио са питањем да ли његово понашање повећава или смањује шансе да брак опстане.

Реакција је била узнемирујућа. Мајкл је окренуо главу према терапеуту, дисање му се успорило, а поглед потпуно променио. Терапеут то искуство описује као сусрет са нечим за шта тешко проналази другу реч осим „зло“ – погледом особе којој није важно да ли је други човек жив, нити да ли је управо она разлог због којег би могао да престане да буде.

У таквом случају није реч о вези која има проблем – сама веза је проблем.

Наставак таквог брака захтева да једна особа буде све мања, слабија и изложена све већој штети. Останак у њему временом постаје облик брисања сопствене личности.

Када терапија за парове није решење

За особе које живе у таквим односима терапија за парове, према оцени Персела, потпуно је погрешно средство.

Ако само једна особа трпи злостављање, називање тога „нашим проблемима у вези“ заправо прикрива оно што се дешава. Жртва због тога може годинама да остане у опасности, верујући да само треба да научи да боље комуницира са партнером.

Људи који се налазе у оваквим браковима често праве рачуницу о томе да ли да остану или оду и долазе до погрешног резултата. То, наглашава терапеут, није зато што су неразумни или наивни, већ зато што је сама рачуница неравноправна.

Цена одласка је непосредна и конкретна – новац, становање, деца, па и осећај стида.

Цена останка много је мање видљива. Она се плаћа постепено и „на рате“ – нарушеним здрављем и губитком сопственог идентитета, који временом постаје све мањи.

Деца су, такође, често разлог који партнери наводе за останак у таквом браку. Међутим, она истовремено посматрају однос својих родитеља и из њега уче шта значи бити муж, шта значи бити жена и на који начин је једном партнеру дозвољено да се понаша према другом.

Зато терапеут недвосмислено закључује да постоје односи из којих се мора отићи.

Одлазак не значи аутоматски и безбедност

Међутим, одлука о напуштању насилног односа не значи да је опасност престала.

Напротив, период непосредно пре, током и након напуштања таквог партнера често може да буде најопаснији. Због тога је важно направити план за безбедан одлазак и обратити се служби за помоћ жртвама породичног насиља, пријатељу или саветнику који зна целу истину о ономе што се дешава, а не само њену ублажену верзију коју је лакше изговорити наглас.

Лиз је на крају напустила Мајкла и преживела. Он је касније пронашао нову партнерку.

Искуство брачног терапеута зато показује да професионална помоћ не значи увек покушај да се брак по сваку цену сачува. Понекад је савет управо супротан – да се брак оконча.

* Имена су промењена ради заштите приватности.

Најбројнији наступ Србије до сада

Србија се у Келну представља са 12 компанија које покривају готово читав ланац индустрије видео-игара: од развоја и издаваштва, преко уметничке продукције и локализације, до маркетинга, постпродукције и заједничког развоја игара са иностраним партнерима.

Немачки јавни сервис АРД посветио је српској гејминг индустрији прилог у главној информативној емисији Tagesthemen, извештавајући о отварању Gamescoma. У прилогу се наводи да Азија предњачи у иновацијама, али да и у Европи постоје сцене које брзо расту, међу њима и српска.

Расположење на српском штанду је одлично, наводи АРД, и то не само због ракије која се тамо служила. Индустрија видео-игара у Србији последњих година брзо расте. У њој ради око 5000 стручњака, а годишњи приходи су већи од 200 милиона евра.

Једна од најуспешнијих прича је „Нордеус“, компанија која је развила мобилну фудбалску игру Top Eleven. Игру је користило више од 150 милиона људи, а „Нордеус“ је пре пет година купио велики амерички издавач "Take-Two Interactive".

Три разлога за успех Србије

Никола Шошкић, оснивач и директор београдског студија Shosha Games, за немачку публику објашњава како је гејминг у Србији постао успешан и исплатив посао.

Он наводи три разлога. Први је популарност компјутерских игара још током деведесетих година, када је велики број младих почео да се интересује не само за играње већ и за развој игара. Други је снажан сектор информационих технологија. Трећи је развијена уметничка сцена, ослоњена на квалитетно високо образовање у областима дизајна, анимације и дигиталних уметности.

Немачки новинари посебно издвајају велики удео жена у српској гејминг индустрији. Према подацима из прилога, жене чине приближно трећину запослених, док је њихов удео на руководећим позицијама близу половине. То је знатно изнад европског и светског просека.

На српском штанду промовише се и DevGAMM For the Win!, међународна пословна конференција посвећена развоју видео-игара. Конференција je одржана 29. и 30. септембра у Београду, у сарадњи са Асоцијацијом индустрије видео-игара Србије.

Огромно тржиште привлачи огроман новац

Глобално тржиште видео-игара могло би 2026. да достигне вредност од 213,9 милијарди долара, што би представљало раст од 6,1 одсто у односу на претходну годину, процењује компанија за анализу тржишта "Newzoo".

„Gamescom је веома користан барометар здравља индустрије, али и начина на који она размишља“, изјавио је за Дојче веле Пирс Хардинг-Ролс, аналитичар компаније "Ampere Analysis".

Један од највећих изазова за индустрију јесте како задржати постојеће играче и истовремено привући нове.

Емануел Розије, директор за тржишне анализе у компанији "Newzoo", каже да данас широм света има око 3,7 милијарди играча. То је више од 40 одсто светске популације и око 60 одсто корисника интернета. Ипак, постоје јасни знаци да се раст броја нових играча успорава.

Тржиште расте на све три главне платформе: мобилним телефонима, конзолама и персоналним рачунарима. Индустрија видео-игара по приходима већ може да се мери са филмском и музичком индустријом, а према неким проценама и по културном утицају и домету.

Гејмери скептични према вештачкој интелигенцији

Као и многе друге индустрије, и гејминг покушава да пронађе одговор на нагли продор генеративне вештачке интелигенције.

Отпор међу играчима већ је видљив. У истраживању компаније "Quantic Foundry", спроведеном од октобра до децембра 2025. године на узорку од 1.799 испитаника, 85 одсто учесника изразило је негативан или уздржан став према коришћењу генеративне вештачке интелигенције у видео-играма. Чак 63 одсто изабрало је најнегативнији понуђени одговор.

Играчи су посебно скептични када се ВИ користи за креативне елементе, попут визуелног идентитета, музике, приче и дијалога. Нешто су отворенији према техничким применама, као што је аутоматско прилагођавање тежине игре.

Вештачка интелигенција индиректно утиче и на трошкове гејминг индустрије. Изградња АИ инфраструктуре и центара за обраду података повећала је потражњу за чиповима и меморијом, а тиме и њихове цене.

Према извештају Блумберга, неки од највећих Нвидијиних купаца обавештени су да би сервери са ВИ чиповима те компаније почетком 2027. могли да поскупе за више од 15 одсто. Висина поскупљења зависиће од генерације чипа и количине и врсте меморије. Ројтерс је навео да ту информацију није могао независно да потврди.

Притисак се већ осећа и на потрошачком тржишту. „То се види на свим платформама. Поскупљују рачунари и њихове надоградње, цене конзола расту усред њиховог животног циклуса, уместо да падају као у претходним генерацијама, а скупљи су и паметни телефони“, каже Розије.

Он сматра да би повећани трошкови компоненти могли да одложе излазак наредне генерације конзола.

Инвеститори улажу десетине милијарди

Колики капитал привлачи индустрија видео-игара показује и продаја компаније "Electronic Arts".

Конзорцијум који чине саудијски Јавни инвестициони фонд, америчка инвестициона компанија "Silver Lakе" и "Affinity Partners", компанија Џареда Кушнера, завршио је 4. августа куповину ЕА за 55 милијарди долара, односно око 47 милијарди евра.

То је највећа куповина уз коришћење позајмљеног капитала у корпоративној историји и друга највећа трансакција у историји индустрије видео-игара. Испред ње остаје „Мајрософтова“ куповина компаније "Activision Blizzard", која стоји иза франшизе Call of Duty, за око 69 милијарди долара.

Продаја компаније ЕА још једном показује растући економски значај гејминга, али и све веће интересовање државних фондоваи великих глобалних инвеститора за индустрију видео-игара.

Током ноћи, слушалице Smartbuds компаније "NextSense" региструју електричне сигнале мозга како би пратиле сан. Током дана, исти ЕЕГ сензори помажу у планирању захтевних задатака у сатима када је концентрација најбоља.

Интересовање за ову технологију није ограничено само на специјализоване компаније. „Епл“ је 2023. године поднео патентну пријаву за слушалице са електродама које би мериле мождану активност. С обзиром на то да су стотине милиона бежичних слушалица већ у употреби, улазак „Епла“ у област ЕЕГ технологије могао би да отвори пут ка њеном заиста широком и масовном прихватању.

Иако ова технологија може звучати футуристички, она тако свакако не изгледа. Нема светлећих кацига, видљиве апаратуре, нити свечаног проглашења да је сам мозак сада постао интерфејс. Уместо тога, промена се одвија толико тихо и постепено да бисмо је лако могли у потпуности превидети, пише Хосе М. Муњоз, оснивачки директор Међународне опсерваторије за управљање неуротехнологијом, за портал Конверзејшн.

У блиској будућности, десетогодишње дете које добије слушалице способне да региструју мождану активност неће их доживљавати као неуротехнологију – за њега ће то једноставно бити слушалице које носи док спава, учи или покушава да се концентрише.

Једног дана, то дете би могло да постане запослени на радном месту на којем праћење мождане активности неће бити ништа необично.

Ера мозга као интерфејса

Неуротехнологија напушта лабораторије и болнице у којима је настала и улази у наше канцеларије, улице и спаваће собе. Тај прелаз представља ново технолошко стање – оно у којем мозак постаје уобичајена тачка додира између нашег биолошког бића и дигиталних система који нас окружују.

У свом истраживању Хосе М. Муњоз ово назива „ером мозга као интерфејса“. То није некаква спекулативна прогноза, већ стварност која се обликује у свету управо док читате овај текст, сматра Муњоз, који је и саветник специјализован за етичке, правне и друштвене импликације неуротехнологије.

Два развоја догађаја објашњавају зашто та промена долази управо сада. Први је вештачка интелигенција, која научницима и програмерима омогућава да из неинвазивних снимака издвоје корисне обрасце менталне активности.

То обухвата и сигнале које региструју јефтини носиви сензори – задатак за који је некада била неопходна специјализована клиничка опрема.

Други је опклада великих технолошких компанија на неуронске интерфејсе. „Мета“ је, на пример, 2025. године представила наруквицу која очитава неуроелектричне сигнале мишићне активности како би се помоћу ње управљало новим наочарима компаније, а технологију је поткрепила истраживањем објављеним у часопису Nature.

Неуронски сензори се, дакле, уграђују у потрошачке уређаје које милиони људи већ користе. Међутим, неуротехнолошки заокрет и стање у којем мозак постаје интерфејс заједно отварају хитно питање: шта се дешава са умом који одраста окружен свим тим технологијама?

После „дигиталних урођеника“ стижу неуротехнолошки

Многи данашњи млади људи биће први који ће одрастати у свету у којем је неуротехнологија једноставно део свакодневног живота. Можемо их назвати „неуротехнолошким урођеницима“.

Израз се ослања на појам „дигиталних урођеника“, али означава много оштрији прекид него што би та паралела могла да сугерише, наглашава Муњоз.

До сада су дигиталне технологије обликовале наш ум споља. Екрани, платформе и интернет променили су оно чему посвећујемо пажњу, начин на који памтимо и како успостављамо односе једни са другима, али су се увек налазили између нас и света, посредујући у нашем доживљају стварности.

Неуротехнологија делује са унутрашње стране те границе. Она мери, декодира и модулира саму мождану активност. То није разлика у степену, већ у самој природи технологије.

Хипотеза о неуротехнолошким урођеницима – коју је Муњоз предложио и развио у недавно објављеном научном раду – није прогноза нити тврдња да нам долази некаква јединствена, једнообразна генерација. Реч је о аналитичком средству које треба да помогне да се поставе права истраживачка питања.

Девет питања на која још немамо одговоре

Истраживачки програм који предлаже Хосе М. Муњоз заснива се на исте три димензије као и неуротехнолошки заокрет, а свака од њих отвара по три питања којима су истраживачи тек почели да се баве.

Прва димензија је технонаучна. Како поуздано изместити интерфејсе из лабораторија и болница и увести их у свакодневни живот? Шта се дешава како се вештачка интелигенција и неуротехнологија све више повезују? И шта се дешава са неуроподацима када они постану само још један ток информација који пролази кроз биометријске и дигиталне системе које већ користимо?

Друга, изузетно значајна димензија је когнитивна. Шта дуготрајна интеракција са овим уређајима чини осећају сопственог „ја“ и личног идентитета који се још развија? Како се мењају саморегулација и контрола импулса када оно што се прати – или чак надзире – више није наше понашање, већ стање вашег мозга?

И, мање очигледно, али можда најупечатљивије: како се развија унутрашњи говор – који обично настаје интернализацијом говорне комуникације са другима – код деце која одрастају уз технологије за декодирање говора и алате за комуникацију без изговарања речи?

Трећа димензија је социокултурна. Које норме и институције треба да регулишу све ово? Ко ће добити приступ технологији, а ко ће остати са друге стране „неуротехнолошког јаза“? И како ће колективне представе и наративни оквири приказивати мозак када његово третирање као интерфејса постане нешто уобичајено?

Ко ће контролисати технологију – и чији ће мозак пратити

Ове три истраживачке димензије нису изоловане, истиче Муњоз – оне се укрштају и међусобно утичу једна на другу. Техничке могућности чине когнитивне последице стварним и институцијама дају технологију коју могу да усвоје.

Оно што сазнамо о развоју људског ума мења оно што инжењери праве и оно чега се регулатори плаше. Друштвена расправа и регулаторни притисак одлучују који ће уређаји бити направљени и чији ће мозгови бити изложени њиховом деловању.

Међутим, прописи и системи управљања не могу да чекају да сви докази стигну, јер се инфраструктура која ће те доказе производити већ успоставља.

На појединим радним местима, попут оних у рударској индустрији, запослени већ носе ЕЕГ уређаје који прате ниво њиховог умора.

Како је то бити „неуротехнолошки урођеник“

Свако ко се не сећа времена пре интернета може се назвати дигиталним урођеником. Ускоро ће се исто говорити и за људе који одрастају користећи неуротехнологију.

Важно је именовати ову нову популацију пре него што она настане – јер једино тако постаје видљива истраживачима и регулаторима, а на кључна питања о новој технологији можемо добити одговоре само ако их поставимо довољно рано, закључује Муњоз.

На недавним наступима, попут оног на Змајевој арени у оквиру „КоЗмај Феста", група је показала да њихове песме и даље наилазе на одличан пријем, како код старије публике која их памти, тако и код млађих генерација.

Албум Који нас је ђаво тер’о,  који ће објавити њихов матични издавач ПГП РТС, представља круну повратка бенда „Ватростално стакло“ на сцену и доноси десет нових песама. Поводом овог музичког повратка, разговарали смо са фронтменом, гитаристом и певачем бенда Гораном Ђукићем, који нам је открио детаље о новој ери битисања састава „Ватростално стакло“.

„Од старих чланова групе, остао сам само ја. Бас гитару свира Милан Мика Мишић, за бубњевима је Павле Паја Мишић, соло гитару свира и аутор је неколико песама Душан Дуца Симовић. И наравно, наша лепша половина Ружица Цвијетић- пратећи вокал и главни вокал на три песме нашег новог албума", наводи Ђукић.

Ово је први студијски албум „Ватросталног стакла“ са десет песама. Аутори композиција су Горан Ђукић и Душан Симовић, а гости- доказани музички професионалци који су допринели овом издању су: Драган Илић Илке – клавијатуре, Стефан Илић – клавијатуре и гудачки квартет на челу са Дејаном Тимотијевићем.  Албум је рађен у студију „О“ и у студију "Siena Sound Studio". Продуцент албума је Војислав Воја Аралица.

На питање јесу ли остали доследни музичком маниру са почетака каријере или су се прилагодили актуелним трендовима на музичкој сцени, Ђукић каже: „Ако бих се изражавао у процентима, старог звука је остало око 80%, а осталих 20% је време учинило своје и сазревање музичара да се, у складу са тренутним трендовима у свету, помере границе звука и продукције рокенрола и хард рока."

Говорећи о синглу, чијом екранизацијом најављују излазак новог албума, фронтмен бенда „Ватростално стакло" открива: 
„Тајна обала је дивна песма аутора Дуце Симовића која говори о љубави и необичним животним ситуацијама у којима човек може да се нађе. Видео-спот за ову песму радио је Дејан Стојановић, као и за остале песме. Спот је сниман на више локација, а велики допринос споту дала је наша драга глумица Тамара Алексић. Остало ће сам спот пренети..."

Фронтмен Горан Ђукић истиче да је њихова мисија, као и мисија предстојећег албума бенда „Ватростално стакло" – „да вратимо оно најлепше из ере осамдесетих, са доста утицаја обележја новог времена- како у тексту, тако и у музици зато што нам се чини да је велики део популације Балкана и нашег говорног подручја остао без своје музике, коју покушавамо да вратимо у новом руху и савременој продукцији."

Гост Јутарњег програма, ИТ консултант Војислав Родић објашњава да ово није први велики судски спор против технолошких компанија у САД, али да се сада променио његов фокус.

Подсећа да је 2020. године 48 америчких савезних држава поднело тужбу против великих технолошких компанија због њиховог положаја на тржишту и сумњи да гуше конкуренцију.

„Уопште није било ни речи о томе какав је утицај на кориснике. Сада је овај конкретни процес уперен управо на технологију коју примењују“, истиче Родић.

Према његовим речима, суђење је требало да почне по тужбама Калифорније, Колорада, Кентакија и Њу Џерзија против „Мете“, као власника Фејсбука, Инстаграма и Вотсапа, али је неколико дана пре почетка поступка постигнут договор.

Родић наводи да се у оквиру договора помиње 18 милијарди долара, од којих се милијарда односи на посебан договор са Тексасом. Преосталих 17 милијарди, је у ствари 12, а пет милијарди и 300 милиона ће дати ако и други, као што су Јутјуб, Снепчет и Тик-ток пристану на иста ограничења.

„Технологија је направљена да изазове зависност“

У средишту спорова више није само питање тржишне моћи технолошких гиганата, већ штете која, како се тврди у тужбама, може да настане код младих корисника.

Родић указује на случај двадесетогодишње девојке која је тужила „Мету“, Јутјуб, Снепчет и Тик-ток због последица прекомерног коришћења платформи од детињства. Како каже, Снепчет и Тик-ток су се нагодили, док је она у првостепеном поступку добила шест милиона долара – половину као накнаду штете, а половину као казнену накнаду.

На питање где престаје лична одговорност корисника и почиње одговорност платформе, Родић одговара да је кључ у начину на који су саме платформе осмишљене.

„Технологија пласирања информација је направљена тако. Технологија није неутрална. Она је направљена са циљем да изазове зависност код свих. Наравно да су деца најосетљивија“, наглашава Родић.

Као примере наводи бесконачно листање садржаја, код којег корисник никада не стиже до „краја стране“, као и аутоматско покретање следећег видео-снимка.

„Можете ви у сваком тренутку да оставите, али вам је све теже“, каже Родић.

Илуструјући колико тај механизам може да буде ефикасан и код одраслих, присећа се свог првог озбиљнијег сусрета са Тик-током. Намеравао је, каже, да га испроба петнаестак минута.

„Кад сам подигао поглед – два сата и 15 минута“, наводи Родић.

„Ми смо као продавци дроге“

Посебно питање је, истиче Родић, да ли су технолошке компаније биле свесне последица начина на који су осмишљавале своје производе.

Према његовим речима, током судских процеса објављиване су интерне комуникације и истраживања која су показивала да су запослени били свесни колико њихови производи могу да привуку и задрже кориснике.

„Запослени су једни другима говорили: 'Ми смо као продавци дроге. Ми их буквално навлачимо'. Друго, они су имали своја интерна истраживања која су исто то показивала“, наводи гост Јутарњег програма.

Упркос томе, пословни модел није суштински промењен.

„Зашто? Зато што конкуренција ради исто. Што сте више времена на мрежи, видећете више реклама. Чак и ако не плаћате никакве друге услуге, онда плаћате својим временом“, објашњава Родић.

Алгоритми су, додаје, све способнији да препознају интересовања појединачног корисника и да му потом нуде све више сличног садржаја.

То се не односи само на видео-снимке или објаве, већ и на оглашавање. На основу активности корисника, платформе веома брзо могу да препознају шта он жели да купи и да му понуде производе који одговарају његовим интересовањима.

Родић каже да је и сам почео свесно да користи тај механизам. Када жели нешто да купи, неколико минута претражује производе и означава оно што му се допада, након чега му алгоритми током наредних сати и дана нуде велики број сличних производа.

„То је заиста врло блиско ономе шта ја отприлике тражим“, истиче Родић.

„Нећемо се ослободити технологије, нити би требало“

Проблем, међутим, није ограничен само на децу. Родић указује да и одрасли лако проналазе оправдање за време проведено испред екрана, док истовремено покушавају да ограниче употребу телефона код најмлађих.

„Имамо начине рационализације зашто смо морали синоћ толико да проведемо истражујући нешто“, каже Родић.

Због тога, сматра, решење није одбацивање технологије.

„Нећемо се ми ослободити технологије, нити би требало. Али треба да је користимо усмерено“, наглашава Родић.

Зашто „Мета“ није признала кривицу

Иако је пристала на нагодбу, „Мета“ није признала кривицу. Родић указује да је управо избегавање формалног признања један од важних разлога за постизање нагодби.

Подсећа да су већ постојали судски поступци у којима су платформе претрпеле поразе, а да би правоснажне пресуде могле да олакшају покретање нових спорова.

„Хиљаде и хиљаде осталих већ спремних тужби, адвокати ће сигурно моћи да користе све оно што је овде наведено“, каже Родић.

Према његовим речима, исплате предвиђене договором распоређене су на десет година, а новац ће бити исплаћиван америчким савезним државама, које ће потом одлучивати како ће га користити.

Ноћне блокаде и искључивање нотификација

Једна од најважнијих последица договора могла би да буде увођење ограничења која директно утичу на време које малолетници проводе на друштвеним мрежама.

Родић као пример наводи кинеску верзију Тик-тока – Доујин, где су ограничења за млађе кориснике уведена знатно раније.

У америчком случају, каже, предвиђена је ноћна блокада, као и искључивање нотификација у време наставе.

„Оно што је још важније, предвиђено је да од осам ујутру до три поподне, значи у време школских часова, буду искључене нотификације“, истиче Родић.

Предвиђена су и ограничења времена проведеног на платформама. Према његовим речима, код „Метиних“ производа говори се о укупно два сата дневно за млађе кориснике Фејсбука и Инстаграма, с тим што би родитељи могли да искључе ограничење.

Како утврдити колико корисник заиста има година

Међутим, ограничења отварају нови проблем – како платформа уопште може да зна да ли корисник има 12, 14, 16 или 30 година.

Родић указује да се широм света појављује талас прописа којима се употреба друштвених мрежа забрањује или ограничава корисницима млађим од одређене старости.

„А како ћете да утврдите колико имају година? Законодавац се тиме не бави, ни суд који доноси пресуду. Он каже: ми смо донели пресуду, ви пронађите како ћете“, напомиње ИТ стручњак.

Као пример технолошког приступа процени узраста наводи компанију „ОпенАИ“, власника ChatGPT-а која најављује да користи 2.000 параметара како би утврдили старост корисника које оставља током употребе телефона, таблета или рачунара.

Такве могућности, међутим, код њега изазивају и забринутост.

„То ми се свиђа када је у питању провера да ли неко има 13, 14 или испод 12 година, али ме мало забрињава када помислим да могу да утврде не само колико имам година, него ко зна шта још о мени“, каже Родић.

„Они навигају кроз нашу душу“

Родић сматра да корисници често потцењују количину информација коју о себи откривају самим начином на који користе дигиталне платформе.

Није реч само о ономе што свесно укуцамо у претраживач или објавимо. Значајни су и садржаји на којима се задржавамо, оно што прескачемо, коментаришемо, делимо са пријатељима или гледамо више пута.

„Ми желимо да мислимо да ми користимо уређаје да бисмо приступали океану информација. Свако наше размишљање, застајкивање, коментар, подела са овим или оним пријатељима... То што ми мислимо да ми негде навигамо, они навигају кроз нашу душу“, истиче Родић.

Према његовим речима, корисници практично сваког дана остављају количину информација о себи која је некада била тражена само у посебним ситуацијама – приликом подизања кредита, регрутације или других формалних поступака.

Данас се то, каже, дешава непрекидно, често од тренутка када се пробудимо и прво посегнемо за телефоном да бисмо проверили шта се догодило док смо спавали.

Да ли ће ограничења стићи и до Србије

Ограничења која су предмет договора у Сједињеним Државама неће аутоматски важити у Србији, нити чак у свим америчким савезним државама.

Родић наглашава да такве мере директно погађају основни пословни модел највећих платформи – Фејсбука и Инстаграма, али и Јутјуба, Тик-тока и других сервиса.

Зато је једно од важних питања за „Мету“ и то да ли ће и конкуренти бити обухваћени истим правилима.

Родић указује и да Фејсбук одавно није главна друштвена мрежа међу најмлађима, указујући на много већу популарност Инстаграма, Јутјуба и Тик-тока.

Посебно наглашава да Тик-ток више није само платформа за гледање кратких забавних снимака. „То је за комплетно информисање“, истиче Родић.

Промене у Србији, међутим, не треба очекивати само зато што су ограничења уведена негде другде.

„То би могло да се очекује само кад их натерате“, каже Родић, истичући да свако ограничење времена које корисници проводе на платформама истовремено значи и удар на њихов пословни модел.

Може ли и Србија да тужи технолошке компаније

На питање постоји ли правни основ да корисници или институције у Србији покрену поступке сличне онима у САД, Родић одговара да „свако има приступ суду“.

Амерички поступци, објашњава, ослањају се, између осталог, на прописе о заштити потрошача и заштити приватности деце на интернету.

Сличан правни основ, према његовим речима, постоји и у Србији кроз Закон о заштити података о личности и Закон о заштити потрошача.

„По законима нашим, ви можете да их тужите“, наводи Родић.

Ипак, на питање какве би биле шансе за успех таквог поступка у Србији, кратко одговара: „Врло сам скептичан.“

„Не треба пасивно да чекамо шта ће други да одлуче“

Родић зато сматра да одговорност не може да буде само на државама, судовима и технолошким компанијама, већ и на самим корисницима и родитељима.

Не треба, истиче, очекивати да ће промене које се дешавају у Сједињеним Државама саме по себи заштитити кориснике у другим деловима света.

„Не можемо да гледамо да се тамо дешавају крупне ствари и крупне промене, а да на нас делују на исти начин, а да се ми понашамо као нека радијација од које су се тамо заштитили, а овде се не штитимо никако“, упозорава Родић.

Због тога је, закључује, потребан активан однос према технологији – без њеног одбацивања, али и без неконтролисаног препуштања алгоритмима.

„Не треба да чекамо пасивно шта ће негде другде да се одлучи и да ли ће део тога да се прелије код нас, него да имамо активан однос према томе. А то значи: користимо технологију умерено, одмерено, за оно што нам треба, онолико колико нам треба. И исто то учимо нашу децу“, закључује Војислав Родић.

После три сезоне и стотина хиљада пређених километара, Владимир Банић и екипа „Фантастичне планете“ настављају пут око света. Четврта сезона доноси 18 нових епизода, а гледаоце очекују приче из Костарике, Панаме, Африке, Азије, Исланда, Ирске и других делова света.

Како каже Банић, после прве сезоне није био сигуран да ће успети да настави истим темпом.

Екипа годишње проведе око 120 дана на снимањима, уз додатне дане путовања, што укупно може да достигне око 140 дана. У новој сезони прешли су готово 100.000 километара, користећи готово сва могућа превозна средства – од авиона и хеликоптера до возова и чамаца.

„Ретко долазим, али опет довољно често да одржавам контакт са матицом и да не заборавим породицу и пријатеље. После прве сезоне сам рекао: 'Ово је самоубиство, темпо је ужасно јак.' Међутим, како је добро прошло после емитовања и какве су реакције биле код гледалаца и колега, и, наравно, куће у којој радим, договорили смо се да радимо другу сезону. Онда је некако трећа природно дошла, па и четврта. И ево, сад ја некако не знам другачије“, присећа се Банић.

Каже да је темпо рада ипак нешто мањи: 100-120 снимајућих дана годишње свуда по свету, плус дани пута, што дође око 140.

„То је неки наш сада оптимум и стандард. То је нешто на шта је екипа, којој сам опет презахвалан, навикла. То су сниматељи који бораве, који су сами на терену и раде 12, 14, 16 сати кад треба. Нешто на шта смо навикли“, истакао је Банић.

Колико километара и миља је екипа прешла и колико пута је обишла свет

„У првој сезони, па онда и у другој, рачунао сам, али сам у трећој дигао руке. То су десетине хиљада километара, некад и преко стотину хиљада километара. У првој сезони смо имали највише епизода, 21, и неколико пута смо облетели свет. Ове године смо доста прешли чамцима, возовима, свим могућим превозним средствима, хеликоптерима, авионима“, рекао је Банић.

Четврта сезона „Фантастичне планете“ биће луда

Истиче да је екипа снимила одличне приче у Африци. Африка је безграничан трезор добрих прича, племена која имају невероватне обичаје.

„Прво смо снимали Хамер, племе које има обичај иницијације, где дечаци, пре него што ће да постану мушкарци, претрчавају преко леђа бикова. То може да буде јако опасно, јер бикови могу да их згњече. Сва племена у Африци, у Етиопији, око реке Омо, носе оружје и пуцају, нажалост, једни на друге зато што се боре око пашњака“, рекао је Банић.

Наводи да је концепт мало промењен због људи који су то тражили, не као замерку, већ као захтев да се дуже задрже у причи о земљи о којој говоре.

„Биће епизода где имамо комбинацију око једне теме, комбинацију земаља, три или четири земље некад. Али имамо доста епизода које смо посветили једној датој земљи, где испитујемо племена у Етиопији“, истакао је аутор серијала.

Два пасоша и проблем са визом

Јада се да пасош нема превише страна и да понестане места када свако лупи печат. А још ако имају визе...

„Ја имам два пасоша, различита. Један је наш, српски, други је словеначки. И онда имам ту могућност да путујем лакше тамо где Србима не треба виза, то је Кина. Улазим са српским пасошем. Али постоји велики број земаља где мораш да имаш визу“, каже Банић.

Истиче да пут мора јако добро да се припреми, негде се тражи новинарска виза, а негде и радна виза.

„То смо имали прилику да радимо у Аустралији, у прошлој сезони или претпрошлој. И да платиш то 'дебело', и тај поступак траје. Не види се колики је рад заправо пре снимања. Некад снимање траје седам или осам дана или десет дана на локацији, а радило се пре тога можда месец само за ту земљу, како би се сва та документа добила на време“, рекао је Владимир Банић.

У једној земљи ни словеначки ни српски пасош не помажу, а баш би волео да је посети

„То је Северна Кореја. Они су и даље затворени. Имају пар амбасада по свету где покушавамо, имамо контакт. Покушао сам и преко наших приватних контаката. Тако да, чекамо. Можда буде у будућности“, рекао је аутор серијала.

Има и других високоризичних земаља.

„То је Сомалија, у коју бих јако волео да одем и да снимам. То је Хаити сада. Постоје те земље које су због степена безбедности сада непрепоручљиве за путовање. Али толико пута смо добили сугестију да нешто није безбедно, па смо опет отишли и снимили“, истакао је Банић.

Екипа која стоји иза „Фантастичне планете“

Каже да с њим сарађују феноменални професионалци: сниматељи, монтажери, људи који су задужени за постпродукцију, локални фиксери.

„Али на терену нас буде углавном око петоро. Дакле, два сниматеља, локални новинар, возач и ја. Некад имамо и обезбеђење када је то неопходно“, искрен је Владимир Банић.

Наглашава да је била пракса да два сниматеља крену из Србије или из Словеније, или комбиновано. Али некако, са искуством и са, нажалост, повећањем трошкова након рата у Украјини, па онда сада у Ормузу, испоставило се као добра пракса да увек имају једног локалног сниматеља. То је остало и у овој сезони.

„И показало се као јако добра пракса, јер ти људи знају своју земљу, знају добре пејзаже, знају право време када се негде нешто снима, како падају сенке.

Често помажу, помаже језик ако је то неки језик који није уобичајен, дакле није шпански, ни италијански, ни енглески, ни немачки. Ако је неки афрички језик, локални, или азијски који ја не говорим, од велике нам је помоћи“, изнео је Банић и проблеме с језиком.

План за снимања земаља прави се на почетку године

Најчешће покушавају да у цугу сниме више земаља. Међутим, у земљама с веома високим температурама, где је готово немогуће радити у јулу или августу, снимају у фебруару. То су углавном азијске земље, у Европи снимају током лета.

Често се каже: „Човече, најбоља ствар ми се десила, а да нисмо могли да је снимимо“, у томе се пронашао и Банић.

„Били смо у Етиопији баш кад је био Ускрс, православни, они су исто православни. Снимили смо после део шта се десило, али нестајање струје у џунгли, у неком смештају који је неусловaн. Прескакање неких гмизаваца и инсеката које би можда некоме било страшно“, рекао је за крај Владимир Банић.

Сетимо се само прве веш-машине у кући или машине за судове. Неки су задивљено гледали како бубањ окреће гардеробу, а онда када су се приновили машином за судове, није им било сасвим јасно како то да нешто што није људска рука без пере судове. Чинило се да ће нам технологија ослободити време које смо трошили на те послове. А онда се испоставило да веша има више, уосталом као и судова, а да је то у датом тренутку била нова нормалност.

Данас, међутим, више не говоримо само о томе да машина преузме један кућни посао.

Колико се брзо померају границе машинских способности показале су Светске игре хуманоидних робота у Пекингу. Робот „Лајтнинг“ претрчао је 100 метара за 9,32 секунде, а већ током истог такмичења „Тјенгунг ултра“ спустио је рекорд на 8,64 секунде.

Та времена нису непосредно упоредива са атлетским рекордом Јусеина Болта од 9,58 секунди, али сликовито показују брзину технолошког напретка. Раније су роботи обавили и две операције на свињама.

Ипак, људски надзор и даље је пресудан за квалитет и безбедност резултата које такви системи дају. Али са развојем технологије расте могућност да за исту количину робе и услуга буде потребно све мање људског рада.

Већа продуктивност могла би да донесе краће радно време, ниже трошкове и више слободног времена. Истовремено, отвара питање шта се дешава са људима чија знања и вештине тржишту рада више нису потребни.

Међународни монетарни фонд је 2024. године проценио да је готово 40 одсто радних места у свету изложено утицају вештачке интелигенције, а у развијеним земљама око 60 одсто. То не значи да ће сва та радна места нестати: у делу занимања ВИ би могла да повећа продуктивност, док би у другима могла да смањи потребу за људским радом, зараде и број нових запошљавања.

Технологија нема „паклени план“

Иза тих промена, међутим, не стоји технологија која сама по себи жели да замени човека. Примож Крашовец, социолог културе и ванредни професор Филозофског факултета у Љубљани, указује на економски механизам који подстиче њен развој и примену.

„У капитализму уопште не постоји неки ’паклени план’ за преузимање људских функција и измештавање људи из производње. Дакле, ни технологија уопште, ни ВИ, ни капитализам немају ништа против људи или људских функција као таквих“, наводи Крашовец за РТС.

Како Крашовец објашњава, конкуренција ствара сталан притисак да се продуктивност повећава, па се поједине људске функције у том процесу показују као неадекватне. Због тога утицај вештачке интелигенције није исти у свим професијама: негде олакшава посао, негде смањује потребу за радом, а негде ствара нова занимања.

„Са једне стране, језички модели у свакодневној перспективи олакшавају рад, аутоматизују рутинске интелектуалне функције и подстичу креативност код нерутинских. Са друге стране, рецимо, преводиоци већ осећају како постају, барем донекле, ’технолошки вишак’. Али са треће стране, са развојем ВИ, пуно је и нових видова рада који пре нису постојали, попут припрема података за машинско учење и слично“, додаје Крашовец.

То се најпре види у пословима заснованим на обради података и понављању шаблона. Језички модели, гласовни агенти и програмерски асистенти већ могу да преузму део задатака у администрацији, корисничкој подршци, превођењу, маркетингу и писању кодова у програмирању. Колики ће бити њихов стварни утицај на запосленост, ипак, зависиће од начина примене, трошкова, прописа и одлука послодаваца.

Ко се ослобађа рада

Ако машине могу да произведу више уз мање људског рада, питање више није само шта ће оне радити уместо људи. Подједнако је важно ко поседује технологију, податке и инфраструктуру и коме припада богатство створено већом продуктивношћу.

У тексту објављеном на Око порталу економиста Бранко Милановић бави се могућим друштвеним поретком у ери вештачке интелигенције. Он описује четворокласно друштво: на дну би били људи истиснути са тржишта рада, изнад њих услужна радничка класа, затим класа која истовремено остварује високе приходе од рада и капитала, а на врху изузетно богати власници технологије и капитала.

Та подела показује да већа продуктивност не мора аутоматски да значи више слободе за све. Без другачије расподеле добити, технологија би могла да ослободи капитал трошкова рада, али не и човека егзистенцијалне несигурности.

Чак и ако би материјална сигурност била обезбеђена, остало би непријатније питање: шта човек ради са собом ако више није потребан за рад?

Посао није само извор прихода. Он организује свакодневицу, ствара друштвене везе, доноси одговорност и осећај да је оно што радимо некоме потребно. И једно од првих питања које постављамо при упознавању – „Чиме се бавиш?“ – најчешће подразумева занимање.

Филозоф и психотерапеут Милан Дамјанац зато прави разлику између рада као економске нужности и људске потребе да животу да смисао.

Човеку није неопходан рад у данашњем значењу те речи. Не постоји антрополошка потреба да осам сати дневно седимо у канцеларији, одговарамо на мејлове или производимо профит. Постоји, међутим, веома снажна људска потреба да оно што радимо доживљавамо као смислено, да стварамо, учимо, будемо у односу са другим људима и да имамо осећај да наш живот некуда иде“, наводи Дамјанац.

Када нестане занимање као део идентитета

Ако занимање нестане, човек можда не губи само посао већ и један од главних начина на који је научио да одговори на питање ко је.

„Зато укидање нужности рада не значи аутоматски ослобођење човека. Може значити и огромну егзистенцијалну кризу. Проблем је што смо веома дуго учени да одговор на питање ко сам ја дајемо занимањем, статусом, зарадом и друштвеном функцијом“, каже Дамјанац.

Та потреба за доказивањем сопствене вредности не нестаје ни када се промени начин рада. Дамјанац упозорава да савремени човек себе све чешће доживљава као пројекат који непрестано мора да унапређује.

„Мора да напредује, ради на себи, остварује потенцијале, буде продуктиван. Зато можемо доћи до парадоксалне ситуације да технологија укине потребу за радом, а да човек настави да измишља рад јер без продуктивности више не зна ко је“, наглашава Дамјанац.

У друштву у којем се готово све преводи у тржишну вредност, исту логику примењујемо и на себе. Посао, образовање, одећа, путовања и животни стил постају знаци статуса које нудимо другима на процену.

„Човек тада више не пита какав живот желим да живим, већ шта морам да постанем да би други закључили да вредим“, каже Дамјанац.

Зато би један од најважнијих задатака будућности могло да буде поновно раздвајање људске и тржишне вредности.

„Дете нема плату, стар човек можда више ништа не производи, болестан човек може зависити од других, па ипак никоме нормалном не пада на памет да због тога кажемо да мање вреде као људска бића. Проблем је што ту једноставну чињеницу веома тешко примењујемо на себе“, наводи Дамјанац.

Крашовец, међутим, напомиње да нестајање појединих облика рада не би значило да би друштво престало да вреднује људе. Променило би се оно што се сматра вредним.

Он указује на дугу историју вредновања непродуктивности код виших друштвених слојева. Као пример наводи да су мушке кошуље формалније што имају мање џепова, јер то показује да нису намењене физичком раду. Тај статус се, међутим, ослањао и на вредновање интелекта и других „духовних“ способности виших класа.

„Међутим, ако технологија више није неинтелигентни роб и не може се више третирати тако, онда то поремети и тај тип друштвене валоризације. То је, мислим, ситуација у којој се сад налазимо. Нико није дигао панику уз изум лифта (јер тај изводи моторичке функције), док моралној паници уз велике језичке моделе никад краја“, истиче Крашовец.

Шта ћемо са слободом коју добијемо

Чак и ако се занемари страх од технологије, остаје питање шта ћемо радити са временом које нам она ослободи. Сама доколица, упозорава Дамјанац, није исто што и слобода.

„Човек мора да научи шта да ради са слободом. То је много теже него што звучи. Ако слободно време само попунимо бескрајним садржајима, екранима, куповином и забавом, нисмо постали слободни, само смо из радника прешли у потрошаче“, каже Дамјанац.

Материјална сигурност јесте неопходна, али сама по себи није довољна за испуњен живот. Човеку су, поред сигурности, потребни изазов, одговорност, односи, припадање и могућност да нешто научи и створи.

„Систем велике сигурности може да произведе пасивност и функционалну депресивност, док савремени систем сталне несигурности производи анксиозност, непрекидно доказивање и претеривање у раду. Зато решење није ни човек који мора да ради дванаест сати да би преживео, ни човек који нема никакву обавезу, одговорност или место у заједници“, каже Дамјанац.

Једна од могућих последица аутоматизације зато није друштво ослобођено рада, већ друштво у којем човек задржава само улогу потрошача.

„Бићемо ослобођени рада да бисмо постали идеални потрошачи. Слободно време тада неће бити простор слободе, него огромно тржиште за индустрију забаве, друштвене мреже, виртуелне светове и производњу нових потреба“, упозорава Дамјанац.

Право слободно друштво, према његовим речима, не би било оно у којем људи ништа не раде, већ оно у којем њихова егзистенција није условљена тржишном продуктивношћу. У таквом друштву постојали би заједница, образовање, уметност, брига о другима и простор да човек ствара зато што у томе види вредност, а не само зато што за то добија плату.

На питање шта би остало ако би нестао посао који је деценијама био део његовог идентитета, Дамјанац одговара из сопственог искуства.

„Остао бих ја, али бих вероватно морао поново да откријем шта то значи. Остали би људи које волим, односи које сам изградио, ствари које сам прочитао и научио, оно што сам написао, радозналост, потреба да разумем људе и свет, потреба да нешто стварам. Вероватно бих поново пронашао неки облик свега тога који се више не би звао мој посао.“

Будућност рада зато неће бити одређена само оним што ће машине моћи да ураде уместо људи. Подједнако важно биће шта ће људи изабрати да раде када више не буду морали.

„Идеја света без рада није ни утопијска ни дистопијска сама по себи. Она само радикално поставља једно старо филозофско питање које смо успевали да одложимо зато што смо морали да зарађујемо за живот: ако више не морам да преживљавам, шта желим да урадим са чињеницом да сам жив?“, закључује Милан Дамјанац.

Ако једног дана машине заиста буду могле да обављају готово све што је неопходно за производњу и материјални опстанак, друштво ће морати јасније да раздвоји две ствари које су вековима биле тесно повезане – имати разлог да радимо и имати разлог да живимо.

На отварању фестивала глумици Тањи Бошковић уручена је награда за животно дело „Павле Вуисић“.

Глумица Тања Бошковић захвалила је на награди.

„Хоћу да вам кажем да сам ја највеће награде давно већ добила. То је играње са Пајом Вуисићем. Код Паје се могло научити све. Он је био достојанствен човек, био је узвишен човек робусног изгледа, био је аутентичан и био је свестан себе и језика коме припада“, рекла је глумица Тања Бошковић.

Типично сушни регион је и раније видео снежне падавине, посебно 2025. године, а пре тога 2011. године. Али један од догађаја из 2026. године био је необично распрострањен, протежући се од Анда до близу пацифичке обале.

На сателитским снимцима које је објавила америчка свемирска агенција НАСА виде се неуобичајено обилне снежне падавине које су прекриле делове пустиње Атакама и висораван Чахнантор на северу Чилеа.

На висоравни Чахнантор се налази велики радио-телескоп АЛМА чији је рад због лоших временских услова обустављен.

Узрок обилних снежних падавина је такозвани одвојени систем ниског притиска који се изнад северног Чилеа сударио са пољем влажног ваздуха, наводи се у саопштењу Насе.

Тло пустиње Атакама у Чилеу, која је најсувља пустиња на свету, са сланим земљиштем и крајоликом насталим од окамењене лаве, протеже се од Анда до Пацифика.

„Можда је у питању једноставно неки поклон неког аутора који је ето, био непознат али да се у том моменту свидео краљу или његовој породици, а опет, можда је у питању и неко од познатијих аутора, а да је у међувремену тај потпис избрисан, нестао, Или да је аутор чак заборавио да га стави”, прича Урош Парезановић из Службе за односе с јавношћу и протоколе Краљевског двора.

До почетка двехиљадитих година, аутори чак сваког другог уметничког дела из Краљевског двора били су непознати. Колекција се интензивно истражује тек од 2008. године. Међу скоријим открићима је Стари Бретонац, руске уметнице Серебрјакове из 1926. године. Међу онима без потписа – Скидање са крста, Смрт и девојка...

„Краљевска породица, на основу све документације коју смо сакупили, они су откупљивали дела познатих аутора. То није случај са послератним властима, односно за кабинет председника републике. Имамо случај јако вредних уметничких дела која нису била потписана, дакле није се знао аутор, али новијим истраживањима, ми смо успели да откријемо, ко су заправо аутори тих дела, на основу старих инвентара, старих фотографија, рачуна, благајне краља Александра, и многих писама краљевске породице са многим трговцима уметнинама, дакле, то је један велики детективски посао”, прича Видак Орловић, из Уметничког одељења Краљевског двора.

А када нема потписа, инвентара или рачуна, потрага постаје још тежа. Не само за ауторима слика – већ и за пореклом предмета који су вековима мењали власнике. У Конаку кнеза Милоша, један такав траг води до оружја. Ни судбина ни име онога ко је у српско-турским ратовима носио „франкот" – први револвер у српској војсци и једини сачувани примерак тог типа у Србији – нису познати.

„Још је теже када је у питању оно старије оружје занатски израђено, јер је свака од тих занатских радионица, оружарских – имала неки свој посебан и стил израде, а није било баш уобичајено да су се мајстори потписивали на оружју. Негде има и тога и ту је онда лакше.

Ми овде у Конаку кнеза Милоша имамо пуно тог оријенталног оружја османске војске , сабље турске, јатагане и тако даље. На некима од њих постоје натписи на сечивима баш на турском језику и онда је потребан неки оријенталиста да дешифрује тај натпис и он често крије име онога ко је израдио оружје или коме је припадао. Неки великаш рецимо турски ага или бег”, објашњава Бошко Љубојевић, музејски саветник у Историјском музеју.

С друге стране, посебно за снимање и екипу РТС-а, из депоа Историјског музеја донет је „зауер", који носи јасно сведочанство – партизански генерал Велимир Терзић, добио га је на поклон 1944. од совјетског маршала Коњева на Другом украјинском фронту.

Зауер има своју причу и плочицу, нека друга дела је и даље чекају.

Све је већи технолошки изазов за метеорологе да што брже и прецизније предвиде екстремне временске појаве.

„То је релативно лако сада предвидети на краткорочно, јер кад се та олуја развије и почне онда има неких знакова, неких потписа по којој се препознаје да ће ту бити велики град, да ће бити торнадо и да ће бити јак ветар. То се види, то су мерења које узимају рефлективитет и поларизациона мерења такође“, каже др Душан Зрнић из Центра за напредна радарска истраживања са Универзитета Оклахома.

Србија од 2000. године због суша и поплава претрпела штету већу од 10 милијарди евра. Европа сваке године губи око 45 милијарди евра услед климатских екстрема. Традиционална метеорологија се окреће бржим системима.

„Са добрим радарским сликама, добрим радарским осматрањима знате тачно где вам се налазе језгра градоносних облака и на тај начин можете гађати те вертикалне узлазне струје, апдрафте. на тај начин, уношењем сребро-јодида или других елемената у језгу облака, повећати количину самог града али смањити величину зрна града“, објашњава др Ђорђе Мирковић из америчког Центра за истраживање олуја високе сложености (CIWRO).

Пре 15 година у Србији је уведен метео-аларм као део истоименог европског система.

„Правовремено дејство на градоносне облаке умањује знатно оштећење пољопривредне културе. Истовремено, упозорење кроз СМС аларме за наилазак непогоде доприноси да грађанство може да склони своју покретну имовину, правовремене најаве јаких пљускова, изненадних великих количина падавина у кратко време може да се предузму мера да се умање последице бујичих поплава“, истиче Зоран Вучинић, начелник Одељења за мрежу метеоролошких станица РХМЗ Србија.

У обради радарских података у изради прогнозе све више помаже вештачка интелигенција.

„Вештачку интелигенцију користимо како бисмо подигли квалитет радарских података и за прецизно прогнозирање опасних временских непогода. Када, на пример, преко Србије прелазе сложени олујни системи, који се појављују на различитим местима и у различито време, наша технологија предвиђа њихово тачно кретање. На тај начин метеоролозима омогућавамо доношење знатно прецизнијих одлука у кризним тренуцима“, каже Михал Најман, оснивач и директор технолошке компаније „Метеопрес“ из Чешке.

Према најновијој студији Америчког метеоролошког друштва просечан Американац провери временску прогнозу скоро 1.000 пута у току године. И у Србији су информације о времену међу најгледанијим садржајима на ТВ-у.

Већина рударских активности сада се одвија у брзо развијајућим деловима Азије и Африке, али су поуздани подаци о количини уклоњеног материјала оскудни и често се приказују у мањој мери од стварне. Тамо где мерења постоје, експлоатација обично вишеструко премашује природно снабдевање седиментом, што доводи до продубљивања речног корита, урушавања обала, опадања нивоа подземних вода, погоршања квалитета воде и продора слане воде у приобална подручја.

Ове физичке промене доводе до ланчаних последица, укључујући губитак биодиверзитета, оштећење инфраструктуре и угрожавање животне егзистенције заједница које зависе од река.

Више од 80 одсто данашње потражње долази из Азије, пре свега због урбаног развоја и изградње путева у Кини и Индији. Истраживачи су утврдили да се велики део овог материјала вади из река широм Азије и Африке.

Подаци о количинама које се експлоатишу су оскудни, али тамо где постоје показују да је вађење често неколико пута веће од природне способности река да надокнаде изгубљени нанос.

Истраживачи предлажу да се сателитски снимци и мапирање река користе за боље управљање експлоатацијом песка и шљунка, како би се негативне последице свеле на минимум.

Потражња би, такође, могла да се смањи ефикаснијим коришћењем материјала и развојем алтернатива, као што су прерађени грађевински отпад, рециклирано стакло и обрађени пепео који настаје сагоревањем отпада.

Регулаторно тело, Комисија за трговину робним фјучерсима (CFTC), саопштило је да Перез мора да врати незаконито стечену добит од 107.539,02 долара и плати грађанску новчану казну од 65.000 долара.

Бела кућа се још није огласила овим поводом. Некадашња портпаролка Беле куће Каролин Ливит рекла је у јулу да се Перез налази на неплаћеном одсуству и да се неће вратити на своје радно место.

Објављујући нагодбу у петак, CFTC је саопштио да је Перез „злоупотребио“ своја претходна сазнања о Трамповим говорима како би склапао опкладе, чиме је прекршио „дужност поверења и поверљивости“.

Наводи се да му је грађанска новчана казна умањена због „примерне сарадње“ током истраге. Перезу је такође забрањено да тргује у наредне три године.

Главни правник компаније „Калши“ Боби Дено написао је на мрежи Икс да поздравља ову одлуку.

„Није важно ко сте – ако прекршите наша правила или савезни закон, сносићете последице“, поручио је Дено.

Компанија је раније саопштила Би-Би-Сију да су њени аналитичари у марту приметили необично клађење на такозваним „тржиштима помињања“ – уговорима у којима корисници предвиђају да ли ће говорник употребити одређене уобичајене изразе, попут назива одређених земаља, изборних слогана или појединих речи.

Како су навели, анализом података о налогу утврђено је да је корисник био савезни службеник који је управљао телепромптерима у Белој кући, након чега су о томе обавестили регулатора.

„Речи политичких лидера, попут председника и председника Федералних резерви, могу да изазову померања вредна милијарде долара на девизним тржиштима, тржишту нафтних фјучерса и берзи“, навела је компанија у саопштењу у јулу.

Говорећи о самом паразиту и разликама у односу на присутну varoa destructor, др Главинић објашњава да је tropilaelaps дужа, ужа и изузетно брза на саћу.

Карактеристике паразита

„Varoa је онако тромија, споро се креће по саћу, tropilaelaps је изузетно брза, врло брзо претрчава преко ћелија саћа, врло брзо се размножава, врло брзо долази до стварања велике количине популација ових јединки и самим тим и потенцијално брзог страдања друштва“, истакао је професор.

Ипак, постоји и олакшавајућа околност у њеној биологији у односу на вароу: tropilaelaps се храни искључиво пчелињим леглом и нема такозвану форетичку фазу, односно не задржава се на одраслим пчелама.

„Ако нема легла у кошници, нема ни простора где живи, храни се, расте и опстаје Тропилаелапс“, нагласио је др Главинић, додајући да у Србији током зиме у већини региона долази до природног прекида легла, што уз примену одређених техника и акарицида – попут мравље киселине, представља важан механизам контроле.

Препрема пчелињака за зиму

Говорећи о актуелним пословима у пчелињацима, у овом периоду припреме за зиму, професор саветује детаљне прегледе друштава.

Пчелари би требало да изваде рамове са преосталим леглима, окрену их према сунцу и обрате пажњу на евентуалну појаву изузетно брзих гриња.

„Ако приметите нешто сумњиво, онда реагујте званично кроз институције, ветеринаре, ветеринарске инспекторе, па даље до министарства, јер је врло битно брзо реаговање, организовано реаговање да се стави под контролу евентуално ширење овог паразита“, поручио је др Главинић у емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“.

Отварању присуствује председник Србије Александар Вучић, који се у једном моменту, током обиласка, нашао у улози голмана. 

У фабрици ће у почетку радити 200 запослених, а председник је најавио да ће већ за 15 дана бити представљена прва употреба робота за Војску Србије.