Очекује се да ће нека деца – и њихови родитељи – прекршити забрану, али нема последица ни за једне ни за друге.

Премијер Ентони Албанезе рекао је да је то „дан поноса“ за Аустралију.

„Ово је дан када аустралијске породице поново преузимају моћ од ових великих технолошких компанија. Они тврде да је право деце да буду деца и да родитељи имају већи душевни мир“, рекао је Албанезе за Еј-Би-Си. Али је признао да „неће бити једноставно“.

Десет платформи друштвених мрежа које су забрањене у Аустралији за млађе од 16 година – Инстаграм, Фејсбук, Тредс, Снепчет, Јутјуб, Тик-ток, Кик, Редит, Твич и Икс – кажу да ће се придржавати забране, користећи технологију за проверу старости како би идентификовали особе млађе од 16 година и суспендовали њихове налоге, али не верују да ће то учинити децу безбеднијом.

Које платформе нису укључене

Уз листу забрањених сајтова налази се и листа платформи које се још увек не сматрају делом забране. То су Дискорд , Гит-хаб (GitHub), Гугл учионица (Google Classroom), ЛЕГО плеј, Месинџер, Пинтерест, Роблокс, Стим (Steam) и (Steam Chat), Вотсап и YouTube Kids.

Одлуку да се Роблокс изостави многи Аустралијанци виде као загонетан избор, с обзиром на недавне извештаје у којима се тврди да су деца била мета одраслих предатора у њиховим играма.

Комесарка за електронску безбедност, Џули Инман Грант, рекла је да су разговори са компанијом „Роблокс“ почели у јуну и да је договорено да се уведу нове контроле које се овог месеца уводе у Аустралији, Новом Зеланду и Холандији, а на другим местима у јануару.

Корисници ће морати да потврде своје године да би омогућили функције ћаскања и моћи ће да ћаскају само са неким сличних година.

Како платформе идентификују кориснике млађе од 16 година

Забрањене платформе су већ имале добру представу о томе ко користи њихову услугу на основу датума рођења који су корисници унели приликом отварања налога, али нови закон захтева од њих да активно провере своје године.

То је изазвало приговоре неких одраслих корисника који су забринути да ће бити замољени да провере своје године. Тест технологије за проверу старости, спроведен почетком ове године, убедио је владу да се провере старости могу обавити без угрожавања приватности.

Платформе проверавају године путем видео селфија уживо, имејл адреса или званичних докумената. Према подацима компаније за верификацију старости „Јоти“ (Yoti), међу чијим клијентима је и „Мета“, већина корисника бира видео селфи који користи податке о лицу за процену старости.

Како деца реагују

Неки траже алтернативне платформе које нуде сличне услуге које нису забрањене.

Јоуп (Yope), платформа за дељење фотографија, саопштила је да је привукла 100.000 нових корисника из Аустралије путем усмене предаје, док се предстојећа забрана приближавала. Лемон-ејт (Lemon8), платформа слична Тик-току, такође у власништву „БајтДенса“, такође је тинејџерима једна од резервних опција.

Обе платформе је упозорио комесар за е-безбедност. Из Лемон-ејта кажу да ће се придржавати нових аустралијских закона, док Јоуп сматра да се забрана не односи на њихову платформу јер не дозвољава размену порука са странцима.

Комесарка за е-безбедност каже да се листа забрањених сајтова развија и да би се нови сајтови могли додавати како добијају на популарности или нуде нове услуге.

Флуидна природа листе и подстицај другим оператерима да се побрину за милионе тинејџера који траже алтернативе, изазвали су критике да је влада изабрала само делимично и површно решење, које ће дати само привремено побољшање.

Саветници за младе и групе за подршку забринути су да ће деца која се ослањају на друштвене мреже ради инклузије завршити у нерегулисаним дигиталним просторима, где постоји још мање заштитних мера, и прате куда ће отићи.

Који су наредни кораци владе

Део мотивације за забрану био је да се деца искључе са друштвених мрежа и виртуелног света и више ангажују у стварном свету, а то је нешто што званичници планирају да мере.

„Пратићемо све, од тога да ли деца више спавају, да ли се више држе? Да ли узимају мање антидепресива? Да ли читају више књига? Да ли излазе напоље и баве се спортом?“, рекла је комесарка за е-безбедност Инман Грант прошле недеље за Сиднејски дијалог.

Али је рекла да ће такође пратити нежељене последице.

„Да ли иду у тамне делове веба и какав је исход?“

Шест стручњака из Лабораторије за друштвене медије Универзитета Станфорд сарађиваће са комесаром за е-безбедност како би прикупили податке, а цео процес ће прегледати независна академска саветодавна група од 11 академика из Сједињених Држава, Уједињеног Краљевства и Аустралије.

Универзитет Станфорд је саопштио да ће његов приступ, методе и налази бити објављени на увид истраживачима, јавности и креаторима политике широм света.

„Надамо се да ће генерисани докази директно подржати и информисати доношење одлука других земаља док настоје да промовишу безбедност деце на мрежи у својим јурисдикцијама“, наводи се у саопштењу универзитета.

„Пројекат РИПЕР је започет од веома конкретне потребе да се споје делови фресака које су уништене током Другог светског рата. Сада се уз помоћ робота то остварује, али је овде реч о много већем подухвату у обалсти друштвених наука и археологији. Велики део свакодневних послова се данас може обавити уз помоћ технологије, вештачке интелигенције и роботике“, Габријел Цутригел, директор Археолошког парка Помпеја.

Пројекат је започет пре четири године у координацији са Универзитетом Ка Фоскари из Венеције. У оквиру њега међународни тимови истраживача користили су археолошки локалитет Помпеја као пробни полигон. Експериментални пројекат је покренут како би се поново саставили и рестаурирали фрагменти оштећених фресака. Италијански истраживачи верују да би нова технологија могла да помогне у рестаурацији артефаката широм света.

„Да ли то значи да нам више нису потребни археолози у будућности и да ће све заменити машине и дигитална технологија? Наравно да не. Али, оно што ће се догодити јесте да ће се рад археолога драматично променити и на неки начин вратити на почетак кроз тумачење уметничких дела, свакодневног живота, различитих здања, архитектуре“, додаје Цутригел.

Робот користи два пара флексибилних руку опремљених сензорима који могу да идентификују, узимају и састављају фрагменте, а да не оштете њихову осетљиву површину. Истраживачи су упоредили задатак рестаурације фресака са решавањем џиновских слагалица, уз додатну тешкоћу проналажења фрагмената који недостају.

„Веома често ови делови припадају различитим фрескама јер ако се нека просторија уруши можда има фресака на зидовима или таваници, а сви ти делови су измешани. То је као када имате џиновску слагалицу, купите четири или пет кутија, све делове измешате, баците кутије а требало би да решите слагалице истовремено'', објашњава проф. Марчело Пелиљо са Универзитету у Венецији.

Антички град Помпеја, у близини Напуља, као и његова околина, затрпани су лавом у експлозији Везува 79. године нове ере.

То значи да ће туристи морати да купе улазницу од 12 евра и за само двориште, што до сада није био случај.

Реакције и критике

Представници туристичког сектора поручују да одлука долази у погрешном тренутку и да ће само створити још веће гужве у улици Виа Капело (Via Cappello), где посетиоци свакако пристижу у великом броју. Критичари истичу да је довољно било ограничити улазак током најпосећенијих дана, уместо увoђења мере која важи читав месец.

„Ово је још један пример како градска администрација доноси одлуке без јасног плана и у последњем тренутку“, изјавила је одборница Патриција Бисинела.

Алтернатива – потпуна забрана уласка

Градски званичници одбацују критике и истичу да друге опције није било. Већнице Марта Уголини и Стефанија Зивелонги наводе да због техничких разлога ове године није могућ алтернативни улаз преко Театра Нуово, што је раније помагало у растерећивању гужви.

„Друга могућност била је потпуно затварање дворишта из безбедносних разлога. У односу на то, привремено ограничавање уласка је најблажа мера“, поручују из Града.

У току су преговори како би приступ преко Пјацете Навона (Piazzetta Navona) постао трајно решење, али ће договор бити финализован тек након празника. Градска управа тврди да ће се ситуација већ почетком наредне године вратити у уобичајени режим.

Teatro alla Scala је представио оригиналну верзију из 1934, под диригентском палицом Рикарда Чиљија и у режији младог руса Василија Баркхатова.

„Ова опера је храбра и непрестано се обнавља, развијајући се од партитуре коју је написао двадесетшестогодишњи композитор, до сложеног текста који се модерним и смелим изразом шири попут паукове мреже. Волим Милано и његову богату традицију, а премијера 7. децембра у Скали носи посебно значење, јер сам годинама доприносио њеној музичкој енергији. Ми музичари увек доживљавамо интерпретацију кроз живо извођење“, ркао је Рикардо Шаили, уметнички директор Миланске Скале.

Избор диригента Рикарда Шаилија оборио је све досадашње рекорде, и донео највећу зараду икада забележену на традиционалној премијери која се одржала у недељу седмог децембра – два милиона и 679.000 евра.

И мада су многи окарактерисали избор ове опере као храбар и несвакидашњи, на крају је публика аплаудирала више од 10 минута, а највише аплауза је добила америчка оперска певачица пољског порекла Сара Јакубиак.

„Ово је важан избор не само због величине опере већ и зато што се 7. децембра обично изводе дела Пучинија и још неколико композитора, док овај пут уводимо нешто модерније. Премијера је дуго ишчекивана јер је реч о једној од најзначајнијих опера 20. века. Композитор је много радио на филму, што се јасно осећа у спектакуларној природи његовог композиционог процеса”, каже Фортунато Ортобина, уметнички директор Миланске Скале.

И ове, као и свих претходник година, на премијери је присуствовао крем италијанског друштва иако није остало непримећено одсуство премијерке Ђорђе Мелони и италијанског председника Серђа Матареле.

Од представника владе, једини присутан је био министар културе Алесандро Ђули. Већина овогодишњих званица била је обучена у креације миланског стилисте Ђорђа Арманија који је преминуо у септембру, што је још више учврстило једну од најдуговечнијих веза између моде и Скале.

И ове године нису недостајале демонстрације испред Скале, овог пута организоване од стране политичке партије +Europa, италијанске генералне конфедерације рада и пропалестинске групе „како би скренули пажњу на одбрану слободе и европске демократије, и да би пружили подршку украјинском и палестинском народу, али се изборили и за права радника у култури", изјавили су.

Ово је други пут да је Скала представила руску оперу од почетка руско-украјинског сукоба. Позориште је приказало оперу Модеста Петровича Мусоргског Борис Годунов у децембру 2022, а да је овогодишња премијера једна од најуспешнијих показало је присуство 1.896 гледалаца које је донело и рекордну зараду у историји театра. Пет стотина одабраних, вече је наставило у ресторану Скале где је познати милански кувар спремио изабрана јела.

„У последњих тридесет година балканска поезија више не представља нешто што можемо сматрати књижевном периферијом. Може се рећи да предњачи по квалитету, да поезију аутора на Западу надмашује снагом, темама, сликовитошћу и аутентичношћу“, објашњава добитница Европске награде за поезију „Петру Крду“.

Добитница најпрестижнијих националних и европских признања, као што су „Гијом Аполинер“ и „Макс Жакоб“, преведена на више светских језика, не верује да ће поезија спасити свет, али каже, помаже да изразимо наша осећања.

„Песник је у сталном дијалогу са светом и своје преокупације на неки начин гради из тог односа према свету. Оно што каже може имати лековито својство на читаоца“, каже Аксинија Михајлова.

Поводом награде „Петру Крду“, на српском језику је објављена књига изабраних стихова Аксиније Михајлове – Јабуке у снегу.

„Поезија Аксиније Михајлове је у ствари типично лирска поезија. И кад знате поезију наших најпознатијих песника од Бранка Радичевића, преко Десанке Максимовић или Стевана Раичковића, ви ћете се врло брзо укључити на тон њенога певања и разумећете да је то у ствари поезија која се пише одувек. То је такозвана елементарна или чиста лирика“, нагласио је професор Михајло Пантић, председник Жирија.

Европску награду за поезију до сада су добили најзначајнији европски и светски аутори, а неки од њих потом су постали Нобеловци.

„Посадили смо преко три и по хиљаде садница бора на Црном врху. Имамо доста загађен ваздух, и овим покушавамо да се боримо против тога”, рекао је Марко Ћирић из Бора.

„Окупили смо се у акцији пошумљавања три и по хиљаде садница Црног бора”, додао је Лазар Трајковић из Врања.

„Овакве кампање су значајне зато што нам показуу колико је природа значајна да природа нема алтернативу”, каже Лука Трајковић, такође из Врања.

„Садили смо цвеће у нашој школи и околини, скупљали смо смеће око школе“, рекла је Мила Васић из Мачванске Митровице.

„Свака мала акција значи пуно за нашу околину и природу“, истиче Нађа Васић из Мачванске Митровице.

Националну еколошку кампању покренуло је у септембру Министарство заштите животне средине ради подстицања заједничког ангажмана у очувању природе широм Србије. Посебан фокус кампања ставља на младе као стубове зелене будућности Србије.

„Свака од ових акција појединачно део је много веће приче у којој су еколошки освешћени млади, заједно, тимски, као један, показали да су активни актери очувања природе у својим локалним самоуправама”, изјавила је Сара Павков, министарка заштите животне средине.

„Свака буџетска линија за зелене површине и зеленије објекте, свака политика која интегрише природу, свако партнерство са младима у области животне средине обликују будућност. Не постоји резервна планета, нема замене за чист ваздух, воду и здраве екосистеме“, каже Јакуп Бериш, стални представник УНДП у Србији.

Кампања се наставља и следеће године у још десет градова.

Иако има 96 година, још увек су му свежа сећања на тај период, када је до тог звања морао прво да положи за ложача.

„Па онда после ишао у школу у Београд. Ми смо прва генерација школовања, а дотле се школовали у Загребу, три месеца само курсеви. А после ми смо имали све предмете“, рекао је Божо Благојевић, машиновођа у пензији.

Успостављање железничког саобраћаја према Босни, утицало је на привредни развој ужичког краја. То је омогућило да цене пршуте, сира, кајмака буду преполовљене на сарајевској пијаци, али и уопште за извоз.

„И једини извозни артикал који је тако лако ишао било је дрво. И знам 500 хиљада кубика је Тара исечено шуме. Биле су бригаде", рекао је др Илија Мисаиловић, историограф из Ужица.

Док је данас Шарганска осмица туристичка атракција, тада је била саобраћајна жила куцавица, која је функционисала захваљујући напору железничара.

„Пао снег и ветар ударио и оне усеке од Кремана до на Шарган затрпо три метра високо. И не може да прођеш. И онда нареде да ја оставим гарнитуру и сама локомотива да пробијам снег до на Шарган. Улетим ја у онај снег, па 'оће да ме удави, ја вратим назад, па поново“, додао је Благојевић.

„Лакше је зими ложити. Мање су температуре спољне. Али кад лето, спољна температаура четрес, унутра осамдесет, деведесет“, каже Слободан Симић, машиновођа у пензији.

Када је почео да ради Слободан Симић није имао бенефицирани радни стаж. У тунелима, на Шарганској осмици, када су услед влаге точкови локомотиве проклизавали у месту, долазило је за загушења, посебно у кривинама.

То је једном приликом искусио и члан комисије, која је разматрала увођење бенефиција за машиновође.

„Можда је и то допринело да су нам дали бенефицију, четири месеца“, додаје Симић.

На „Жестивалу“ вече посвећено стогодишњици те пруге било је подсећање на машиновође, ложаче, кочничаре, чуваре пруга и све оне који су носили униформу, која је у Краљевини, а потом у социјалистичкој Југославији била трећа по значају.

„Позориште је мислим, чак и много озбиљније од филма, ту већ имаш публику испред себе, имаш реакцију одмах, и знаш на чему си. Ово је можда мој најтежи и најозбиљнији задатак, пошто имаш клинце као најозбиљнију публику“, рекао је музичар.

Додаје да је срећан јер су, како каже, од саме сликовнице и цртаног филма, од чега је све то кренуло, Лола и Мила расле, и стигло се до представе.

Са осмехом је наставио да прича о ћеркама Лоли и Мили које су му о овом ангажману, између осталог рекле: „Бриши тата, немој да нас бламираш тата, то је све кринџ…“

Говорећи о музици коју је радио за представу, Ћетковић каже да је „све у пакету једна озбиљна прича“: „Одличан је текст Душана Булића и Дуње Петровић, Николе Завишића и Јована Стаматовића Карића Карића који је коредитељ, екипа из позоришта… Александар Бузаџић и ја радимо музику. Музиком сам најпоноснији, то је један мали Бродвеј“.

„Деца треба да верују у магију, у неке лепе и добре ствари. Ово је једна поучна прича о генералу Каријесу који жели да поквари све зубе, јер не жели да деца добијају играчке. Жели да сви зуби буду кварни, јер он као мали није добијао играчке и онда протест свега тога се дешава кроз његов план да зароби Зубић Вилу…“, заинтригирао је гост гледаоце Београдске хронике заплетом.

„Сматрам да ћемо погодити праву жицу. У питању је озбиљна авантура“ рекао је Ћетковић, и додао да је премијера представе Лола, Мила и Зубић Вила 12. децембра, и да ће представа после бити на редовном репертоару.

Дејан Милојевић је једно време био помоћни тренер Голден Стејт Вориорса. Стив Кер је већ и на конференцији за штампу најавио да ће право после утакмице ићи да гледа филм и да се радује што ће га погледати.

После пројекције истакао је да је филм врло леп и да одлично показује Декијев утицај на свет кошарке, на Србију као земљу, као и његову љубав према породици. Било је врло тешко видети Наташу, додаје, и породицу након губитка Декија.

Кер је, говорећи о томе да ли је кроз филм сазнао више о српској кошаркашкој магији, истакао да су у Америци веома добро упознати са квалитетом српске кошарке, начином тренирања, развојем играча, као и ко су све одлични играчи који су дошли у НБА лигу.

„Кошарка је специјалан спорт у Србији и Деки је донео пуно тога код нас у тим Вориорса и НБА лигу генерално“, рекао је Кер за РТС и додао да је сјајно имати Декијевог сина Николу у организацији Вориорса.

Према његовим речима, Никола доста личи на Декија, посебно из профила. „У исто време сам и срећан и тужан због тога“.

Уз Кера, публици су се обратили и његов помоћник Крис ДеМарко, као и Никола Милојевић, помоћни тренер Вориорса.

„Видео сам неку почетну верзију и учествовао сам кроз цео пројекат у прављењу, али није исто као кад се види финална верзија. Ово ми је први пут да сам видео финалну верзију и стварно је сјајна“, истакао је Никола.

Највише му се свиђа, како каже, то што чак и они који нису познавали Дејана и немају никакву представу ко је он, могу много да науче из овог филма. Милојевић је додао да члановима Вориорса филм посебно значи јер им је приближио деведесете и кошаркашки свет у којем је Дејан одрастао и стварао, што га је касније обликовало.

Документарни филм Брате доноси дубоко лични и емотивни портрет Дејана Милојевића, легенде српске кошарке која нас је прерано напустила у 47. години. Кроз спектакуларне мечеве, тренутке из свлачионице и сећања људи који су га најбоље познавали, открива се како је обликовао генерације играча и утицао чак и на највеће НБА звезде.

О томе сведоче Никола Јокић, Душко Вујошевић, Светислав Пешић, Стив Кер, Стеф Кари и многи други.

„Хлорхексидин је у широкој употреби као златни стандард међу средствима за испирање уста, али је повезан са нежељеним ефектима и забринутошћу у вези са антимикробном отпорношћу. Бели лук, познат по природним антимикробним својствима, појавио се као потенцијална алтернатива“, објашњавају аутори.

Истраживачи су своје закључке засновали на систематском прегледу који испитује како екстракт белог лука делује у поређењу са хлорхексидином у клиничким условима и да ли може реално да функционише као биљна замена.

Одабрана литература обухватала је насумично контролисана испитивања и клиничке студије различитог дизајна, са ниским до умереним ризиком од пристрасности. У целини, аутори су открили да средства за испирање уста са већим концентрацијама екстракта белог лука пружају антимикробне резултате сличне хлорхексидину.

„Ефикасност је варирала у зависности од концентрације и трајања примене, што је утицало на разлике у резултатима. Неке студије су фаворизовале хлорхексидин због одржавања више Пе-Ха вредности плака/пљувачке, док су друге показале да је екстракт белог лука ефикаснији у одређеним концентрацијама. Међутим, раствор белог лука може изазвати већу нелагодност“, наводи се у извештају.

Нежељени ефекти и разматрања за пацијенте

Иако екстракт белог лука може изазвати нежељене ефекте, они су обично блажи од оних који се јављају са синтетичким хемикалијама. Пријављени проблеми укључују осећај пецкања и непријатан мирис, што може утицати на спремност пацијената да пређу са хлорхексидина на опције базиране на белом луку.

Упркос овим недостацима, њихово проучавање утврдило је снажну клиничку антимикробну активност екстракта белог лука, уз „значајна смањења броја бактерија у односу на почетне вредности… што указује на могућу употребу средства за испирање уста на бази екстракта белог лука као одрживе алтернативе хлорхексидину у одређеним контекстима“.

Аутори препоручују додатна клиничка испитивања са већим бројем учесника и дужим праћењем како би се потврдила „ефикасност и побољшала клиничка применљивост“ белог лука као алтернативе хлорхексидину, који и даље важи за златни стандард међу антимикробним водицама за уста.

Дуга историја белог лука као природног антимикробног средства

Бели лук је одавно препознат као једна од најефикаснијих природних биљака са антибактеријским и антифунгалним дејством. Научна пажња посебно је усмерена на алицин – једињење познато по снажној антимикробној активности. Иако се ботанички сврстава у поврће, бели лук се у кухињи користи и као биљка и као зачин.

Глобална употреба белог лука достигла је око 30 милиона тона у 2024. години. Кина је чинила скоро 80 одсто светске производње и потрошње. Те године вредност глобалног тржишта екстракта белог лука премашила је 15 милијарди долара.

Екстракти белог лука у широкој су употреби у различитим производима који се могу купити без рецепта. Насупрот томе, синтетички агенси као што је хлорхексидин обично захтевају рецепт стоматолога или лекара.

„Антимикробна средства за испирање уста представљају важан допунски елемент у оралној и стоматолошкој нези, делујући против болести узрокованих бактеријама, гљивицама или вирусима који нападају тврда и мека орална ткива. Различите антимикробне водице, било без рецепта или на рецепт, могу се користити у лечењу гингивитиса, каријеса, пародонтопатије, халитозе“, кажу стручњаци.

Све више доказа, али и даље постоје клиничке празнине

Преглед указује на бројне студије које показују антимикробне ефекте екстракта белог лука против широког спектра бактерија, гљивица и вируса.

Такође се наводи да је екстракт белог лука проучаван у областима као што су стоматитис код носилаца протеза, дезинфекција дентинских тубула и интраканална терапија.

„Ове студије допринеле су разумевању антимикробне улоге екстракта белог лука у поређењу са синтетичким агенсима попут хлорхексидина“, пишу аутори.

„Међутим, већина студија је ин витро, варирају у методама и немају клиничку стандардизацију, што истиче потребу за додатним истраживањима како би се потврдила ефикасност белог лука у стоматолошкој пракси. Ова неизвесност представља значајан јаз у литератури о доказима заснованим антимикробним терапијама“, истичу научници.

Око 400. године ту се појавило село, које је временом обухватило око 90 кружних кућа распоређених у два трга, наводи Мексички национални институт за антропологију и историју (ИНАХ).

У недавном прегледу артефаката и костију откривених на локалитету Монтезуминог балкона, истраживачи су приметили да лобања мушкарца средњих година има облик какав никада раније нису видели.

Биолошки антрополог Хесус Ернесто Веласко Гонзалес објаснио је да, иако су вештачки модификоване лобање већ проналажене у том подручју, облик лобање овог човека је јединствен.

Многи људи су упознати са културама које су практиковале конусно обликовање лобање, јер те лобање имају готово „ванземаљски” изглед. Тај облик стварао се коришћењем трака од тканине или меког улошка којима се глава бебе лагано везивала како би лобања расла у „косом” смеру и изгледала издужено.

Већина модификованих лобања из Монезуминог балкона, међутим, обликовала се у „усправном” смеру тако што се мекан уложак постављао на задњи и/или предњи део лобање, што је резултирало више усправним или шиљастим изгледом главе.

Али овај човек је имао другачији облик „усправне” модификације – врх његове главе био је спљоштен, што је лобањи дало коцкаст изглед који неки стручњаци описују као паралелепипед (облик сличан тродимензионалном паралелограму или ромбу).

Пошто су примери оваквог спљоштеног облика лобање раније виђани само ван овог подручја, укључујући Веракруз и мајанска подручја, истраживачи су желели да утврде да ли је човек био локални становник или странац. Међутим, хемијска анализа његових костију и зуба показала је да је рођен у том региону, највероватније живео тамо цео живот и тамо умро.

Истраживачи претпостављају да је овај необични облик главе можда имао неко културно специфично значење које нам је и даље непознато. У многим деловима Мезоамерике познато је да се различити облици лобања повезују са различитим културним групама. Иако овај човек није био из другог географског подручја, могуће је да су људи који су обликовали његову главу припадали другој културној заједници.

Према речима директорке ИНАХ-а Тамаулипас, Тонантцин Силва Карденас, истраживање материјала из претходних археолошких ископавања на Монтезумином балкону и даље траје и помоћи ће стручњацима да прошире разумевање локалитета и његових културних и историјских веза са другим предхиспанским групама у региону.

Показују им се три линије очигледно различитих дужина и питају их која одговара задатој линији. Несвесни да учествују у психолошком експерименту који надгледа социјални психолог Соломон Еш, испитаници не схватају да су сви остали у њиховој групи добили инструкције да дају погрешан одговор.

Задатак је једноставан – једна линија јасно одговара задатом моделу, док друге две очигледно не. Па ипак, када сви у просторији кажу другачије, студенти почињу да сумњају у оно што виде властитим очима.

Моћ конформизма, коју је Еш осмислио да мери овим тестом, је таква да је 75 одсто учесника барем једном прихвати очигледно погрешан одговор. Одустали су од онога што виде властитим очима и приклонили се групи.

Ово је била сложена динамика 1951. године, а данас је још сложенија. Ешова „већина“ је сада културна сила чији атмосферски притисак непрестано срећемо на мрежи. Узроци, познате личности и еволутивни трендови често се мењају брже од наше способности да стекнемо дубоко разумевање кључних питања, али смо склони да се ускладимо са преовлађујућим ставом и да будемо у сагласности са њим.

Наравно, као у Ешовом експерименту, „већина“ на коју реагујемо може бити илузија која нас тера да најгласније гласове изједначимо са ауторитетом.

Не желимо да се издвајамо

Еш је посматрао огромну моћ конформизма у акцији, сазнајући да већина нас радије ризикује да не буде у праву него да се супротстави већини. Његов експеримент је поставио питање без моралних или политичких ставова. Када се осећамо принуђени да се придружимо возу који носи моралне улоге, тада смо још више склони да се прилагодимо моралном погледу на свет других.

Притисак да се сложимо често делује на овај тихи, невидљиви начин. Не постоји отворена сила или претња, већ само осећај рањивости издвајања. Нелагодност због питања да ли ћемо се суочити са последицама због заступања „погрешног“ става или због једноставног уздржавања од емитовања „исправног“.

Усред свега овога је сумња коју су Ешови студенти такође искусили – колико је вероватно да бисмо могли бити у праву када већина инсистира да нисмо?

Ово нелагодно место је место где нас филозоф Џон Стјуарт Мил све охрабрује да живимо, ако можемо да поднесемо. Пишући у делу О слободи скоро век пре него што је Еш рекао својим студентима да тестира њихов вид, а не њихов импулс за конформизмом, Мил је упозорио да ће викторијанско друштво, и друштва која долазе, делити силу ка конформизму коју је описао као „тиранију преовлађујућег мишљења“.

Његова брига нису били закони, већ норме по којима живимо и суптилни, али моћни начини на које нас заједнице обесхрабрују да одступамо.

Притисак прилагођавања друштвеним конвенцијама

Иако се О слободи често чита као одбрана слободе говора, она је фундаменталније одбрана независне мисли. Наслеђујемо своје идеје о моралу, дужности и истини од људи око нас. Када одрастемо, гравитирамо ка друштвеним групама и окружењима која одражавају наше ставове и доживљавамо имплицитни притисак да се прилагодимо друштвеним конвенцијама.

Ово има своје предности – спречава већину нас да гласно причамо у читаоници – али нас и ограничава.

Мил је забринут да смо у викторијанској Британији, као и сада, склони интернализацији доминантне нарације о томе како најбоље мислити и живети док наш суд не замени имитација.

То су урадили студенти на колеџу Свортмор када су им показане две линије које се нису поклапале и инсистирали су да се поклапају.

Мил је био забринут да када избегнемо трење неконформизма, немамо начина да сазнамо да ли су наши ставови изабрани или пасивно апсорбовани из нашег окружења. Можда, написао је, „мислимо да смо слободни, али бирамо оно што је уобичајено уместо наше склоности све док нам не падне на памет да имамо било какву склоност осим оне која је уобичајена.“

Ешови субјекти нису били посебно глупи или кукавице. Били су то обични људи који реагују на притисак тако што одбацују своју слободу избора.

Лажни консензус

Од Ешове студије, психолози су мапирали повезане предрасуде. Кроз ефекат лажног консензуса, прецењујемо степен у којем други деле наше ставове. То је наша склоност да мислимо да „сви“ верују у X јер су људи у нашој непосредној групи рекли да верују у X.

Плуралистичко незнање описује „колективну илузију“ у којој група изгледа има заједничко мишљење, иако, приватно, већина људи не држи то мишљење; они се једноставно слажу са тим јер погрешно верују да сви остали заиста верују у то. Чак и суочени са спољашњом сигурношћу, чини се да доживљавамо личну сумњу.

Милов тест независног ума подразумева преузимање одговорности за ту сумњу и њено изражавање. Требало би да се осећамо охрабрено, сугерише он, када нас наши пријатељи скептично гледају или када групни ћаскање на Вотсапу утихне када се учтиво не слажемо.

Контрирање није доказ да су наши ставови исправни, али је доказ да их тестирамо. Без овог отпора не можемо знати да ли су наши ставови заиста наши, до којих смо дошли из здравих, одбрањивих разлога.

Спремност да се изложимо овој нелагодности – овој рањивости – каже нам Мил, јесте облик дисциплине. Да бисмо разумели своја уверења, требало би озбиљно да размотримо супротна.

Не морамо чак ни активно да се не слажемо да бисмо били протумачени као да се не уклапамо.

Уместо супротстављања, потпуно одсуство мишљења

Један од најспорнијих облика неконформизма у нашем времену је нешто сасвим другачије: потпуно одсуство мишљења. Ово није пасивно одустајање, већ намерно одбијање да се изнесе став о било ком питању које тренутно доминира јавним разговором, било да је у питању геополитички сукоб, вирална контроверза или црни Инстаграм квадрати 2020. године.

Овај притисак да се изјавимо да смо „на страни“ онога што тренутно заокупља вести евоцира Ешов експеримент. Имплицитна већина третира тишину као саучесништво, а резултат је да смо охрабрени да се слажемо чак и када смо несигурни, неинформисани или једноставно исцрпљени сталним циклусом једног питања као јединог моралног питања које изгледа важно пре него што престане да му се поклања пажња и „већина“ крене даље.

У оваквом окружењу, избор да се не говори може бити подједнако неконформистички, а можда чак и тежак, као и отворено неслагање.

Нема сумње да су се неки од испитаника у Ешовом експерименту насмејали на излазу, након што им је објашњена превара. Други су, вероватно, били узнемирени колико су лако попустили „тиранији преовлађујућег мишљења“.

Ова нелагодност, каже нам Мил, је добра. То је семе независне мисли.

Ево кључних принципа који праве разлику:

Проблем + радозналост: „Зашто ваш сајт не продаје?“ — корисник мора да сазна одговор.

Бројеви + корист: „7 трикова за већу продају.“ — обећава конкретну добит.

Негативни угао: „Грешка која вас кошта 30% промета дневно.“ — изазива осећај хитности.

Али није све у насловима. Ту су и Call To Action (CTA) дугмад — кратки позиви на акцију који изазивају реакцију.
Уместо сувог „Кликни овде“, користите:

„Преузми бесплатан водич“,

„Резервиши своје место сада“,

„Зграби понуду одмах“.

Мали помаци у речима често доносе велике резултате.
На пример, наслов „Пет разлога зашто ти newsletter не доноси зараду“ био је 30% успешнији од „Савети за newsletter“.

Ако желите да научите како да напишете текст који продаје, придружите се бесплатној платформи GoStudy и откријте моћ речи које доносе резултате.

Испод површине воде дешава се много занимљивих ствари које су научници открили у вези са исхраном ових грациозних птица.

Фламингоси се хране тако што своје дуге кљунове зароне у воду и дуж дна по којем стоје „вуку“ кљун. Мале животиње, које су претходно ошамутили стварањем вртлога у води, директно им улазе у кљун. Да би повећали ефикасност исхране, фламингоси стално померају кљунове.

„Студија је рађена на Универзитету Беркли у Калифорнији, а резултати су добијени на основу проучавања ових птица у зоолошком врту у Нешвилу и анализом 3Д модела њихових ногу и кљунова. Фламингоси у исхрани користе стопала, главу и кљун“, рекао је проф. Ортега Хименез, биолог на Универзитету у Калифорнији.

Истраживачи су открили да фламингоси користе стопала како би узбуркали талог на дну, а затим плен гурају напред у водени вир који га повлачи ка површини. Тако трзајем главе усисају плен. Током читавог процеса глава ове птице окренута је наопако, ка дну. Отварањем и затварањем кљуна филтрирају храну у устима.

Фламингоси иначе имају необично спљоштен кљун, закривљен у предњем делу, тако да је, када је глава окренута наопако, кљун паралелан са дном. На тај начин фламингоси сакупљају плен са површине воде, а у томе им помаже и дуги врат у облику слова С.

Киша је требало да почне да пада са почетка јесени, после врућег и сувог иранског лета.

Али, према Националном центру за метеоролошке прогнозе, ово је био најсушнији период од септембра до новембра у последњих пола века, са количином падавина 89 одсто испод дугорочног просека.

Комбинација мале количине падавина и високих температура траје више од пет година, остављајући земљу испуцалом и сувом.

Међутим, време и сенка климатских промена нису једини фактори у водној кризи Техерана.

Према Центру за стратешке и међународне студије, број становника ширег градског подручја скоро се удвостручио, са 4,9 милиона 1979. године на 9,7 милиона данас.

Али је потрошња воде расла још брже, учетворостручила се и то са 346 милиона кубних метара 1976. на 1,2 милијарде кубних метара сада. Раст богатства омогућио је више људи да купе машине за прање веша и судова.

Да би надокнадио недостатак воде у резервоарима, Техеран се окренуо природним подземним водоносним слојевима, који последњих година обезбеђују између 30 и 60 одсто воде из чесме.

Међутим, то град доводи у директан сукоб са пољопривредницима који ту исту воду користе за наводњавање усева.

Климатске промене или лоше управљање

Према анализи објављеној у часопису Сајенс адвансес (Science Advances), нивои подземних вода опадају за 101 милион кубних метара годишње у околини Техерана. То је вода која се акумулирала током многих деценија падавина и биће потребно бар исто толико времена да се поново обнови.

Професор Каве Мадани, бивши заменик шефа иранског одељења за заштиту животне средине и садашњи директор Института УН Универзитета за воду, животну средину и здравље, каже да је хронично лоше управљање природним ресурсима довело до онога што назива „воденим банкротом“.

„Ове ствари нису настале преко ноћи. Оне су производ деценија лошег управљања, недостатка предвиђања, прекомерног ослањања и лажне сигурности у то колико инфраструктура и инжењерски пројекти могу да ураде у земљи која релативно оскудева у води“, навео је Мадани за Скај њуз.

Министри за несташицу воде криве климатске промене, цурења из цеви и 12-дневни рат са Израелом.

Техеран није усамљени пример

Без обзира на разлог, криза наглашава колико је претња несташице воде озбиљна за светске мегаградове. Техеран није усамљен.

Кејп Таун у Јужној Африци једва је избегао да остане без воде пре осам година, након градске кампање за штедњу.

Чак је и Лондон, познат по киши, у ризику од суше – залихе воде не прате раст становништва и све већу потражњу.

Као што је Техеран показао, суше које климатске промене чине вероватнијим и тежим откривају крхкост водоснабдевања.

Брод за разоноду, који датира из прве половине првог века, био је дугачак 35 метара и конструисан је тако да држи централни павиљон са луксузно уређеном кабином.

Откривен је код потопљеног острва Антиродос, које је било део Портус Магнуса (Велике луке) древне Александрије.

Страбон је посетио египатски град око 29-25. године пре нове ере и писао је о таквим чамцима: „Ови бродови су луксузно опремљени и користи их краљевски двор за излете; и гомила весељака који силазе из Александрије каналом на јавне фестивале; јер је сваки дан и свака ноћ препуна људи на чамцима који свирају флауту и ​​играју без ограничења и са екстремном развратношћу.“

Ископавања је спровео Европски институт за подводну археологију (IEASM) под руководством Франка Годија, гостујућег професора поморске археологије на Универзитету у Оксфорду.

„Изузетно је узбудљиво јер је ово први пут да је такав чамац откривен у Египту... Те чамце су помињали различити антички аутори, попут Страбона, а представљени су и у неким иконографијама – на пример на мозаику у Палестрини, где видите такав чамац много мање величине са племићима који лове нилске коње. Али никада раније није откривен“, наглашава проф. Годи у изјави за Гардијан.

Иако тај мозаик приказује чамац од можда 15 метара, овај је далеко већи, судећи по добро очуваним дрвеним гредама, које које заузимају простор од око седам метара. Можда је било потребно више од 20 веслача за ово пловило.

Брод је лежао само седам метара испод воде и покривао га је један и по метар седимента. Годијева почетна претпоставка била је да су два брода била један на другом „јер је тип конструкције био толико чудан“. Како је објаснио:„Прамац је раван... а крма је округла... да би била могућа пловидба у веома плиткој води.“

Најамбициознији пројекти проф. Годија спроведени су код обале Египта, у источној луци Александрије и у заливу Абу Кир. У партнерству са египатским Министарством за антиквитете, истраживао је огромно подручје од 1992. године.

Године 2000, древни град Тонис-Хераклеон и делови града Канопус откривени су у заливу Абу Кир – једно од највећих археолошких открића скоријег доба. Две колосалне статуе птолемејске краљице и краља су међу спектакуларним благом које је до сада пронађено.

Годио и његов тим пронашли су 2019. године олупину у водама око Тонис-Хераклеиона, чији су необични детаљи одговарали опису другог старогрчког историчара, Херодота.

Најновије откриће налази се мање од 50 метара од места Изидиног храма, који је Годио ископавао. Он верује да је чамац могао потонути током катастрофалног уништења овог храма око 50. године нове ере.

Након низа земљотреса и плимних таласа, Портус Магнус и делови древне обале потонули су под море, гутајући палате и друге зграде.

Друга теорија је да је чамац могао бити света баржа причвршћена за храм. „Могао је да буде део поморске церемоније navigatio Iside, када је поворка која је славила богињу Изиду наишла на богато украшен брод – Navigium – који је отелотворавао соларни барк Изиде, господарице мора.“

Натпис на грчком језику пронађени су на централном карлингу и тек треба да буду дешифровани.

Иако је истраживање олупине још увек у раној фази, оно обећава да ће открити нове увиде у „живот, религију, луксуз и задовољство на пловним путевима раног римског Египта“, рекао је проф. Годио.

Најновије научне резултате ископавања храма Изиде недавно је објавио Оксфордски центар за поморску археологију.

„То је врста брода која никада раније није пронађена. Иако можемо да читамо о чамцима са кабинама у древним текстовима и видимо их у уметничким записима, феноменално је имати археолошку корелацију“, нагласио је проф. Дамијан Робинсон, директор центра.

Олупина ће остати на морском дну. „Пратимо прописе Унеска, по којима је боље оставити остатке под водом”, наводи поморски археолог.

Истражен је само мали део подручја. Ископавања би требало да се наставе.

Све ово некада је био само сан једног Ваљевца, који је дуго живео у Финској, и његове супруге Финкиње Мие, коју су, још као девојку, привлачиле балканске земље, наша музика, а нарочито менталитет. Први пут у Србију дошла је 1997. године.

„Мени се већ тада допао тај балкански дух, неки жар занимљив и решила сам да хоћу да научим овај језик и да долазим поново. Касније сам дошла на курс језика у Ваљево. Ту сам упознала супруга, заправо сам била смештена код његове стрине. Ми смо овде живели пола године после венчања и онда смо ишли мало да видимо како је у Финској. Деца су се тамо родила и били смо око седам, осам година у Финској“, наводи Миа.

„Био је одличан моменат јер су деца завршавала, односно најстарији син то предшколско и требао је да крене у први разред. Можда сам обећао да ће бити мало експериментално, на једно годину, две, па ћемо да видимо шта је и прошло је некако“, каже Иван.

Гаје преко стотину оваца.

„Раса је плоднија, конкурентнија, има више јагњади и онда је то за ове услове тржишта што су у Србији идеална раса“, објашњава Иван.

„Оне су јако отпорне за разне неке болести, али их треба хранити лепо. Њима треба добра храна да би лепо храниле ту јагњад. Ми смо приплодна фарма, ми ове женке и неколико тих овница, продајемо за приплод за друге фарме“, истиче Миа.

Иван је направио посебну базу података по угледу на финску.

„То је неки обједињени софтвер где они имају комплет податке о свим грлима у Финској. То доста олакшава

живот, поготово ако причамо о приплодним грлима. Мање-више све се уноси, посебно кад је јагњење, ту иде унос нових грла и све што радимо, сва мерења. Комплет све вакцине, третмани, заштите од паразита, све се уноси и предност је што онда програм може све то да обједини, може да извуче неке статистике“, наводи Иван.

Најближа комшиница им је Елда. И она је из Тиране у Причевић, дошла због љубави.

„Час се бавимо са цвеће, час са стоком, овце, краве, свиње, кокошке, мало спремамо зимницу, ајвар, слатко, џем“, каже Елда Пантелић.

Планирају да праве ракију.

„Иду нове идеје, нека од њих је печење ракије. Видећемо у наредним годинама, вероватно нека мини дестилерија, па ћемо видети како ће нам ићи“, додаје Иван.

Миа каже да нас је кроз музику најбоље упознала.

„Ја сам кренула да слушам и народњаке и Бајагу, и тако научим ја и језик кроз то, и слушала сам Ђорђа Балашевића, или севдалинке. Иначе, наша ћерка се зове Дуња по песми Жуте дуње“, наводи Миа.

Често пева овцама на свом матерњем језику, а пошто смо их посетили баш на Дан независности Финске, значило јој је, а и ми смо пожелели да је чујемо како пева.

Кућа је сада Музеј под покровитељством Националног фонда.

Поштоваоци лика и дела славног музичара, одају му пошту и у њујоршком Централ Парку.

Џон Ленон је један од најпопуларнијих и најутицајнијих музичара и његове песме су рангиране међу најбоље и најслушаније песме, међу којима су и оне из соло каријере Imagine, Jealous Guy, Give Peace a Chance…

Ленон није имао лако детињство, отац је породицу напустио врло брзо после његовог рођења, а мајка га убрзо даје сестри на чување. Мајка Џулија Ленон трагично је преминула када је имао седамнаест година. Имао је две полусестре.

За музику се интересовао још од седме године када је компоновао песмице праћене сликама. Волео је и да чита, а 1952, као гимназијалац, почео да свира гитару да би потом са пријатељем Петом Шотоном основао своју прву музичку групу The Quarry Men, која је добила име по средњој школи коју су похађали.

Историја састава „Битлси“ почиње 1957, када се упознао са Полом Макартнијем, кога је довео у своју групу као гитаристу и тако настаје славна група у оквиру које су двојица музичара кроз сарадњу написали око стотину песама у прве две године.

Касније, у Уметничкој школи, упознаје Стјуарта Сатклифа, и доводи га у групу која је 1960. године постала дефинитивно позната као „Битлси“.

Године 1962. Џон се оженио својом пријатељицом из школе Синтијом Пауел, а следеће године су добили сина Џулијена; 1964. Ленон је издао књиге In His Own Write и после годину дана следећу A Spaniard in the Works које су постали бестселери.

Године 1966. упознао се са својом животном љубави, јапанском уметницом Јоко Оно, са којом се после две године и оженио. Са њом је направио албум али и учествовао у противратним протестима. „Битлси" су се 1970. дефинитивно распали, а супружници Ленон су се преселили у САД где је Ленон имао проблеме са имиграционим службом; ипак 1976. године добио је „зелену карту“. Сина Шона са Јоко Оно добија 1975.

Убијен је 8. децембра 1980. године. Убио га је Марк Дејвид Чапман испред зграде Дакота у Њујорку. У тренутку смрти имао је 40 година.

Историчари Музике Шиндер и Шварц писали су о трансформацији стилова популарне музике која се догодила између 1950-их и 1960-их. Истакли су да су „Битлси“ револуционисали звук, стил и став популарне музике и отворили врата рокенрола таласу британских рок извођача и ширили стилске границе рока.

На Национални дан поезије 1999. године, Би-Би-Си је спровео анкету како би пронашао који је омиљена песма у Великој Британији и прогласио Imagine победником.

Процењује се да су амфоре закопане пре 1.700 година, а да је простор са њима  коришћен као врста сефа.

Посуде су откривене током ископавања које је спровео Национални институт за превентивна археолошка истраживања (INRAP) у селу Сенон на североистоку Француске и садрже укупно више од 40.000 римских кованица.

У првој касици било је око 38 килограма кованица, што је „приближно 23.000 до 24.000 новчића“, навео је у имејлу за Live Science Винсент Женевјев, нумизматичар INRAP-а који анализира пронађене амфоре.

Други крчаг и његови новчићи тежили су око 50 килограма. На основу прегледаних 400 новчића из грлића посуде, који је пронађен сломљен, процена је да посуда садржи између 18.000 и 19.000 новчића, истакао је Женевјев.

Трећи крчаг је извађен у античко доба и само три новчића су остала у малој јами у којој се посуда некада налазила.

Око 30 оваквих остава са новчићима је већ откривено на овом подручју, тако да прави значај овог открића не лежи у самом броју новчића, већ у детаљним информацијама о томе где су оставе пронађене.

„Насупрот ономе што би се у први мах могло помислити, није сигурно да су то 'блага' која су сакривена током тешких периода“, наводи се у саопштењу INRAP-а од 26. новембра. Стручњаци верују, на основу датума на новчићима, да су амфоре закопане између 280. и 310. године нове ере.

Међу пронађеним новчићима налазе се ликови царева Викторина, Тетрика I и његовог сина Тетрика II, владара такозваног Галског царства, у оквиру којег су биле Галија и околне провинције које су биле независне од остатка Римског царства у периоду од 260. до 274. године, све док их цар Аурелијан није поново припојио 274. године.

Хитро сакривено благо или дуго прикупљана уштеђевина?

Амфоре пуне новчића пажљиво су биле укопане у добро конструисане јаме у дневној соби једне куће. Отвори посуда били су у равни са земљом и стога лако доступни као нека врста древне касице-прасице.

„У два случаја, присуство неколико новчића пронађених залепљених за ивицу амфоре јасно указује на то да су положени након што је посуда закопана, када простор још није био испуњен седиментом“, наводи се у саопштењу.

Приступачне посуде указују на то да су их власници користили као средство дугорочне штедње, а не као благо скривено у журби. Унутар овог стамбеног насеља налазиле су се камене зграде са подним грејањем, подруми и радионице са пећима. У близини се налазило и римско утврђење.

Почетком четвртог века, велики пожар је уништио насеље. Иако је насеље обновљено пре него што је други пожар довео до тога да га становници трајно напусте, налазишта новчића су била изгубљена скоро два миленијума.

У филмској категорији, поред осталих, за Најбољи филм-драму номиновани су Франкенштајн, Хамнет, It Was Just an Accident, The Secret Agent, Sentimental Value и Sinners.

У трци за признање за најбољи мјузикл или комедију су Blue Moon, Bugonia, Marty Supreme, No Other Choice, Nouvelle Vague и Једна битка за другом (One Battle After Another).

У конкуренцији за награду за најбољег филмског редитеља су Пол Томас Андерсон за Једну битку након друге, Рајан Куглер за осварење Sinners, Гиљермо дел Торо за Франкенштајна, Џафар Панахи за It Was Just an Accident, Јоаким Трир за Sentimental Value и Клои Жао за Hamnet-а.

За признање које ће понети најбоља глумица филма-драме боре се Џеси Бакли која глуми у Хамнету, затим Џенифер Лоренс за улогу у остварењу Die My Love, потом Ренате Реинсве за Sentimental Value, Џулија Робертс за After the Hunt, Теса Томпсон за ролу у филму Hedd и Ева Виктор за ангажман у филму Sorry, Baby.

Када су у питању глумци филма-драме, за најбоље су номиновани Џоел Едгертон за Train Dreams, Оскар Ајзак за улогу у Франкенштајну, Двејн Џонсон за The Smashing Machine, као и Мајкл Би Џордан za Sinners, Вагнер Мура за ролу у остварењу The Secret Agent и Џереми Ален Вајт за Springsteen: Deliver Me from Nowhere.

У телевизијског конкуренцији, између осталих, за најбољу драмску серију су номиновани The Diplomat, The Pitt, Pluribus, Severance, Slow Horses и Бели Лотос (The White Lotus).

За најбољу глумицу у драмској серији, Златни глобус ће припасти некој од наредних имена: Кети Бејтс за улогу у остварењу Matlock, Брит Лоуер за Severance, Хелен Мирен зa MobLand, Бела Ремзи за The Last of Us, Кери Расел за The Diplomat и Реа Сихорн за улогу у Pluribus.

За Златни глобус за најбољег драмског глумца такмиче се Стерлинг Кеј Браун за улогу у Paradise, Диего Луна за Andor, Гери Олдман за Slow Horses, затим Марк Руфало зa Task, Адам Скот за Severance и Ноа Вајл за улогу у остварењу The Pitt.

У филмским категоријама, филм One Battle After Another Пола Томаса Андерсона, води са девет номинација. Следи Sentimental Value са осам и Sinners са седам.

У ТВ категоријама, ХБО серија Бели лотос освојила је укупно шест номинација, док је Нетфликсов хит Адолесценција добио пет.

Глумици Хелен Мирен ће престижна награда Златни Глобус за животно дело, чији су претходни добитници Мерил Стрип, Алфред Хичкок и прошлогодишња лауреаткиња Виола Дејвис, бити додељена на церемонији 8. јануара, три дана пре главне церемоније доделе награда.