Ова лепа и младолика 48-годишњакиња је, још са 19 година, током везе, а касније и брака са иконом италијанске и светске музичке сцене, Еросом Рамацотијем, добила ћерку Аурору, којој је Ерос тада посветио и своју легендарну песму.

Аурора је пре две године родила сина, коме је дала име Чезаре, а јуче је на друштвеним мрежама поделила симпатичан видео снимак како је мали Чезаре реаговао угледавши на телевизијском екрану познато лице.

Малишан,  обучен у пиџамицу,  приближио се телевизору, и показујући прстом на Мишел, узвикивао: "Бака Мишел, бака Мишел!"

Живот водитељку није мазио, а своје драматично искуство у канџама манипулативне секте, која је била кривац и за пропаст њеног брака са Рамацотијем, Мишел је описала пре осам година и у својој аутобиографији.

Касније се удала за Томаза Трусардија, наследника истоимене модне империје, са којим је добила још две ћерке и од кога се пре две године развела. 

„Морамо разумети изворе среће како бисмо изградили ефикасне савете”, рекла је прва ауторка Емори Бек, професорка психологије на Универзитету Дејвис у Калифорнији.

Као што су досадашња истраживања показала, социоекономски фактори имају значајан утицај на срећу, укључујући здравље, богатство, друштвене везе и задовољство у послу. 

Све ово утиче на модел среће, гледано кроз стручнои појам „одоздо нагоре”, који се фокусира на то како спољни фактори могу да одреде наш положај и осећај у одређеним животним областима, а све то утиче на наше задовољство собом.

„Сви познајемо људе који су прошли кроз многе трауме у животу, а ипак делују срећно”, наводи ауторка студије.

Многи људи срећу доживљавају као осећање које пркоси различитим околностима; неки проналазе задовољство или радост у тешким условима, док се други боре упркос очигледним предностима.

Модел среће „одозго надоле” се више фокусира на овај угао, са мањим нагласком на спољне факторе него на то како људи мисле и осећају. Фаворизује појмове попут терапије или медитације, усмерене на личне особине и ставове, а не на спољне факторе.

Појам и интензитет среће „одозго надоле”, „одоздо нагоре” или „двосмерна срећа”

Са убедљивим доказима за оба модела перцепције среће, многи од истраживача уводе трећи, двосмерни поглед на срећу, узимајући у обзир сложену интеракцију између ефеката „одоздо нагоре” и „одозго надоле”.

Међутим, остаје много питања, укључујући кључне детаље о томе како различити фактори утичу на осећања среће код неке особе и да ли се модел може применити на све и на који начин.

У новој студији, ауторка и њене колеге истражују могућност да то није случај. Уместо да се задржавају на дебатама о различитим моделима среће, предлажу да се више пажње посвети појединачним примерима среће.

„Овде предлажемо преформулисање овог питања, не питајући да ли су теорије 'одозго надоле', 'одоздо нагоре' или 'двосмерне теорије' исправне, већ за кога су оне исправне и реалне”, наводи ауторка истраживања.

Истраживачи су мерили повезаност између задовољства животом и доменом на нивоу популације и појединца, користећи податке од више од 40.000 испитаника.

То су били национално репрезентативни панели људи из Аустралије, Немачке, Швајцарске, Холандије и Уједињеног Краљевства – сви су периодично одговарали на анкете о задовољству животом током периода од чак 33 године.

Анкете су мериле глобално задовољство животом током времена, плус специфично задовољство у пет животних домена: здравље, становање, приходи, односи и посао.

Студија је показала да је отприлике половина испитаника показала првенствено једносмерне везе између задовољства доменом и задовољства животом, а око четвртина је показала углавном двосмерне везе.

Неки испитаници нису показали јасну везу између задовољства и укупног задовољства животом, што сугерише да оне имају мали или никакав утицај једна на другу, иако није јасно зашто.

Ови налази указују на могућа ограничења истраживања среће на нивоу популације, која можда не обухватају важне индивидуалне разлике.

Истраживачи сугеришу да је срећу можда лакше промовисати персонализованијим приступом и мањим нагласком на широку популацију, иако је потребно више истраживања како би се утврдило како би све ово могло да функционише.

„Ове ствари се третирају одвојено, али заправо нису. Оне се међусобно допуњују на личном нивоу”, навела је Емори Бек, професорка психологије на Универзитету Дејвис у Калифорнији.

„Ајмо нас двојица да потражимо изгубљено благо! Дај да уложимо све што имамо, да се кућама вратимо или као богаташи, или као пропалице, а не овако, напола, ни људи ни робови.“

Албанац се помамио, дао је новац за опремање експедиције, уз договор да, уколико ишта пронађу, добит поделе попола.

Ђузепе се спријатељио са тадашњим египатским владарем Судана Али Куршаид Агом, па је лако добио одобрење да ради шта му је воља са суданским пирамидама.

Археолози проводе недеље, месеце, понекад и године на једном локалитету, скидајући зрно по зрно песка, слој по слој земље, у потрази за најситнијим траговима древних времена. Каткад су потребне деценије да се пронађе магични улаз у пирамиде, ако такав уопште постоји…

Ђузепе и Антонио нису били стрпљиви. Ко ће годинама да трага, да преврће по прашини, да тражи пролаз у срце пирамида, а можда и не доживи да га пронађе...

„Имам решење“, рече једног дана Ђузепе, са динамитом под мишком. Подметну га у зид пирамиде и – бум! Одлете велики део древне грађевине, разјапи се рупетина. А ту је и пет стотина радника да пијуцима развргну што не могу рукама. Пут у средиште древних грађевина био је пробијен.

„Силовање пирамида“, како су Суданци назвали насиље које су над две и по хиљаде година старим храмовима културе, али и над целим народом, двојица Европљана починила, нема премца у светској историји. Разнели су не само пирамиде већ и срце Суданаца, ставили експлозив у срж њиховог идентитета, заљуљали не само њихову прошлост већ и будућност – док је света и века, они ће за уништеним жалити, проклињати и Италијана и ропство.

„Разоритељ пирамида“, како су га запамтили Суданци, а и светска историја, Ферлини је харао Суданом пуне две године, од 1834. до 1836, тешко оштетивши чак четрдесет грађевина.

Суданци, на моје изненађење, не сматрају Ђузепеа злим човеком, већ дубоко заблуделим. „Није знао шта чини, обузео га је, као и многе Европљане тог времена, демон похлепе, па је починио већи злочин него што је био свестан“, говорили су ми. То не умањује величину злодела, штете и бола које је нанео. Само указује на свељудску несрећу коју изазивају незнање и бахатост укрштени са похлепом.

Суданци су ми чак показивали реплику јединог његовог портрета: да се никад не заборави како изгледа човек обузет демоном среброљубља. Прерушио се у Арапина са сабљом за пасом, пустио браду, ставио чалму на главу, али му се похлепа оцртала у танким змијским уснама, мрком погледу, у шиљатом облику лица, нарочито носа, па из старе слике куља демонска снага. Дође ми да се прекрстим док је гледам, да одагнам нечастивог.

Прва пирамида коју су тако сурово разорили припадала је краљици Аманишакето, пред којом управо стојим. Од грађевине високе тридесетак метара (најниже овдашње пирамиде су шест, а сежу до тридесет метара) остали су само темељи, мада су и они виши од мене.

Ту је Италијан пронашао благо: златни и сребрни накит врхунске израде. Однео га је у Европу одушевљен, уверен да се за сва времена обезбедио, да ће згрнути невероватно богатство. Али експерти нису хтели да потврде аутентичност предмета. Нико није веровао да су у Судану у тако античко доба правили предмете врхунске израде.

Више су се Ђузепе и Антонио намучили да пронађено благо продају него да га пронађу. Британски музеј је отворено прогласио да се ради о фалсификатима. Као да им се власница накита, древна суданска краљица, са оног света у лице смејала. Видим како им поручује: „Сад се с тим сликајте.“ Али са десетак наруквица од злата, сребра и бронзе, шеснаест скарабеја од злата са детаљима од стакла, десетинама прстенова, наруквица, египатских крстова, огрлица и фигурица од разног камена нису могли ни да се сликају, јер тад још није било фото-апарата…

На једвите јаде, и по мањој цени од очекиване, део блага је откупио баварски краљ Лудвиг Први, те се тај накит данас може видети у Државном музеју египатске уметности у Минхену, док је остатак, после много убеђивања и гаранција неколико експерата, откупио Египатски музеј у Берлину.

Ђузепе је рођен и умро у Болоњи. Сахрањен је на гробљу са славним уметницима, индустријалцима, произвођачима аутомобила као што су Ламборгини и Масерати… Са људима који су пронели славу Италије широм света. И он постаде славан – али као „италијански ђаво“.

Кад сам причао са својим суданским пријатељима, рекох како ми се, у шетњи покрај разрушених пирамида, причињавало да видим тог злотвора како насмејан подмеће динамит међу древне зидине.

„И ниси га дохватио за врат? Ништа ниси предузео?!“, реаговаше бурно. Што се њих тиче, чак и ако се укаже као привиђење или сан, треба га напасти! Зна се да је из Судана побегао пред бесном масом која га је јурила и да чак ни најближим сарадницима, Суданцима, није смео на очи да изађе и да призна шта носи у пртљагу.

Свега пет стотина метара северно од главне групе грађевина налази се Гробље великаша, издвојена скупина од шездесетак пирамида са властелинским гробницама.

Угледаше ме двојица дечака на камилама и одмах ми се приближише. Превешће ме до главног пута ако им платим „аутобуску карту“. Аутобуса, наравно, нема стотину километара уоколо. Али ко је још чуо за камиљу карту? Тарифу рачунају тачно колико кошта карта за превоз у Картуму. Плаћам и укрцавам се на камилу.

Пролазимо поред угинулих камиљих младунаца. Удаљили су се од мајки, залутали и то их је коштало живота. Тела су им остављена у песку, мумификовала их је пустињска врелина.

Возачи мог јавног пустињског превоза су на такве сцене навикли и не придају им значај. Раздрагани су, збијају шале, пуни су живота. Заустављају се на „станицу“, упућују ме да посетим још неколико пирамида. Показују ми да уђем у гробницу са богатим натписима и рељефима, уједно дом неколико гуштера великих као моја подлактица.

Готово све пирамиде великаша срушене су безмало до темеља. Стеже ме туга за свим што је порушено, за неповратно изгубљеним древним богатством. Молим их да ме, кроз пут застрт акацијама, одведу до главног друма. За овај један дан упио сам много лепоте, даха пустиње, магије древности, али и страхоте људског пада, који ме нарочито тешко притиска.

Сунце је високо подигло главу, а ја на упеклом асфалту стопирам до прве „праве“ аутобуске станице. Ово је, ипак, магистрала, неко ће проћи, застаће добродушни Суданци.

Чекајући, и даље гледам ка пирамидама. Стоје окрњене, као да су их бесни демони гризли. Расте горчина, меша се са бесом и немоћи, жељом да променим непроменљиво. Очи умало засузише. Зар на све што су Суданци преживели, још и таква беда да их задеси? Да неко однесе све, а њима, наследницима фараона, сруши чак и рушевине…

Узбуркана осећања се смирише чим сам сео у први ауто који је наишао. Покупила ме је породица са четворо деце, ускочио сам у препуна кола, било их је шесторо на пет места. Сели су једни другима у крило како би направили довољно простора за мене. Није долазило у обзир да ме пусте да чекам други ауто: зар странца да оставе, још по овој врућини? Са добротом Суданаца увек се може рачунати. Сваку бољку та доброта може исцелити.

Како су студенти навели, нови рекорд је велики успех у прецизности и брзини робота.

Студентски тим тог универзитета, који је осмислио роботски систем назван "Purdubik's Cube", у децембру 2024. године представљен је јавности, када је добио прву награду на студентском такмичењу у дизајну електротехнике и рачунарства.

После тог догађаја, тим је још радио на побољшању овог пројекта, на његовој аутоматизацији и брзом рачунарству. Систем има прилагођене алгоритме који брзо извршавају постављене задатке, хардвер за контролу кретања и машински програм за детекцију боја.

Систем је осмишљен да буде интерактиван, укључујући "Smart Cube" коцку која је повезана са Блутутом. То омогућава корисницима да је контролишу у реалном времену, мењајући распоред боја и коцкица на коцки. Када корисник окреће коцку, робот региструје покрете и тражи решење.

„Верујем у велику будућност поезије. Зашто? Зато што је поезија спора. Поезија је један спор медиј, а све што је споро има велику будућнпост и то је дуговечно. Поезија борба за душу. Хвала“, рекао је Драган Јовановић Данилов, добитник награде „Десанка Максимовић".

У образложењу за доделу награде „Десанка Максимовић" за допринос српској поезији жири наводи да суштина песничке поетике Данилова почива на доживљају лепоте као „цветању бића", као и интерпретацији разноликих животних искустава која су наталожена у том бићу.

„Управо је у том укрштању субјеквног и објективног света у себи и света изван себе садражана она аутентична искра стварања у коју песник настоји веровати, али је мора непрестано преиспитивати“, рекао је проф. др Горан Максимовић, председник жирија.

Бранковина је за песнике место ходочашћа, где је под крошњама столетног дрвећа место вечног мира Десанке Максимовић.

„Кад сретне неког драгог човека она је говорила: 'Орадостио си ми дан.' Ја сам рекао да сте ми сви ви орадостили не само овај дан, него и оне претходне дане када сам сазнао да сам лауреат, наравно и будуће дане, будући да ћемо ми имати овде једно књижевно вече, где ћу ја говорити своју поезију. И јако ми је драго да има пуно младих људи, то је оно што је најбитније",рекао је Драган Јовановић Данилов, добитник награде „Десанка Максимовић".

Са младим поетама из удружења „ЗВРК", ваљевским гимназијалцима и студентима, Данилов је засадио липу, која је зачетак Песничке шуме у порти бранковачке цркве.

„Велики су кораци, што се каже, од седам миља. Ми смо од почетног само прописивања терапије, стигли до најсложенијих инревенција које можемо да изведемо у терапији бола. Број пацијената се повећава, зато што смо ми све више доступни, развијамо ту нашу област медицине бола.Мислим да ће тек доћи до велике експанзије у лечењу тих пацијената, с обзиром да смо добили велику подршку министарства здравља, да ћемо отворити и нови реновирани кабинет“, рекао је проф. др Небојша Лађевић,анестезиолог, УКЦС.

„Проблем је у то доба био игнорисан и ми смо практично желели да пробудимо наш народ и да пробудимо нашу медицну, зашто је неопходно не игнорисати бол. Поента је била, да ми пробудимо интересовање, да се ангажују млади људи, да постане специјализација терапије бола и мислим да смо то постигли 20 година касније“, истакла је др Оливера Потпарић, анестезиолог, Лондон.

Са болом се суочава све више људи широм света, а он утиче на наш приватни и пословни живот. Зато је важна стална едукација здравствених радника, коју ће они касније применити у пракси.

„У Европи око 25 одсто, а у неким земљама чак и 30 одсто становништва живи са хроничним болом. То не значи да је сваки хронични бол ужасан, може се са њим живети, али многи од тих болова заиста уништавају животе људи.Зато је важно што се овде окупљају здравствени радници, како би се упознали и разговарали о томе како да побољшају животе тих пацијената“, рекао је проф.де Луис Гарсија Лареа, председник Европске федерације за бол.

Стручњаци подсећају да ни један бол не смемо да игноришемо, јер је то сигнал да имамо неки здравствени проблем.

„Нажалиост током последњих година видимо све већу учесталост хопситализација због акутне срчане инсуфицијенције. Управо из ових разлога, изразито висок кардиометаболички ризик у нашој популацији – много пушача, много инфаркта миокарда“, истиче кардиолог доц. др Марија Половина из УКЦС.

У Београду су се окупили стручњаци из целог света. Највећи медицински конгрес икада одржана на овим просторима, прилика је да се чују новости, размене знање и искуство, чују последња истраживања, препоруке у лечењу најпознатијих кардиолога.

Похвале и за организацију Конгреса, али и за све оно што чине наши лекари у борби против срчане слабости стижу и од људи највећих европских удружења.

„Можемо поредити добијање овог догађаја као једно изузетно признање као да је рецимо Светско првенство у фудбалу у Београду. Више од 500 водећих експерата, близу 6.000 учесника, од чега 700 из Србије. Посебно смо поносни на то да имамо 300 студената медицине које смо мотивисали и регистровали“, наводи проф. др Арсен Ристић, начелник Одељења за срчану слабост Клинике за кардиологију УКЦС.

„Огроман напредак је направљен у овој области, имамо много нових лекова, бета блокаторе, инхибиторе, надам се да ћете неке и ви ускоро примењивати. Ту су и специјални пејсмејкери који ослабљено срце враћају у прави ритам, онда и механичке пумпе, вештачка срца као мост до трансплантације срца. Овај састанак је важан, јер и пацијенти и наука добијају много, јер оно што науку разликује од економије – ако размењујете знања – на добитку сте“, наглашава проф. др Томас Лишер, председник Европског удружења кардиолога.

„Морамо сви заједно да радимо на томе да променимо свест о срчаној слабости јер је она веома честа, а људи не знају да имају проблем, и поред симптома, они не одлазе код лекара. Зато је и најважнија порука овог скупа да болест може бити и спречена и лечена. Евопско удружење кардиолога ће наредне године издати и нови водич са смерницама за превенцију, дијагностику и лечење срчане слабости“, наводи кардиолог проф. др Ђанлуђи Саваресе, професор на Универзитету у Стокхолму, секретар Удружења за срчану слабост Европског удружења кардиолога.

Европски конгрес о срчаној слабости траје до 20. маја и окупио госте из 110 земаља са седам континената.

„Био је прецизан, долазио је два пута недељно, понекад чак и три, у зависности од обавеза, наравно. Увек сам га виђао како долази ујутру, понекад раније, или средином јутра. Мислим да је то зависило од пословних обавеза, иако никада нисмо разговарали о томе, и никада га нисам питао.“

Масела каже да је претпостављао да је резервисани „Роберт“ из теретане професор или академик, пошто наравно да није долазио на тренингу обучен у своју кардиналску мантију.

„Долазио је у неформалној одећи. Међутим, увек је био љубазан, никада нервозан или напет. Заиста спокојна и уравнотежена особа“, рекао је Масела.

Тек када је Превост изашао на балкон базилике Светог Петра као папа Лав XIV, све се разјаснило.

„Видевши га на телевизији, одмах сам га препознао. Нисам могао да верујем“, признаје Масела. „У основи, тренирао сам будућег папу: невероватно је, али за мене је он био клијент као и сваки други, и понашао се као сви клијенти ове теретане.“

Што се тиче његовог физичког стања, тренер наглашава да „За човека његових година... изузетно. Типично за некога ко никада није престао да се бави спортом, са одличним односом мишићне масе, коштане масе и масне масе.“

„Био је веома резервисан, иако увек веома љубазан и насмејан. Повремено бисмо разменили неколико речи. Рекао ми је да се као дечак много бавио спортом и да је страствено био посвећен разним дисциплинама. Замишљао сам да је прилично заузет човек, иако нисам тачно знао који посао ради.“

Директор и оснивач фитнес клуба „Омега“ у центру Рима, Алесандро Тамбурлани, описао је своје узбуђење када је открио да већ познаје новог папу, у посебном интервјуу за Католичку новинску агенцију.

„Моја радост се удвостручила или утростручила. Радост што коначно имам новог Светог Оца након обавезног периода жалости кроз који смо прошли. И радост такође што знам да је он добра особа и, штавише, неко кога смо сви већ познавали овде у теретани“, рекао је Тамбурлани.

Оснивач теретане додао је да здрав начин живота папе Лава представља добар пример за све и похвалио је његову способност да споји „духовност и спортски тренинг“.

Познати љубитељ тениса, папа Лав XIV, састао се са светским бројем 1, Јаником Синером, раније ове недеље. Италијанска тениска звезда поклонила је папи рекет, који би могао да користи на тениском терену Ватикана.

Била је уредница културе у Београдској хроници. Ауторка је више емисија о уметности, са посебним интесовањем за сликарство и промовисање младих уметника. Jедна je од покретача и првих аутора изложби у Галерији РТС-а. Захваљујући Нађи Ивањи Шваб РТС баштини сведочења најзначајнијим сликарима двадесетог века са ових простора.

Писала је за разне часописе и публикације. Дипломирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду.

Нађа Ивањи Шваб нија била само врсни познавалац ликовне умотности, награђена Златним беочугом, Нађа је била уредник Беокулта и уједно пријатељ свим својим колегама. Свима је пружала шансу.

Привилигеја и част је била бити Нађин колега, разговарати с њом о уметности, али и свету који нас окружује.

Нађа је била јединствена у игри, у новинарском изразу, а надасве у искреном односу према људима.

Овога пута Лозница је инспирисан потиснутом причом преживелог затвореника, дисидентског писца и научника Георгија Демидова, која се догодила у Стаљиново време, касних тридесетих година прошлог века.

Филм Два тужиоца заснован на истоименом роману у коме се осећа нешто од Достојевског и његових Записа из мртвог дома, али и из Кафкиног Замка, са спорим кадровима снимљеним једном камером, одражава комунистички терор Стаљиновог режима.

Ваши филмови често се баве најмрачнијим поглављима историје, што делује неопходно и хитно. Шта Вас инспирише у томе као редитеља?

– Архиви су озбиљно отворени тек почетком деведесетих и онда постепено исти ти архиви поново су се затварали. И заправо један велики део наше трагичне историје, историје те велике територије која се некад звала Руско царство, па Совјетски Савез, скривен је и непознат. Сматрам да је неопходно да се то зна јер утиче на наше животе данас, и да се промишља о томе.

Како сте открили Два тужиоца Георгија Демидова, знајући да је његово дело својевремено преживело цензуру? Да ли сте осећали посебну одговорност док сте га адаптирали?

– Његове књиге су се нажалост касно појавиле. КГБ му је осамдесетих година одузео све рукописе које није било лако наћи. Упамтио сам причу по томе што се његови мемоари разликују од мемоара других, јер он посматра те догађаје и покушава да их представи како би схватио шта се то заправо дешавало у комунистичко време.

Формат и стил филма сугерише сам садржај, радња и суштина приче. Ипак смо у затвору, у клаустрофобичном простору и тамо је све стиснуто. Недостаје и боја. Тамо су углавном присутне боје блиске смрти, у оквиру наше представе о смрти.

Камерну историјску драму Два тужиоца, мешавину психолошког трилера, судске драме и гротеске, после светске премијере на Канском фестивалу гледаће и публика у Србији на неком од домаћих фестивала.

Специјалисти у Дечјој болници у Филаделфији и на Универзитету у Пенсилванији почели су са радом чим је дечаку постављена дијагноза и завршили су сложен дизајн, производњу и безбедносно тестирање персонализоване терапије у року од шест месеци.

Беба Кеј-Џеј је примиo прву дозу прилагођеног третмана путем инфузије у фебруару, а још две дозе у марту и априлу. Лекари су рекли да добро напредује, али да ће му бити потребно пажљиво праћење до краја живота.

Др Ребека Аренс-Никлас, једна од руководилаца лекарског тима, напомиње да су овај пробој омогућиле „године и године напретка истраживања“ у генетском уређивању. „Иако је Кеј-Џеј само један пацијент, надамо се да је први од многих који ће имати користи од ове врсте терапије.“

Кеј-Џеј је рођен са тешким недостатком CPS1, стањем које погађа само једну од 1,3 милиона људи. Оболелима недостаје ензим јетре који претвара амонијак, из природног разлагања протеина у телу, у уреу, тако да се може излучити урином. Ово узрокује накупљање амонијака који може оштетити јетру и друге органе, попут мозга.

Због недостатка CPS1 неки пацијенти се подвргавају трансплантацији јетре, али код беба са изразито тешким стањем често долази до фаталног исхода јер не буду довољно старе за тренсплантацију.

У часопису New England Journal of Medicine, лекари су описали мукотрпан процес идентификације специфичних мутација које стоје иза Кеј-Џејевог поремећаја, дизајнирања терапије за уређивање гена како би се оне исправиле и тестирања третмана и масних наночестица потребних за његов пренос у јетру. Терапија користи моћан поступак који се зове уређивање база, а који може исправити ДНК код слово по слово.
Кеј-Џеј је провео првих неколико месеци живота у болници на рестриктивној дијети, али од почетка лечења лекари су успели да повећају количину протеина у његовој храни и да користе мање лекова за уклањање азота из његовог тела. Детаљи су представљени на годишњем састанку Америчког друштва за генску и ћелијску терапију у Њу Орлеансу.

Медицински тим је рекао да је потребно дуже праћење како би се видело колико је терапија добро деловала, али да су рани знаци охрабрујући.

„Обећање генске терапије о којем слушамо деценијама се остварује и потпуно ће трансформисати начин на који приступамо медицини“, наглашава професор Киран Мусунуру са Универзитета у Пенсилванији.

Др Мигел Анхел Морено-Матеос, генетичар са Универзитета Пабло де Олавиде у Севиљи, наводи да: „Иако је ово био веома специфичан приступ, делимично мотивисан разорном природом болести, он представља прекретницу која показује да су ове терапије сада стварност. Како се наводи у чланку, пацијент ће бити праћен дуго времена како би се осигурало његово здравствено стање и утврдило да ли су потребне додатне дозе за даље побољшање симптома болести.“

Примарни ротациони потисници „Воjаџера“ престали су да раде 2004. године након што су се покварила два мала унутрашња грејача, али је тим успео да их поново покрене док летелица плови међузвезданим простором на удаљености од 24,4 милијарде километара.

„Војаџер 1“ је лансиран 1977. године, мање од месец дана након што је његов близанац, „Војаџер 2“, започео своје путовање у свемир. Обе летелице се ослањају на сет примарних потисника који их покрећу како би њихове антене остале усмерене ка Земљи, омогућавајући им да шаљу податке и примају команде.

Примарни потисници подешавају оријентацију летелице — нагиб и скретање — док посебни потисници контролишу ротацију. Ти потисници — примарни и резервни — ротирају антену летелице попут грамофонске плоче, држећи „Војаџер“ упереним ка звезди коју користи за оријентацију у простору.

Инжењери наизменично користе примарне и резервне потиснике како би спречили њихово запушење, али су примарни ротациони потисници престали да раде пре 20 година и летелица се од тада ослања искључиво на резервне потиснике.

„Мислим да је тада тиму било прихватљиво што примарни ротациони потисници не раде, јер су имали потпуно исправну резерву“, рекао је Карим Бадарудин, менаџер мисије „Војаџер“ у Насиној Лабораторији за млазни погон. „Искрено, вероватно нису ни очекивали да ће 'Војаџери' наставити да функционишу наредних 20 година“, додао је.

Двадесет година касније, „Војаџери“ и даље функционишу, па је тим одлучио да још једном покуша да поправи примарне ротационе потиснике.

Инжењери су морали то да заврше пре него што антена широка 70 метара у Канбери у Аустралији — део Насине Мреже за дубоки свемир — почне да се надограђује. Ова пауза у комуникацији трајаће до фебруара 2026. године, с кратким периодима рада у августу и децембру. Радио-антена у Аустралији једина је антена са довољно јаким сигналом да може да шаље команде ка „Војаџерима“.

Није случајно тај стил родјен у германским нацијама непосредно после Првог светског рата. Али једном настао, допао се свима.

„Водила ме је жеља да покажем експресионизам као стил који је већ по имену оријентисан на размену међу медијима. Он говори тако што показује, одатле упадљиви мотив руку. Ту су и друге теме које му осигуравају актуелност, као депресија, слом, лудило, са којима се носе све ратне генерације. Немачки експресионисти су реаговали јарким колорима, аустријски пригушенинм монохромима“, објашњава Агнес Хуслајн, директорка Музеја.

„Шиле је протоекспресиониста, један од 'младих дивљих', како су се звале генерације од париског Фова до слома немачког Вајмара. Руке су Шилеов знак препознавања, али оне су универзални језик у уметностима тог времена, пре свега филмској. Стигле су из позоришта Макса Рајнхарта кад се кроз експресивне гесте играло за гледаоце у задњим редовима“, истиче кустос Ролф Јонасен.

Изложба храбро демаскира тамније стране људских жеља. Деформисана тела се препводе у друге медије као еротика, секс, глад за животом, вечни живот, вампир. На једном крају стоји Шиле, на другом рани хорор филмови – „Калигари“, „Носферату“, „Фауст“. Филмска индустрија и данас трага за савршеним вампиром.

„Заједнички иментиељ је жудња. Шиле је мајстор драмске позе. Како је умро две године пре Кабинета доктора Калигарија, сигурно су редитељи као Мурнау, Вине, Ланг, посуђивали од њега, не обрнуто. Тачније је да су размене међу уметностима текле паралелно. Фројдова теорија о тумачењу снова је још старија. Филмски хорор има много родоначелника“, наводи кустос за филм Роланд Брианд.

Кари Хаузер је био аустријски сликар и сценограф кога су нацисти касније ставили у дегенерисану уметност. На његовом платну из 1923. препознају се типични трансфери смисла: Јуда који даје пољубац постаје фројдијански Ид; Исус који прима пољубац, постаје фројдијански

Его. По експресији и колорима лица нема сумње ко је газда – у страху.

Како су навели из аукцијске куће, за куповину овог дијаманта била је велика гужва у надметању на аукцији.

Иначе је овај дијамант представљен на изложби у Абу Дабију, поред још седам вредних примерака дијаманата и драгог камења непроцењиве вредности.

Како је истакао Квид Брунинг, који води део за накит у Сотбију, за различита светска тржишта Европе и Америке, дијамант „медитеранско плаво“ је на врху листе реткости, на којој су иначе рангирани највреднији плави дијаманти.

„Овај дијамант  је несумњиво ’кључни камен сезоне’,а убраја се међу највредније и најбоље плаве дијаманте које је наша кућа продала“, рекао је Квид Брунинг.

У истом руднику је 1905. године ископан највећи сирови дијамант тежине 3,106 карата. Из њега је избрушено седам мањих дијаманата, од којих су најпознатији велика и мала Звезда Африке (530 и 317 карата тежине), који је постали део британских крунских драгуља.

„Ови филмови нам у ствари кажу, поготово нама филмским редитељима, једну јако важну ствар, а то је да дугометражни документарни филмови постају много интересантнији од играног филма, тако да се редитељи играног филма морају добро потрудити да направе добро“, истиче Бајић.

Београд има профилисану публику и публику која изузетно добро познаје филм, која редовно посећује и Фестивал ауторског филма, и Фест, и Белдокс, и Седам величанствених, додаје редитељ. То је сталана прублика која долази на фестивале и користи их за праву комуникацију са светом.

„Ту добијате све оно што аутор размишља, мисли, критикује у читавом свету. Дакле, можда је биоскоп данас, последње острво слободе у којем можете да чујете и видите ствари које можда не можете да видите ни на медијима“, напомиње гост Београдске хронике.

Филм Дарка Бајића, Филм давне будућности је део серијала од пет филмова посвећених важним редитељима домаће сцене.

„Моја генерација и многе генерације око мене једноставно су изгубиле могућност да покажу свој потенцијал до краја. Ми смо у ствари генерација 30%, 40% који смо показали. Како каже Бора Драшковић у једном од ових филмова које посвећен њему, филмски редитељи у Србији су успели само да створе торзо од својих филмова, од онога што су саањали и желели да направе. И назвао је редитеље српске кинематографије – скупљачима перја“, наводи Бајић.

Будућност филма

У свету филма развој је текао од метра, где се штедело на филмској траци, до данашњег дигиталног доба где се чини да аутори имају неограничено време. Бајић напомиње да се тим питањем бави и књига Легенде српске кинематографије: ФИЛМ ДАВНЕ БУДУЋНОСТИ, коју је издао Службени гласник, Магична линија и ФСЦ, у којој су преточени разговори са четири наша велика аутора. Књига у ствари прича да је неопходно успостављање система вредности.

„Да би искуство једне двадесетчетворочасовне убрзане машине која тера данашњу продукцију на производњу хистерично огромног броја телевизијских серија, телевизијских емисија итд. Уз америчку индустрију која у своје синеплексе убацује огроман број филмова итд, као и видео-игре. Све то кад се сабере, ви морате то ставити по страни и морате се вратити ономе шта је заправо филм“, напомиње Бајић.

Филм Дарка Бајића који ће бити приказан у оквиру званичног програма Белдокса 24. маја у Дому омладине, је прича о врхунском, легендарном редитељу Ђорђу Кадијевићу у коме ће гледаоци сазнати како и на који начин се он храбро борио и са кризама, и са различитим политичким системима, и како је у читавој тој причи успео да створи своја врхунска дела, а да сачува своју слободоумну мисао. 

„Значи, да би се поставио прави систем односа према нечему што је будућност, а то је вештачка интелигенција, да би знали шта од ње да узмемо, шта да тражимо, морамо сазнати и доћи до тога кроз искуство оних који нису имали вештачку интелигенцију, него су имали само искључиво своју главу, своју машту и своју жељу да направе филм. Тим искуством се борити против тога да вам вештачка интелигенција почне да режира филм“, истиче редитељ Дарко Бајић на крају гостовања у Београдској хроници.

Симптоми који упозоравају су – кратак дах при напору или лежању, умор и исцрпљеност, отицање ногу, зглобова, убрзан или неправилан рад срца, ноћно буђење због гушења, учестало ноћно мокрење, губитак апетита, али и надутост и повећање тежине.

„Срчана слабост је болест људи у најбољим годинама, значи преко 70, најчешће. Mногобројни узроци који утичу на срчану слабост утичу и на то да се болест јави у било ком животном добу и код врло младих људи, као последица запаљења срчаног мишића, и оно што је најчешће и најопасније, то је срчани удар“, објашњава проф. др Петар Сеферовић, председник Удружења за срчану слабост Србије и председник одрганизационог одбора Конгреса.

У свету, више од 64 милиона људи живи са срчаном слабошћу, у Србији више од 120.000 особа. О томе како спречити и најбоље лечити срчану слабост, наредних дана разговараће се у Београду.

„Сви лекови који су спектакуларно променили начин приступа овим болесницима, њихову прогнозу у будућности и смањили смртност су доступни у нашим условима и веома се широко примењују. Да ово све не звучи оптимистично, има много проблема, зато што је болест тешка, лечи се холистички, не само лековима, него и уређајима, и хируршким интервенцијама“, напомиње професор Сеферовић.

Европско удружење кардиолога одлучило је да Европски конгрес о срчаној слабости, буде одржан у престоници Србије, и то је највећи медицински догађај до сада одржан у Србији. Одржава се у Центру Сава, а последње припреме је забележила и екипа РТС-а.

„Конгрес окупира цео објеакт, свих 46 сала које Центар Сава поседује, и собзиром на то да нам долази више од шест хиљада делегата. Хотели су пуни, ресторани су пуни, град је пун, град живи, и то је заиста конкретан економски утицај који овакви догађаји имају на овакву дестинацију. Сама припрема трајала је годину дана. Ми смо поред 103 колега који раде у СЦ ангажовали још 200 људи, који су учествовали у припреми и реализацији. Али то значи да се и Београд и СЦ враћају на мапу конгресног туризма и да Београд и наша земља постају озбиљни играчи на светској сцени“, наглашава Кристина Милинчић, генерална директорка Центра Сава.

У Београду у Сава центру, од сутра до 20. маја биће свакодневно на предавањима од ујутру до увече око седам хиљада делагата, укључујући 450 водећих стручњака из области кардиоваскуларне медицине.

Добитник који је листић уплатио у београдском насељу Раковица, одиграо је три Лото комбинације за 300 динара, а добитна је била трећа комбинација која му је донела добитак од 23.702.900,00 динара. 

Међутим, било је 20 играча који су погодили шест бројева, тако да ће њима припасти износ од 152.480,00 динара. 

„Ја сам имао десет година када је Тито умро, али се врло живо сећам тог периода и сећам се те неке атмосфере, ја сам је тада доживљавао, и тада и мало касније, још док је постојао тај талас односа према њему, према том наслеђу социјализма и сећам се те неке идеолошке атмосфере у којој се то доживљавало, међутим, овде се сада бавимо оним што се дешавало изнутра, поготово тај феномен наше граничне позиције, која нам је таква кроз читаву историју, дакле између Истока и Запада и пратићемо како је то изгледало бити тада између, у време када је он био човек који је о том између одлучивао, и када је Југославија била неки субјект на међународној сцени“, каже глумац Небојша Дугалић.

Играни делови серије се односе на реконструкцију догађаја. Истраживање једног периода захтева читање записника са састанака, материјала који су коришћени у том времену, слушање о атмосфери у којој су вођени разговори и гледање филмских записа.

„Поготово је захтевно због чињенице да имате велике историјске личности у тим реконструкцијама, од Стаљина, Хрушчова, Брежњева, Черчила, Рузвелта, Форда, Кисинџера. Када су у питању документарни делови то је такође врло захтевно, зато што ви морате да кроз документарни део практично прикажете како је то лавирање Југославије између Истока и Запада утицало на живот обичних грађана. Ти повремени преломни тренуци као што је на пример била 1971. година када Никсон долази у Југославију и каже Титу: 'Ви можете да будете наш пријатељ, а да не будете ничији непријатељ'“, истиче Светко Ковач, сценариста и генерал у пензији.

Иако сваки период носи своје околности, подсећање на историјски значајне тренутке корисно је за све. На серији су радили и они који до детаља познају тај период и његов економски, социјални и културолошки план.

„Трудили смо се да будемо што тачнији и што прецизнији у томе зато што је то један период од скоро 40 година којим се бавимо и смислили смо да у овом пројекту на други начин третирамо различите периоде, да направимо неку паралелу са тим какав је филм био тад са нашим сценама. Тако да ће сцене бити црно-беле, па онда у боји и тако даље“, наводи редитељ Иван Стефановић.

Серија Тито између истока и запада заснована је на историјским документима, ТВ и фоно записима, сведочењима непосредних учесника догађаја, анализама и проценама домаћих и страних историчара.

Како је рекао у интервјуу за Си-Ен-Ен, сестра и он су рано научили како да прелазе са једног језика на други.

„Нисам знао где припадам“

Похађао је локалне јавне школе у Кјоту, где је био добар ученик, играо кошарку и имао пријатеље. Ипак, никада се није осећао потпуно прихваћеним као Јапанац.

„Увек су ме звали 'странцем', јер сам био једино дете мешане расе у школи. Имао сам осећај као да не знам где припадам.“

Са 16 година, Белеза је провео школску годину у Типерерију, у срцу Ирске, како би се повезао са културом своје мајке. Али ни на другој страни света, није био у потпуности прихваћен као Ирац.

Гравитирао је ка локалној имигрантској заједници, где је упознао људе из Литваније и Пољске, који су једни с другима разговарали на руском, њиховом лингва франка.

„Мисло сам, ако желим да стекнем више пријатеља, морам да научим и руски. То ме је тада заиста мотивисало. То је била моја лингвистичка искра“, сећа се Белеза.

Повезивање кроз језик

Искуство из Ирске инспирисало га је да студира руски језик на факултету и да проведе годину дана на размени студената у Санкт Петербургу.
Док је боравио у иностранству, заронио је у још неколико језика – немачки, турски и српски – од којих му је сваки отварао нови прозор у другу културу.

Када учи нове језике, Белеза користи комбинацију стратегија, од гледања видео-снимака на мрежи до бележења у свескама, вежбања са пријатељима, слушања гласовних белешки на телефону и проучавања традиционалних уџбеника.

„Кад год имам прилику да говорим на другом језику, увек искористим прилику да вежбам. Морам стално да тренирам свој мозак само причајући, причајући, причајући.“

Посебно заинтересован за развој свог немачког језика, одлучио је да заврши мастер студије политичких наука у Бечу, у Аустрији, где је могао да настави да вежба језик.

Живећи у 10. бечком округу – познатом по великој имигрантској популацији – стално је имао прилику да чује турски, српски, арапски и курдски језик око себе и имао је много прилика да тренира своје језичке мишиће.

Иако је волео живот у Бечу, Белеза се нашао на раскрсници када је дипломирао на мастер студијама 2023. године. Сањао је да ради у међународним пословима – можда да добије посао у УН или да служи као јапански дипломата.

Док је чекао одговоре од пријава за посао, вратио се у Јапан да тражи посао. Али како су месеци пролазили без икаквих прилика на видику, одлучио је да се врати у Беч и окуша срећу.

Претварање љубави према језицима у каријеру

Тада је почео да експериментише са видео-записима на друштвеним мрежама.

„Један од мојих најбољих пријатеља, Сулејман, из Турске, он ме је охрабрио да почнем да објављујем видео-снимке на којима говорим турски“, открива Белеза.

У почетку су видео-снимци углавном били усмерени на турске и јапанске културне мешавине.

Са Сулејманом као сниматељем, Белеза је припремао разигране комичне скечеве – наручивање ћевапа, прављење аријана (традиционалног турског пића на бази јогурта) или исмевање културних стереотипа.

Онда, када су коментари на мрежама почели да га охрабрују да више говори казахстански, Белеза је кренуо и са тим.

„Много људи је рекло да изгледам као да сам из Казахстана, због црта лица, а неки су чак мислили да се само претварам да сам Јапанац.“

Затим је почео да снима видео-записе на казашком језику, укључујући и сада већ популарну шалу о херојској потрази за казашком чоколадом у Бечу.

„Одатле је све експлодирало“, каже Белеза, који је недавно именована за званичног амбасадора туризма Казахстана. „Казахстански видео-снимци нису били спонзорисани – настали су из искрене љубави и радозналости према тој култури.“

Иако су му његови први скечеви можда донели неколико бесплатних ћевапа ту и тамо, сада има широк спектар спонзора – од језичких апликација до телефонских компанија и стоматолошких услуга – који су му омогућили да своју љубав према језицима претвори у каријеру.

Пробијање леда

Рани видео-снимци поставили су темеље за Белезин тренутни формат: брзе, спонтане интервјуе на десетинама језика.

Сада течно говори пет језика (јапански, енглески, руски, немачки и турски), плус може да разговара на још око 10 језика и да поздрави људе на десетинама других.

Када се гледају његови видео-снимци, запањујуће је колико брзо препознаје и реагује на језике – често у року од неколико секунди – било да је у питању литвански, лингала, туниски арапски, словачки, словеначки, свахили, малинке или јерменски.

Ретко се дешава да буде збуњен, мада признаје да укрштање путева са колегама полиглотама може бити понижавајуће.

„Сваки разговор ме подсећа колико још морам да научим.“

На мултикултуралним улицама Беча одмерава пролазнике пре него што им се приближи. Омиљени тренуци су му када се неко ко изгледа резервисано озари када чује свој матерњи језик. Наравно, свака интеракција не доноси резултате. Процењује да се само око половине претвори у разговор – остали му одмахну руком или оду. Неки чак бесно и сумњичаво одреагују.

40 језика и број расте

Белезини најпопуларнији видео-снимци истичу његове импресивне језичке вештине.

У једном виралном снимку, који има 3,3 милиона лајкова на Тик-току и 1,55 милиона на Инстаграму, пришао је људима у реду који су чекали код фонтане, поздрављајући свакога на његовом језику: алжирском, тагалошком, италијанском, кинеском и немачком.

Иако сада говори барем неколико фраза на преко 40 језика, Белеза каже да се и даље спотиче.

„Арапски ми је тежак, посебно изговор“, признаје. „А језици југоисточне Азије попут вијетнамског и тајландског су посебно изазовни. Тонска структура је нешто са чиме се још увек борим.“

Упркос ономе што његови видео-снимци сугеришу, Јуџи себе не сматра природним талентом.

„Заправо нисам волео да учим језике у школи. Тек после путовања у Ирску сам пронашао праву мотивацију.“

Каже да је комуникативност наследио од мајке, а дисциплину од оца.

„Такође сам добар у памћењу датума, фраза и детаља, и стално учим и вежбам. То је сада мој посао са пуним радним временом, тако да свакодневно учим и говорим колико год могу како бих тренирао слух и одржао оштро памћење.“

Шта је следеће за Јуџија?

Док лута улицама Беча – а понекад и Париза, Астане или Тиране – наоружан својим телефоном и микрофоном, јаснија визија његове будућности почиње да се појављује.

Заједно са својим тренутним сниматељем и менаџером, Белеза развија платформу за учење језика под називом „Од нуле до течног говора“, осмишљену да усвајање језика учини забавнијим и приступачнијим.

Дугорочно, сања о путовању по свету, истицању језика и култура кроз кратке видео-записе и документарне пројекте.

„Желим да људи виде да језик није само граматика и вокабулар – већ упознавање, емпатија и радост. Језик може да нас раздваја, али и да нас зближи. И ако могу да учиним да се само једна особа осећа мало видљивијом, мало више цењеном – срећан сам.“

„Људи не желе обавезе, родитељи су постали егоцентрични. Осим тога, велики проблем представља и борба са стерилитетом – скоро сваки шести пар“, наводи психотерапеуткиња.

Када започну брак, очекивано је да парови у првих две године брака добију дете.

„Међутим, чак се и ту осећа нека неорганизованост и нетрпељивост. Зато се и пре разилазе, што показује и веома висока стопа развода. Нико не жели да преузме одговорност, због чега долази до кризе рано у браку, па се разводи најчешће и дешавају у првих годину до годину и по дана од почетка брака“, истиче Јована Стојковић.

У складу са тиме је и податак да је све више самохраних родитеља.

У укупној популацији, удео брачних парова без деце достигао је 28,1 одсто. Заједно с ванбрачним паровима без потомства, укупан проценат је 31,1 одсто парова у Србији који немају децу.

„Стање је алармантно. Људи се више опредељују за ванбрачну заједницу као да се на тај начин и даље осећају слободно, али морам да наговестим да се све то доста и пропагира у свету, па то постаје тренд“, сматра психотерапеуткиња.

Према њеним речима, људе данас доста плаши сам концепт родитељства, посебно ако су и сами имали трауматично искуство током одрастања у својој примарној породици.

Брига о финансијској ситуацији такође је важан фактор у планирању породице.

„Често постоји уверење да неће имати довољно за дете и неће моћи да му пруже довољно. Сами од себе очекујемо да дете мора да одрасте у изобиљу, а то и друштво намеће“, наводи Јована Стојковић.