„Акија сам извукао из легла јер је правио проблеме и малтретирао браћу и сестре. Има седам месеци и веома је немиран“, рекао је Гаврић.

Он истиче да организација брине о око 100 мачака и 50 до 70 птица, као и да волонтери свакодневно интензивно раде на њиховом збрињавању.

„Имамо и црног лабуда кога смо неколико пута покушали да вратимо у природу, али он нема десно крило. Морали смо да му га ампутирамо“, рекао је Александар.

Гаврић саветује људе који пронађу напуштену животињу на улици да је понесу кући, пруже јој прву помоћ и потом покушају да јој пронађу дом.

На свом Фејсбук налогу УЛУС је написао:

„Са осећањем дубоког поштовања опраштамо се од колеге Драгана Папића, једног од најаутентичнијих и најдоследнијих уметника са ових простора.

Драган Папић је стваралац који је доследно ишао против струје спектакла. Његов израз, лишен тежње ка допадљивости, био је истовремено субверзивни глас и суптилан уметнички чин. Прославио се покретањем пројекта групе Дечаци (касније ВИС Идоли) почетком осамдесетих, док је истовремено био хроничар београдске новоталасне сцене, делујући кроз Студентски културни центар. Добитник је награде Октобарског салона за пројекат 'Унутрашњи музеј', а излагао је на бројним релевантним изложбама у Србији и иностранству.

УЛУС са поносом истиче да је Драган Папић био наш дугогодишњи члан, јер је својом бескомпромисном уметничком праксом померао границе онога што подразумевамо под савременом југословенском и српском уметношћу. Нека му је вечна слава и хвала на свему што је учинио за ову средину.

Породици, пријатељима, колегама и свим поштоваоцима његовог дела упућујемо најискреније саучешће.

Удружење ликовних уметника Србије“

Информације о комеморацији и сахрани биће накнадно саопштене.

Саучешће поводом смрти Оливере Катарине упутио је председник Србије Александар Вучић који је, између осталог, навео да је била аутентична и харизматична дива која је раскошним талентом и страшћу, са којом је приступала свакој улози и песми, оставила специфичан траг у нашој кинематографији и музици.

Рођена је као Оливера Петровић у Београду 5. марта 1940. године. Током каријере била је позната као Оливера Вучо и Оливера Шакић. Уметничко име Оливера Катарина узела је по својој мајци Катарини.

Још као мала показивала је склоности ка уметности те је поред основне школе похађала и школу балета. По завршетку основне школе уписује Пету београдску гимназију, а након гимназије Правни факултет по наговору оца, али је убрзо схватила да то није њен позив и напушта факултет.

Одлучује да оде у Париз, тамо је остала годину дана, а по повратку у Београд уписује позоришну академију.

Примљена је у класу професорке Огњенке Милићевић заједно са Петром Краљем, Станиславом Пешић, Миленом Дравић, Бранком Зорић, a 1962. године добија стални ангажман у Народном позоришту у представи "Коштана".

Дебитовала је у филму „Добра коб“ из 1964. године, играла је, између осталог, у „Сну“ (1966), „Узрок смрти не помињати“ (1968), „Девичанској свирци“ (1973) Ђорђа Кадијевића и „Црвеном удару“ (1974).

Снимивши филм „Војник“ 1966. године, Оливера одлази на Кански фестивал. Позориште то није трпело, па по повратку у Београд добија отказ.

Познанство и љубав са Ратком Дражевићем јој отвара многа врата у свету филма. Два пута се удавала – за Вука Вуча и за тадашњег председника Савеза синдиката Србије Миладина Шакића.

Из брака са Шакићем добија сина Манета, који је сликар.

Оливера Катарина позната је и по музичкој каријери. На врхунцу је своје песме изводила у бројним телевизијским програмима широм Европе.

Упоређивана је са највећим светским звездама тог доба. Чланак у Њујорк тајмсу је гласио „Рођена је нова Ана Мањани“, док су у француској штампи говорили да „нема на чему да завиди Брижит Бардо“.

Kao интерпретатор изворних народних песама и циганских романси одржала је више од стотину концерата широм света, снимила је сингл и ЛП плоче са српском, циганском, грчком, индонежанском и црначком музиком.

Певала је композиције Енија Мориконеа, Шарла Димона, Дома Сузукија, Микиса Теодоракиса, Корнелија Ковача.

Посебно остварење у области забавне музике остварила је песмом Шу шу где се са забавном музиком преплићу етно-мотиви.

Последњи албум „Ретка зверка“ објавила је 1984. године, након чега се повлачи из јавности. 

Сарађивала је 2005. године са Марином Абрамовић на перформансу „Балкан епик“, а на велико платно вратила се 2008. године улогом у филму „Чарлстон за Огњенку“ Уроша Стојановића. 

Објавила је аутобиографску књигу „Аристократско стопало“ 2017. године, а 2018. је имала концерт у Комбанк дворани у Београду.

Добила је „Златни печат“ Југословенске кинотеке 2017. године, а исте године је, поводом 50 година од премијерног приказивања филма „Скупљачи перја“, присуствовала поновном приказивању тог филма на Канском фестивалу.

Нушићева награда за животно дело додељена јој је 2020. године.

Као највећи преживели торбар месождер, тежак између шест и дванаест килограма, тасманијски ђаво на свом здепастом телу носи један од најимпресивнијих система чељусти у животињском царству. Питање које се намеће јесте зашто је ова релативно мала животиња еволуирала тако да поседује угриз способан да дроби кости.

Квоцијент снаге угриза

Поређење снаге угриза различитих животиња дуго је представљало изазов у науци. Апсолутна сила угриза мало говори о снази животиње у односу на њену величину. Тим научника, који су чинили Стивен Роу, Колин Мекхенри и Џефри Томасон, решио је овај проблем 2005. године. У свом истраживању развили су метрику познату као квоцијент снаге угриза (BFQ), која стандардизује снагу угриза прилагођавајући је телесној маси.

Када су истраживачи анализирали широк узорак сисара, једна врста се издвојила као шампион међу живим месождерима: тасманијски ђаво. Његов BFQ износио је приближно 181. Поређења ради, већи предатори попут лавова, тигрова и вукова постигли су знатно ниже вредности – 112, 127, односно 136. Иако ови крупнији предатори развијају далеко већу апсолутну силу угриза, ниједан се, сразмерно својој величини, није приближио тасманијском ђаволу.

Лобања са зубима који ломе кости 

Анатомија тасманијског ђавола објашњава ову изванредну способност. Његова лобања је кратка, широка и робусна, што омогућава причвршћивање непропорционално великих и снажних виличних мишића под оптималним углом за стварање максималне полуге. Зуби су му специјализовани: предњи секутићи служе за хватање и кидање плена, док су кутњаци и преткутњаци прилагођени дробљењу костију.

Ова анатомска структура омогућава животињи да отвори чељусти под углом од 75 до 80 степени и развије силу далеко већу од оне која би се очекивала код животиње његове скромне величине. У практичном смислу, тасманијски ђаво је попут компактног хечбека који испод поклопца крије мотор тешког камиона.

Еволуциона трка у наоружању

Снажан угриз је користан само ако постоји разлог за његову употребу, а код тасманијског ђавола тај разлог је храна. Иако је способан ловац, ова животиња је најпознатија по својој улози лешинара. Она је једини велики торбарски лешинар у Аустралији, заузимајући еколошку нишу која захтева ефикасно искоришћавање лешева.

Његов угриз омогућава му да поједе готово сваки јестиви део лешине: кожу, мишиће, унутрашње органе, па чак и кости које многи други месождери остављају за собом. На тај начин долази до хранљивих материја скривених у коштаној сржи. У окружењу у којем је сваки калоријски унос важан, ова особина представља кључну предност за опстанак.

Тасманијски ђаво није ни највећи ни најбржи месождер, али његова еволуциона стратегија показује да у природи понекад није пресудна сирова снага, већ способност да се искористи оно што други остављају за собом. То је можда једна од најимпресивнијих „супермоћи“ које је еволуција икада створила.

„Као што видите ми смо у самом средишту Пуле, ми то зовемо Пулски даунтаун, близу нас је Августов храм, Трг порта рата, Трг форум, изнад нас према Каштелу су Галерија Светог срца, ту је у непосредној близини и Црква свете Марије Формозе и оно што је нама најважније наш Српски културни центар у Максимијановој 12“, каже Рашула.

Управо у њему је у току сјајна изложба о Жарку Лаушевићу, под називом Официр са ружом, а све то у склопу 73. пулског филмског фестивала.

„То је пратећи програм 73. Пулског фестивала, подсећање на Жарка Лаушевића, филмски плакати, позоришни плакати, фотографије са сетова из приватне колекције породице Лаушевић“, наводи Рашула.

Српски културни центар у Истри отворен је 2014. и већ те године организована је ревија српског филма у Пули, која је одмах привукла велику пажњу посетилаца.

„Ми смо већ 10 година саставни део Пулског филмског фестивала. Оно што је битно рећи да смо кроз наше ревије српског филма, који смо радили са Пула филм фестивалом, кренули у једну сјајну причу да фестивал креће из Српског културног центра. Сећамо се 2018. када је Милена Дравић била наша гошћа, када је испред СКУЦ-а био шпалир од 1.500 људи који су френетично аплаудирали и извикивали њено име, она је била пресрећна. Ове године смо са разлогом направили изложбу о Жарку Лаушевићу. Ми смо је назвали Официр с ружом, управо из разлога што је 1987. године он добио Златну арену за тај филм“, истакао је Рашула.

Најважнија манифестација коју организује Српски културни центар у Истри свакако су Дани српске културе који су увек посвећени неком од великана наше културне сцене.

„Ми обично када концепцијски слажемо програм за Фестивал српске културе покушавамо да дамо омаж некоме од наших познатих, еминентних уметника и ствараоца и личности из наше прошлости. Покушавамо кроз те програме да се присетимо њих и да их приближимо новим генерацијама. Тако смо имали фестивале посвећене Вуку Караџићу, Иви Андрићу, Милошу Црњанскому, Данилу Кишу, Надежди Петровић, Десанки Максимовић, па онда и мало да се дотакнемо и ових млађих генерација, Соњи Савић, Милану Младеновићу, Влади Дивљану“, објашњава директор СКУЦ-а.

Одличну сарадњу Српски културни центар у Пули остварио је и са нашом кућом, РТС-ом и РТС издаваштвом, чије књиге представља у континуитету.

„Захваљујући издаваштву РТС-а ми смо 2025. године након генералне реконструкције СКУЦ-а овде представили књигу Милутина Дедића Записи са предумишљајем, тако да смо на трагу тога кренули у једну мало интезивнију сарадњу. Убрзо након тога је била представљена монографија посвећена Горанки Матић, великој уметници фотографије. Планирамо почетком октобра да представимо и књигу посвећену Зорану Радмиловићу и да евентуално тада покренемо једну, рекао бих интересантну причу, ради се о Данима Зорана Радмиловића у Пули, јер је ту повезано и Зајечарско позориште и РТС издаваштво и можда повежамо и Истарско народно казалиште па прикажемо једну представу из Зајечарског позоришта управо овде као част и помен у славу Зорана Радмиловића“, наводи Рашула.

Поред тога, у плану је и снимање филма и серија о бенду „Атомско склониште“ у сарадњи са Културним центром Новог Сада и РТС-ом, па ће наши гледаоци имати прилику да виде и четири епизоде серије о овој чувеној пулској групи.

Савремени џез и инструментални аранжмани композитора попут Грига, Бизеа и Вивалдија на најбољи су начин приказали раскош звука и концертне могућности хармонике.

„Свака нумера коју изводимо за нас је посебна и трудимо се да је својим извођењем учинимо посебном и публици. Комбинација хармонике и виолине се обично користи у народној музици, тако је код нас и у Србији и у Румунији и оне се јако лепо надопуњују“, каже виолиниста Евгеније Урсу.

Евгеније Негрута, дипломац Академије за музику, позориште и ликовне уметности у Кишињеву са неколико колега са факултета пре 23 године основао је ансамбл са жељом да промовише хармонику кроз све музичке жанрове.

„Хармоника је изузетно популаран инструмент у мојој земљи, наша народна молдавска музика заснована је на хармоници која је за мене ипак инструмент који треба да се промовише више и сваки пут када свирамо нешто ново без обзира да ли је у питању класика, џез или танго откривамо нове могућности тог инструмента“, истиче Урсу.

Посебан печат вечери дала је и сарадња са српским уметницима, мецосопран Љубица Вранеш извела је арију из опере „Кармен". Био је ово још један запажен наступ састава чију међународну репутацију потврђује и дванаест освојених трофеја на фестивалима широм Европе.

Знате ли које се тактике користе? Модерна фишинг порука није направљена насумично. Она је пажљиво осмишљена да циља тачно одређене емоције, рутине и менталне пречице које користимо сваки дан.

Напади нису случајни, дизајнирани су

Један од најмоћнијих механизама је ауторитет. Kада порука изгледа као да долази од неке званичне институције, мозак аутоматски претпоставља да је ауторитет једнак истини. Уколико вам банка пошаље „Извршена вам је уплата. Kликните и потврдите трансакцију”, иницијална срећа због прилива новца лако се може претворити у озбиљан инцидент.

Подједнако ефикасан је страх од губитка. Психолошке студије показују да људи много снажније реагују на могућност да нешто изгубе него на могућност добитка. Поруке попут „Ваш приступ је укинут” или „Рачун ће бити угашен” нису случајно формулисане, оне терају на ирационалне одлуке донете у секунди.

Ту је и притисак времена. „Ваш налог ће бити угашен за 15 минута” је типичан пример. Kада осећамо временски притисак, логика се гаси. Мозак прелази у реактивни мод и прескаче кораке провере које би иначе предузео. Баш тај прескочени корак је оно што нападач чека.

Радозналост постаје оружје

 Kако? Kада приметимо јаз између онога што знамо и онога што желимо да знамо, тај јаз ствара менталну тензију коју морамо затворити. „Kолега је поделио фајл са вама” или „Измењен распоред смена” су неутралне поруке које готово рефлексно отварамо, без да се питамо одакле заиста долазе.

Посебно подмукла је злоупотреба поверења унутар организације. Ако порука изгледа као интерна комуникација, мејл од „колеге”, ХР обавештење или лажни Teams линк, људи знатно ређе проверавају детаље.

Kоначно, ту је и оно што психолози називају хало ефектом. Једно позитивно својство утиче на то како процењујемо све остало. Леп дизајн мејла делује безбедно, лого познате банке делује легитимно, професионалан тон делује поуздан. И зато не анализирамо даље, преносимо први утисак на целу поруку.

Kако данас изгледа фишинг напад

Заборавите на мејлове пуне правописних грешака и нелогичних реченица.

Модерни фишинг је кратак, неутралан и са веома мало видљивих знакова упозорења.

Захваљујући вештачкој интелигенцији могуће је генерисати савршено написане мејлове, а аутоматизовани напади користе јавно доступне податке о вама како би поруке звучале застрашујуће уверљиво.

Пет навика које могу да заштите вас и вашу компанију

Добра вест је да у овом тренутку релативно једноставне навике могу помоћи да се одбраните. Пре свега, застаните пре него што реагујете.

Свака порука која ствара осећај хитности или страха заслужује бар неколико секунди пажње. Необичне захтеве, посебно финансијске, увек потврдите телефоном или кроз други комуникациони канал.

Пре него што кликнете на линк, пређите мишем преко њега и проверите да ли води на легитимну адресу. Будите опрезни према непланираним прилозима, чак и када изгледају као да долазе од познатог пошиљаоца. И на крају, пријавите сваку сумњиву поруку, јер оно што ви препознате може заштитити и колеге.

Разумевање психологије фишинга није само занимљива тема, то је прва (али не и једина) линија одбране сваке организације. Едукација запослених и систематични  тренинзи освешћивања нису трошак, већ инвестиција. Kомпанија која разуме како напади функционишу и на људском и на техничком нивоу боље је припремљена за потенцијалне нападе.

Таква открића често привлаче пажњу научника и заљубљеника у природу јер могу да укажу на промене у миграционим путевима, распрострањености врста, еволуционим процесима или на последице климатских промена.

Међутим, све већи број фотографија генерисаних или измењених помоћу вештачке интелигенције прети да наруши поверење у оваква запажања и угрози поузданост научних података.

Један од таквих случајева било је уочавање западне гребенске чапље, врсте која се углавном среће у Африци и јужној Европи, далеко изван свог уобичајеног подручја распрострањења.

Управо зато што су оваква открића драгоцена за науку, све распрострањенији феномен познат као „AI slop“ (буквално „ВИ смеће“) представља све већи изазов за орнитологе и платформе које прикупљају податке о дивљем свету.

Научници зато апелују на љубитеље птица да ограниче употребу вештачке интелигенције приликом уређивања својих фотографија.

Постоји све већа бојазан да би манипулисане фотографије могле да наруше кредибилитет популарних платформи за грађанску науку, као што су iNaturalist и Macaulay Library. Ове базе података редовно се користе у научним истраживањима за праћење распрострањености и станишта различитих врста, па је њихова поузданост од кључног значаја.

Од „улепшавања“ до обмане

Развој генеративних платформи вештачке интелигенције, попут ChatGPT-ја и Google Gemini-ја, довео је до наглог пораста фотографија ретких птица које су у потпуности генерисане или накнадно измењене помоћу вештачке интелигенције на форумима посвећеним фотографисању дивљих животиња.

Корисници за само неколико секунди могу да направе веома уверљиве лажне фотографије или да „побољшају“ постојећу слику тако што ће од вештачке интелигенције затражити да уклони грану или лист који заклања птицу. Међутим, такве интервенције могу ненамерно да унесу значајне измене које фотографију чине научно безвредном, па чак и обмањујућом.

У недавном коментару објављеном у научном часопису Nature, истраживачи су упозорили да су стотине лажних фотографија већ откривене у популарним базама података за евидентирање врста. Наводе да је стварни обим проблема непознат, јер многе измењене слике вероватно пролазе неопажено, што би могло да угрози поузданост података које прикупљају учесници у пројектима грађанске науке.

„Моје искуство са Фејсбука последњих дана показује да огроман број фотографија дивљих животиња сада чине слике генерисане вештачком интелигенцијом“, изјавио је др Александер Лис, еколог са Универзитета Манчестер Метрополитен и аутор коментара у часопису Nature.

Додао је да ситуација из дана у дан постаје све већи проблем за научнике.

„Помисао да бисмо такве фотографије могли да користимо како бисмо разумели где се врсте налазе у простору и времену постаје веома проблематична“, сматра Лис.

Потпуне преваре, попут наводног виђења тукана у Сибиру, и даље су ретке и лако се препознају, објашњава Лис. Прави проблем, међутим, представљају суптилне измене. Посматрачи птица често користе вештачку интелигенцију како би уредили фотографију, а алгоритам може неприметно да измени поједине детаље перја или друге карактеристике, тако да птица почне да личи на сасвим другу врсту.

Лис као пример наводи лажно виђење црвенокрилог коса у централном Бразилу, врсте која природно насељава Северну Америку.

Птица на фотографији заправо је била еполетни ориол, али је фотограф затражио од платформе засноване на вештачкој интелигенцији да слику „учини лепшом“. Систем је потом додао карактеристичне делове перја црвенокрилог коса, што је резултирало погрешном идентификацијом врсте и лажним научним записом.

Угрожени подаци грађана-научника

Организације које се баве грађанском науком још покушавају да сагледају пуне размере овог проблема.

На платформи iNaturalist, друштвеној мрежи на којој љубитељи природе бележе своја запажања о биљкама и животињама, налази се више од 610 милиона фотографија, а око 1.400 означено је због сумње да су настале или су измењене помоћу вештачке интелигенције.

Управо захваљујући подацима које прикупљају грађани-научници дошло се до бројних важних открића – од праћења начина на који се биљне и животињске врсте прилагођавају климатским променама до уочавања нових образаца њиховог понашања.

Тони Ајван, директор за подршку заједници платформе iNaturalist и коаутор рада из часописа Nature, истиче да већина ових случајева вероватно није последица намерне преваре, али позива кориснике на додатни опрез.

Истовремено наглашава да вештачка интелигенција има и значајну примену у орнитологији. Пројекти попут BirdCast-а користе је за праћење и предвиђање миграција птица, док апликације као што је Merlin Bird ID помажу у препознавању врста на основу њиховог оглашавања.

Проблем, међутим, далеко превазилази свет птица. Организације које се баве заштитом природе упозоравају да све већи број фотографија животиња насталих или измењених помоћу вештачке интелигенције замагљује границу између стварних запажања и измишљених сусрета, што може имати озбиљне последице.

Уверљиве лажне фотографије могу да обману јавност, подстакну опасне интеракције између људи и дивљих животиња и наруше поузданост научних података.

Овај феномен отвара и шира питања о поверењу у научну фотографију у доба вештачке интелигенције, нарочито након што су поједини научни радови повучени јер су садржали слике генерисане вештачком интелигенцијом са биолошки немогућим структурама.

„На платформама попут наше обични људи објављују податке до којих научници вероватно никада не би могли да дођу у тако великом обиму. То је готово као сензор који у реалном времену бележи шта се дешава у природи: да ли биљке цветају раније, да ли се врсте померају ка северу услед загревања климе“, објаснио је Ајван.

Он наглашава да је велика количина података драгоцена, али само ако је њихова веродостојност очувана.

„Што више знамо о томе где се врсте налазе, то можемо доносити боље одлуке о њиховој заштити. Али ти подаци морају бити тачни“, закључио је Ајван.

Ове јесени на РТС-у ћемо пратити осмо издање Сабора. Специфичност овог фестивала је у томе што слави ауторе, а од шестог издања такмичарски програм фестивала подељен је у две категорије – староградске песме и романсе и новокомпоноване народне песме, којима су посвећене посебне фестивалске вечери.

Сабор народне музике Србије пружа прилику новим ауторским делима да буду представљена публици и стручној јавности, афирмишући рад композитора, текстописаца и извођача и доприносећи очувању вредности староградске и новокомпоноване народне музике – важних чинилаца музичког и културног наслеђа Србије.

Сабор народне музике Србије 2026 – конкурс

Композиције (највише по две у свакој категорији) потребно је доставити уз студијски или демо-снимак, нотни запис и текст композиције. Трајање композиције не сме бити дуже од четири минута. Право учешћа имају искључиво необјављене песме које нису јавно извођене.

Пријаве се могу доставити поштом или лично на адресу: СЕМУС, Дечанска 14/7, 11000 Београд, као и путем електронске поште на адресу: semusbg@yahoo.com.

Конкурс је отворен до 1. септембра 2026. године.

Сви детаљи конкурса доступни су на сајту СЕМУС-а.

Правилник фестивала „Сабор народне музике Србије 2026“ објављен је на интернет порталу Радио-телевизије Србије.

И ове године ћемо, након две вечери програма Сабора 2026, добити две победничке композиције фестивала у две категорије: „Најбоља новокомпонована народна песма“ и „Најбоља нова староградска песма/романса“.

Стручни жири доделиће по две награде за прво, друго и треће место у наведеним категоријама. Такође, публика ће СМС гласовима одлучити о добитницима две награде „Победник публике“ за најбоље такмичарске композиције, по свом избору, у обе категорије.

Сабор народне музике Србије јединствен је по тежњи да афирмише и слави ауторе композиција.

Национални музички фестивал заједнички су осмислили и организују Савез естрадно-музичких уметника Србије (СЕМУС) и Радио-телевизија Србије, са циљем да кроз афирмацију аутора и подстицање стваралаштва допринесу неговању квалитета новокомпоноване народне и староградске музике.

„Клима сама по себи није узрочник прехладе, али може допринети њеном настанку уколико је неправилно користимо, нарочито током летњих месеци“, рекао је др Хрнчић.

Истиче да хладан и сув ваздух исушује слузницу дисајних путева, која представља прву линију одбране од вируса и бактерија.

„Када дуго боравимо у климатизованој просторији, у којој је температура веома ниска, а ваздух сув, исушујемо слузницу респираторног тракта, па она губи своје одбрамбене функције“, објаснио је Хрнчић.

Због тога се могу јавити суво грло, пецкање у очима, кијање и кашаљ, али то не мора да значи да је реч о инфекцији.

„Док год немамо повишену телесну температуру и док су симптоми благи и пролазни, можемо их приписати томе да су последица климатизације“, навео је Хрнчић.

Додаје да појава повишене телесне температуре може указивати на инфекцију и да је тада потребно обратити се лекару.

Посебно су осетљиве особе које болују од астме и хроничне опструктивне болести плућа, као и људи који дуго раде за рачунаром, јер ређе трепћу, због чега је сузни филм који штити очи мање ефикасан.

Избегавајте директан удар климе

Хрнчић упозорава и на значај редовног одржавања клима-уређаја.

„Ти филтери могу да буду извор различитих буђи, плесни, гљивица и других микроорганизама. Због тога морамо редовно да сервисирамо климу и чистимо филтере“, нагласио је Хрнчић.

Саветује да се избегава директно струјање хладног ваздуха ка лицу, врату или грудном кошу.

„По сваку цену треба избећи директан удар климе у организам“, рекао је Хрнчић.

Када је реч о подешавању температуре, препорука је да разлика између спољашње и унутрашње температуре не буде превелика.

„Двадесет шест или 27 степени унутар просторије, ако је напољу 35 или 36, сасвим је задовољавајуће. Не треба ићи на 19 или 20 степени“, истакао је Хрнчић.

Додаје да је боље да клима ради непрекидно, у блажем режиму, него да се често укључује и искључује.

За њихову популарност заслужна је Британка Вики Бенисон, жена која се заљубила у италијанску кухињу када је са супругом купила кућу у италијанској регији Марке. Тамо је открила другачију Италију, не ону са разгледница, већ ону из малих села, породичних кућа и кухиња у којима се рецепти преносе генерацијама. Приметила је да једно велико кулинарско наслеђе полако нестаје.

Млађе генерације све ређе уче како се ручно прави паста, док су старије жене остале последње чуварке тог знања. Зато је 2014. године покренула пројекат "Pasta Grannies" (Паста баке) и са камером кренула на пут кроз Италију, од севера до југа, улазила у куће тих жена и бележила њихове приче, рецепте и покрете руку. Тако су баке које никада нису биле јавне личности постале интернет звезде.

Од породичне кухиње до светске публике

Пројекат је прерастао у веома популаран Јутјуб канал, а затим и у књигу Pasta Grannies: The Secrets of Italy’s Best Home Cooks, у којој Вики Бенисон представља 75 традиционалних рецепата домаће пасте. У књизи се налазе рецепти за различите врсте тестенина из свих крајева Италије, од тосканских пици тестенина, преко емилијанских тортелина, до сардинских и сицилијанских специјалитета.

Али књига није само збирка рецепата. То је прича о женама које чувају сећања. Свака бака има своју верзију пасте. Некада се разлике мере у неколико грама брашна или у другачијем начину обликовања теста, али за њих управо те мале разлике представљају идентитет једног места и једне породице.

Како каже једна од бака из пројекта, Лусија: Када имате добре састојке, они сами раде највећи део посла.

Ко су баке које су освојиле свет?

Међу најпознатијим „Паста бакама“ је Ђузепа Порку, позната као бака Пепа из Сардиније. Она је пред камерама показала како прави традиционалне “maccarrones de ungia”, малу сардинску тестенину коју обликује са невероватном прецизношћу.

Иако је већ била у позним годинама, њене руке су радиле брже од многих млађих кувара.

Ту су и жене из региона Емилије Ромање које праве тортелине и строцапрете, баке из Тоскане које развлаче тесто за пици, као и жене из Пуље које ручно обликују чувене орекијете (ореццхиетте), тестенину у облику малих ушију. Њихова заједничка порука је једноставна: Добра паста тражи време. Не може се убрзати.

Зашто су посебно популарне ван Италије?

Иако је реч о италијанском пројекту, највећу публику „Паста бака“ имају у иностранству. Посебно их воле у Сједињеним Америчким Државама, Канади и земљама где живе велике заједнице људи италијанског порекла.

За многе гледаоце оне представљају везу са прошлошћу, са породицом и са неким споријим начином живота који данас готово нестаје.

У свету брзе хране и инстант рецепата, слика баке која сат времена обликује тесто делује готово терапеутски. То није само прича о храни. То је прича о припадању.

Бари и орекијете: Када традиција постане туристички феномен

Једно од места које је постало симбол ове приче јесте Бари, на југу Италије. У старом делу града, Bari Vecchia, жене годинама седе испред својих кућа и ручно праве орекијете.

Туристи застају, фотографишу их и купују свежу тестенину. Та сцена постала је један од заштитних знакова града. Али последњих година појавила су се питања: Где је граница између традиције и бизниса?

Након што је полиција запленила одређену количину домаћих орекијета без одговарајуће декларације о пореклу, отворена је расправа о безбедности хране и контроли производње. Жене које праве пасту кажу да желе јасна правила, али и могућност да наставе свој посао. Неке од њих предлагале су оснивање задруга како би традиционална производња могла да опстане и у модерним условима.

Зашто их је критиковао Вашингтон пост?

Феномен „бака које праве пасту“ пре неколико дана је привукао пажњу и америчког листа Вашингтон поста. У репортажи о ресторанима у центру Рима, лист је поставио питање да ли жене које у излозима локала развлаче тесто представљају праву италијанску традицију или су постале део туристичког маркетинга.

Према мишљењу неких стручњака које лист цитира, такве сцене понекад више личе на представу за посетиоце него на аутентичну кулинарску праксу. Критичари посебно наглашавају да традиционална римска кухиња није заснована првенствено на свежој пасти.

Најпознатија римска јела, карбонара, аматрићана, гриција и каћо е пепе, углавном се припремају са сувом тестенином.

Власници ресторана и запослени у њима, међутим, одбацују идеју да је све само представа. Они тврде да показивање процеса прављења пасте помаже људима да разумеју колико рада стоји иза једног једноставног тањира хране.

Између сећања и будућности

Прича о „Паста бакама“ заправо говори о много већој теми: Како сачувати традицију у свету који се брзо мења?

Није проблем што традиција постаје популарна. Проблем настаје када изгуби своје значење.

Италијанске баке које су постале познате широм света нису тражиле славу. Оне су само наставиле оно што су радиле целог живота. Мало брашна, мало воде, јаја када треба и много стрпљења. Можда је управо у томе тајна њиховог успеха: у времену када се све убрзава, оне подсећају свет да неке ствари још увек морају да се раде полако.

У земљи у којој се Хомеров еп изучава још од седмог разреда основне школе, расправе о његовој филмској адаптацији веома су честе и живе. Колико се Нолан држао Хомеровог изворног дела? Зашто међу глумцима нема ниједног Грка? И зашто Јелену, чија је лепота према миту покренула хиљаду бродова, тумачи тамнопута глумица?

Продукција филма добила је око 6,5 милиона евра субвенција од грчке државе, док је укупан буџет достигао 250 милиона евра. На основу програма подстицаја уведеног 2017. године, грчка влада рефундира део трошкова филмским продукцијама које се снимају у земљи.

Међутим, избор мексичко-кенијско-америчке глумице Лупите Нјонго за улогу Хелене, чију је отмицу од стране тројанског принца Париса митологија означила као повод за Тројански рат, изазвао је бројне реакције.

Власник компанија Спејс-Икс и Тесла и најбогатији човек на свету Илон Маск брзо је реаговао на друштвеној мрежи Икс.

„Крис Нолан је оскрнавио Хомера и клечао пред 'воук' правилима како би освојио Оскара. Какав црв“, написао је Маск.

Грчки медији посветили су много простора овој теми, организујући дебате у којима су учествовали историчари, редитељи и филмски критичари.

Они који подржавају избор глумице истичу да су грчки епови део западне цивилизације и да припадају читавом свету, те да уметници имају право на креативну слободу, нарочито када је реч о митовима.

Противници сматрају да је Хомер Јелену описао као жену лепе косе (kallikomos), лепог лица (kallipareios), раскошне одеће (tanypeplos), али без прецизних физичких карактеристика, остављајући читаоцима простор да сами замисле њен изглед. Једини конкретан опис односи се на њене беле руке (leukolenos).

Мала опозициона ултраортодоксна странка Ники успротивила се и избору глумице и државним субвенцијама за филм, тврдећи да грчки порески обвезници финансирају наметање „воук идеологије“ грчкој историји и културном идентитету.

„Такозвана патриотска влада наставља да подржава сваки израз 'воук' културе и да гуши сваку иницијативу која истиче наш национални идентитет“, саопштио је лидер странке Димитрис Нациос.

Грчка министарка културе Лина Мендони одбацила је критике.

„Није посао државе да уметнику одређује како ће уметнички тумачити неко дело или мит. Зар заиста треба да разговарамо о томе да ли држава треба да цензурише Кристофера Нолана?“, изјавила је за културни магазин Лифо.

Министар здравља Адонис Георгијадис рекао је да не оспорава одлуку владе да финансијски подржи филм, али да тешко разуме Ноланове креативне одлуке.

„Нолан је отишао предалеко. Не знам да ли то ради како би освојио Оскара“, рекао је Георгијадис.

Поједини критичари сматрају да су Грци потпуно изостављени из екранизације њиховог националног епа, јер се ниједан грчки глумац не налази у глумачкој постави.

Портал грчке дијаспоре Грик сити тајмс (Greek City Times) објавио је отворено писмо глумцима и ауторском тиму филма у којем наводи: „Грчка није само кулиса из античког доба. То је жива држава. Грци нису историјске личности. Ми смо савременици.“

Говорећи у подкасту War Room Стива Бенона, извршни директор Хеленистичко-америчког савета за лидерство, Енди Земенидес, оценио је да је Нолан пропустио велику прилику.

„Разочаравајуће је ако су неке глумачке одлуке донете на основу идентитетских карактеристика како би филм испунио услове за Оскара“, рекао је Земенидес.

Магазин Лифо поставља питање: „Хомер припада свима, али зашто у Нолановој Одисеји нема Грка?“

Слично се пита и британски Гардијан у тексту под насловом: „Шта се, побогу, дешава? Зашто у новом грчком епу Кристофера Нолана нема ниједног Грка?“

Упркос полемикама, очекује се да ће Ноланова Одисеја постати велики биоскопски хит широм света, па и у Грчкој. Филм је премијерно приказан у четвртак, карте су распродате великом брзином, а ново интересовање за екранизацију изазвало је и навалу купаца у књижаре по оригинални Хомеров еп.

Белеф се наставља 21. јула, у уторак, у Конаку кнегиње Љубице, у 20.30 часова монодрамом „Милош Велики – књаз српски“ аутора Милована Витезовића у извођењу Александра Дунића.

Монодрамом су обухваћени неки од кључних догађаја за опстанак нашег народа у временима у којима је храброст Милоша Обреновића у доношењу одлука одиграла кључну улогу.

Следи концерт оркестра „Италија-Србија“ у петак 24. јула у 20 часова у Дому омладине Београда уз слободан улаз. Концерт назван „Митови, легенде и бајке у музици“, заједнички је наступ Државног конзерваторијума „Ђузепе Тартини“ из Трста, Факултета музичке уметности из Београда и Академије уметности из Новог Сада. Диригент је мр Биљана Радовановић, а на програму су дела Бетовена и Прокофјева.

Вишеструко награђивану монодраму „Милунка“ Весне Станковић, о српској ратној хероини, публика ће имати прилику да погледа у недељу 26. јула у 20.30 часова у Конаку кнегиње Љубице. Редитељ представе је Петар Станојловић.

Програм 33. Белефа је на сајту и налозима на друштвеним мрежама Белефа.

Београдски летњи фестивал реализује се под покровитељством града Београда и Секретаријата за културу, у организацији Центра београдских фестивала (ЦЕБЕФ).

„Оно што јесте запањујући податак је да је у последње две године број претрага преко ВИ претраживача порастао са скоро нула на 85 одсто, а очекује се да овај број настави да расте у наредним годинама“, каже Елеонора Сергејевић, власница старт-ап компаније.

Уколико питате виртуелног водича за додатну информацију о путовању, најбољем ресторану или излету који не смете да пропустите, у року од неколико секунди добијате одговор који вам може скратити време размишљања и одабира најбоље опције.

„Користе је највише у смислу првог истраживања, добијања идеја, а касније и на самој дестинацији, ако су користили излете агенција, како би пронашли додатни садржај, напоменуо је Дејан Веселинов, власник Асоције туристичких агеција Србије“.

Нове технологије отварају простор за развој домаћих старт-апова. Иако Србија не прати темпо водећих тржишта, све више компанија развија ВИ решења намењена традиционалним индустријама, међу којима је и туризам.

Вештачка интелигенција може да убрза процесе, али постоји ризик од потенцијалних грешака.

„Мислим да је ниво поверења још увек упитан. Ви можете индивидуално организовати одмор, али самим тим носите одређени ризик како ће све изгледати. Дешава се често да вештачка интелигенција понуди одговор који је потпуно погрешан, а затим се само извини. Ако сте дошли на неку дестинацију и погрешили, то може да вас кошта не само новца већ и времена“, закључио је Веселинов.

Можда ће се начин путовања мењати, али ће разлог повратка на неко место остати исти – људи, искуства и успомене које носимо са собом.

„Ово је изузетно захтевнна процедура, треба разумети да се не ради у великом броју центара, врло мали број центара изводи ТИПС процедуру, драго нам је да је са нама данас професор Малу, и данас Клинички центар Србије постаје део мапе оних установа на свету које изводе ову врло захтевнму процедуру“, каже начелник Одељења за хирургију јетре, Клинике за дигестивну хирургију УКЦС, проф. др Данијел Галун.

ТИПС или уградња трансјугуларног портосистемског шанта је интервентна радиолошка процедура која се користи за лечење компликација тешке болести јетре, најчешће – порталне хипертензије, која узрокује или крварења из једњака, или накупљање велике количине течности у трбуху.

И ово је процедура која за такве пацијенте нема алтернативу. Пацијент коме је урађена ТИПС интервенција је већ имао животно угрожавајућа крварења, а хируршка интервенција би била преризична. После интервенције 65-годишњи пацијент се добро осећа.

„Неизмерно сам срећан што сам поново у Србији, у Београду, и то не само због ваше лепе земље, већ како бих помогао вашим радиолозима, мојим колегама, да у редовну праксу уведу ову изазовну процедуру, да не кажем и тешку и комплексну, али која може да помогне великом броју пацијената“, наводи начелник Одељења интервентне радиологије Клинике у Лувену у Белгији, проф. др Герт Малу.

Сарадњу настављамо, али ви ћете сада имати обучен кадар за ову интервенцију.

„Сама процедура је врло комплексна, изводи се у општој анестезији, кроз вену на врату, се посебним инструменту се силази до паренхима јетре, улази у други систем, и ставља се стент, шта се постиже да се притисак у циркулацији јетре смањи, то омогућава да орестане крварење из једњака, желуцаа“, истиче начелник Одељења за хирургију јетре, Клинике за дигестивну хирургију УКЦС, проф. др Данијел Галун.

Ова интервенција се после вишегодишње паузе, поново ради у Универзитетском клиничком центру Србије, а захваљујући најсавременијим условима, техничка опремљеност у салама је на светском нивоу, и едукованом кадру.

У тиму, који је ТИПС процедуру вратио у Универзитетски клинички центар Србије и доцент Александар Филиповић, асистенти Милош Закошек, Душан Булатовић и Алекса Игић.

Пројекат ће представљати ново читање познате приче о мистериозној долини, необјашњивим појавама и легенди о безглавом јахачу, али са другачијим фокусом – на лик Катрине Ван Тасел.

Према писању часописа „Deadline“, Линдзи Андерсон Бир ће на филму имати чак неколико улога – биће сценаристкиња, редитељка и продуценткиња.

Филм ће бити адаптација њеног истоименог еротског трилер романа „Hollow“, који ће бити објављен на јесен 2027. године и представља њен књижевни првенац.

Ово значи да Андерсон Бир упоредо завршава и књигу и прилагођава сценарио.

Продуцентска кућа „Honey Trap“, коју је основала Сидни Свини, удружиће снаге са компанијом „LuckyChap“ глумице и продуценткиње Марго Роби. Ово ће бити први дугометражни филм продукцијске куће „Honey Trap“, а права на пројекат Сони је обезбедио после велике конкуренције заинтересованих студија.

Нова верзија приче мења перспективу оригинала. Уместо да Катрину Ван Тасел посматра као предмет љубавног надметања између учитеља Икабода Крејна и његовог ривала Брома Бонса, филм ће њен лик поставити у средиште радње.

Оригинална прича „The Legend of Sleepy Hollow“ америчког писца Вашингтона Ирвинга објављена је 1820. године и представља једно од најпознатијих дела америчке готичке књижевности. Њена најпознатија екранизација је филм „Sleepy Hollow“ из 1999. године у режији Тима Бартона, са Џонијем Депом у главној улози.

Сони тренутно спроводи аудиције за улоге Икабода Крејна и Брома Бонса, док ће Сидни Свини тумачити лик Катрине ван Тасел.

За Линдзи Андерсон Бир ово ће бити други редитељски пројекат, након филма „Pet Sematary: Bloodlines“. Она је претходно писала сценарио и за Нетфликсову романтичну комедију „Sierra Burgess Is a Loser“ из 2018. године.

За Сидни Свини ово је још један велики пројекат.

Једна од најтраженијих глумица данашњице, позната је по серији „Еуфорија“, и улогама у филмовима „Слушкиња“, „Само не ти“, „Воајери“ и „Кристи“, који је остварио запажене резултате на биоскопским благајнама.

Према речима Мастиловића, сарадња са институцијом попут Насе доноси три кључне ствари – приступ технологијама, највишим стандардима и, како истиче, повратак кредибилитета домаћим научним и технолошким институцијама.

„Ово је потврда да имамо могућност и потенцијал и да је он препознат. За наше институте и универзитете добија се формални оквир да конкуришу за сарадњу са Насом, али и са другим државама које су потписнице овог споразума“, рекао је Мастиловић.

Он је додао да чланство у оваквом програму може да утиче и на позицију домаћих компанија на међународном тржишту.

„Када српска компанија преговара са европским или америчким партнерима, чињеница да држава стоји иза оваквог пројекта мења перцепцију ризика. То може да нас учини привлачнијим за инвестиције и нове сарадње“, навео је Мастиловић.

Од компоненти до сложених система

Примери мањих земаља показују да учешће у свемирским програмима није резервисано само за велике силе. Никола Божић наводи да су неке државе кроз Артемис развиле конкретне технологије које се користе у свемирским мисијама.

„Не морамо одмах да размишљамо о томе да направимо цео брод или летелицу. Можемо да развијамо појединачне компоненте, сензоре, софтвер или системе који временом могу постати део сложенијих технологија“, рекао је Божић.

Као пример наводи земље попут Чешке и Пољске, које учествују у ланцима снабдевања за свемирске програме и развијају делове технологија које се користе у великим пројектима.

Према његовим речима, прилику имају не само научне институције већ и компаније, посебно у областима у којима Србија већ има знање и искуство – софтверској индустрији, вештачкој интелигенцији, роботици и електроници.

Свемирске технологије и на Земљи

Стручњаци подсећају да свемирска индустрија није само развој ракета и летелица. Велики значај имају сателитски сервиси, обрада података, навигација, вештачка интелигенција и примена нових технологија у свакодневном животу.

„То су технологије које се користе и у пољопривреди, саобраћају и енергетици. Србија већ има примере као што је институт БиоСен, који користи сателитске технологије за праћење усева“, навео је Божић.

Он истиче да Артемис споразум није гаранција успеха, већ прилика коју треба искористити.

„Ово је улазна карта, али сада је на нама да понудимо пројекте и покажемо да смо спремни да будемо део те заједнице“, рекао је Божић.

Поглед ка Месецу и даље

Циљ Артемис програма није само повратак човека на Месец, већ и стварање услова за дугорочни боравак у свемиру и будућа истраживања других небеских тела.

Стручњаци подсећају да у свемирским истраживањима нису пресудни само величина државе и економска снага, већ идеје, знање и иновације.

„Велика открића су често настајала захваљујући креативности људи, а не само ресурсима којима су располагали. Простора има и за мале земље које имају добре идеје“, закључио је Божић.

Артемис споразум, оцењују саговорници, могао би да буде један од начина да се домаћа наука и технологија снажније повежу са светским токовима и добију прилику да учествују у пројектима будућности.

Програм је отворила Мадона, која је извела свој хит Music, а током наступа придружили су јој се некадашњи бразилски фудбалски асови Роналдо Назарио и Роналдињо.

Потом је венецуелански диригент Густаво Дудамел, уз оркестар састављен од музичара Њујоршке филхармоније и Симфонијског оркестра „Симон Боливар“, извео препознатљиву спортску химну Seven Nation Army, уз учешће ликова из „Мапетоваца“.

На сцену је затим изашао јужнокорејски састав BTS, који је извео светски хит Dynamite.

Џастин Бибер се публици представио акустичном верзијом песме „Everything Hallelujah“, након кратког сценског наступа глумаца Џејсона Судејкиса и Брендана Ханта, познатих по серији „Тед Ласо“.

Потом су сцену преузели Шакира и афричка музичка звезда Берна Бој, изводећи званичну химну првенства под називом „Dai Dai“, песму која се чула уочи сваке од 104 утакмице на турниру.

Колумбијска суперзвезда, боса и обучена у хаљину од жутог и ружичастог перја, била је окружена плесачима у сличним костимима, укључујући и групу деце.

Ово је био четврти Шакирин наступ на Мундијалима – после „Hips Don't Lie“ на Светском првенству 2006, планетарног хита „Waka Waka (This Time for Africa)“ 2010. и песме „La La La (Brazil 2014)“.

Спектакл је окончан наступом дечјег хора PS22, Криса Мартина и бројних ликова из „Мапет шоуа“ и „Улице Сезам“.

Богат програм и пре почетка утакмице

Финалу је претходила свечана церемонија затварања Светског првенства.

Роби Вилијамс извео је Фифа химну Desire, заједно са Никол Шерзингер и Лауром Паузини.

У програму су наступили и јутјубер IShowSpeed, као и музичари Пост Малон и Свеј Ли, док се публици мотивационим говором обратио холивудски глумац Том Круз.

Химну Сједињених Америчких Држава извела је Џенифер Хадсон, док су химне Шпаније и Аргентине изведене уживо, за разлику од већине утакмица на турниру.

На трибинама стадиона „МетЛајф“ били су бројни спортисти и познате личности, међу којима Хавијер Бардем, Бијонсе и Џеј-Зи, Тимоти Шаламе, Кајли Џенер, као и Мет Дејмон.

Увођењем програма на полувремену, по узору на Супербоул, Фифа је први пут спојила највећи фудбалски догађај са форматом спектакла карактеристичним за амерички спорт.

Истовремено, програм је имао и хуманитарни циљ, јер је био посвећен промоцији Фифа Глобалног фонда за образовање, који прикупља средства за омогућавање приступа образовању и спорту деци широм света.

Храна успорава апсорпцију алкохола, па он спорије доспева у крвоток. Када се пије на празан стомак, концентрација алкохола у крви расте много брже, због чега се његово дејство снажније осећа.

Осим тога, јетра тада предност даје разградњи алкохола, па теже одржава стабилан ниво шећера у крви.

То може довести до слабости, вртоглавице, дрхтавице и осећаја дезоријентисаности.

Због тога стручњаци саветују да се алкохол конзумира тек уз главни оброк, а не пре њега.

Намирнице богате сложеним угљеним хидратима, попут пиринча, тестенине или интегралних житарица, као и здраве масти, успоравају апсорпцију алкохола и смањују његово нагло дејство.

Врућина и алкохол нису добра комбинација

Током лета организам ионако губи више течности због знојења, а многи дан започињу кафом, без довољно воде.

Алкохол додатно појачава губитак течности јер подстиче чешће мокрење.

Комбинација високих температура и алкохола може брзо довести до дехидратације, због чега се јављају главобоља, малаксалост, мучнина и осећај омамљености.

Зато је важно током дружења редовно пити воду и надокнађивати течност, посебно ако боравите на сунцу или проводите више сати напољу.

Дуже дружење значи и више попијеног алкохола

Летња дружења често трају од ручка до касног поподнева, па многи и не примете колико су заправо попили. Оно што је почело са једном чашом неретко се заврши са неколико пића.

Како концентрација алкохола у крви почиње да опада, нестаје и почетни осећај опуштености.

Управо тада многи несвесно наручују још једно пиће како би задржали исти осећај, што само повећава степен опијености.

За разлику од вечерњег изласка, после ручка најчешће следе обавезе.

Потребно је возити, завршити кућне послове или бринути о породици, док алкохол још делује.

Пошто до одласка на спавање има још доста времена, организам почиње да улази у фазу трежњења, а први симптоми мамурлука могу да се јаве већ током поподнева.

Како смањити ризик

Иако не постоји потпуно безбедна количина алкохола, неколико једноставних навика може да умањи ризик од непријатних последица.

Стручњаци саветују да се алкохол не конзумира на празан стомак, већ уз оброк, као и да се уз свако алкохолно пиће попије и чаша воде како би се смањио ризик од дехидратације.

Током врелих летњих дана препоручује се и да се количина алкохола ограничи, јер високе температуре додатно појачавају његово дејство.

Корисно је и да се унапред одреди колико ће се попити и да се тог плана човек придржава, као и да се током недеље уведе неколико дана без алкохола.

Стручњаци такође саветују да се избегава истовремено конзумирање алкохола и цигарета, као и да се води рачуна о правилној исхрани, довољно сна и редовној физичкој активности.

Последњих година све је више доказа да ни умерена конзумација алкохола није потпуно без ризика по здравље.

Зато је најбољи савет умереност, посебно током летњих месеци, када врућина и недостатак течности могу значајно да појачају дејство алкохола.