С обзиром на то да је у питању веома признат фестивал едукативних програма за децу на глобалном нивоу и да су Индијци познати као изузетни познаваоци методологије учења кроз забаву, екипа емисије и Редакција школског програма поносна је на овакав успех.

„Морам да признам да нисам изненађена овим успехом, зато што смо на истом фестивалу пре две године освојили такође бронзу, али за играно-документарну серију Да сам ја Мина. Овај фестивал заиста препознаје важне поруке и теме које се тичу свих нас, као и иновативне приступе у начину приказивања“, напомиње Марија Тошић, уредница серије.

„Награду смо освојили са епизодом Мина је суперхерој где Мина постаје суперхерој да би заштитила друга и решила питање вршњачког насиља и неправде. С обзиром на то да  жири чине деца која одлучују ко ће добити награду, мени је ово велика потврда да смо на правом путу, јер радимо за  њих и због њих“, додаје Тошићева.

„Један од разлога зашто су препознали Мину као садржај близак њима може бити и тзв. АР  (аугментована стварност) апликација коју смо први пут у Србији, а међу првима и глобално, применили на ТВ садржај. Овако интерактивном технологијом која је њима позната хтели смо да постигнемо да деца изађу из улоге пасивног гледаоца и након сваке епизоде додатно промишљају о теми“, напомиње уредница серије.

„Ово је пројекат који траје годинама са истом екипом и генерацијом коју пратимо, тако да је ово признање за све нас велики подстицај да наставимо истим жаром и квалитетом даље.“ истакла је Марија Тошић.

Редитељ серије Марко Јефтић такође види овај успех као важну потрвду.

„Увек је лепо када су ваш труд и залагање препознати. Посебно када су у питању слични програми водећих медијиских кућа. Ово је потврда и да је креативност та која може однети превагу у односу на знатно богатије продукције. Квалитет овог пројекта се огледа и у доброј припреми, с обзиром на то да ауторска екипа ослушкује данашње генерације и пажљиво разматра теме и начине на које ће оне бити представљене“, наводи редитељ.

Чин дечји филмски фестивал и форум траје већ 18 година и представља иницијативу за слављење знања, идеја и перспектива о култури, развоју и образовању у контексту програма за децу.

Циљ фестивала је формирање укуса за квалитетан дечји програм и стварање свести о новим жанровима, иновацијама и форматима који повезују образовање са културом и питањима развоја међу децом. На фестивалу мишљење деце је важно и они одлучују о победницима.

Екипа која је реализовала серију Мина прелази нивое, друга сезона: Уредник серије: Марија Тошић; Извршни продуцент: Биљана Иванић; Сценариста: Недељко Ковачић; Драматург: Кристина Ђуковић; Стручни сарадник, спец. мед. психологије, дечји психолог: мр Гордана Мијалковић Стојиљковић; Сниматељ звука: Мирослав Гојковић; Дизајн звук: Небојша  Драгићевић; Композитор: Милан Св. Ђурђевић.

Графички дизајн и специјални ефекти: Милош Лемајић и Бојан Кривокапић; Директор фотографије: Сима Дмитрић; Монтажер: Иван Васић; Редитељ: Марко Јефтић

„Гугл“ контролише око 90 одсто тржишта онлајн претраге.

„Незаконито понашање 'Гугла' је лишило ривале од критичних дистрибутивних канала, али и партнера који би могло да омогуће конкуренцији улазак у ово тржиште на нове и иновативне начине“, навело је америчко министарство правде.

Судски списи поднети синоћ проширују ранији нацрт о томе како институције САД желе да прекину „Гуглов“ монопол. Компанија је тада назвала предлог радикалним и упозорила да би он оштетио потрошаче и фирме, али и пољуљао америчку конкурентност у вештачкој интелигенцији.

Из „Гугла“ су рекли да ће се жалити суду.

Са друге стране, захтеви министарства правде су свеобухватни и укључују петогодишњу забрану „Гуглу“ да поново уђе на тржиште браузера. Осим тога, инсистира се и на продаји оперативног система Андроид уколико све остале мере не успеју да поврате слободну конкуренцију.

Министарство је такође тражило и забрану да „Гугл“ купи и инвестира у неког другог тренутног ривала на пољу претраге, одређене производе вештачке интелигенције или технологију за онлајн оглашавање.

Један од главних захтева је да судија Амит Мехта укине ексклузивне договоре по којима „Гугл“ плаћа милијарде долара „Еплу“ и другим произвођачима уређаја да на својим телефонима и таблетима као подразумевану, односно „default“, ставе „Гугл“ претрагу.

„Гугл“ ће имати шансу да представи своје предлоге у децембру.

Мехта је заказао да суђење почне у априлу, али долазећа администрација Доналда Трампа и следећи антимонополски челник министарства правде би могли да промене наставак овог случаја.

„Наредних дана, лично ћу појести банану као део јединственог уметничког искуства“, истакао је Сан.

Залепљена банана, која је сада највероватније најскупље продат комад воћа, заправо је купљена раније тог дана за 0,35 долара, пише Њујорк тајмс.

Дело Комичар је први пут откривено јавности 2019. године и одмах је постало сензација и изазвало бројне дебате и препирке око тога шта је заправо уметност.

Инсталација, која је пропутовала читав свет у оквиру разних изложби, долази уз упутство како заменити банану када иструли.

Заправо, банане су већ два пута до сада поједене.

Прошле године се јужнокорејски студент уметности послужио бананом када је била изложена у музеју у Сеулу. Запослени у музеју су брзо ставили нови банану.

Пре тога, 2019. године, други уметник извео је перформанс када је скинуо банану са зида након што је дело продато за 120.000 долара у Мајамију. Поново је банана брзо промењена.

Џастин Сан води блокчејн мрежу „Трон“, која омогућава разне трансакције криптовалутама.

Свиђа им се и то што могу да уживају у храни како желе, нико их не убрзава, могу уз обедовање и да читају, раде у миру или једноставно траже нешто на мобилном. Без звоцања.

Италијани често једу или пију кафу и коктеле сами. У сваком бару могуће је видети човека како пије капучино и листа новине, исто је и са аперитивима, паузама за ручак, када се многи одвајају од колега.

На многим италијанским форумима могуће је прочитати поруке попут: „За мене је то постао ритуал. Једном месечно се лепо обучем, одем сам у ресторан, наручим све што желим, опустим се, не морам да се форсирам, да причам или журим из страха да се особи која је са мном не досади јер једем споро.”

У Великој Британији после ковида, резервације за једну особу порасле 14 одсто

Гардијан цитира предузеће за онлајн резервације „Опен тејбл”. Према писању британског часописа, реч је пре свега о генерацији Зед и миленијалцима који воле овај тренд. У Италији је платформа за резервације Форк објавила податке који показују да је број људи који траже сто за једну особу порастао четири одсто, највише на северу земље, док је Торино град у коме тај проценат расте на девет одсто.

И власници кафића и реномираних луксузних ресторана са Мишленовим звездицама примећују растући тренд да људи једу сами. Неки власници ресторана су изјавили да би једном када би видели самог клијента у ресторану помислили да је у питању гастро-критичар који је дошао да инкогнито оцени кухињу.

Многи људи ће појести сендвич или тањир тестенине успут, пре састанка, на паузи. Има познатих Италијана који кажу да воле да ручају или вечерају сами, често на омиљеним местима где се осећају као код куће, трудећи се да не гледају у мобилне телефоне већ око себе, што значи да могу и да упознају некога.

Ипак, Италијани воле да једу и у друштву и за њих не може бити добар ручак или вечера ако се не поделе са драгим људима. Глумац Масимо Гини рекао је да никада није желео да сам ради позоришну представу јер увек питао: с ким ћу после вечерати? и објашњава да је навикао да једе у друштву своја три брата, са пријатељима и рођацима за столом никад није било мање од осам.

Моја кућа је нека врста хотела, сви моји пријатељи глумци који живе у Милану или су прошли кроз овај град, јели су код мене. Дакле, укуси су различити, а како је написао британски гастро-критичар Џеј Рејнер: „Јести сам значи вечерати с неким кога волиш.”

Вероватно сте већ били у улози пројектног менаџера, а да то нисте ни знали. На пример, организовање рођендана или било које друге прославе укључује низ активности као што су прављење торте, набавка, позивање гостију и уређивање простора. Иако ово делује једноставно, када свакој од ових активности дате временску следљивост и уочите њихову повезаност, можете направити временски план пројекта.

Временски план помаже пројектном менаџеру да уочи шта може да се уради истовремено. На пример, док се кора за торту пече, можемо усисавати или мутити фил, што скраћује време трајања пројекта.

Када је јасно када се која активност одвија, пројектни менаџер прегледа најбоље начине коришћења доступних ресурса. Ресурси укључују људе који раде на пројекту, машине и техничку опрему (рерна, миксер, телефон за позивање гостију), као и новац и време. Све ово је део плана управљања ресурсима.

Важно је планирати ресурсе у складу са временским планом како би били доступни тачно онда када су потребни. На пример, састојке за торту не купујемо превише рано како не би дошло до њиховог кварења.

Многи могу рећи: „Ако правим торту, ја сам пројектни менаџер.“ На неки начин, то је тачно. Међутим, када пређемо са примера прављења рођендана на комплексније пројекте попут изградње куће, аутопута или производње аутомобила, ствари постају много сложеније. Ови пројекти трају месецима или годинама, а тимови могу бројати стотине људи, често из различитих земаља.

Иако пројектни менаџер може изгледати као да има „супер моћи“, управљање пројектима није толико застрашујуће.

Ако желите да научите више о томе како да постанете успешан пројектни менаџер, посетите бесплатну едукативну дигиталну платформу на GoStudy.rs и погледајте курс који смо припремили за вас.

Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.

„У срцу је увек постојала идеја да се из разлога носталгије и љубави према средини одакле сте потекли једнога дана вратите. На некин начин се са овим пројектом и овом могућношћу тај круг затвара“, каже проф. др Емил Божин.

У Институту постоје четири центра изврсности, а један од њих је Центар за физику чврстог стања и нове материјале у којем ће професор Божин са својим тимом радити на развоју нових врста материјала.

„Реч је о престижним милионским међународним пројектима добијеним у најоштријој светској конкуренцији. Реч је о непрекинутој серији успеха, како Института за физику, тако и читавог научног сектора Србије. Успех који доказује да можемо да се такмичимо у првој лиги, да наука није само потрошач“, наглашава Александар Богојевић, директор Института за физику.

Од 2021. године, кроз највећи програм ЕУ за финансирање научних истраживања – „Хоризонт“, средства су одборена за 300 пројеката српских научника.

„То говори да ми имамо добру науку и да имамо истраживаче који могу да стану раме уз раме са најбољим европским центрима у различитим областима. Једна од посебних димензија овог пројекта јесте што нам се враћају високообразовани људи и велики стручњаци“, истиче Јелена Беговић, министарка науке, технолошког развоја и иновација.

На Институт за физику истичу да раде на повратку и других домаћих истраживача из иностранства. До сада су успели да обезбеде средства и пројекте због којих се више од 30 физичара вратило у земљу.

„Најзанимљивије ми је било и то што се кроз позориште рефлектује све што се дешава у држави, у граду. Друштвено, политички, идеолошки, и буквално се као кроз калеидоскоп прелама кроз позориште“, наводи Мирјана Савић, ауторка монографије „75 година Краљевачког позоришта.

Сведоче то новински чланци, позоришне критике, каст листе. Али најдетаљније људи који су своје, и судбине својих породица, везали за Краљевачко позориште.

„Памтим и 1965. годину кад сам дошао први пут у позориште. Позориште је био мој други живот, моја друга кућа. Али сам поносан зато што је остало то и данас дан и све је у мени“, наглашава Миле Цвијовић Нецо, глумац Краљевачког позоришта.

Монографија је омаж ствараоцима и љубитељима позоришне уметности. Од оних који су обележили првих седам година професионалног рада, преко 45 година борбе људи на и око аматерске сцене да се у граду на Ибру задржи пламен богиње Талије, до највећих успеха и награда. Само у послењих пет, у Краљево је стигла 21 награда, међу којима и Стеријина.

„Ужасно је велико задовољство кад се човек нађе у ситуацији да слави 75 година постојања било чега у Србији. А поготово када је то позориште. Када је то позориште које је прошло дуг пут, које је оставило и оставља траг у српском театру“, сматра Алекснадар Милосављевић, позоришни критичар и театролог.

„Позориште је одредило кроз читаве деценије дух, културни дух овога града. Срећа је да имамо позориште, а на нама је колико ћемо бити паметни да га сачувамо па да славимо и 150 година“, напомиње писац Дејан Алексић.

Узвраћена љубав – кажу слављеници. Јер је верност публике најважнији састојак у рецепту дуговечности.

„Јер ако у позориште, као што смо били сведоци у корони, не уђе гледалац и не може да види живог глумца, џабе сва техника, сви зумови, сви јутјубови. Ми тражимо живе контакте с људима. Позориште ће живети. Краљево се изборило за то те 1956, 17. новембра, да никада не умре Талијин пламен у Краљеву. Честитам Краљевчанима на томе што су очували своје позориште и што га воле“, каже Миодраг Динуловић, директор Краљевачког позоришта.

И док слави, један од најмањих професионалних ансамбла у земљи нада се да ће неки нови јубилеј дочекати у обновљеном позоришту са растерећенијим колективом.

Играчке, слагалице, звечке, лутке... све чешће су у сенци мобилних телефона. Популарност технологија расте из дана у дан, а старосна граница корисника све је мања.

Све чешће може да се примете телефони и у рукама деце старости до две године.

„Чак и кад су мала, док их хране, добијају телефон да се смире. Кажем родитељима данас  – Ко је нас смиро кад смо били мали? Па нико! Радио сам истраживање, већ са седам, осам година, ми смо већ тад имали у првом, другом разреду око 20 одсто мобилних телефона. Сад их имамо више, а зна се, то се већ 10 година истражује, да мобилни телефони ипак утичу на успоравање развоја појединих делова мозга", испричао је др Ранко Рајовић, неуроендокринолог.

Још опаснији је садржај. Свако друго дете узраста од девет до 16 година сусрело се са сексуалним садржајем на интернету, показује истраживање Деца Европе на интернету.

„Када је у питању безбедност деце и садржај који се приказује на готово свим платформама које су најпопуларније, чак и међу нама старијима, тинејџерима и децом, није се показао као безбедна ствар. Јер пошто су деца толико изложена том неадекватном садржају, који је бритуалан и насилан и пун сексуалне конотације, нажалост, такав садржај почињу да прихватају као нормалан и пожељан", објашњава Катарина Јонев Ћирковић испред пројекта Безбедност деце на интернету.

Како би избегли такав сценарио, прво треба да реагују родитељи. Стручњаци су сагласни  –  одузимање телефона није решење, али разговор најчешеће јесте.

„Проблеми који се могу јавити услед велике употребе мобилног телефона је управо да дете касније, већ у школском добу има проблем са концентрацијом, пажњом, памћењем, што уопште није некако лако решавати, а родитељи се у том узрасту најчешће јављају зато што дете креће у школу", каже психотерапеут Јована Стојковић.

„Ако родитељ има телефон хоће и дете, ако родитељ чита књигу, хоће и дете да чита књигу, ако родитељ слаже лего-коцке па хоће и дете", додаје др Рајовић.

Из света стижу прве реакције на проблем како би се смањила „штета" коју друштвене мреже могу нанети младима. Аустралијска влада намерава да уведе закон којим би се забранио приступ друштвеним мрежама деци млађој од 16 година.

Процењује се да је бактеријска антимикробна резистенција (АМР) директно одговорна за 1,27 милиона смртних случајева на глобалном нивоу у 2019. години и може бити повезана са укупно 4,95 милиона смртних случајева, показују подаци Светске здравствене организације (СЗО).

Разлика између отпорности на антибиотике и отпорности на антимикробне лекове

У овом тексту фокусираћемо се на отпорност на антибиотике. Али, можда сте чули за термин антимикробна резистенција (АМР).

АМР се односи на све врсте микроорганизама – ситне живе организме, која укључује бактерије, али и паразите, вирусе и гљивице – који су се адаптирали да одоле уобичајеним медицинским третманима.

Једноставно речено, лекови више не делују као раније, а ми се боримо да пронађемо нове који ће лечити болести. Чак и уобичајене инфекције, попут уринарних инфекција, могу постати смртоносне ако се не лече.

Како СЗО рангира опасне бактерије

Светска здравствена организација прати и рангира бактерије према различитим критеријумима, као што су стопа смртности, учесталост инфекција, „здравствени терет“ који не води смрти, тренд отпорности, преносивост, могућности превенције, могућности лечења, доступност нових лекова у развоју.

Бактерије добијају оцену по сваком критеријуму, а затим се рангирају. Листа за 2024. укључује две десетине приоритетних патогена.

1. Клебсијела пнеумоније (klebsiella pneumoniae)

Клебсијела је врста бактерије која се налази у цревима и људској столици. Може изазвати упалу плућа, инфекције крвотока, ране или места хируршких интервенција, али и менингитис, уколико уђе у нервни систем.

Може постати такозвана „супербактерија“, која брзо се шири и постаје отпорна на већину доступних лекова. Посебно је отпорна на карбапенем, тзв. „антибиотик последњег избора“, који се користи када сви други третмани не делују. Такође је отпорна на цефалоспорине треће генерације.

2. Ешерихија коли (escherichia coli)

Попут Клепсијеле, ешерихија коли обично се налазе у цревима људи и животиња, као и у околини, храни и води.

Већина врста те бактерије је безопасна, али неке могу изазвати болести, укључујући дијареју, уринарне инфекције, упалу плућа и сепсу. Током Летњих олимпијских игара 2024. у Француској, примећена је њена висока концентрација у реци Сени.

Отпорна је на цефалоспорине треће генерације, често преписивани антибиотик, који се користи и за лечење полно преносивих инфекција попут гонореје. Такође је отпорна на карбапенеме.

3. Ацинетобактер баумани (acinetobacter baumannii)

Још 2012. године истраживачи су ову бактерију описали као „бактеријског патогена у успону“, повезаног са инфекцијама стеченим у болницама.

Пацијенти са ослабљеним имунолошким системом, или они који су хоспитализовани дуже од 90 дана, имају висок ризик од инфекције. Отпорна је на карбапенеме.

4. Микобактеријум туберкулозис (mycobacterium tuberculosis – TB)

Ова бактерија изазива туберкулозу, потенцијално смртоносну бактеријску инфекцију плућа, због које је 2023. године преминуло 1,25 милиона људи, укључујући и 161.000 особа са ХИВ-ом.

СЗО наводи да је „ТБ вероватно поново постала водећи узрок смрти у свету, три године након што ју је на том месту заменио ковид 19“.

Микобактеријум туберкулозис је отпорна на рифампицин – антибиотик који се користи за лечење туберкулозе и лепре.

5. Салмонела тифи (salmonella typhi)

Салмонела тифи изазива тифус, опасну болест која угрожава живот. Највише погађа људе у регионима са лошом хигијеном и несигурним изворима воде и хране, попут делова Азије, Африке и Латинске Америке.

ЦДЦ процењује да годишње има око девет милиона случајева тифуса широм света. Ова бактерија је отпорна на флуорохинолоне – антибиотике широког спектра, чија је употреба ограничена због озбиљних нуспојава.

6. Врсте шигела (shigella)

Постоје четири врсте шигела: шигела сони (Схигелла соннеи), шигела флекснери (Схигелла флеxнери), шигела бојди (Схигелла боyдии), и шигела дизентерија (Схигелла дyсентериае). Оне изазивају дијареју, болове у стомаку и грозницу.

Шире се преко контаминиране хране и воде, али и током сексуалног контакта са зараженом особом. Ове бактерије су отпорне на флуорохинолоне.

Врсте шигела, које су отпорне на скоро све класе антимикробних лекова, све су распрострањеније и глобално доминантне. Највећи терет болести је у земљама са ниским и средњим приходима, где је хигијена лоша.

7. Ентерококус фецијум (enterococcus faecium)

Ова бактерија живи у цревној флори, познатој и као микробиом. Може изазвати озбиљне болести код особа са дијабетесом или хроничним обољењем бубрега.

Уколико доспе у делове тела изван црева, може изазвати и уринарне инфекције и инфекције нервног система. Отпорна је на ванкомицин – антибиотик који се такође користи за лечење инфекција изазваних стафилококама, које су такође отпорне на лекове.

8. Псеудомонас еругиноза (pseudomonas aeruginosa)

Псеудомонас еругиноза изазива инфекције крви, плућа, уринарног тракта и других делова тела, и то често после операција у болницама.

Ове бактерије су отпорне на више лекова (МДР), укључујући карбапенеме. Инфекције овом бактеријом посебно су опасне код имунокомпромитованих пацијената. Упркос томе што је померена са „критичног“ на „висок“ приоритет, и даље изазива забринутост због свог профила отпорности .

Када се пробудио и када га је лекар питао кога да обавести, Лучано је одговорио да позову његову покојну мајку. Није знао да има жену, децу и унуке, већ је био убеђен да тек треба да се ожени у јулу 1980.

До данас његово сећање је заустављено у марту месецу пре 44 године. Не сећа се ничега што се десило, ничега што је доживео, нити особа које чине његов живот. И даље има 23 године, а не скоро 68.

„Када сам се погледао у огледало у болници схватио сам да сам изгубио толике године. Буквално сам вриснуо. Било је страшно. Питао сам се: ко је овај човек?“, наводи Лучано.

Лучано није препознавао аутомобиле на улицама Рима. Када је сео у ауто са сином ћутао је све време, јер није знао шта је то навигација и откуд он у таквом футуристичком аутомобилу.

Исто је доживео и са телевизором. Не зна ништа о променама у политичком животу, о смрти папа, Џона Ленона, о Берлинском зиду. Ништа није знао о фудбалским резултатима његове вољене Роме и када је гледао снимљене утакмице радовао се као да гледа директан пренос. Иако уопште није знао ко су Марадона, Меси, Роналдо.

„Одем на Гугл и напишем 'Куле близнакиње', или било шта… На пример, нисам знао да је Рома освојила два Скудета, наша репрезентација два шампионата. Ништа нисам знао о мобилним телефонима, компјутеру. Када сам видео мобилни мог сина који ми је показао фотографије питао сам га: 'Мама миа! Све ове фотографије си одштампао? А где су ти филмови?‘“, објашњава Лучано како се осећао после несреће.

Лучану је још увек тешко да одговори на једноставно питање – колико има година?

„Мени одмах дође да кажем 29, а онда схватим да ћу у децембру напунити 68.“

Његова супруга му је показала слике венчања и полако су заједно реконструисали његов живот, али он се ничега не сећа, живи практично са странцима.

Портир школе у којој сада ради научио га је да користи интернет и телефон. То му се свиђа, али Лучано каже да није срећан и да је немогуће да буде срећан јер има само трећину свог живота, све остало је потпуни мрак.

Маријус је ухапшен под сумњом да је извршио кривично дело силовања, што он негира. Како је саопштила норвешка полиција, оптужен је да је имао сексуални однос са "особом која није била у свесном стању или из неког другог разлога није била у могућности да се томе одупре".

Ово је већ трећи пут ове године да је посинак будућег краља иза решетака. У августу је ухапшен после инцидента у једном стану у Ослу, где је физички и психички напао 20-годишњу девојку и она је завршила у болници с потресом мозга.

Његова мајка отказала је због тога одлазак у Париз, где је требало са супругом да бодри норвешке олимпијце.

Месец дана касније поново је приведен под оптужбом да је прекршио забрану приласка, која му је том приликом изречена.

Маријус нема никакву титулу, нити задужења у краљевској породици и последњих година је живео у САД. Двор није коментарисао нове оптужбе.

Када се 2001. године норвешки престолонаследник принц Хокон оженио Мете Марит, самохраном мајком проблематичне прошлости и скромног порекла и образовања, био је то брак над којим су се згражавали конзервативни Норвежани, до те мере да се водила дебата о потреби укидања монархије.

Сада 51-годишња Мете Марит рано је кренула странпутицом, понављајући разреде у средњој школи, одрастајући на рејв журкама 90-тих, препуним алкохола и дроге и повремено радећи као конобарица.

Родила је сина из ванбрачне везе са човеком осуђеним за насилно понашање и поседовање наркотика, пре него што је упознала свог принца и постала део краљевске породице. У браку је родила будућу краљицу, сада 20-годишњу принцезу Ингрид Александру и принца Свере Магнуса.

Једног, не тако далеког дана, јер краљ Харалд је већ у позним годинама и често има здравствених проблема, заједно са супругом сешће на норвешки престо.

Глумац, који је своје прво дете добио 2011. године, додаје и да да му је то што је постао отац, макар и тако касно, дало „срце“ и „нов однос према животу“.

„Мислим да сам био празан, средовечни Енглез зависник од голфа. Онда сам добио децу и одједном сам имао срце и имао сам испуњенији живот, или тако нешто."

Грант је недавно открио како је одлучио да својој осмогодишњој ћерки Лулу дода још једно име – Дејнџер, на шта га је асоцироао филм Осин Пауерс.

„Мислили смо да ће бити добро за њу да када одрасте, може у бару некоме да каже – 'Моје средње име је Опасност' (Danger). Дакле, њено име је Лулу Дејнџер Грант. Као Остин Пауерс“, испричао је током гостовању у програму Џими Кимел Лајв.

Открио је и како је најмлађа ћерка умало добила име Кевин – по омиљеном лику из Миниона њиховог сина.

„Питали смо њеног старијег брата када је била на путу: ’Долази нова беба, како да је назовемо?‘, а он је рекао 'Кевин', јер је то био његов омиљени Малац из филма Грозан ја.

Колебали су се да га послушају, али су онда ипак затражили да предложи нешто друго. На то је он рекао Блу (енг. Blue – плава), јер му је то била омиљена боја.

Серија представља адаптацију истоименог романа, а „Нетфликсова“ верзија ове године привукла је велику пажњу светске публике. Кинеска адаптација има 30 епизода, и емитује се сваког радног дана око 23 часа на РТС 1.

Свака епизода биће доступна на РТС Планети већ сутрадан, после премијерног емитовања.

Аустралијска авио – компанија „Кантас“, проглашена је за најбољу компанију на свету, па се интензивно бави сталним унапређењем својих летова. Преговори са Компанијом “Project Sunris“ почели су још 2017. године, али су успорени због пандемије корона вируса у свету.

„Квантас“ је од компанија „Боинг“ и „Ер бас“ тражио да направе верзију свог широкотрупног авиона који би могао да лети на јако великим растојањима.

„Ови дуги летови омогућиће Аустралијанцима да „изађу и виде свет“, као и да Аустралију приближе свету.Компанија „Ербас“ требало би да почетком године испоручи 12 авиона типа А350-1000“, рекла је Ванеса Хадсон, извршна директорка Компаније „Кантас“.

На овим летовима путници ће летети у луксузу. Више од 40 одсто авиона биће опремљено премијум кабинама. То укључује шест првокласних апартмана, 52 пословна апартмана и 40 премијум економских седишта, док ће преосталих 60 одсто авиона имати 140 економских седишта и велнес зону.

За оне који се одлуче за прву класу, имаће врхунски комфор и луксуз који је примерен ултра дугим летовима, са приватном кабином са удобним креветом, са радним столом и плакаром. 

Када ће лет бити доступан за резервације и колико ће коштати, авио - компанија "Кантас" још није објавила.

Адамс, који је раније фотографисао жутог пингвина, брзо се спустио на плажу како би ухватио уникатну птицу пре него што се читава колонија сјатила да је види.

И заиста, уместо уобичајеног белог и жутог перја на стомају и врату, један од краљевских пингвина цео је црн.

„Изузетно сам срећан што сам успео да га фотографишем. Прво га је спазила вођа моје експедиције, па ми је рекла да одем на плажу кад се вратим са туре коју сам водио“, каже Адамс.

„Он је једини од стотина хиљада пингвина у колонији који има ову мутацију“, додаје фотограф.

Пингвин дугује свој необичан изглед меланизму – генетском мутацијом која подразумева претерано гомилање меланина. Животиње које имају ову мутацију, за разлику од својих уобичајених, потпуно су црне боје.

Треба напоменути да је меланизам изузетно редак код птица.

Листу ствари које обе воле свакодневно допуњују, све до немилог догађаја у школи цртања који прекида њихово дружење.

„Идеја ми је била у ствари да приближим тај свет тишине деци која иду у редовне школе и да им прикажем које су то и предности и мане. И кроз пријатељство две девојчице да покажем како долазе неспоразуми, неке нежељене ситуације и како се то разрешава“, каже ауторка књиге, Јасминка Петровић.

Деца и наставници Основне школе за оштећене слухом - наглуве „Стефан Дечански“ помогли су јој да упозна свакодневни живот особа које не чују.

„Највећи изазов ми је био док сам писала и то сам стално проверавала и са наставницима у школи за глуве и наглуве и са децом да не направим неку грешку, да их некако верно опишем и да их прикажем са свих страна – нити да их прикажем кроз сажаљење, нити да им дам превелику снагу него да заиста то буде реално како изгледа њихов свет“, истиче ауторка.

Маштовитим и духовитим илустрацијама Лука Тилингер оживео је текст и цртежима приказао саджај књиге. Представљање знаковног језика и прстне азбуке био је захтевнији део за рад.

„Због тога што су ти покрети руку веома мали у односу на целу фигуру и онда није претерано згодно да се много илустрација везује за знаковно писмо, односно знаковни језик. Такође је и проблем неки од тих покрета дочарати илустрацијом и када сам гледао примере како се који покрет изводи углавном су то неке стрелице и објашњења на коју страну руке путују, гестикулација итд. Тако да је оно што је било највише везано за ту прстну азбуку, што смо направили пример за свако слово по један покрет и онда смо направили по једну илустрацију за свако ту слово“, објашњава илустратор књиге, Лука Тилингер.

Књига Онај догађај од А до Ш говори о искушењима кроз која пролази пријатељство, али и поучава читаоце како да их превазиђу. И децу и одрасле позива на учење знаковног језика како би препознали лепоту у различитости. Истовремено, подстиче на размишљање о сопственој срећи, ћутању, самоћи и усамљености које делимо сви, живели у свету тишине или не.

Према њеним речима, постоје одређени гени који учествују у синтези ензима који онда учествују у метаболизму лекова.

„Уколико ви немате адекватан ензим који ће тај лек метаболисати или рецептор за који тај лек треба да се веже, онда ће лек бити неефикасан. Још горе, можда изазове контраиндикације или нуспојаве“, објашњава генетичарка.

Напомиње и да је веома важно подићи свест код људи да ураде овакве генетске анализе, јер се људи боје и мисле да ако ураде анализе да ће се открити нешто лоше.

Бузаџићева сматра и да је само пет одсто болести генетски детерминисано, а да су све остало полиморфизми који чине сваког човека другачијим, али када су нам познати онда може ефикасно да се делује.

„На самом извештају када се ураде генетске анализе пише која терапија пацијенту одговара, а која не. Са друге стране, пацијенти често када долазе код нас доносе нам списак лекова које пију и онда се у односу на те лекове прави сам извештај. Наравно, и здраве особе такође могу да обаве анализе да знају у будућности шта им од лекова одговара“, истиче Ивана Бузаџић.

Отварање изложбе у присуству Николе Тунг је у четвртак, 21. новембра у 19 часова у Галерији Никола Радошевић (Делијска 5/Ускочка 3).

Дихотомија људске природе

Прва серија фотографија документује бруталност сукоба у Ираку и Сирији, са фокусом на градове Мосул и Раку, некадашње „престонице“ Исламске државе, сада синониме за разарања, масовне гробнице и урбане пејзаже у рушевинама.

Друга серија посвећена је про-демократским протестима монументалних размера у Хонг Конгу, који су током 2019. године потресали овај град. Фотографије прате храбре грађане који излазе на улице да би бранили своја права и слободе, упркос репресији и константном присуству силе.

Трећа серија посвећена је рату у Украјини, који је оставио неизбрисиве трагове у свакодневном животу обичних људи. Фотографије указују на дихотомију између разарања и људске солидарности – са једне стране свирепост сукоба, а са друге хуманост и заједништво које опстаје и у најтежим условима.

„Ре-конструкција стварности: Друштвена одговорност фотографије“

Данас у Музеју примењене уметности, од 16.30 часова, одржава се панел дискусија која окупља стручњаке из области документарне фотографије, визуелних медија и етике како би истражили друштвену и емоционалну одговорност фотографа у представљању маргинализованих заједница, конфликата и друштвених промена.

Савремено друштво преплављено је визуелним садржајима који истовремено документују и креирају реалност. Документарна фотографија носи инхерентну моћ – може да покрене емпатију и солидарност, али и да обликује стереотипе и поларизацију.

Фотографије из ратних зона или подручја политичких немира често су прве слике које добијамо о таквим догађајима, али шта оне заправо преносе осим „очигледног“? Како се селекцијом кадра, контекста и наратива мења наш поглед на свет?

Тема дискусије биће како фотографија обликује колективну и индивидуалну стварност, прошлост и будућност. Учесници ће разматрати и како се фотографи суочавају са изазовима аутентичности у доба вештачке интелигенције, те на који начин можемо неговати критичко читање визуелних наратива у ери хиперпродукције и дезинформација.

Учесници дискусије су: Никол Тунг, италијански документарни фотограф Николо Филипо Росо и аутор изложбе „Егзодус“, искусни фото-репортер и фото-новинар за бројне медије попут Блица и НИН-а Оливер Бунић, професорка на Факултету политичких наука и стручњак за медијску етику и визуелну комуникацију Александра Крстић.

Панел дискусија представља увод у 12. Фестивал фотографије Визуализатор, који се одржава од 20. новембра до 9. децембра под слоганом Ре-креација вида: Да погледамо фотографију новим очима“ и наставља дијалог о кључним темама на пресеку фотографије, медија и утицаја вештачке интелигенције.

Свечано отварање фестивала је 20. новембра у 18 часова, у Музеју примењене уметности. Фестивал отвара италијански фотограф, добитник Ворлд прес фото награде, Николо Филипо Росо.

Фестивал су подржали Оебс, Бритиш каунсил, амбасаде Италије, Холандије, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Краљевине Норвешке и Португала, НС плакат, Алма кватро, Радисон РЕД, Туристичка организација Београда и бројни други партнери.

Кључни елементи обуке биле су радионице о стварању квалитетних видеа мобилним телефоном, савладавање алгоритама друштвених мрежа, дизајнирање доследног и гледаног садржаја.

Учесници су радили у групама и индивидуално, а њихови финални радови су излагани јавно и коментарисани.

Полазници - новинари, монтажери, запослени у ПР-тимовима, на дигиталним платформама - учили су како да планирају, сниме, монтирају и презентују високо квалитетне медијске садржаје, савладавши рад на програмима попут Capcut.

Знање су им пренели искусни професионалци, Филип Иган и некадашњи новинар Би-Би-Сија, Марк Еган.

Радио телевизију Србије, као партнера у пројекту, представљало је седморо запослених у телевизији и на радију. По завршетку обуке, млади медијски радници преносиће стечено знање колегама и младима из области медија.