– Када наступаш у новом граду и на новом месту то је увек узбудљиво, мало сам и нервозан јер то је ипак нова публика за мене, али сам сигуран да ће бити сјајно искуство. Ипак, Русија и Србија имају дугу историју.

О Србији највише знам од Кустурице. Сећам се када сам био студент, његови филмови су били јако популарни, и даље су, али сећам се да смо их гледали на академији, и осетио сам из његових филмова да су људи овде отворени, топли и љубазни.

Ваша извођења често описују као мирна, чиста, технички перфектна. Како бисте ви описали свој уметнички стил?

– Тешко је описати стил, боље да о томе говори публика, боље да говорим о приступу. Сматрам да је најважније у мојој професији искреност, јер мораш да будеш искрен према публици, композитору и првенствено према себи. Мислим да је најважније пронаћи пут до идеја композитора. То је и најбољи пут до публике.

Како припремате програм за овакве концерте?

На Коларцу свирам две различите епохе, Барок и 20. век. Бах, наравно, увек Бах и Мануел де Фаљо, шпанске мелодије, то је увек публици интересантно. Свираћу и чувени руски балет Прокофјева Ромео и Јулија.

Како бисте волели да ваш наступ остане упамћен?

– Желим да публика осети нешто. То могу бити различите емоције, некада је то нешто светло, некада тамно, али најважније је да не буду равнодушни. Желим да у њима изазовем емоцију.

Хасан, учитељ у пензији, води нас до посебног дрвета врбе.

„Мој отац који је пре пет година умро у 97. години живота, он памти то дрво да је било ту. Значи сто година је најмање прешло, једно стољеће”, рекао је Хасан Хаџић из места Набоје.

Иако у околини има и вишег дрвећа, врба има посебан изглед због бројних удара грома.

„Једно три пута је гром ударао. Што знамо, овдје ми мештани. Три пута. Ал` ето, она је опстајала и дан данас ту стоји. Е видим, задњих неколика година она је веома актуелна, помиње се као неко натприродно биће, неко чудесно биће. Као дрво љубави, дрво среће”, додао је Хасан.

Са друге стране општине Тутин – још једна локација којој приписује готово магијска својства. Извор Промуклице.

Вода овде без обзира на доба године – да ли је сушни период или има падавина, нестаје. Без очитог разлога.

Исто тако, без очитог разлога се и врати. После пар сати.

Два извора. Мушки и женски. Мештани му приписују натприродне моћи.

„За сам извор везане су бројне легенде. Од тога да постоји мушка и женска вода, да се користе за љубав, за потомство, за лечење многих болести. Такође, ово место представља једно од најпосећенијих места у летњем периоду, како за локално становништво, тако и за посетиоце Тутина”, изјавио је Алдин Дрековић из Туристичке организације Тутина.

Промуклице су заштићене као споменик природе од 2014. године. Од последњег доласка на извор екипе РТС-а , општина је простор уредила.

„На наше велико задовољство, зграду смо успели да спасимо. Тако да смо негде сви срећни што ће публика имати прилику да погледа даљи ток одвијања серије Радио Милева”, рекла је глумица Олга Одановић, која тумачи налсовну улогу – Милеве.

„Ја схватам да је и нама који радимо жао, наравно све се мора завршити, све мора имати свој крај, али ја никако не бих ставио неку дебелу тачку на једну овакву серију коју људи оволико воле”, додао је редитељ Филип Чоловић.

Екипа серије наводи да је највећа чар у тек завршеној сезони била сарадња са децом. А који су даљи токови, нису хтели много да откривају – али довољно да побуде машту.

„Појављују се ликови неки који су се већ појављивали, па нам се враћају у серију, али имамо једно јако лепо изненађење, ја вам нећу открити које је, али баш онако сви смо поносни и срећни што се то десило“, додаје Олга Одановић.

„Цветина болна тачка је њено дете, њен син, који ће да оде, па ће она да пати, па ће због тога имати разне, како да кажем, перипетије. Па селидбе, мало код Милеве, мало овамо, мало онамо, да не откривам причу. Углавном, и Милева и Цвета се грчевито држе за ту своју децу”, каже Дара Џокић, глумица, која тумачи лик Цвете.

Већ седам сезона Радио Милева непрекидно мами осмехе гледаоцима преко малих екрана.

Можда су баш тај кућни амбијент, комшијски односи и обични људи са којима публика може да се поистовети разлог зашто је ова серија толико популарна.

Реконструкцију егзодуса за потребе филма Линија поново су проживели учесници колоне, међу којима су и глумци.

По киши и хладноћи људи су доборовољно стајали уједини у жељи да дају свој допринос незабораву.

„Ово је поновило се исто, ја ево, сва се јежим, сва дрхћем, ово је потреба велика била да се сними, да знају наша деца, наша унучад, наша праунучад – шта су Срби преживљавали“, рекла је Ковиљка Уџић из Илиџе.

„Као глумац и организатор сада, 96. као учесник егзодуса, селио сам себе, стричеве, рођаке", каже Млађан Црквењаш, глумац и асистент редитеља филма.

„Ми смо једини у историји који су два пута укопавали своје погинуле браћу и рођаке, и ископавали. У камионима смо их возили на Соколац да их поново укопамо да не би остали доле у Сарајеву, да их не би неко преорао“, додао је Горан Шеховац из Источног Сарајева.

Филм Линија није само ратна драма већ прича о људима које су водили патриотизам и хуманост.

Доктор Лазић цео свој живот ставио је у службу спасавања других, а његовим доласком на фронт смртност је смањена за 90 одсто.

„Посматрамо угао гледања целе ове приче из призме доктора Лазића који је спасио толико живота, а просто је отишао неком врстом мисије, жртвовао је себе, своју породицу, да би све ово морало да се исприча“, изјавио је Душко Мазлица, глумац.

За потребе снимања сцене егзодуса, 130 хиљада Срба 96. године на Романији, ангажовано је око 1.500 статиста и више од 200 возила. Филм Линија сниман је на 30 локација у Србији и Српској, а уз 80 глумаца, ангажовани су и припадници војске и полиције.

Кроз снимање сцена на Романији и Сокоцу, егзодус и страдање Срба поново је оживело трагедију, а сви су учесници на сету, сваки кадар и причу доживели су емотивно.

„Трудимо се да имамо неки, колико толико емотивни отклон од свега овога да би били концентрисани, али немогуће је“, признаје Тамара Милошевић, глумица.

„Ми имамо један феномен – жену са петоро деце која је кренула од Илијаша до Сокоца, неких 40 и нешто километара пешке са њима дошла. Та жена живи овде и сада ће, да кажем, ту реконструкцију те фотографије, одглумити да тако кажем, њена ћерка која је учестововала у томе са својом децом", изјавио је Горан Иконић, продуцент филма Линија.

Премијера филма Линија планирана је за 15. септембар у Источном Сарајеву, а дан касније у Београду.

„Највише долазим негде око два пута недељно, три пута недељно, циља се викенд највише. Друштвене игре које највише играмо су Активити, Експлозивни мачићи, Јамб, Катан“, наводи учесник Стефан Веруовић.

Редовно играње друштвених игара код деце и младих развија критичко мишљење, стратешко планирање и решавање проблема, а истовремено јача социјалне вештине, емпатију и способност сарадње.

„Друштвене игре представљају контролисане ситуације са благим и често пријатним варијацијама, то су варијације које подразумевају социјалну ситуацију, социјални контакт и у тој интеракцији се заправо развијају различите вештине и зато истраживања која се баве децом или мало старијима показују да друштвене игре позитивно утичу на развој социјалних вештина“, објашњава психолог Јован Михојевић.

Старосних ограничења нема, али у друштвеним играма млади највише учествују

Истраживања која су спроведена на глобалном нивоу показују да око 26 одсто људи игра друштвене игре бар једном недељно, а да је тај тренд најзаступљенији код младих од 12 до 25 година.

„На друштвене игре највише долазе млади, али имамо и људе од пет до 105 година. Тренутно су најпопуларније друштвене игре које захтевају асоцијацију, пантомиму, као што су Активити, али такође и Катан, затим Авалон, Мафија и многе друге“, објашњава Александра Радосављевић, менаџер паба за друштвене игре.

Некада карте и Човече, не љути се, а данас читава ризница друштвених игара. Љубитељи оваквог вида забаве се састају како би се надметали у играма, али стицали и нова знања и пријатељства.

Док се у друштвеним играма правила уче у ходу, формирају савезништва и елиминишу непријатељи, паб квизови пружају другачију врсту забаве, тестирају знање, брзину и тимски рад, а студије показују да такви квизови јачају социјалну повезаност и вештине сарадње међу учесницима.

„Опште знање је најпопуларније свакако, е сада има доста тематских, да ли одређена тема попут неког филма, неке серије или су то неки музички квизови, они су баш онако доста популарни, али опште знање је најпопуларније“, истакао је Ђурђе Радић, организатор 8х8 паб квиза

А опште знање се тестира из различитих области, па вам је за успешно учешће у паб квизу потребно да знате историју, географију, музику, спорт, филм.

Иако се студија фокусирала на домаће псе, многи од њих више нису били под старатељством својих власника, и живели су као луталице.

„Од самог почетка рата, посматрали смо веома тужну ситуацију са кућним љубимцима у Украјини. Неки људи су водили своје љубимце са собом, али други су једноставно напуштени на железничким станицама или на окупираним територијама", казала је главна ауторка чланка и зоолог на Универзитету у Лавову Марија Марцив, преноси Њујорк тајмс.

Подаци из студије указују да су многи пси на фронту имали смањену телесну тежину.

У студији се наводи и да су у ратним зонама у Украјини откривене и друге карактеристике типичније за дивље врсте, било је мање старих, болесних и повређених животиња, а пси на фронту су чешће формирали чопоре.

Препознајући значај превентивних прегледа у раном откривању рака простате и значај очувања мушког здравља, позиву на тестирање су се одазвали мушкарци старији од 50 година, као и млађи који у породичној анамнези имају ово обољење.

Важно је нагласити да повишен ПСА резултат сам по себи не указује на рак простате, већ на потребу за додатним прегледима. Пацијенти који су тестирани у оквиру акције, а чији резултати ПСА тестa буду имали повишене вредности, добиће савет за даљу дијагностику.

ПСА (простата специфични антиген) спада у најзначајније туморске маркере који се користе у раном откривању, одређивању стадијума карцинома простате и праћењу резултата лечења.

Рак простате у раним фазама најчешће не даје симптоме, због чега се болест може открити касно. Ипак, када се открије на време, у више од 90 одсто случајева може се успешно лечити.

„Наслов упућује на то да је књига о мени, али она је медијска слика мог рада и хронологија најважнијих догађања које сам, као дописник РТС-а, пола века пратио у овом крају, а понекад у Србији и ван Србије. Она је настала од документарне грађе коју сам за све ово време чувао, сачувао и ево преточио у књигу“, објашњава Радован Лазаревић, новинар.

Сачувао је Лаза од заборава вредна сведочанства о радијским почецима и учењу заната од доајена ваљевског новинарства, међу које се кроз свој вишеструко награђиван вишедеценијски рад у новинарству и сам сврстао.

„Радован Лазаревић Лаза има оно древно лазаревско у целој причи. Стално је всакрсавао у новим темама, у новим идејама и заиста, на неки начин, његов глас и његова појава је призивала све Ваљевце који су били у неким другим местима, ево нас који смо у Београду, и на другим меридијанима да чујемо шта се то тамо дешава, али тај локализам се проширио на много више“, истакао је Петар Станојловић, редитељ.

„Он је успео да све то сакупи и сабере у овој књизи која је практично постала хроника Ваљева“, оценила је новинарка Бранислава Џунов.

Уз препознатљиву и високо вредновану новинарску причу, поделио је Радован Лазаревић са својим Ваљевцима и уметничку страст на својим сликама. Након десетак изложби у земљи и иностранству, први пут у родном граду, за своју душу и без амбиције да буде сликар.

„И у овој уметности увек је уздизао човека, стављао га испред, иза свега и човек му је био мера свега. Многе његове слике носе посебне симболе. Они који умеју да читају људске душе ће их препознати“, рекао је Бранко Станковић, новинар.

„Његово сликарство делује као хроника света који је научио да живи у обрасцима али још увек памти своје корене. Кажу да слике говоре више од 1.000 речи, сигурна сам да све оно што нам Лаза није рекао у својим новинарским прилозима да нам говори кроз соје слике“, истакла је Марија Ђурић, директорка Модерне галерије у Ваљеву.

Новинар Радован Лазаревић је својим личним професионалним трагом оставио печет вредан за Ваљево. Његова монографија Новинар који је остао човек прива је књига у едицији „Ваљевци“ које издаје Ваљевска библиотека.

Уочи Супербоула, „Антропик“ (Anthropic) је покренуо серију реклама у којима жестоко напада свог ривала. Мршавом 23-годишњаку који сања мишићаво тело, мушкарац који би требало да представља четбота, предлаже улошке за ципеле који „помажу ниским краљевима да стоје усправно“ јер се „самопоуздање не гради само у теретани“.

Човеку који покушава да побољша комуникацију са својом мајком терапеут преписује „сајт за упознавање зрелих особа који повезује осетљиве младунце са кугуаркама“ у случају да не може да поправи тај однос.

Четири огласа завршавају се истим слоганом: „Огласи долазе у вештачку интелигенцију. Али то не важи за кориснике Клода.“

Нема експлицитног помињања ChatGPT-ја, али је поента јасна. Чак се и Сем Алтман насмејао и назвао рекламе „очигледно непоштеним“ пре него што се упустио у дугачку критику на друштвеној мрежи Икс (некадашњем Твитеру).

„Наш најважнији принцип за рекламе каже да нећемо радити управо ово; очигледно никада не бисмо приказивали рекламе на начин на који их 'Антропик' приказује“, написао је Алтман. „Нисмо глупи и знамо да би наши корисници то одбили.“

Алтман је нагласио да одлука компаније "OpenAI" да укључи рекламе, објављена прошлог месеца, чини производ приступачнијим: „Верујемо да сви заслужују да користе вештачку интелигенцију и посвећени смо бесплатном приступу“.

Алати за богате – ако наплаћујете претплату не морате имати рекламе

Такође, Алтман се није устручавао да испали неколико отровних стрелица у правцу ривала.

„'Антропик' нуди скуп производ богатим људима. Драго нам је што то раде и ми то радимо, али такође чврсто верујемо да морамо да донесемо вештачку интелигенцију милијардама људи који не могу да приуште претплату за овакве алате“, навео је у објави први човек компаније "OpenAI".

Клод такође има бесплатну верзију.

Детаљи о правилима оглашавања у оквиру ChatGPT-ја још нису објављени, али OpenAI на својој веб-страници тврди да ће огласи бити „одвојени и јасно означени“ и да неће утицати на одговоре које корисници виде.

Компанија такође наводи да неће делити преписке корисника са ChatGPT-јем са оглашивачима и да је фокусирана на давање приоритета поверењу, тврдећи да ће корисницима дати могућност да искључе персонализацију или се одлуче за плаћени план без огласа.

Четбот ће, како се прецизира, у почетку приказивати огласе на дну одговора „када постоји релевантан спонзорисани производ или услуга на основу ваше тренутне преписке“.

Замке рекламног таргетирања

Сем Алтман није увек био уверен да је увођење огласа у пословни модел ChatGPT-ја добра идеја. У октобру 2024. године, одбацио је као „последње средство“ којем ће компанија прибећи. Али последњих година, како "OpenAI" још више улаже у инфраструктуру вештачке интелигенције, раст нових претплатника компаније је опао.

„Антропикова“ критика "OpenAI"-ја није се појавила ниоткуда – „Антропик“ су основали бивши истраживачи "OpenAI"-ја који су отишли због забринутости у погледу безбедности правца развоја вештачке интелигенције.

У блогу компаније „Антропик“ објављеном 4. фебруара, наводи се да ће Клод остати без огласа јер би у супротном спречио четбота да буде „заиста користан асистент за рад и за дубоко размишљање“.

Компанија је упоредила отворене разговоре са вештачком интелигенцијом, који су често дубоко лични или сложени, са онима са саветником од поверења. „Појава огласа у овом контексту деловала би неумесно – и, у многим случајевима, неприкладно“, став је компаније.

Упркос томе што "OpenAI" тврди да неће директно делити податке корисника са оглашивачима, на циљано оглашавање у ширем смислу не гледа се благонаклоно због искоришћавања рањивости корисника.

У овом случају, та забринутост би се могла проширити на кориснике који постављају ChatGPT-ју питања о свом менталном и физичком здрављу, слично проблемима приказаним у огласима компаније „Антропик“. Али постоји и могућност да циљано оглашавање може помоћи у обуздавању најтоксичнијих атрибута вештачке интелигенције. Велике корпорације које би се рекламирале могу одлучити да се повуку у случају садржаја који је непристојан или пун мржње.

Многе веб-странице и апликације, од Гугла до Инстаграма, већ имају огласе, тако да корисници можда неће морати много да се прилагођавају.

Не зна се да ли ће Алтманови покушаји да оствари већи приход од огласа погурати кориснике до конкурентских алата и платформи који су без огласа.

„Антропик“ рачуна на то.

У радовима, Милуновић комбинује своју визију са цитатима мајстора историје уметности, попут Вермера.

„То су нека моја размишљања и поређења из оног времена шта се сликало и хајде да кажем модерно сликарство и ту сам пробао да нађем некакав спој", изјавио је сликар Љуба Милуновић.

„Он је стално на некој ивици између ренесансног и ангажованог, духовитог, сатиричног и болног, између неке реалности и иреалног”, изјавила је Маја Живановић, ауторка изложбе.

Куће и повратак архетипском, фигуре, иконографија која је наглашена у првом плану припадају различитим циклусима слика уметника. Милуновић дефинише свој стил.

„Може се рећи да је поетски реализам, мада има мало и неке метафизике, што кажу мало мирише на метафизику", објашњава Милуновић.

„Он се кроз свој опус циклично враћао одређеним темама, те није важно да ли је нека слика из 70-тих или из 2020. Све их везује та чиста ликовност, један метавременски приступ сликарству”, додаје Живановићева.

Милуновић је радни век провео као сликар декоратер у Атеље-у 212, али није запостављао своју уметност. Стога је и назив изложбе Дневник извођача сликарских радова.

Користећи синхротронску микро-компјутерску томографију, научници су идентификовали фосилног мрава из балтичког ћилибара ( из периода еоцена) у Гетеовим колекцијама. Детаљно су анализирали узорак помоћу синхротрона Истраживачког центра за физику честица у Хамбургу (DЕSY), а затим га реконструисали у три-де као модел за идентификацију и упоређивање фосила који припадају тој изумрлој врсти.

Гетеова колекција ћилибара садржи 40 примерака избалтичког региона, а истраживачи су открили да два садрже остатке животињских фосила које није лако препознати голим оком.

Тим из Јене је скенирао комаде ћилибара на DESY синхротрону у Хамбургу, користећи синхротронску светлосну микрокомпјутерску томографију. Како се наводи, тродимензионалне слике откриле су присуство гљивичне мушице, црне мушице и мрава.

„Мрав припада изумрлој врсти која је веома честа у ћилибару, а тим истраживача, захваљујући одличном стању очуваности и опсежним анализама, могао је да опише фосил детаљније и стекне нове увиде у врсту“, рекао је Бернхард Бок са Универзитета у Јени.

Гетеова научна пракса била је дубоко испреплетена са његовим личним колекцијама, које се сада налазе у Гетеовом националном музеју у Вајмару. За разлику од многих историјских колекција, његови геолошки и минералошки примерци, који обухватају преко 18.000 предмета, сачувани су скоро у потпуности на оригиналној локацији.

Многи од предмета налазе се у истим кутијама и ормарићима које је Гете користио, са његовим оригиналним рукописима на етикетама етикете. Овим начином истраживања пружа се јединствена прилика да се проучи Гетеова научна перспектива кроз материјални запис.

Говорећи о сопственом примеру, Станковићева је навела да јутарњи оброк најчешће једе сама и у журби, али да ипак води рачуна о саставу хране. „Најчешће доручкујем сама због посла и то је, морам да признам, брзи доручак, немам много времена да баш жваћем, али бирам намирнице које имају и протеине и масноће и извесну количину шећера, односно најчешће је то хлеб који има сложеније шећере“, објаснила је нутриционисткиња.

Ипак, наглашава да је оброк у друштву најбољи избор: „Прво због социјалног контакта и социјалног елемента који смо изгубили. С друге стране, никад се не поједе много, једе се много спорије, жваће се и уз неки пријатан разговор ипак се добију сви елементи да се човек не преједе“.

Према њеним речима, заједнички оброци најчешће подразумевају и здравију храну. „То је онај класичан наш стари оброк, што би се по друштвеним мрежама написало – оно што су наше баке спремале. Значи оброк 'на кашику' и најчешће је тај заједнички оброк ручак или вечера“, каже гошћа Јутарњег програма, додајући да се управо због споријег једења и пауза између залогаја лакше препознаје тренутак ситости, што смањује ризик од гојазности.

Оброк у самоћи, како истиче Станковићева, може бити квалитетан ако се једе свесно. „То је такозвано mindful или свесно једење. Уколико смо свесни шта једемо, можемо квалитетно да једемо – да посветимо 15 минута, да укључимо неку музику“, нагласила је Станковићева.

Једење у журби, упозорава, често доводи до непријатних тегоба. „Уколико брзо једемо, онда врло често гутамо и ваздух, па имамо ону непријатну надутoст и нелагоду у стомаку и у желуцу“, рекла је гошћа Јутарњег програма.

За време оброка одмакните се од екрана

Навика да једемо испред екрана, било мањег или већег, посебно је штетна.

„Не знате шта сте појели, не знате колико сте појели. Не можете да осетите ситост. Ако гледате неки мејл па се узнемирите, креће кортизол, онда узимате храну психички да се мало смирите и ето веће количине хране, ето и више слаткиша“, упозорила је Станковићева.

Говорећи о планирању исхране, истакла је да рутина није оптерећење, већ подршка здрављу. „Свако ко хоће да буде здрав или да смањи килограме или да одржи шећер и те како се снађе и организује се. Само треба размишљати о томе“, рекла је нутриционисткиња напомињући да често сами себе стављамо у други план, све док се не појаве здравствени проблеми.

Посебан значај, како је навела, има традиција заједничког породичног оброка, попут недељног ручка: „То је једина прилика да причамо о неким стварима које нису тешке, да се насмејемо. Тај социјални или свесни тренутак нам је свима потребан“.

Када је реч о доручку, Станковићева наглашава да нам је он неопходан: „Некада је физичка активност била већа, сад смо ментално ангажовани, а наш мозак тражи шећер, тражи храну. Да бисмо могли да радимо, били концентрисани морамо нешто појести“.

Осврћући се на савремене трендове и савете са интернета, рекла је да овсене пахуљице препоручује као ужину, а не као доручак. „За сваки оброк, па и за доручак, потребно је комбиновати и масти и протеине и сложене угљене хидрате. На тај начин нећемо бити гладни, имаћемо енергију и нећемо добијати килограме“, саветује нутриционисткиња.

Говорећи о популарном „јапанском чизкејку“, признаје да је пробала ову посластицу али је позвала све на умереност. „Боље грчки јогурт, мало цимета и можда неки кексић са стране ко воли… него да правимо тај јапански чизкејк“, поручила је Верослава Станковић.

Реч је о поставци која се наслову игра старозаветном забраном прављења божјих слика. „Немој правити моје слике“, каже Јахве. Ова изложба захтева супротно, „треба да правиш моје слике“.

РТС је у својим емисијама извештавао о тој изложби, али више у уметничким форматима, при чему су верско-лаичке, друштвене и политичке реакције пале у други план. Сад је тренутак за шири поглед.

Протестовале су лаичке организације за заштиту породице, традиције и вере, тражећи од директорке галерије Тање Прушник моментално затварање изложбе. Протестовало се са врха Слободарске партије, што се очекивало. Али протестовало се и из политичког мејнстрима, из Народне партије, што се није очекивало.

Народна странка и Слободари: Тако то бива кад се смејемо сами себи

У саопштењу Слободарске партије изложба је названа „дубоко увредљивом игром са осећајима хришћанских верника“. Шеф партије Херберт Кикл, назвао је изложбу „бласфемијом“ и затражио извештај од парламента како се троше државна средства за спонзорисање културних манифестација.

У саопштењу владајуће Народне партије, изложба је окарактерисана као „неукусна“ и лажно храбра „јер хришћанство све трпи“.

Гласноговорници за културу из обе партије су организаторима поставили исто питање: „Да ли бисте се усудили да исто тако провоцирате муслиманску религију?“

Службена црква у Аустрији је деловала збуњено. Као и читава Католичка црква, она је велики спонзор и колекционар савремене уметности. Али овог пута се црква као институција нашла под оптужбом да је превише прогресивна за властите вернике.

Средином децембра су анонимне особе ушетале у бечку Језуитску цркву и уништиле уметничку инсталацију, која је ту стајала као реклама за главну поставку у Кући уметника. Густав Шергхофер, језуитски патер и, да парадокс буде потпун, исповедник уметника, позвао је полицију на увиђај. Медијима се пожалио да већ данима добија анонимна претећа писма.

Палестинска застава на торњевима Заветне цркве

Питање је међутим, да ли би било негативних реакција у таквим размерама да се само радило о тој конкретној изложби. Она је пре испала громобран у који се обрушило незадовољтво због других фрустрација друштва. На делу се нашла читава синегија различитих емоција, концентрисаних у принципијелном питању: Зашто исмејавање Хришћанства спада у пожељно стање, а исмејавање Ислама у забрањену и опасну активност?

Спољни догадјај који је највише закомпликовао ствари, одиграо се последњег новембарског викенда. Једно јутуро су два торња Вотив/Заветне цркве осванула окићена палестинским заставама.

Проблем је био вишеструк. То није био зид у кварту ишаран графитима. Ради се о другој највишој цркви у Бечу, одмах после Катедрале Светог Стефана.

Торњеви вестверка, односно архитектонске „капије“ на улазу готичких храмова, пропињу се на Заветној цркви пуних сто метара. Првих седамдесет се прохода изнутра, кроз спиралне степенице у клаустрофобичном тунелу. Преосталих тридесет може да се досегне само споља, уз опрему алпиниста и перача прозора.

Одмах се поставило питање, ко поседује мотив и логистику да то направи?

Седмицама пре тога су пропалестински активисти држали парк испред цркве окупираним, повремено се спуштали десетак метара ниже и блокирали главну зграду Бечког универзитета.

Сумња је пала на пропалестинске активисте, пре на домаће, него на мигранте с Блиског истока.

Први вероватан сценарио: Требало је проћи уским степеницама носећи алпинистичку опрему, одатле се преко фијала узверати на шпицу торњева, све то док се црква користи за регуларне активности, а напољу владају минус температуре.

Други вероватан сценарио: Нису се пели, него су користили кран. Реално, јер се у то време поред цркве заиста налазио кран, наручен да на торњеве монтира светлосну инсталацију, положену осмицу, стари симбол за бесконачност.

Ауторка инсталације је Били Танер, уметница која је врло цењена у Бечкој надбискупији. Пре четири године је на највишем, Јужном торњу Катедрале, стајала њена светлосна инсталација старозаветних Јаковљевих мердевина, сада пресељена на торњеве Минстерске катедрале у Немачкој.

Отуђити кран у центру града, то није ситница која се не примети. И није довољан кран да би се качиле завесе на необезбедјеној висини од сто метара.

Кад се све зброји, ствар је изгледала као да су палестинске заставе стављене на торањ уз прећутно знање Бечке надбискупије, или барем Заветне цркве као парохије. Вероватно уз тихо саучесништво Танерове или делова њеног тима алпиниста, техничара, статичара и вариоца.

Да у свему томе није било ничег успутног, показује чињеница да су градским властима требала пуна три дана да технички организују скидање муслиманских застава са фрагилне шпице торњева.

Заветна црква, честа жртва

Има нечег трагичног у бечкој Заветној, односно Вотив-цркви. Иако је друга по велични у граду, генерални рефлекс је да она није довољно црква, да би добила пуни религиозни третман, скупа са заштитом. Као да није довољно озбиљна да је политички активисти разних струја оставе на миру.

Подигнута је 1880 у стилу идеалне готичке цркве, која у таквим савршеним пропорцијама нигде није постојала. Готика је, али „готика из инкубатора“; није права, него неоготика.

Направљена је за цара Фрању Јосипа, као спомен на преживљени атентат од 1853, али цар је само једном био у њој, царица Сиси никад. На територији парохије углавном живе агностици и атеисти. Кад се снимају играни филмови, Надбискупија ће прво дати ту цркву да се у њој праве филмски сетови.

А и пре, у зиму 2012. је група муслиманских миграната-мушкараца, незадовољна помоћи коју су добијали од државе, окупирала једну цркву и држала је под опсадом више од месец дана. Само се по себи разуме да је та црква била Заветна црква.

Сада је три дана била симболички центар палестинске државе на аустријском тлу.

Иде ли бог на изложбе?

Расплета још нема, ни парламентарног, ни политичког, најмање црквеног. Изложба је управо затворена.

Цркве су из историје научиле да је мало провокације према властитој вери добра ствар, јер их спашава оптужби да су изгубиле корак са временом. Бројни бискупи су преко друштвених мрежа позивали да изложбу треба „неизоставно погледати, јер садржи изузетна дела“.

Полиција ћути и истражује. Парламент чека да полиција заврши посао. Кикл чека да сазна ко је окачио палестинске заставе на торњеве, и ко су саучесници, да ли су из Цркве, из инжињерског тима око Били Танер, или са Универзитета.

Док се не сазна више, домаћима и гостима остаје да се диве светлосној инсталацији на торњевима Заветне цркве. Симбол бесконачности, 28 са шест метара, тежак јаче од тоне, направљен од алуминијумских цеви, челичних носача и пет хиљада ЛЕД-лампица, осветљаваће градске ноћи до августа.

Тренутно остају само два валидна закључка. Први, да се на организаторе изложбе у Кући уметника сручио заменски бес. И други, да европске јавности, и атеистичке и верничке, губе способност да препознају како је постављање муслиманских симбола на хришћанској цркви мишљено и изведено као понижавање домаће културе.

Једна од тих слика налази се у Музеју уметности у Филаделфији, у Пенсилванији, а друга у Краљевском музеју у Торину. Оба дела су скоро идентичн,а и непотписана.

Тестове је спровела швајцарска компанија Art Recognition у сарадњи са Универзитетом Тилбург у Холандији, и они су укључили алате весстачке интелигенције.

Резултати су такви да на двема сликама није откривен ниједан од Ван Ајкових потеза четкицом.

Један од водећих стручњака за сликарство Ван Ајка и директор музеја Сурмонд-Лудвиг у Ахену, Тил-Холгер Борхерт, рекао је да се најновије анализе слажу са ставом групе научника који су и раније сугерисали да су обе верзије настале у уметниковој радионици, али да није сигурно да их је он лично и насликао.

Ван Ајк се сматра једним од пионира у сликању уљем, а сачувано је мање од 20 његових дела.

Иначе, у претходним анализама, систем Art Recognition открио је чак 40 лажних слика, које су се продавале на Ибеју током 2024. године.

„Да допремо до што више људи, да их информишемо, да одржимо едукацију, оснажимо људе генерално о плодности, дакле ово није кампања о неплодности, већ је циљ да људи добију информације пре него дођу до проблема са плодношћу. За првих месец дана смо планирали, и за сада остварили да радимо на водичима – водич кроз плодност и водич кроз неплодност. Ускоро ће бити покренут и портал који се бави овом темом и кампањаом, отварање саветовалишта...", испричала је Јовановићева.

Иако данас медицина може много и може да помогне онима који до бебе не могу природним путем, лекари наглашавају да треба на време размишљати да је плодност одређена временом.

„Данас на располагању, код нас у Народном фронту и у другим државним установама, немамо друге изазове осим ако се пацијенти касно јаве, тада су нам шансе мање, медицина није заказала. Највећи број парова добије дијагнозу неплодности између 34. и 38 .године живота, али те четири године нису само календарске, тада жена изгуби половину свог репродуктивног материјала. Изгубљена година у репродуктивној медицини јесте десет и више у неким другим гранама, да крену на време а не да траже помоћ", изјавио је др Милан Перовић, начелник Одељења за вантелесну оплодњу на Клиници „Народни фронт".

Од друге половине јануара до данас у „Фронту" је урађено више од 30 ВТО поступака, наглашавају да је и успешност велика – на светском нивоу, јер се користе и најсавременији лекови а услови у лабораторији и на одељењу за ВТО су такође најсавременији.

Саговорници РТС-а наглашавају да Србија има и један од најлибералнијих закона о биомедицински потпомогнутој оплодњи, и да својим грађанима обезбеђује највећи степен репродуктивног права.

„Старосна граница је 45 преко Фонда, с тим што је наш Закон каже либералан, нема законске за процедуру, за донацију да, да се едукујемо на време, не можемо да преваримо медицину", каже Сандра Јовановић.

Циљ кампање, која ће бити организована и у средњим школама, али и међу популацијом старијом 30 и више година, јесте да стопа фертилитета буде већа, и да у Србије има више дечјих осмеха.

Први пут је представљана крсна слава као јединствено духовно и породично наслеђе српског народа.

Централни сегмент бала била је хуманитарна акција – обнова породичног дома породице Димић из Могиле, на Косову и Метохији.

Светосавски бал у Бечу представља симбол континуитета, идентитета и заједништва српског народа у срцу Европе – ноћ у којој Беч постаје српска бајка.

Истраживачи су џиновску медузу открили случајно, током експедиције на путу од Буенос Ајреса до Огњене земље. Откривено је и неколико коралних гребена и 28 нових врста, укључујући црве, пужеве и морске анемоне.

„Током овог путовања прикупљен је велики број физичких и биолошких узорака који ће помоћи да разумемо динамику вода. Узорци су јединствени и пружају нам прилику да разумемо колико су екстремни екосистеми необични и колико могу да буду рањиви“, истакла је Мелиса Фернандез Северини, из Аргентински институт за океанографију. 

„Оно што можемо рећи, на основу свих тих нових анализа, јесте да се толико разликује од било које савремене врсте које познајемо“, каже др Корентин Лорон, палеонтолог са Универзитета у Единбургу и ко-водећи аутор истраживања, које је објављено у часопису Science Advances прошлог месеца.

Први пут идентификовани пре 160 година, фосили – познати као прототаксити (Prototaxites) – мере до око девет метара висине и дуго су пркосили научној класификацији.

У 19. веку, научници су у почетку мислили да је прототаксит труло дебло четинара. Међутим, накнадна студија је открила да је састављен од испреплетених цеви, а не од ћелија налик блоковима које чине биљно ткиво.

Други научници су тврдили да је то маса слична лишају, симбиотска веза између гљива и алги. Последњих година, неки истраживачи су сматрали да организам више подсећа на гљиве, делом зато што изгледа да не производи енергију путем фотосинтезе.

Ново истраживање пажњу је усмерило на три фосила прототаксита откривена у стенска формацији фосилизованих мочварних наслага у близини села Рини, праисторијском копненом екосистему у близини Абердина, Шкотска.

Рожњак Ринија је дом најбоље очуваних примерака најранијих биљака, гљивица и фауне које су колонизовале копно пре 400 милиона година, током периода познатог као рани девон. На том месту се некада налазио древни топли извор попут Јелоустона.

Изузетна очуваност фосила уграђених у стену код рожњака Рини омогућава научницима, уз одговарајуће алате, да открију хемијске потписе давно несталих молекула, познатих као производи фосилизације.

„И даље смо у могућности да добијемо елементе који нас обавештавају о оригиналном саставу тих фосила, што значи да нису прекувани, нису превише трансформисани геолошким процесима“, објаснио је Лорон.

Неодговорена питања

Нова анализа Лорона и његових колега указује да су биомаркери у фосилима прототаксита хемијски различити од оних фосилизованих гљива пронађених на локалитету и сачуваних у сличним условима. Фосили гљива сачувани у рожњаку садржали су једињења настала разградњом хитина и глукана, кључних структурних молекула у гљивама. Међутим, прототаксити нису имали ове биомаркере.

„Да су гљиве, очекивали бисмо да прате исти тренд с обзиром на то да су једне поред других у истим условима“, напомиње Лорон.

Друге структурне карактеристике – попут сложеног обрасца гранања унутар тамних сферних мрља у фосилу које су могле да обављају пренос гаса, хранљивих материја, воде или су служиле некој другој функцији размене – разликовале су се од свих познатих гљива, било живих или изумрлих, истакли су истраживачи у студији.

На основу ових резултата, прерано је сврстати прототаксите у одређену категорију, сматрају истраживачи.

Различите врсте прототаксита могле су се разликовати по величини, али највећи би  заиста доминирао пејзажом у време када су биљке биле високе мање од једног метра, наводи др Кевин Бојс, професор науке о Земљи и планетарних наука на Универзитету Станфорд.

Његов рад на фосилима прототаксита показао је да древни организми нису користили фотосинтезу за производњу енергије из светлости попут биљака, већ су вероватно трошили изворе угљеника у окружењу – баш као што неке живе гљиве живе од распадајуће органске материје.

„Људи су га у прошлости упоређивали са одређеним гљивама или алгама и трудили су се најбоље што су могли са информацијама које су имали у то време, али сада имамо много бољи увид у целокупно дрво живота и прототаксит је престар да би та поређења била валидна“, истиче проф. Бојс, који није био укључен у студију.

„Можете га упоредити са гљивама, али оне једноставно нису толико старе“, додаје професор. „То не значи да је птототаксит гљива (или било шта друго), већ само да би се његов облик развио независно од њих и других сложених вишећелијских примера међу гљивама које сада имамо.“

Марк-Андре Селос, професор у Природњачком музеју у Паризу, наводи да су аутори нове студије спровели „дивне анализе“, али је напоменуо да је истраживање испитало само једну од 25 познатих врста Prototaxites. Селос, који такође није учествовао у раду, сматра да је и даље могуће да је организам функционисао на начин сличан лишајевима.

„Узорковање не обухвата разноликост ових врста. Дакле, за мене то не чини завршену причу.“

Лорон је рекао да још увек постоји много тога што је непознато о прототакситима. На пример, није јасно како су се причврстили за тло или да ли је организам, за који се сматра да је споро растао, био усправан током целог свог животног века.

Његов тим планира даља истраживања на фосилизованим цевастим организмима сличним прототакситима како би се истраживање унапредило.

„Понекад је страшно не знати шта је нешто, али је и научно узбудљиво“, закључује др Корентин Лорон.

У Библиотеци Матице српске био је управник од 1988. до пензионисања 2014, кад је изабран  за  председника Управног одбора ове установе у којој је покренуо и био уредник неколико серија књига, а посебно је значајан вишетомни каталог збирке старих српских књига и легата.

Вуксановићев управнички рад у најстаријој српској библиотеци националног значаја илуструје чињеница да је њен електронски каталог, будући да има милионски број записа, основа Виртуелне библиотеке Србије (систем COBISS), да има велику дигиталну библиотеку и сређен систем заштите културних добара.

Обновио је Годишњак Библиотеке, покренуо едицију „Трагови”, едицију о дародавцима и друга издања. Такође, био је уредник петојезичне „Библиографије књига у Војводини“. Уредио је „Каталог српских књига у Бечу 18. века“ и више од 150 каталога изложби, као и велики број томова каталога Библиотеке.

За рад у библиотекарству добио је републичке награде: „Милорад Панић Суреп” (1996), „Запис“ (2007), „Ђуро Даничић“ (2009) и „Јанко Шафарик” (2014). Октобарску награду Сомбора добио је 1986. године.

Био је члан Управног одбора Матице српске (1988–2008); потпредседник Матице српске од 2004. до 2008. године. Дао је основну концепцију Издавачког центра Матице српске. Од 2008.  био је главни уредник Издавачког центра Матице српске, у оквиру којег је  покренуо Антологијску едицију „Десет векова српске књижевности“, која је награђена Специјалном наградом на Међународном београдском сајму књига 2014. као „најдалекосежнији подухват у српском издаваштву”.

Као главни уредник ове јединствене едиције, са својим сарадницима, значајно је допринео да се јасније назначи корпус српске литературе од Светог Саве и усмене књижевности до савремене српске књижевности. Уређивао је и Едицију „Матица“ где по позиву своје књиге објављују водећи савремени српски књижевници. Био је уредник  „Његошевог зборника Матице српске“.

За дописног  члана Српске академије наука и уметности изабран је  2009, а за редовног члана 2015. године. Управник Библиотеке САНУ постао је 2011. године. Био је уредник Трибине Библиотеке САНУ, у оквиру које је покренуо истоимени годишњак са текстовима изговореним на приказивању књига и научних зборника. Био је уредник едиција САНУ: „Приступне беседе српских академика (1886–1947)“ (3 књиге – 2019, 2020, 2021), „Академске беседе“ (од 2016), „Приступна предавања дописних чланова“ (од 2019) и „Библиографије чланова САНУ“ (од 2019).

У оквиру Академије био је председник Академијског одбора за историјат и објављивање академских беседа (од 2019), Академијског одбора за културу и уметност (2018–2020) и Одбора за проучавање историје књижевности (2014–2019), као и члан  Одбора за Етимолошки речник српског језика и Академијског одбора за српско питање.

Био је члан Извршног одбора Огранка САНУ у Новом Саду (од 2011) и председник Управног одбора Института за српски језик САНУ. Такође, био је члан Уређивачког одбора „Српске енциклопедије“ коју издају САНУ, Матица српска и Завод за уџбенике.

Од 2003. био је члан Уређивачког одбора „Српског биографског речника“. Написао је више од 150 лексиконских прилога и редиговао  текстове из своје уредничке надлежности.

Приредио је књиге „Лаза Костић у Сомбору“ (1980), „Раванград“ Вељка Петровића (1984), књигу разговора „Ликови Милана Коњовића“ (1991), „Летопис“ Стевана Раичковића (2007), антологијско научно издање „Петар II Петровић Његош“ (2010), „Српски рјечник или азбучни роман: књижевни делови првог и другог издања (1818, 1852)“ Вука Стефановића Караџића (2012), антологију „Милован Ђилас“ (2013), антологију „Његош, два века“ (2013),  „Дигитализовани Његош, прва издања Његошевих дела“ (уникатно издање у 11 књига на 1508 страна), антологију „Миодраг Булатовић“ (2016) и друга издања.

Дужност председника Управног одбора Андрићеве задужбине обављао је од 2016. до 2025. године. Био је покретач и председник Уређивачког одбора „Критичког издања дела Иве Андрића“ (од 2016), главни уредник „Библиографије Иве Андрића“ (2011–2021) и часописа „Свеске Задужбине Иве Андрића“ (2019–2025).

Такође, био је члан Управног одбора Задужбине Милоша Црњанског (2007–2012), потпредседник Вукове задужбине и члан Националног савета за културу (од 2011, председник 2014 – 2015).

Његов плодоносан књижевни рад изнедрио је ретко богат опус у српској књижевности, у којем се издвајају наслови: „Клетва Пека Перкова“ (1977), „Семољ гора“ (2000), „Семољ земља“, (2005), „Семољ људи“ (2008), „Отвсјуду“ (2008) и  др.

„У свом књижевном делу он је настављач Вуковске традиције јер су Вук Стефановић Караџић и Миро Вуксановић пореклом из истог поднебља. И могло би се онда рећи да он наставља Вуковску линију наше књижевности у којој је очување језика, језичког наслеђа, његових најдубљих архаичних слојева нешто што у великој мери одређује и његову књижевну фикцију – значи приповедање о прошлости које има притом једну врсту енциклопедичности, значи једне врсте систематизације усменога наслеђа, што је прилична реткост, признаћемо у данашњој књижевности”, изјавио је професор Михајло Пантић.

За књижевни рад, Вуксановић је добио многа признања и награде, међу којима су: Награда „Политике” за причу (1975), Награда „Мирослављево јеванђеље” за најбољу прозну књигу у Југославији за период 1997-2000, Награда за уметност Вукове задужбине (2000), Просветина награда за прозу (2000), „Борбина” награда за књигу године (2001), Награда за књигу године Друштва књижевника Војводине (2002), Награда „Лаза Костић” за приповедну прозу (2005), НИН-ова награда  за најбољи роман (2005), Награда „Меша Селимовић” за најбољу књигу на српском језику (2005), „Статуета Бранка Радичевића” Бранковог кола (2010), Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2012), Награда „Стојан Новаковић” (2012)  „Вељкова Голубица” за свеукупно приповедачко стваралаштво (2015). За „нарочите резултате остварене у стваралачком раду на ширењу културе, образовања и науке у Републици Србији“  добио је  Вукову награду (2004).

Његов одлазак велики је губитак за Српску академију наука и уметности и српску књижевност и културу.

Датум и место свечаног уручења Награде „Добричин прстен“ Гордани Ђурђевић Димић биће накнадно одређени.