Истраживање које је спровео професор Маоли Дуан, виши консултант на Универзитету Каролинска у Шведској, са својим тимом, посебно се фокусирало на малишане и младе одрасле рођене са глувоћом повезаном са OTOF-ом. Ово стање је узроковано мутацијама у OTOF гену који производи протеин отоферлин – протеин кључан за слух.

Протеин преноси слушне сигнале из унутрашњег уха у мозак. Када је овај ген мутиран, тај пренос се прекида, што доводи до дубоког губитка слуха од рођења.

„За разлику од других врста генетске глувоће, људи са OTOF мутацијама имају здраве структуре слуха у свом унутрашњем уху – проблем је једноставно у томе што један кључни ген не функционише исправно. Због тога је ова врста поремећаја добар кандидат за генску терапију: ако можете да поправите неисправан ген, постојеће здраве структуре би требало да буду у стању да обнове слух", наводе истраживачи.

„У нашој студији, користили смо модификовани вирус као систем за испоруку како бисмо пренели радну копију OTOF гена директно у слушне ћелије унутрашњег уха. Вирус делује као молекуларни курир, достављајући генетску исправку тачно тамо где је потребна. Модификовани вируси то раде тако што се прво причврсте за површину ћелија длачица, а затим убеде ћелију да их прогута целе", објашњавају аутори студије.

„Када уђу у ћелију, модификовани вируси се даље преносе транспортним системом ћелије све до њеног контролног центра (једра). Тамо коначно ослобађају генетске инструкције за отоферлин слушним неуронима", додаје се у раду.

„Наш тим је претходно спровео студије на приматима и малој деци (петогодишњацима и осмогодишњацима) које су потврдиле да је вирусна терапија безбедна. Такође смо били у могућности да илуструјемо потенцијал терапије да обнови слух – понекад до скоро нормалних нивоа", тврде научници са Каролинска универзитета.

Ипак, наводе да су кључна питања остала без потпуног одговора о томе да ли терапија може да делује код старијих пацијената – и која је старост оптимална за пацијенте да приме третман.

„Да бисмо одговорили на ова питања, проширили смо наше клиничко испитивање на пет болница, укључивши десет учесника узраста од једне до 24 године. Свима је дијагностикована глувоћа повезана са ОТОФ-ом. Вирусна терапија је убризгана у унутрашње ухо сваког учесника.Пажљиво смо пратили безбедност током 12 месеци студије путем прегледа уха и анализа крви. Побољшања слуха мерена су коришћењем објективних тестова одговора можданог стабла и бихејвиоралних процена слуха", објаснили су шведски научници ток студије.

Слушалице, дугме, рачунар и тонови различите висине

Из тестова одговора можданог стабла, пацијенти су чули брзе кликтајуће звуке или кратке звучне сигнале различитих висина, док су сензори мерили аутоматски електрични одговор мозга.

У другом тесту, пацијенти су чули константне, стабилне тонове различитих висина, док је рачунар анализирао мождане таласе како би се видело да ли аутоматски прате ритам ових звукова.

За бихејвиоралну процену слуха, пацијенти су носили слушалице и слушали слабе звучне сигнале различитих висина. Притиснули су дугме или подигли руку сваки пут када би чули звучни сигнал – без обзира колико је слаб.

Како наводе аутори студије, побољшања слуха била су брза и значајна – посебно код млађих учесника. У првом месецу лечења, просечно укупно побољшање слуха достигло је 62% на објективним тестовима одговора можданог стабла и 78% на бихејвиоралним проценама слуха.

Два учесника су постигла скоро нормалну перцепцију говора. Родитељ једног седмогодишњег учесника рекао је да је његово дете могло да чује звукове само три дана након лечења.

Током 12-месечног периода студије, десет пацијената је искусило веома благе до умерене нежељене ефекте. Најчешћи нежељени ефекат био је смањење броја белих крвних зрнаца. Кључно је да нису примећени озбиљни нежељени догађаји. Ово је потврдило повољан безбедносни профил ове генске терапије засноване на вирусима, истичу истраживачи.

Сама студија је прва те врсте и прва практична примена ове нове методе, која је постигла наведене, односно успешне резултате и код адолесцената и код одраслих пацијената са глувоћом повезаном са ОТОФ-ом.

Налази такође откривају важне увиде у што боље могућности за лечење, при чему деца узраста између пет и осам година показују најизраженију корист од ове нове терапије.

Студија отвара пут ка усавршавању метода лечења глувоће

Када је реч о одраслим особама млађе доби, иако би очуван интегритет и функција унутрашњег уха у раном узрасту теоретски требало да предвиде бољи одговор на генску терапију, налази указују на то да способност мозга да обради новообновљене звукове ипак може да варира у различитим узрастима. Разлози за то још увек нису схваћени.

Ово испитивање научници сматрају прекретницом и наводе да се премошћавањем јаза између студија на животињама и људима и пацијената различитог узраста, улази у нову еру у лечењу генетске глувоће, уз наравно још отворених питања.

„Док год трају ефекти ове терапије, како генска терапија наставља да напредује, могућност лечења – не само управљања – генетским губитком слуха постаје стварност. Глувоћа повезана са ОТОФ-ом је само почетак.

Ми, заједно са другим истраживачким тимовима, радимо на развоју терапија које циљају друге, чешће гене који су повезани са губитком слуха", истиче тим истраживача уз напомену да су „оптимистични по питању тога да ће у будућности генска терапија бити доступна за многе различите врсте генетске глувоће".

„Чињеница да видимо извесну замућеност указује да се углавном састоји од леда, а не од стене“, рекао је за АФП астроном Џонатан Макдауел из Харвард-Смитсонијан центра за астрофизику.

Првобитно познат под ознаком A11pl3Z пре него што је потврђено његово међузвездано порекло, објекат не представља никакву претњу за Земљу, навео је Ричард Мојсл, шеф секције за планетарну одбрану Европске свемирске агенције.

„Провући ће се дубоко кроз Сунчев систем, пролазећи близу орбите Марса, али неће ударити у нашу суседну планету“, рекао је Мојсл.

Узбуђени астрономи још увек прецизирају прорачуне, али чини се да се објекат креће брзином већом од 60 километара у секунди.

То би значило да није гравитационо везан за Сунце, за разлику од комета и астероида који потичу из нашег Сунчевог система.

Његова путања такође „значи да не орбитира око наше звезде, већ долази из међузвезданог простора и тамо се поново враћа“, додао је Мојсл.

Насин пројекат АТЛАС на Хавајима први је уочио објекат у уторак, објавио је амерички астроном Дејвид Ренкин на друштвеној мрежи Блускај.

Професионални и аматерски астрономи широм света затим су прегледали претходне податке телескопа и пратили путању објекта уназад – најмање до 14. јуна.

Процењује се да је објекат тренутно широк између 10 и 20 километара, наводи Мојсл, што би га учинило највећим до сада откривеним међузвезданим уљезом. Међутим, објекат може бити и мањи ако је направљен углавном од леда, који више одбија светлост.

„Биће све сјајнији и ближи Сунцу све до краја октобра, а потом ће и даље бити видљив (телескопом) све до наредне године“, рекао је Мојсл.

Трећи посетилац

Ово је тек трећи пут да је човечанство открило објекат који улази у Сунчев систем из међузвезданог простора.

Први је био Оумуамуа, откривен 2017. године. Био је толико необичан да су неки научници сумњали да је у питању ванземаљски брод – иако су каснија истраживања то оповргла.

Други међузвездани посетилац, 2И/Борисов, уочен је 2019. године.

Марк Норис, астроном са Универзитета Централни Ланкашир у Великој Британији, рекао је за АФП да нови објекат „изгледа да се креће знатно брже него претходна два екстрасоларна објекта која смо до сада открили“.

Истовремено, у Службеном гласнику је донето Решење о именовању вршиоца дужности управника Народног позоришта, којим је на чело националног театра постављен Драгољуб Бајић.

Оперски уметник и педагог, Бајић је у мају постављен за директора Опере Народног позоришта, док је Гонцићу мандат управника Народног позоришта требало да истекне 2026. године.

Људско тело регулише топлоту на неколико различитих начина: испаравањем (другим речима, знојењем); зрачењем, или ослобађањем топлоте у околни ваздух; конвекцијом, која се јавља када сте обавијени хладнијим ваздухом (због чега је климатизација тако ефикасна); и проводљивошћу, или преношењем телесне топлоте на хладну воду или лед.

Неки људи теже подносе топлоти од других, обично у зависности од њиховог окружења, физиологије и претходног излагања топлоти. Они који су аеробно спремнији и који се редовно излажу повишеној телесној температури кроз вежбање, вероватно ће се боље аклиматизовати на топлије окружење или повишену телесну температуру.

Ипак, после неколико дана излагања топлом времену, већина људи почиње да се прилагођава, мада то не важи за све.

Осим основних савета како да се заштитимо од екстремних температура, треба имати у виду и неколико ефикасних мера да се брзо расхладимо уколико се осећамо лоше.

Најефикаснији начини за брзо хлађење

Неке методе хлађења делују боље од других. Ево шта стручњаци предлажу када вам је вруће и не можете да се ослоните на клима уређај:

Попрскајте се водом. У Лабораторији за екстремна окружења, која истражује најбоље начине за побољшање удобности, перформанси и преживљавања у тешким условима, истраживачи су открили да је прскање хладном водом из славине, а затим хладење лепезом (рукама или папиром, или стајањем испред вентилатора) посебно ефикасан начин за подстицање хлађења.

Вода симулира знојење, а затим испаравање и конвективно хлађење коже. Ова стратегија може успешно функционише и за оне који немају приступ клима уређају.

Иако вода добро функционише, треба избегавати расхладни спрејеви на бази ментола, који су упаковани попут креме за сунчање у спреју и дизајнирани су да кожи пруже осећај хлађења. Ови спрејеви могу учинити да ваша кожа буде хладнија, али не доводе до дубоког хлађења тела, што би мого да вас доведе у опасан положај ако имате осећај да сте се охладили, а заправо нисте.

Потопите руке и стопала. Екстремитети су невероватни радијатори топлоте, посебно када имамо повишену унутрашњу телесну температуру. Чак ће и разумно хладна вода послужити, не мора бити ледено хладна.

Поквасите одећу водом. Није увек практично, али ако вам је вруће, смислите начин да навлажите одећу. Један од начина да то постигнете: испрскајте се прскалицом, као што су некада жене фајтале веш за пеглање.

Држите залиху ледених облога у замрзивачу. Ледене облоге одлично помажу. Можете притиснути једну на образе, руке или стопала. Али постоје и мане које треба узети у обзир, а то је да увек имате довољно припремљених јер ће се брзо отопити.

Ледене облоге не треба стављати директно на кожу. Држите танак слој тканине, попут кошуље или крпе, између њих како бисте избегли оштећење коже.

Последњих година су се појавили и прслуци обично направљени од тканина које хладе са умецима за кутије леда. Ако вам нису превише непријатно тешки, могу бити корисни.

Ако неко показује знаке топлотног удара, потопите га до половине тела у хладну воду. Ово се сматра златним стандардом за брзо хлађење особе која има топлотни удар. Спустите особу у воду (можда каду, дечији базен или било шта доступно) до пазуха на око 10 минута. Што хладније, то боље – чак и ако неко почне да дрхти, хладна вода ће изазвати температурни градијент и омогућити му да брже ослободи топлоту.

Освежите ваздух у затвореном простору. Чак и током врелог дана, постојаће релативно хладни временски периоди – обично од око 3 до 7 ујутру. Циљ је да унесете што више тог хладног ваздуха у свој дом тако што ћете држати прозоре и ролетне отворене. Затим, чим сунце изађе, затворите кућу.

Уколико у стану немате клима уређај, препоручује се хладан туш пре спавања, пребацивање хладне крпе преко главе и, ако је могуће, немојте бити сами у кући, већ позовите пријатеља или члана породице да буде са вама када је непријатно вруће.

Вентилатори могу бити корисни, али у интересу уштеде струје, увек их искључите када напуштате собу, јер вентилатор хлади само нас, али не расхлађује простор.

Некада посвађана браћа Галагер показала су да је дугогодишњи сукоб иза њих, када су руку под руку изашли на сцену да отпочну концерт.

Током наступа, одушевили су публику низом својих највећих хитова, укључујући Some Might Say, Morning Glory, и, наравно, Wonderwall.

Десетине хиљада обожавалаца угурало се на крцатом стадиону, а вече је било испуњено емоцијама од првог до последњег секунда наступа.

Концерт је био толико популаран да су чак и људи који нису успели да набаве карте преплавили простор испред стадиона у главном граду Велса, у покушају да чују повратнични наступ свог омиљеног бенда.

Епско отварање турнеје заиста је изгледало као нешто вредно чекања од 16 година, пошто су се фанови оглашавали на друштвеним мрежама хвалећи „Оејзис“.

Концерт је почео тако што су Лијам и Ноел изашли загрљени, у дирљивом показивању јединства, а затим поносно гледали публику која их је дочекала громогласним аплаузом.

Врхунац вечери свакако је био када је публика чула прве тактове хита Wonderwall, а како се ближио крај концерта браћа Галагер била су све емотивнија у размени са публиком.

„Хвала вам што сте нас трпели све ове године. Тешки смо, знамо то“, рекао је Ноел опраштајући се на крају концерта.

Алиса Милано, која је тумачила Фиби Халивел, делила је вероватно највише сцена са Макманом, јер је са његовим ликом била у забрањеној романси између вештице и демона.

„Џулијан Макман је био магија. Џулијан није био само мој ТВ муж. Био је драг пријатељ. Она врста која се јави да провери како си. Она која памти. Она која дели. Она која ти каже истину, чак и када је непријатна — али увек с љубављу“, написала је глумица.

Холи Мари Комбс, која је глумила Пајпер Халивел, написала је на Инстаграму да ће јој Макманов „ентузијазам за живот и његов лудачки смисао за хумор веома недостајати“.

Роуз Макгауан, која је тумачила Пејџ Метјуз, такође је на Инстаграму одала почаст преминулом глумцу, назвавши га „бриљантном силом са дивљим талентом и хумором“.

Подршку породици су изразили и други чланови екипе, укључујући Брајана Крауса, који је тумачио Лија Вајата, честог противтега Макмановом лику Кола Тарнера.

„Џулијан је био један од најсмешнијих, врашки згодних и најљубазнијих људи“, истакао је Краус.

Стручњаци за материјале користили су вештачку интелигенцију да би формулисали нове премазе који могу одржавати зграде између пет и 20 степени хладнијим након излагања подневном сунцу. Такође, такве фарбе би се могле применити на аутомобиле, возове, електричну опрему и друге предмете којима ће бити потребно све више хлађења са порастом температура услед глобалног загревања.

Користећи машинско учење, истраживачи на универзитетима у САД, Кини, Сингапуру и Шведској дизајнирали су нове формуле боја које најбоље рефлектују сунчеве зраке и емитују топлоту, наводи се у рецензираној студији објављеној у научном часопису Природа (Nature).

То је најновији пример коришћења вештачке интелигенције за прескакање традиционалних приступа у научним достигнућима за које су потребни експериментални покушаји.

Прошле године, британска компанија "MatNex" користила је вештачку интелигенцију за стварање нове врсте отпорног магнета који се користи у моторима електричних возила како би се избегла употреба ретких земних метала, чије рударење доводи до огромне емисије угљеника.

Мајкрософт је објавио алате вештачке интелигенције како би помогао истраживачима да брзо дизајнирају нове неорганске материјале – често кристалне структуре које се користе у соларним панелима и медицинским имплантима. Такође, постоји нада да ће неки нови материјали боље хватати угљеник из атмосфере,као и да батерије могу да буду ефикасније.

Истраживање боја спровели су научници са Универзитета Тексаса у Остину, Универзитета Ђао Тонг у Шангају, Националног универзитета у Сингапуру и Универзитета Умео у Шведској. Утврђено је да наношење једне од неколико нових боја које је креирала вештачка интелигенција на кров четвороспратне стамбене зграде може уштедети енергије и до 15.800 киловат-сати годишње у климатским условима какве имају Рио де Жанеиро или Бангкок.

Ако би се боја нанела на 1.000 зграда, то би могло уштедети довољно електричне енергије за напајање више од 10.000 клима уређаја током једне године.

„Начин на који посматрамо и користимо машинско учење представља значајан искорак у дизајну термалних мета-емитера. Аутоматизацијом процеса и проширивањем могућности дизајнирања, можемо да креирамо материјале са супериорним перформансама које су раније биле незамисливе“, рекао је Јуебинг Женг, професор на Универзитету у Тексасу и један од вођа тима који је спровео студију.

Према његовим речима, процењених месец дана људског рада на дизајнирању новог материјала, током истраживања обављено је за само неколико дана уз употребу вештачке интелигенције, а резултат су нови материјали који можда никада не би били откривени методом покушаја и погрешака.

„Сада пратимо резултате које смо добили од система који користе машинско учење, као и њихова упутства за структуру и какве материјале треба да користимо. Можемо то да урадимо како треба без проласка кроз многе, многе циклусе тестирања дизајна и израде“, објашњава професор.

Др Алекс Ганозе, професор хемије на Империјалном колеџу у Лондону, који такође користи машинско учење за дизајнирање нових материјала, истиче да се ствари веома брзо развијају у тој области: „У последњих годину дана или нешто више, било је толико стартапова који су покушавали да користе генеративну вештачку интелигенцију за материјале“.

Процес дизајнирања новог материјала, како каже др Ганозе, може захтевати израчунавање милионе потенцијалних комбинација.

Вештачка интелигенција омогућава научницима који се баве материјалима да превазиђу претходна ограничења уз снагу рачунара. То такође значи да се традиционални процес стварања нових материјала, а затим и тестирања његових својстава може обрнути, при чему научници могу унапред да кажу вештачкој интелигенцији која својства желе.

Хотел је један од најексклузивнијих у Италији, а познат је по томе што је у њему снимана четврта сезона ХБО серије "Бели лотус", што додаје гламур локацији која је сама по себи магична.

Самостан је 1896. године проширен и постао је хотел у либерти стилу. У њему су одседале познате личности попут Оскара Вајлда, Елизабет Тејлор, Одри Хепберн, Софије Лорен, а био је и седиште Г-7 2017.године. Од  2021. године хотел је у власништву ланца луксузних хотела "Четири годишња доба". На пројекту реконструкције хотела радила је архитекта Валентина Пизани.

Најсликаније место у хотелу и оно највиђеније у самој серији "Бели лотус" је базен који је и ове године "осликао" тандем Долче и Габана,бренд који је Лорен Санчез изабрала и за једну од својих хаљина на венчању. Они су само за њу у овом хотелу направили поп ап бутик у коме лејди Безос може да нађе екслузивну селекцију одеће и аксесоара овог познатох италијанског бренда.

Безосови су одабрали Royal Suite за свој медени месец, који се налази на највишем нивоу хотела, са великом терасом и хидромасажом из које се пружа предиван поглед. Royal Suite  кошта 18 хиљада евра за ноћ, има 140 квадратних метара, купатило у мермеру, собу и купатило за госте.

Богати и славни бирају Италију – тренд који се наставља

Италија има дугачку традицију у привлачењу богатих и славних из целог света. Један од омиљених региона је Тоскана где је још 1990. године Стинг купио кућу, где живи са супругом Труди Стајлер у Миљарину, провинцији Пизе.Такође има и кућу у месту између Ареца и Фиренце.

Глумац Џорџ Клуни и Амал Аламудин су се такође венчали у Венецији, медени месец су провели у Тоскани и на Језеру Комо, где поседују Вилу "Олеандру". Италију су одабрали и Џесика Бил и Џустин Тимберлејк, венчали су се у Пуљи  2012. године, а медени месец су провели на Амалфи обали и Тоскани.

Ким Кардашан и Кање Вест 2006. године венчали  су се у Фиренци, али су након посете Риму изабрали Амалфи обалу за медени месец. Том Круз и Кејти Холмс су се венчали у замку у Браћиану, а медени месец провели су по целој Италији. Викторија и Дејвид Бекам су медени месец провели између Венеције и Тоскане.

Глумица Емили Блант се удала за Џона Красинског на језеру Комо у вили Клунијевих, а Џон Леџенд и Криси Тајген су такође изабрали Комо језеро за венчање, а Портофино за медени месец. Један од последњих парова, поред Безоса и Санчезове, који су одабрали Италију су Џуд Лов и Филипа Коан, који су се венчали у априлу ове године, а медени месец су провели на Сардинији.

„Долазе нам пацијенти под различитим тегобама, углавном под сумњом на акутни мождани удар. Жале се пре свега на слабост, руке, ноге, поремећај говора, вида, на нагле вртоглавице, на главобољу, малаксалост“, рекла је др Станарчевић.

Додаје да су мождани удари „нешто тежи код старијих пацијената“, али и код млађих људи који имају такозвани крварећи удар услед прскања крвних судова у мозгу.

Ипак, како наводи, у актуелним временским условима, рањивији су старији пацијенти,, пре свега због придружених болести.

„Млађи пацијенти, с друге стране, често не узимају своју хроничну терапију или не знају да имају хроничне болести, подложни су скоковима и падовима крвног притиска, али и одређеним, специфичним факторима ризика, за значајно ређе форме можданог удара, али их морамо поменути због учесталије физичке активности, боравка на отвореном, бављења екстремним воденим спортовима.

Они су подложни и трауматизму, између осталог и великих крвних судова врата, уздужног цепања крвног суда, што је у млађој популацији значајан удео узрока можданог удара“, објаснила је др Станарчевић.

Нема заштићене старосне групе која је заштићена, упозорава саговорница Дневника, и апелује на све да се чувају. Старост пацијената је у распону од 37, 38 година па до више од 90.

Проблем код старијих пацијената односи се на самостални кориговање терапије или њен прекид, као и њихов осећај потребе за водом, који је нешто мањи са годинама, што уме да узрокује промене у крвном притиску.

„Онда се они доводе у повећан ризик од развоја бројних тромбоемболијских догађаја, или крварећих догађаја, па самим тим и можданог удара“, додаје.

Докторка Станарчевић је истакла и који су то симптоми које не смемо да игноришемо.

„Нагло настала слабост руке, ноге, нагло настао поремећај говора, вида, нагло настала вртоглавица, јака главобоља, то су све симптоми када се мора позвати хитна медицинска помоћ јер је сваки минут у борби са можданим ударом драгоцен“, рекла је др Станарчевић, уз савете за све; за почетак, да боравимо у расхлађеним просторијама и да избегавамо излазак у најтоплијим деловима дана.

Такође, како је рекла, не треба заборављати редовну терапију. Нагласила је и да је важно пити воду, незаслађене чајеве и супе, и да, ако је баш неопходно да се изађе напоље по највећој врућини, треба пробати да се избегне већи физички напор.

Цветковић је на филму и телевизији играо у више од стотину остварења сарађујући с најзначајнијим ауторима бивше Југославије и региона, међу којима су Душан Макавејев, Живојин Павловић, Горан Паскаљевић, Горан Марковић и Енки Билал.

Током вишедеценијске каријере, Цветковић је остварио улоге у филмовима као што су Горила се купа у подне, На путу за Kатангу, Задах тела, Дезертер, Срећна Нова '49, Време чуда, Танго Аргентино, Ни на небу ни на земљи, Хајдук и други.

Kако је најављено, 32. Фестивал европског филма Палић биће одржан од 19. до 25. јула, уз подршку Министарства културе Србије, Покрајинског секретаријата за културу, Града Суботице и Европске уније кроз програм Kреативна Европа МЕДИА.

Остаће упамћен као иницијатор, оснивач и вишегодишњи шеф Kатере за снимање и дизајн звука при ФДУ Београд, као и ментор наставног програма Школе звука за асистенте сниматеља звука при ФДУ.

Био је и  професор на Академији уметности у Новом Саду, на Групи за аудио-визуелне медије, професор на Вишој електротехничкој школи у Београду, иницијатор оснивања ТВ ТАKТОНС-а у Новом Саду и његов први председник (од 1988 до 1992. године).

Од 1962. године радио је у Телевизији Београд на пословима сниматеља и дизајнера звука.

Пошто је 1985. године дипломирао на ФДУ, Група за филлмску и ТВ монтажу са највишом оценом, примљен је на истом факултету за вишег стручног сарадника за предмет Снимање и обрада звука, да би, 1997. године, постао редовни професор.

Двоструки је добитник Златне медаље Београда за дизајн звука на Фестивалу документарног и краткометражног филма (1994. и 1995. године), а 2001 године, у знак признања за изузетне заслуге и допринос развоју Универзитета уметности и Факултета драмских уметности додељена му је Велика плакета са повељом Универзитета уметности у Београду.

Kао оснивач и шеф Kатедре за снимање и дизајн звука на Факултету драмских уметности у Београду, оставио је неизбрисив траг. Био је први наставник на ФДУ за Снимање и обраду звука, доносећи јединствену комбинацију практичног искуства са РТВ Београд и стручност педагога.

Године 1997, остварује једну од својих визија, када је уз подршку проф. др Љиљане Мркић-Поповић, отворена прва универзитетска школа за звук у Југоисточној Европи.

Осим професионалног и педагошког рада Рихард Мерц је дао значајан допринос и као писац, уредник и приређивач већег броја дела посвећених теорији звука.

„Сви путописи имају исту црту, а то је да је путовање битније од самог циља. И оно што ми покушавамо овде је да одржимо тај дух путовања и да неке личне увиде, фантастичне приче које смо током свих ових година добили од људи који су прошли и проживели, из неких других времена којих више нема који се сећају градова којих више нема, железничких пруга којих више нема, једног духа потпуно другачијег, да сва та сећања сачувамо и да она остану доступна и некоме после нас“, истакла је Мира Сатарић, рецензент Зборника.

Неки су у позном добу одлучили да се врате коренима, отуд и поднаслов Зборника – Потрага, обнављање, откривање. Многи су путовали трагом породичне нити, међу њима и Јованка Димитријевић која је водила унуке у родни Банат.

„Испунила ми се жеља да водим своје унуке да виде где им је бака рођена. То је доживљај за себе јер они виде чак и оно што ја нисам ни приметила, јер то је ново за њих, а осим тога били су на планини а никада у равници“, објашњава Јованка Димитријевић, ауторка награђеног путописа.

Витомир Ћурчин, такође аутор награђеног путописа, каже да је у Беч ишао да би открио где је његов деда пре више од 100 година ишао да усавршава берберски занат: „Има и пријатеља и пријатељица које се муче доста већ, притисле их године, тешко могу да путују, а ево мене још некако служе и ноге и глава, а докле ће, не зна се“.

Циљ конкурса који је основан у знак сећања на Драгана Куку је промоција активног старења.

„Највећи бенефит од ове акције је што доприноси здравом, активном, продуктивном старењу. Чему то служи? То служи превенцији болести у старости које се јављају, усамљености, депресије, најчешћих појава у старости, то доприноси здравијем животу и да старији људи могу квалитетније и достојанстваније да проводе свој живот“, каже Надежда Сатарић.

И овогодишњи Зборник, као и сви претходни, моћи ће да се прочита у електронској форми на сајту Удружења Амити.

У међувремену је пловила морима и океанима, заустављајући се у лукама широм Јужне и Централне Америке, а почетком јуна је била и у Њујорку. 

Потом се укрцала на фрегату „Блес де Лесо“ ради додатне тронедељне обуке, учествујући и на војним вежбама у близини Канарских острва. Њен брод се сада вратио у копнену луку Хихон, на северу земље, а будућа краљица ће свој живот на мору завршити 13. јула, после чега ће добити чин поморског официра.

У склопу редовне трогодишње војне обуке коју су, као престолонаследници, прошли и њен отац краљ Фелипе и деда Хуан Карлос, Леонор је претходну школску годину провела на академији копнене војске у Сарагоси, а најесен креће и у ваздухопловну академију Сан Хавијер у Мурсији.

Када је заврши, 19-годишња принцеза биће у потпуности спремна да једног дана, када постане краљица, преузме команду над шпанским оружаним снагама.

То је први биолошки доказ о везама између ове две цивилизације и могао би да помогне у објашњењу како се Египат трансформисао из разноврсне колекције пољопривредних заједница у једну од најмоћнијих цивилизација.

Налази дају нову тежину ставу да су писмо и пољопривреда настали кроз размену људи и идеја између ова два древна света.

Водећи истраживач, професор Понтус Скоглунд са Института „Френсис Крик“ у Лондону, рекао је за Би-Би-Си њуз да би могућност екстракције и читања ДНК из древних костију могла да баци ново светло на догађаје и појединце из прошлости, омогућавајући да црно-беле историјске чињенице оживе са више детаља.

„Ако добијемо више информација о ДНК и ставимо их упоредо са оним што знамо из археолошких, културних и писаних извора које имамо из тог времена, биће веома узбудљиво“, наглашава професор.

Наше разумевање прошлости делимично се црпи из писаних записа, који су често сведочанства богатих и моћних, углавном о богатима и моћнима.

Биолошке методе дају историчарима и научницима нови алат за посматрање историје очима обичних људи.

ДНК је узета из кости у унутрашњем уху остатака човека сахрањеног у Нувајрату, селу 265 км јужно од Каира.

Умро је пре 4.500 или 4.800 година, што је био трансформативни тренутак у настанку Египта и Месопотамије. Археолошки докази указују на то да су два региона можда била у контакту пре најмање 10.000 година када су људи у Месопотамији почели да се баве пољопривредом и припитомљавају животиње, што је довело до настанка пољопривредног друштва.

Многи научници верују да је ова друштвена и технолошка револуција могла утицати на сличан развој догађаја у старом Египту – али до сада није било директних доказа о контакту.

Аделин Морез Џејкобс, која је анализирала остатке као део свог доктората на Универзитету Џон Мурс у Ливерпулу, каже да је ово први јасан доказ значајне миграције људи, а самим тим и информација између два центра цивилизације у то време.

„Имате два региона која су развила прве системе писања, тако да археолози верују да су били у контакту и размењивали идеје. Сада имамо доказе да јесу. Надамо се да ће будући узорци ДНК из древног Египта моћи да прошире информације о томе када је тачно ово кретање из Западне Азије почело и колико је било“, истиче Џејкобсова.

Човек је сахрањен у керамичком ковчегу у гробници усеченој у брду. Сахрањен је пре него што је  мумификација постала стандардна пракса, што је можда помогло у очувању његове ДНК.

Истражујући хемикалије у његовим зубима, истраживачки тим је успео да разазна шта је јео и на основу тога утврдио да је вероватно одрастао у Египту.

Али научна детективска прича се ту не завршава

Професор Џоел Ајриш са Универзитета Џон Мурс у Ливерпулу спровео је детаљну анализу скелета како би стекао слику о човеку као појединцу.

„Оно што сам желео јесте да откријем ко је овај човек, да сазнамо што више о њему, колико је година имао, каква је била висина, чиме се бави и да покушам да персонализујем целу ствар, уместо да га третирам као обичан археолошки артефакт“, наводи Ајриш.

Структура костију је указивала на то да је човек имао између 45 и 65 година, иако су докази о артритису указивали на горњу границу скале. Био је висок нешто више од 160 цм, што је чак и тада било мало.

Професор Ајриш је такође успео да утврди да је вероватно био грнчар. Кукаста кост на задњем делу лобање била је увећана, што указује да је много гледао надоле. Његове седалне кости су проширене, што сугерише да је дуже време седео на тврдим површинама. Руке су имале трагове интензивног кретања напред-назад, а на рукама су били трагови где су му мишићи, што указује да је био навикао да диже тешке предмете.

„Ово показује да је радио као луд. Радио је целог живота“, каже професор за Би-Би-Си.

Др Линус Гирдланд Флинк је објаснио да је само захваљујући огромној срећи овај скелет био доступан за проучавање и откривање његових историјских тајни.

„Ископан је 1902. године и дониран Светском музеју у Ливерпулу, где је потом преживео бомбардовања током Другог светског рата која су уништила већину људских остатака у њиховој колекцији. Сада смо у могућности да испричамо део приче о појединцу, откривши да део његовог порекла потиче из Плодног полумесеца, што истиче мешавину између различитих народа у то време“, наглашава др Флинк.

Ново истраживање је објављено у часопису Nature.

Ако немате лимуне при руци, метода функционише и са јаким, киселим бомбонама додала је.

Викторија Риордан, терапеуткиња из Колумбуса у Охају, која такође дели савете о менталном здрављу на друштвеним мрежама, рекла је да, иако није чула за употребу лимуна посебно, чула је за одбијање напада панике другим намирницама, попут чоколаде.

„Наш симпатички нервни систем је мрежа нерава која нам помаже да се активирамо како бисмо могли брзо да реагујемо на стресну ситуацију. То је оно што се покреће када имате реакцију: 'Бори се, бежи, укочи се', и намењен је да вас склони или сакрије од опасности. Било која сензорна интервенција, попут коришћења укуса или мириса биће корисна. Сензорни делови су одлични за то јер наш мозак користи сензорне информације да би утврдио да ли смо уопште у опасности“, изјавила је Риордан.

Али када имате напад панике, нашем телу је тешко да разликује шта је заправо опасно од шта је безбедно. Можда смо, на пример, у потпуно безбедном окружењу, али ваш мозак и тело тумаче вашу околину као нешто претеће.

Ту долази до изражаја сензорни алат, попут конзумирања киселог лимуна. Према Андерсовој, оне привлаче вашу физичку и менталну пажњу како би вратиле ваш ум у садашњи тренутак – слично пажњи.

„Анксиозност као реакција на нешто ужасно и трагично је нормална реакција и заправо бих рекао да је оправдана. У неким аспектима је корисно имати тај налет адреналина јер је то део реакције 'Бори се или бежи', покреће вас, тера вас да предузмете акцију, али оно што нам се не свиђа јесте када ваше тело производи то физиолошко искуство у одсуству онога што нам је извор стреса“, објаснила је.

Поред овог трика, важно је потражити подршку за ментално здравље.

Није све у лимуну и киселим бомбонама

Риордан је нагласила да је важно бринути о свом здрављу како бисте могли да живите свој живот без ограничења. „Не можете – нити би требало – да пролазите кроз живот једући лимуне или киселе бомбоне дан за даном да бисте контролисали нападе панике. Потражите помоћ, лек, терапију, будите у стању да се снађете у томе како ваш страх од напада панике не би погоршао стање“, рекла је Риордан.

Део рада на свом менталном здрављу укључује едукацију о томе како најбоље можете да се бринете о свом менталном здрављу пре него што дође до прекретнице, каже Андерсова.

„Савет је да се дође до разумевања механизма како су ваше мисли, ваша осећања и ваше понашање међусобно повезани“, објаснила је Андерсова и додала:. „Учење о томе не значи само познавање трика за борбу против паничног напада, већ учење о томе како да регулишете свој ум и контролишете себе, односно реакцију тела“.

Ипак, трик са лимуном вам неће помоћи да дођете до узрока проблема, што је неопходан део путовања ка менталном здрављу, истиче Андерсова.

„Када се суочавате са оваквим стварима, важно је доћи до узрока и разумети да избегавање није прави начин за суочавање са анксиозношћу. Многи људи, када доживе напад панике, када доживе анксиозност, имају природну склоност да избегну окидач, што је логично. Али то заправо отежава ситуацију јер доприноси менталној блокади у вашем уму; избегавање само погоршава оно што вас стресира“, каже психолог.

Поред тога, иако овај трик са лимуном може помоћи у смањењу анксиозности у тренутку, Андерсова каже да вероватно неће деловати цео дан, или бити ефикасан нон-стоп, јер како истиче, можда ћете поново осетити анксиозност 10 минута касније

„Неће вам помоћи са вашом анксиозношћу у целини, али начин на који може помоћи у томе јесте да једноставно тренирате свој мозак и тело да се врате у садашњи тренутак, уместо да будете тамо напољу и вртите се у мислима“, објаснила је Андерсова.

Зато је важно потражити додатну подршку од терапеута у комбинацији са коришћењем алата попут трика са лимуном за управљање анксиозношћу, наводе стручњаци.

Др Марија Голубовић, педијатар Дома здравља Савски венац наводи да стомачне инфекције обично прате малаксалост, бол у стомаку, повраћање, течније столице и температура.

Кијање, кашљање и температура изазвани респираторним инфекцијама обично пролазе за два до три дана.

Родитељима др Голубовић саветује посебан опрез током периода топлотних таласа јер су малишани осетљивији на изузетно високе температуре: „Деца другачије реагују на ове температурне разлике, поготово када је реч о деци до годину дана. Много брже се загревају, чак три до пет пута се брже загреју него одрасла особа па је и период опоравка детета је много дужи“.

Топло време и топао ваздух су врло опасни за мало дете јер терморегулациони центар код њих није развијен и због тога њихов организам много бурније реагује.

Одрасла особа ће осећати малаксалост, главобољу, па ће рећи да јој није добро, отићи ће у хлад. Мало дете обично реагује неспецифично, што може родитеље да збуни јер симптоми подсећају на вирусну инфекцију, прехладу, слабији апетит.

Сунчаница и топлотни удар

Сунчаница је, како др Голубовић наводи, бурна реакција тела на излазак на сунце и првенствено излагање главе сунчевим зрацима и зато се увек саветује да деца носе капу, качкет, да се расхлађују и да не буду директно на сунцу.

Симптоми су и у овом случају неспецифични, али се повишена температура ретко јавља.

 „Топлотни удар је опаснији за дете. То је излагање топлоти целог тела и ту може да изгледа као да се дете прехладило јер тело не реагује расхлађивањем, то јест знојењем. Дете може само да буде малаксало и може да буде врло фатално“, упозрила је др Голубовић.

У том случају дете треба брзо уклонити од извора топлоте, поставити у лежећи положај, раскомотити, дати му течност, то јест воду, али гутаљ по гутаљ, умивати дете.

„Дете се тако у том, да кажемо, хоризонталном положају опоравља, може некада да заспи од исцрпљености и сам опоравак може да траје неколико дана“, објашњава педијатар.

Припрема за путовање са децом

Путна апотека је универзална и за велике и за мале, поручује др Голубовић и додаје да се на пут не сме без лека за спуштање температуре.

„Родитељима саветујем и лек за алергију, антихистаминик, пробиотик, обавезно наравно и крема са заштитним фактором за мазање коже уколико се иде на море“.

Др Голубовић подсећа да, и мали и велики, треба да избегавају излазак напоље у периоду највеће врелине између 10 и 17 часова, и да увек уз себе имају течност, првенствено воду.

Претпоставио је да људска фигура може савршено да се уклопи унутар круга и квадрата, али није пружио математички оквир за овај геометријски однос. Да Винчи је решио проблем, али није експлицитно објаснио како.

Више од 500 година, како је постигао ово савршено уклапање у један од најанализиранијих цртежа на свету остала је мистерија. То је цртеж који је генерисао бројне теорије и идеје, попут Златног пресека (1,618...). Али ниједан није одговарао стварним мерама.

Др Рори Мак Свини, дипломирани стоматолог са дипломом из генетике, каже да кључ за откључавање геометријског кода овог цртежа лежи у употреби „једнакостраничног троугла“ између мушкарчевих ногу, који се помиње у рукописним белешкама које прате цртеж.

Истраживач је открио да то није насумичан облик – већ да одражава исти образац који се често јавља у природи.

Анализа открива да овај облик одговара Бонвиловом троуглу – имагинарном једнакостраничном троуглу у зубној анатомији који одређује оптималну функцију људске вилице.

Ово, како каже др Свини, указује да је Леонардо разумео идеалне пропорције људског тела вековима пре модерне науке.

Када се овај троугао примени на конструкцију цртежа, он ствара одређени однос између величине квадрата и круга.

Др Свини је открио да је тај однос 1,64, што је готово идентично једном „посебном бројчаном шаблону“ – 1,6333 – који се понавља у природи као основа за изградњу најјачих и најефикаснијих структура.

Исти број се јавља у геометрији савршено функционалне људске вилице, јединственим пропорцијама људске лобање, атомској структури суперјаких кристала и најгушћем начину паковања сфера.

„Сви смо тражили компликован одговор, али кључ је био у самим Леонардовим речима“, рекао је др Свини, који је дипломирао на Факултету стоматолошких наука на Тринити колеџу у Даблину.

„Све време нам је указивао на тај троугао. Оно што је заиста невероватно јесте да овај један цртеж садржи универзално правило дизајна. Показује да исти 'шаблон' који природа користи за ефикасан дизајн делује и у идеалном људском телу“, додаје Свини.

Ови налази би могли инспирисати нове приступе у стоматолошкој анатомији, дизајну протеза и краниофацијалној хирургији. Такође би могли подстаћи даља истраживања ренесансне уметности ради научних увида који су вековима били скривени.

Популарност имена се смењује. На то могу да утичу актуелна ситуација у земљи и свету, популарне серије, познате личности. Родитељи, у жељи да буду креативни, некад оду корак даље, па тако можете упознати дечаке са именом Змајко, Динарко, девојчице које се зову Мирођија, Чајка, Богородица.

Ипак, упућени кажу, треба опрезно бирати име. На то је указивао и Душко Радовић када је рекао: „Пажљиво бирајте имена за своју децу, можда ће се једног дана по њима звати улица, трг или школа“.

„Негде може да буде извргнуто смеху или неким шалама, пошалицама, али све зависи од окружења“, каже етнолог Весна Марјановић.

Како се мењало окружење, мењало се и интересовање за нека стара имена попут Србислава и Југослава. На Србислава ћете теже наићи, око 900 мушкараца се тренутно тако зове, а од 2000. године само десетак дечака добило је ово име.

Некада популарно име Југослав, тренутно носи око 2.500 људи. Највише их је рођено 1968. године, али се практично не среће од деведесетих. У односу на данас раније су се имена другачије бирала – по великим празницима, славама, бакама, декама.

„Одређивала се, чак кажу и судбина дететова да ли ће остати везан за породицу или не. Када у породици има пуно деце и када желе да престане рађање врло често сусрећемо у прошлости име Станко или Станка, да би стали. Онда неки велики догађаји су одређивали исто име, као Машинка после Другог светског рата, женско име које су давали девојкама да би биле храбре и да би се избориле у животу са недаћама. Оно што је као израз патриотизма Рашка, Србијанка или Југослав, Југослава, то сусрећемо између два светска рата“, објашњава Весна Марјановић.

Данас родитељи, чини се, не размишљају толико о симболици, као што су на пример раније размишљали родитељи Станка и Станке. Нема тих проблема да желе да престане ширење породице јер се углавном опредељују за једно дете.

То показује и статистика на коју редовно упозорава Републички завод за статистику. Последњи пут када је забележен рекордан број рођених беба је био 1950. године када их је било 200.000. Од тада се број новорођенчади из године у годину смањује. Само за првих пет месеци ове године, рођене су чак 1.763 бебе мање него у истом периоду прошле године.

Верује се да је преминуо од срчаног застоја, према речима представника.

Медсен је био плодан глумац, најпознатији по улогама у филмовима Квентина Тарантина Улични пси, Убити Била 2, Подлих осам и Било једном у Холивуду.

„У последње две године, Мајкл Медсен је радио невероватан посао са независним филмом, укључујући предстојеће игране филмове ‘Resurrection Road’, ‘Concessions’ и ‘Cookbook for Southern Housewives' , и заиста се радовао овом следећем поглављу у свом животу. Мајкл се такође припремао да објави нову књигу под називом Tears For My Father: Outlaw Thoughts and Poems, која је тренутно у фази уређивања“, рекли су Медсенови менаџери Сузан Ферис и Рон Смит и публицисткиња Лиз Родригез у заједничком саопштењу. „Мајкл Медсен је био један од најзначајнијих холивудских глумаца, који ће многима недостајати.“

Медсенова филмографија обухвата више од 300 наслова, укључујући Дони Браско, Телма и Луиз, Град греха, Дорс, Врсте и Било једном у Мексику.

Након што је почео са позоришном трупом "Steppenwolf" у Чикагу, Медсен је добио улогу у представи Ратне игре 1983. године. Наставио је да се појављује у значајним филмовима осамдесетих година, укључујући Трка са месецом, Природно и Убиј ме поново.

Рођен је 25. септембра 1957. године у Чикагу, од Илејн, филмске редитељке и ауторке, и Калвина Кристијана Медсена, ватрогасца. Његова браћа и сестре су Шерил Медсен и глумица номинована за Оскара, Вирџинија Медсен.

Ван екрана, Медсен је такође био објављивани песник, са неколико збирки песама, укључујући Горење у рају, Очекивање кише и његову предстојећу књигу Сузе за мог оца: Одметничке мисли и песме.

Мало је оних који нису макар једном наишли на тврдње да је за изградњу навика неопходна преданост и достизање стадијума рутине у тој активности.

Преданост се често доводи у везу са показивањем посвећености активности по вашем избору, као што је религија или обожавање певача или глумаца са којим сте се сусрели као тинејџери.

Овај начин размишљања уврежен је већ дуго, али у последње време постаје све више такав да човека ставља у први план.

„Понекад имам осећај да је дисциплина више вођена обавезом или структуром, а посвећеност настаје из љубави и страсти. Када говорим о томе да радим ствари са посвећеношћу, више се ради о стрпљењу, љубазности и поштовању себе и своје сврхе у животу“, каже уметница и ауторка онлајн садржаја која је позната под псеудонимом Лив Глитербоунс.

Лив је посвећена кувању здравих оброка и њиховом лепом сервирању или праћењу пажљиво осмишљених корака неге током туширања. Она схвата идеју дисциплине као средство за обављање неопходних послова и трансформише их у бригу о себи.

Шта су навике?

Када се говори о дисциплини, често се користи термин изградња навике. Али то није исто.

Навике се стварају кроз поновљено излагање одређеном контекстуалном сигналу. Рецимо да перете руке након коришћења тоалета. Након довољно времена, више не размишљате о томе јер ћете аутоматски прићи лавабоу да оперете руке.

„Не морате да покушавате или доносите одлуку да бисте формирали навике“, рекла је др Венди Вуд, професор емеритус психологије и бизниса на Универзитету Јужне Калифорније Дорнсајф.

Дисциплина је, с друге стране, процес тренирања себе да поштујете скуп правила и захтева регулацију пажње, емоција и понашања. Док свесно практиковање дисциплине може послужити као мотивација за акцију, сама дисциплина не може створити навике.

„Не можете имати довољно дисциплине да понављате понашање које вам се не свиђа довољно дуго да бисте створили навику. Дисциплина, самоконтрола и снага воље једноставно не функционишу на тај начин. То су краткорочне мотивације које можемо контролисати у краћем периоду. Када видите људе који изгледају као да су изузетно самодисциплиновани, оно што откријете је да се они заправо не боре са одлукама које доносе. Они то раде аутоматски“, објашњава Вудова.

Да ли је нешто навика?

За људе попут Лив, непромишљена и аутоматска природа навика одузима од перципиране сврхе понашања и, самим тим, поништава било какве везе са њим. Њени ритуали су утемељени у љубави према себи и не ослањају се на спољне утицаје или људе – то су ствари за које каже да их ради искључиво за себе.

„Ритуали често обилују емоцијама и значењем. Када покушавамо да све учинимо аутоматским, понекад губимо неке од предности“, рекао је др Мајкл Нортон, професор пословне администрације на Харвардској пословној школи.

Ако желите да некој радњи дате више значења и емоција, ритуали могу бити пут за вас. Људи обично стварају ритуале тако што се придржавају правила и доводе их у везу са одређеним психолошким елементима. Када се правила ритуалног понашања поремете, то је приметно.

У ствари, многа понашања за која сматрате да су уобичајена могу бити ритуал, а др Нортон каже да постоји једноставан начин да се разликују – већина људи се буди, пере зубе и тушира се без много размишљања о тим радњама, али ако их замолите да промене редослед своје рутине, неки могу изразити нелагодност.

„И даље је то само прање зуба и туширање, али можете осетити у себи да то мало нагиње ка ритуалној/посвећеној радњи и одступа од оне врсте безумне, аутоматске радње“, рекао је Нортон, који је такође аутор књиге The Ritual Effect: From Habit to Ritual, Harness the Surprising Power of Everyday Actions (Ефекат ритуала: Од навике до ритуала, искористите изненађујућу моћ свакодневних радњи).

Да ли да изаберете дисциплину или посвећеност?

И дисциплина и посвећеност су ефикасни путеви које можете одабрати да бисте усвојили одређена понашања. Одабир једне опције може бити једноставан уколико имате јасне личне преференције.

Ако дисциплину схватите као нешто што је наметнуто од стране неког другог, онда би вас тај недостатак контроле могао одвратити од ње. У том случају, можете се ослонити на посвећеност, саветује др Полин Волин, клинички психолог и ауторка књиге Taming Your Inner Brat: A Guide for Transforming Self-Defeating Behavior (Кроћење унутрашњег размаженог детета: Водич за трансформацију самопоражавајућег понашања).

Такође, не постоји јединствен исправан пут за било коју особу. Можете практиковати дисциплину на послу тако што ћете бити тачни и поштовати протокол, али за постизање личног циљ, можете одабрати посвећеност. Све се своди на идентификовање ваших циљева и схватање шта желите да буде резултат.

„Свакако, то варира од особе до особе, али мислим још више, да варира од ситуације до ситуације, или од задатка до задатка“, рекао је др Нортон.

Иако дисциплина и посвећеност нису навике, оне могу створити систем који вас гура ка понављању радње за коју желите да постане навика, било да је то стварање окружења у којем уживате вежбајући или награђивање себе за завршетак задатка.

„Рећи да сам посвећен не значи да сам посвећен. Зашто стварам овај ритуал? Зашто идем у теретану сваки дан? То је зато што, без обзира на то како се осећам, ово је оно што радим, и ово сам ја, или ово је оно што сам ја, и ово је оно што радим“, прецизирала је др Волин.

Желите да испробате посвећеност?

Када утврдите зашто сте себи поставили одређени циљ, можете почети да радите на дисциплини или посвећености. Ако је ваша мотивација унутрашња, као што је у случају да желите да смањите време проведеног испред екрана како бисте могли да посветите више времена бавећи се хобијима, онда сте већ корак ближе посвећености. Међутим, ова понашања морају имати дугорочну сврху.

Многи људи имају циљ да изгубе вишак килограма пре венчања, на пример, зато што желе да им одећа буде таман, али ти циљеви су постављени из „спољашњег“ разлога јер желе да их други виде на одређени начин.

„Начин размишљања има вишу сврху од самог понашања. Зашто ово радите? Па, желим да ми венчаница одлично стоји. Па, то је лепо, али чим завршите са венчаницом и венчањем, то неће трајати. Трајна промена ће бити сигурнија ако имате тај унутрашњи начин размишљања посвећености“, истакла је др Волин.

Уместо да стварате циљеве са дефинитивним роком, боље је да на ове задатке гледате као на нешто што је континуирано у току. Ако вам је циљ да идете у теретану, награђивање себе за одлазак два пута недељно, а затим три пута недељно и тако даље може вам помоћи да останете доследни на дужи рок. Кључ је да своје циљеве претворите у мање, савладиве јединице.

„То је некако одрживији начин живота јер је утемељен у стрпљењу, саосећању и залагању за себе. У томе нема никаквог поноса – више се ради о усклађивању са начином на који желите да живите“, поручила је Лив Глитербоунс.