Рад се наставља па ће бити обновљене и преостале фреске на основу делова који су пронађени.

Експерти из Археолошког парка су користили специијалну конструкцију да би спојили обновљене делове таванице, попут слагалице, што омогућава додавање нових делова како се рестаурација наставља.

„Овде можете видети оно што је обновљено, од почетка ископавања 2023.године, на овом месту.То је била величанствена таваница, стајала је изнад собе за пријеме, неке врсте лође са прозорима који гледају на атријум, двориште и фоаје куће који је обновљен. Настављамо да откривамо нове делове таванице и нове елементе", објашњава директор парка Габријел Цутригел.

На фрескама на таваници фокус је на грчким митовима, пре свега о Дионису и Аријадни и њиховом спајању што је један од највећих грчких митова, ту су и други детаљни митолошки прикази.

„Рестаурација је увек и време за истраживање, учење а оно до чега дођемо можемо да представимо јавности. И даље се сећам како су ови делови таванице стајали на великом столу, у сенци у близини места ископавања, сада су у Палестри где смо могли да представимо најновија открића па и те фреске, нове рестаурације, открића, истраживања у Археолошком парку Помпеја", додаје Цутригел.

Помпеја је после ерупције Везува 79 године нове ере претворена од просперитетног римског града у место прекривено пепелом.

Од Канала 5 до стриминг платформи, такозване „дизи“ освојиле су милионе гледалаца захваљујући комбинацији снажних емоција, породичних вредности, харизматичних глумаца, атрактивних локација и прича које лако стварају везу са публиком.

Успех није само телевизијски. Турске серије постале су друштвени феномен – стварају велике заједнице обожавалаца, дискусије на интернету и интересовање за турску културу.

Зашто се називају „дизи“?

Израз „дизи“ долази из турског језика и значи телевизијска серија. Реч потиче од глагола „дизмек“ што значи низати, слагати, јер се радња развија кроз низ епизода.

Данас се термин широм света користи за специфичан тип турских серија: емотивне породичне драме са дугим епизодама, снажним ликовима и причама које комбинују традицију, љубав и друштвене конфликте.

Зашто Италијани воле турске серије?

Одговор је једноставан – зато што говоре језиком емоција. Многе турске серије заснивају се на великим љубавима, породичним сукобима, тајнама, жртвовању и моралним дилемама. То су приче у којима породица и међуљудски односи имају централно место.

Иако долазе из другачијег културног окружења, њихове теме су блиске италијанској публици. Љубав која наилази на препреке, сукоб између традиције и модерног живота, однос родитеља и деце без икаквог помињања “wоке” културе која се често види у европксим серијама, све су то мотиви који прелазе границе.

За разлику од брзог ритма многих савремених садржаја, турске серије нуде спорије приповедање. Поглед, тишина и ишчекивање постају део приче. Гледаоци не прате само радњу, већ се емотивно везују за ликове.

Турска – телевизијска сила која извози своје приче у свет

Успех турских серија није случајан. Турска је последњих деценија изградила снажну телевизијску индустрију која своје производе извози широм света. Њене серије емитују се у десетинама земаља и преведене су на велики број језика.

Посебно су популарне на Балкану, Блиском истоку и у Латинској Америци, а последњих година све више освајају и западноевропску публику.

Тајна је у равнотежи – серије су дубоко повезане са турским друштвом, али причају универзалне приче. Оне приказују земљу између традиције и модерности, између источног наслеђа и европског утицаја.

Истанбул као главни јунак

Велику улогу у популарности има и естетика. Истанбул није само место радње, овај град често постаје један од главних ликова. Босфор, историјске четврти, луксузне виле и модерна архитектура стварају слику града који повезује два света.

За европску публику Турска представља истовремено нешто познато и нешто егзотично. Подсећање на историју додатно појачава тај осећај.

Константинопољ је вековима био престоница Византије и једно од најважнијих места сусрета Европе и Истока. Та близина, али и разлика у обичајима и свакодневном животу, управо је оно што привлачи многе гледаоце.

Како је Медиасет претворио турске серије у италијански телевизијски хит

У Италији је велики део успеха повезан са стратегијом Медиасета. Канал 5 је последњих година изградио препознатљиве термине посвећене турским продукцијама, са серијама као што су La forza di una donna (Снага једне жене), Tradimento (Превара), Io sono Farah (Ја сам Фара), Endless Love (Бесконачна љубав) и Forbidden Fruit (Забрањено воће).

За комерцијалну телевизију избор је логичан – турске серије већ имају доказану публику и мањи ризик од потпуно нових пројеката. Оне су такође веома практичне за програмирање.

Оригиналне епизоде често трају између 90 и 120 минута, али се у Италији деле на више краћих наставака, чиме један купљени садржај може да покрије велики број телевизијских сати. Другим речима: нижи трошкови, већ проверени успех и верна публика.

Џан Јаман и нова генерација турских телевизијских звезда

Феномен турских серија у Италији тешко је замислити без Џана Јамана. Глумац је серијама Bitter Sweet (Горко слатко) и DayDreamer (Сањар) постао симбол нове генерације турских телевизијских звезда.

Његова популарност превазишла је телевизију – постао је заштитно лице реклама, насловних страна магазина и касније протагониста италијанске серије Viola come il mare (Љубичаста као море).

Поред њега, велику популарност стекли су и глумци попут Демет Оздемир, Киванча Татлитуга, Ибрахима Челикола и Бирче Акалај. Њихов успех показује колико су се променила правила телевизијске славе – данас глумци нису само лица са екрана, већ и велике дигиталне личности са милионима пратилаца који су често гости тв емисија Канала 5.

Нетфликс и Медиасет – два различита погледа на Турску

Док Медиасет углавном бира велике емотивне породичне драме намењене широкој публици, Нетфлиx покушава да покаже другачију Турску. Стриминг платформе нуде краће и модерније продукције, са елементима криминалистичког жанра, трилера и друштвених тема.

Серије попут Мезарлик или Kübra приказују сложеније лице турског друштва – питања насиља, вере, технологије и промена које захватају савремени свет. Ипак, оба модела успевају из истог разлога, публика жели добре приче о људима, односима и емоцијама.

Турска мека моћ

Успех турских серија није само пословни резултат. Оне су постале и важан инструмент културног утицаја. Турска је последњих година снажно улагала у своју аудиовизуелну индустрију, претварајући телевизију у начин представљања земље свету.

Кроз серије публика упознаје турске градове, пејзаже, обичаје и начин живота. Наравно, постоји и дебата о томе како се приказују друштвене теме, положај жена и политичка питања. Али међународни успех „дизи“ је неспоран.

Шта овај феномен значи за италијанску телевизију?

Успех турских серија отвара и једно важно питање за Италију. Куповина готових, већ проверених производа економски је разумљива. Она смањује ризик и доноси сигурну публику.

Али дугорочно се поставља питање: Колико простора остаје за стварање нових италијанских прича?

Италија има богату телевизијску традицију, али оригинална продукција захтева време, улагања и спремност на ризик. Прави изазов није бирати између домаћих и страних серија, већ пронаћи равнотежу.

Турске серије нису пролазни тренд, оне су промениле телевизијско тржиште

Турске „дизи“ више нису само телевизијски увоз. Оне су постале глобални феномен који спаја индустрију, културу и забаву.

Показале су да локална прича може постати међународни успех ако говори универзалним језиком емоција. Можда је управо то њихова највећа снага: причају о Турској, али говоре о осећањима која припадају свима.

„Мислим да падежи је веома тешко на српски језик зато што на шпанском немамо исто. Имамо много разлике. али када вежбаш сваког дана, можеш да научиш наравно. И то је веома лепо. Ја волим ћирилицу. За мене ћирилицу је лепше него латиницу. Ћирилица и српски има много историју", испричао је Данијел.

Планира да упише и докторске студије, али пре тога треба да оде и до Грчке.

„Завршио сам основне студије права у Мексику, на универзитету Гвадалахара. Ја сам из Гвадалахаре, град где су текила, маријачи и моного ствари и тако то, да, да... Ја волим мој универзитет тамо. Ја био сам из народне скупштине, али универзитета „ преседник паралемнта студентског", наставља Данијел.

Објашњава зашто је изабрао студије у Србији: „Зато што у Србији можеш да погледаш културу на Балкану, и такође можеш да научиш много о све разлике, све ствари из Србије. Треба да научим још, да наравно. Могу да разговарам, могу да разумем, увек да кажем са људима само полако. И веома је лепо да говорим српски језик у Србији такође и у Босни и у Хрватској и тако даље".

Каже да ће наставити да учи српски, да жели да буде професор у Мексику. Показао нам и књиге које чита, а које је нашао, како каже у старој књижари – односно антикварници.

Прошли месец био је, заједно са још једним јулом, други најтоплији јул на глобалном нивоу откако се врше мерења. Температуре су биле 1,47 степени више од процењеног прединдустријског просека, према подацима „Коперникуса“.

У међувремену, западна Европа забележила је најтоплији јун и јул до сада забележен, док су дуготрајни топли и сушни услови допринели ширењу великих шумских пожара широм региона.

У Великој Британији ове недеље се очекује пети топлотни талас од почетка године, док упорно суво време додатно погоршава ситуацију са залихама воде и могло би да доведе до тога да још нека подручја званично буду проглашена сушним.

Широм Европе, температура површине мора у јулу достигла је рекордне вредности дуж атлантске обале и у западном Средоземљу, доприносећи широко распрострањеним снажним и екстремним топлотним таласима у морима.

Температуре мора остале су изузетно високе и у већем делу тропског Тихог океана, где се развијају услови за Ел Нињо, а очекује се да ће се тај феномен појачати током наредних месеци.

Ел Нињо је природни климатски феномен у Тихом океану који, у комбинацији са глобалним загревањем изазваним људским активностима, може довести до наглог пораста температура и још екстремнијих временских прилика.

Океани су један од кључних регулатора климе. Они апсорбују већину вишка топлоте насталог услед емисија гасова са ефектом стаклене баште и производе половину кисеоника на Земљи.

Најзначајнија последица загревања океана јесте пораст нивоа мора. Како се морска вода загрева, она се шири, а такво термичко ширење одговорно је за приближно трећину досадашњег пораста нивоа мора који су научници забележили. Та вода продире све даље у приобалне области и угрожава острвске државе.

Топлија мора такође доводе до дужих и интензивнијих топлотних таласа у океанима, који су изазвали масовно избељивање коралних гребена, као и уништавање подводних шума и рибљег фонда.

Топлија површина океана испарава више топлоте и влаге у атмосферу, чиме се појачавају тропске олује и повећава количина падавина коју оне доносе.

Климатске промене појачавају екстремне врућине

Западна Европа пролази кроз изузетан период екстремних врућина – са рекордним температурама у јуну и јулу, док су поједина подручја од маја већ била изложена трећем или четвртом топлотном таласу.

Просечна температура у западној Европи током јуна и јула износила је 21,62 степена Целзијуса, што је 2,79 степени више од просека и највиша вредност забележена за тај двомесечни период.

„Јул 2026. био је трећи узастопни месец изузетних врућина у западној Европи“, рекла је Саманта Берџес, стратешка саветница за климатска питања при Европском центру за средњорочне временске прогнозе.

Навела је да су упорни системи високог ваздушног притиска задржавали топлоту над регионом, док је суво земљиште смањило могућност природног хлађења.

„Ово је јасан пример како климатске промене појачавају екстремне врућине, при чему се топлота и суша све више међусобно појачавају“, додала је она.

Француска, Шпанија, делови Немачке и Велика Британија забележиле су изузетно малу количину падавина и/или веома ниску влажност земљишта. Влажност земљишта у већем делу западне Европе била је знатно нижа него 2022. године, када је регион погодила велика суша.

Нивои воде у рекама били су знатно испод просека, а на појединим местима и изузетно ниски. Међу посебно погођеним рекама су Сена, Рајна и Дунав.

Низак водостај додатно повећава притисак на снабдевање водом и системе за наводњавање, угрожава водене екосистеме, речни саобраћај и производњу енергије.

Дуготрајни топли и сушни услови створили су повољне услове за избијање шумских пожара. Велики пожари бесне широм западне Европе, уз „изузетну активност“ када је реч о површини захваћеној ватром, као и количини дима и емисија које су настале.

„Климатске промене све чешће доносе управо оне топле и сушне услове који погодују великим пожарима високог интензитета у јужној Европи, док истовремено продужавају сезону пожара ка северу“, рекла је Лоренс Роуил, директорка Службе „Коперникус“ за праћење атмосфере.

Већи пожари производе више дима и подижу га више у атмосферу, што му омогућава да путује на много веће удаљености, навела је она.

То значи да би земље у којима су шумски пожари релативно ретки у будућности могле све чешће да буду погођене димом који стиже из удаљених подручја.

Иако су различитих генерација, техника и уметничког израза, све ове ауторе повезује једно питање – шта је оно лично што уметник оставља иза себе?

Управо тај траг, односно „отисак", тема је изложбе која окупља ауторе из различитих области.

„Одабрали смо у ужем селекционом жирираном делу 184 аутора. Али поред њих имамо и уметнике по позиву којих има преко 20, и имамо сегмент изложбе који се зове Сећање на уметника где ћемо представити радове колега које нажалост више нису са нама – Борислава Нановића и Пјера Грујичића", наводи ауторка изложбе Ана Мариновић.

Изложба обухвата различите форме – од сликарства и цртежа до фотографије, скулптуре, инсталација и других савремених пракси.

„Моји радови су урађени у техници монотипије у комбинацији са пастелима. Рађени су на подлози плетеног папира. То је ручно плетени папир, уникатни који је спреман за сваки рад посебно и то је нека врста мог самог отиска где се види да ја то спремам за сваки рад“, објашњава графичка уметница и дизајнерка Јасмина Мишељић.

„Оно што је битно у данашње време када је реч о фотографији као медјуму који је толико распрострањен и достпупан, јесте баш та оригиналност. Као и на овој фотографији можете да видите једну младу лепу жену која је природне лепоте и фотографија је настала спонтано“, напомиње фотограф Тијана Јанковић Јеврић.

Изложба у павиљону на Калмегдану је отворена до 15. августа.

Рурални крајеви важан истраживачки потенцијал

Говорећи о мотивима за покретање иницијативе, Немања Павловић је истакао: „Схватили смо у међувремену да то некадашње преиндустријско наслеђе није некако стављено у фокус, поготово у руралним крајевима, поготово због депопулације села".

А с обзиром да смо некако, Мила и ја, разговором схватили да обоје само много волимо Стару планину, и да много волимо то село, укључујући и нашег друга Бориса, који је трећи, да кажем, главни актер овог пројекта, одлучили да ми просто то обиђемо, а самим тим након тога и да напишемо тај пројекат, који смо и добили захваљујући разним финансијерима, и суштински тако се и упутили тамо.
Избор је пао на село Сенокос, које лежи на Воденичкој реци.

Како је објаснила Мила Митровић, прича је почела још 2018. године, када су истраживања покренули Борис Ранчев са Грађевинско-архитектонског факултета у Нишу и партнерска организација „Балкан Архитектура". Током недавног теренског рада, истраживачки тим је забележио укупно 26 воденица на две реке у овом селу.

Ми смо током нашег терена скупили, односно укупно забележили 26 воденица... На овој главној реци, односно воденичкој реци, било је негде око 18 воденица.

Та једна је једина сачувана на њој. Дакле, имамо 17 остатака тих воденица, навела је Мила Митровић, додајући да су од срушених објеката остали велики камени зидови од локалних материјала – камена, земље и дрвета.

Oртачкe воденицe

Говорећи о историјату и власничким структурама, Немања Павловић је, у емисији Првог програма Радио Београда „У ритму дана“, указао на постојање такозваних ортачких воденица:

Управо је таква ситуација и у Сенокосу као таквом. Наиме, они су то звали ортачке воденице, где би се просто прикупило, не само тога да има посла све време и да та воденица ради као таква, већ да буде просто лакша и оптимизација послова.

Тако да, негде до осморо људи су заједно градили воденицу, што различитих породица, што кумова и тако даље, или рођака.

Истраживачи су кроз разговоре са мештанима утврдили и разлоге пропадања ових објеката, у шта су спадали депопулација становништва током осамдесетих година прошлог века, као и земљотрес у Румунији седамдесетих који је утицао на промену речних токова.

Једина сачувана грађевина, позната као Куњина воденица, опстала је захваљујући томе што је имала човека који је активно бринуо о њеном крову.

Поред архитектонског мапирања, пројекат је обухватио и антрополошка истраживања, формирање четири групе студената различитих усмерења (зидара, трагача, хроничара и сниматеља), као и одличну сарадњу са Заводом за заштиту споменика културе у Нишу и Републичким заводом.

Као круна ове фазе пројекта, у плану су изложба, публикација и документарни филм, док се у сарадњи са институцијама ради на обезбеђивању званичног статуса заштите за воденицу и предео, уз наду да ће овај локалитет поново оживети и постати део туристичке понуде Старе планине.

Истраживачки тим успео је код бактерија које су део микробиома у цревима краве први пут да прати читав биолошки ланац деловања такозваног „ефекта сеоског газдинства“.

Две трећине заштитног ефекта код астме

Док крава вари храну, бактерије производе метаболичке продукте и испуштају их у ваздух у штали. Када људи удахну те супстанце, реагују имуни рецептори на ћелијама дисајних путева у плућима.

Студију је водио Маркус Еге, који ради у Дечјој болници Универзитетске клинике ЛМУ (и на Институту за превенцију астме и алергија) у Минхену: „Ти рецептори имају вишеструке функције, између осталог у имуном систему. Они вероватно спречавају претерану упалну реакцију.“

Ти процеси и улога новооткривених бактерија у „ефекту сеоског газдинства“ раније нису били познати.

Према студији, те бактерије заслужне су за око две трећине заштитног ефекта код алергијске астме и за око половину тог заштитног ефекта код поленске грознице и неуродерматитиса. Но, одређену улогу имају и гени деце, дакле породична склоност алергијама.

Идентификовање бактерија помоћу прашине из штале са кравама

„Ефекат сеоског газдинства“ стручњаци за алергије из области епидемиологије уочили су још у једној ранијој опсежној међународној студији.

Још пре 20 година истраживачи алергија узели су брисеве носа код више од хиљаду деце у Европи.

За своју студију минхенски стручњаци додатно су прикупили податке од 47 деце која су одрастала на сеоским газдинствима.

Узели су узорке прашине са мадраца, подова и прозорских дасака традиционалних штала са кравама. Вођа студије Еге објашњава: „Успели смо да покажемо да ефекат сеоског газдинства смањује ризик од алергијске астме за половину, али нисмо знали зашто. Захваљујући новом поступном процесу елиминације сада смо могли да покажемо које су бактерије пресудне.“

Биоинформатика и анализа гена

Уз помоћ биоинформатике и савремених метода анализе гена сада је успело обједињавање и евалуација свих података, објашњава Еге:

„Пронашли смо две бактерије које потичу из микробиома у цревима краве и које су пресудне за заштитни ефекат. Но, нама су мање важни називи или врсте бактерија, а више њихова функција. Јер тек њихови метаболички продукти делују на човека.“

У штали деца долазе у додир са великим бројем микроорганизама. Та разноврсност сматра се пресудном за то да се дечји имуни систем „тренира“ и притом научи да разликује опасне узрочнике болести од безопасних алергена.

Пресудан је притом микробиом у људским цревима и на кожи. Осим бактерија, у њега спадају и гљивице, вируси и бактериофаги. За превенцију алергија та разноврсност, као и концепт првих 1.000 дана, имају важну улогу.

Наиме, имуни систем обликује се у раном детињству. Стручњаци зато препоручују мајкама да већ током трудноће, а касније и са бебом односно малим дететом, што чешће бораве у природи.

Нова сазнања требало би проверити у лабораторији како би се разјаснили молекуларни и ћелијски механизми ефекта сеоског газдинства. Дугорочни циљ је развој нових облика превенције или лекова за тренирање имуног система, без потребе да деца због тога бораве у крављој штали .

„Потпуно је нормално да у оваквим околностима, иако смо у пријатном простору РТС галерије, кандидати буду помало нервозни. Пред њима су практични задаци и трудимо се да кроз њих проверимо да ли заиста имају потенцијала да постану нова ТВ лица“, навела је Косјерина.

Истиче да се на конкурс одазвао велики број младих и талентованих људи, али и професионалаца који већ имају искуство у медијима.

„Драго нам је што се јавио велики број младих, талентованих људи, али и наших колега из струке и са других медија који су пожелели да постану део наше куће“, рекла је Косјерина.

Други круг тестирања трајаће неколико дана, како би сви кандидати добили довољно времена да покажу своје способности. Током тестирања проверавају се дикција, концентрација, начин презентовања вести, однос са камером, али и сналажење у непредвиђеним ситуацијама.

„Довешћемо их и у неке специфичне ситуације где треба да покажу колико брзо и добро могу да размишљају, да артикулишу мисао, поставе адекватно питање и дају адекватан одговор. То су свакодневне ситуације, али када вас неко стави пред камеру, онда није свеједно. Појави се и нервоза, па морамо да видимо колико су брзо спремни да се прилагоде и покажу најбоље од себе“, објаснила је Косјерина.

А шта кандидати могу да очекују уколико прођу селекцију?

„Добиће простор, ако покажу да га заслужују, да се презентују широком аудиторијуму и, надам се, освеже и оплемене наш програм“, поручила је Драгана Косјерина.

„Више од пола века Тања Бошковић својим даром, радом потврђује да велика глума није само умеће, већ начин да време учиниш племенитијим, а публику богатијом. Зато је њено име један од заштитних знакова домаће кинематографије“, наводи се у образложењу.

Говорећи о њеном посебном односу са публиком, чланови жирија закључују: „Постоје глумци којима се дивимо. Постоје глумци које волимо. Тања Бошковић припада оним реткима које осећамо као део сопственог живота.“ Управо зато, како се наводи у образложењу, овогодишња награда „Павле Вуисић“ представља признање глумици која „чини младост домаће кинематографије вечном“.

Под слоганом „Више од игре“ овогодишњи Филмски фестивал у Нишу одржаће се од 29. августа до 3. септембра 2026. Током шест фестивалских дана још једном ће се потврдити статус Фестивала у Нишу као јединственог догађаја који већ шест деценија слави домаћи филм и глумачку уметност, а ове године Фестивал ће бити самостално организован од стране Удружења филмских глумаца Србије (УФГС).

Публику очекује велики број филмова у оквиру главног такмичарског програма, са светским и домаћим премијерама, програмом ван конкуренције, као и другим пратећим садржајима који подразумевају панеле, изложбе и мастеркласове.

Данас су то одрасле, моћне животиње којима се, сасвим разумљиво, више не прилази на исти начин.

Биолог Београдског зоолошког врта Кристијан Овари каже да лав с разлогом носи незваничну титулу краља животиња.

„Када причамо о лавовима, дефинитивно је то некрунисани краљ свих животиња. И то првенствено зато што су лавови не само велике мачке које су врхунски предатори, него имају толико невероватних особина“, објашњава Овари.

Лавице лове, мужјак чува територију

За разлику од већине других мачака, лавови живе у групама, а у њиховом начину живота постоји јасна подела улога.

„Лавице су ту које раде, заправо, већину посла. Оне су те које иду да лове, оне су те које се баве младунцима, а он је више ту велик и снажан и чува територију“, објашњава биолог.

Управо потреба лавова за великим простором један је од разлога због којих су данас угрожени. Ширењем пољопривреде и насеља смањују се њихова природна станишта, а сусрети људи и великих предатора постају све чешћи.

„Ту је вечити сукоб између људи и тих дивљих животиња које губе свој хабитат. И зато су угрожени толико“, истиче Овари.

Подсећа да су лавови некада насељавали далеко веће подручје него данас. Њихова станишта сада су знатно мања и фрагментирана, док се азијски лав у Индији одржао на ограниченом подручју.

Бели лав није албино

Посебност Вука и Елзе је њихова светла боја, али Овари наглашава да бели лавови нису албино животиње.

„Кад кажемо бели лавови, значи нису они бели са црвеним очима, него су леуцистични, значи светли су лавови“, објашњава биолог.

Реч је о генетској особини која се везује за популацију лавова са подручја јужне Африке. У природи је бела боја велика реткост, али може да представља и недостатак.

„Та бела боја баш и не помаже много у том сакривању и лову, поготово ноћу. У савани се одају у мраку, па је зато јако тешко да се нађу и јако им је тежак опстанак“, каже Овари.

У зоолошким вртовима ситуација је другачија, због чега је неопходно пажљиво контролисати размножавање и водити рачуна о генетској разноврсности животиња.

„Сви их волимо, јако су симпатичне и харизматичне животиње, али много зоолошких вртова је добило своје беле лавове од нас, и сад смо се већ ородили са свима и морамо пажљиво да планирамо збирку“, истиче Овари.

На врућини – хладовина и много сна

Високе летње температуре за афричке животиње саме по себи нису највећи проблем, објашњава Овари. Много је важније да животиње имају начин да се склоне од директног сунчевог зрачења.

„Оно што свима нама смета јесте сунчева радијација. То је јако УВ зрачење и зато су битне ове хладовине. Зато је битан тај простор где животиња може да се повуче са тог директног удара сунца“, наводи Овари.

А лавови ионако највећи део дана проводе одмарајући се.

„Лав и у природи спава 20 сати, па није баш то та животиња коју ми гледамо у цртаним филмовима. И у зоолошким вртовима су велике спавалице“, каже Овари.

Да им свакодневица ипак не би била монотона, запослени у врту повремено их подстичу на активност различитим предметима и играчкама.

„Гледамо периодично да их анимирамо неким занимљивостима – да ли добијају неке играчке, да ли добијају оне лопте које можете понекад видети како се играју са њима, или просто уживају у томе да легну уз мало језерце да се расхладе“, закључује Кристијан Овари.

Новковић се после непроспаване ноћи укључио у Јутарњи програм РТС-а и признао да је тешко описати осећај после освајања највећег признања за трубача у Гучи.

„Веома је леп осећај. Ја сам ово чекао, сањао сам да добијем прву трубу Гуче и, хвала Богу, то сам и добио", рекао је Новковић.

Два месеца припрема за наступ у Гучи

До награде се, каже, није стигло лако. Иза наступа на Сабору били су месеци рада и вежбања, а конкуренција је била велика.

„Ми смо вежбали два месеца. Било је доста конкуренције, нас је било 16 оркестара, све колеге су биле добре", навео је Новковић.

Иако је у Гучу дошао спреман, признаје да није очекивао да ће баш његово име бити прочитано као име победника.

„Нисам веровао. Не знам како да вам опишем како је било. Нисам се надао", каже прва труба овогодишњег Сабора.

Очекује да ће му титула донети и промене у професионалном животу и више наступа.

„Имаћемо доста посла. Знате како је кад сте победник Гуче, прва труба – то је нешто најлепше у животу", истиче Новковић.

Награда посвећена сину

Пред излазак на велику позорницу било је и треме, али је, како каже, нестала чим је почео да свира.

„Било је мало треме. Дође мало и то прође. После, кад се опустите, све иде лагано", објашњава Новковић.

Посебан мотив имао је у сину, који је био са њим у Гучи.

„Ту је био мој син са мном и њему сам све то посветио", рекао је Новковић.

На питање шта је пресудило да управо он освоји титулу, Новковић је захвалио Гучи и онима који су одлучивали о наградама.

„Хвала Гучи, хвала свима који су били и који су одлучили да сам најбољи. Прва труба Гуче", поручио је Новковић.

„Да би био добар трубач, мора много да се вежба“

Освајач признања наглашава да је за доброг трубача неопходно много рада, нарочито ако жели да истовремено сачува традицију.

„Веома је тешко бити добар трубач. Мора много да се вежба", каже Новковић.

Младим трубачима зато поручује да не одустају од вежбања. У Гучу је, иначе, стигао после још једног успеха – на „Власинском лету" његов оркестар освојио је награду за најбољи оркестар.

Реч је о моделу „ферари монца сп2“, произведеном у свега 499 примерака 2018. године, а овај аутомобил вреди око 3,2 милиона фунти.

Према наводима британских медија, аутомобил је заплењен у суботу током окупљања власника супераутомобила код Велингтон арка, у близини Хајд парка. Возило је, како се наводи, одузето због непостојања осигурања и возачке дозволе.

Снимак полицајца за воланом, са наочарима за сунце, привукао је велику пажњу на друштвеним мрежама. Љубитељи аутомобила шалили су се да је полицајац вероватно имао „најбољи дан на послу“.

Један од корисника је приметио да је ово можда једини случај у којем је заплењени аутомобил до депоа одвезен, уместо да буде одвучен.

Заплене луксузних аутомобила нису новост у Лондону. Током једног викенда 2025. године полиција је широм енглеске престонице одузела више од 70 супераутомобила, чија је укупна вредност била око седам милиона фунти.

Међу заплењеним возилима били су „ферарији“, „поршеи“, као и два идентична љубичаста „ламборгинија“.

Полицајци Метрополитен полиције и представници Бироа осигуравача моторних возила користили су специјализоване методе за откривање и заплену неосигураних возила, укључујући аутоматско препознавање регистарских таблица, праћење кретања возила и посебне маркере.

Возачи су током акција кажњавани и због других прекршаја, међу којима су вожња без важеће дозволе, невезивање сигурносног појаса и коришћење недозвољено затамњених стакала.

Лондонска полиција контактирана је за коментар поводом најновије заплене.

„Кожа је наш највећи орган и она памти све. Уколико имамо континуирано и перманентно излагање сунчевим зрацима, долази до оштећења на нивоу ткива коже. Наравно, сви знамо колико опасни могу да буду меланоми, као и други карциноми коже“, истиче др Ћертић.

Због тога је, каже, веома важно водити рачуна о томе у ком периоду дана и колико дуго се излажемо сунцу.

„Када људи оду на одмор или на базене, потпуно се опусте, некада чак и задремају на сунцу и задобију опекотине које захватају велику површину тела. Ове опекотине нису опасне у смислу да угрожавају живот пацијента, али могу да оставе последице“, објашњава докторка.

При веома високом УВ индексу, наглашава, ни средства са заштитним фактором нису довољна уколико се сунцу излажемо предуго.

„Наравно да је боље ставити заштитни фактор него га не ставити уопште. Најважније је паметно и дозирано излагање сунцу, а уколико се појави опекотина, даљи третман зависи од тога колика је површина коже захваћена“, наводи др Ћертић.

Јогурт и уља нису решење – најважније је хлађење

Код мањих опекотина најчешће се јављају црвенило, пецкање и бол. У тим случајевима, према речима др Ћертић, стручна медицинска помоћ најчешће није неопходна.

„Најважније је да се особа склони у хладовину, да узима довољне количине течности и, што је најважније, да се кожа хлади“, истиче докторка.

Када је реч о различитим кућним методама, попут јогурта, киселог млека, уља или различитих мелема, препорука је – искључиво хлађење.

„У другим земљама постоје чак и посебно дизајниране хладне облоге, у зависности од тога који део тела је захваћен опекотином. Код нас увек можемо да се истуширамо и ставимо хладан облог“, каже др Ћертић.

Када треба потражити помоћ лекара

Када опекотине захвате већу површину тела, могу да се појаве пликови, повишена температура, језа и дрхтавица.

„Када је захваћена велика површина тела, људи су често уплашени и у паници. Тада је потребно потражити стручну медицинску помоћ“, наглашава др Ћертић.

За разлику од опекотина од сунца, опекотине настале од врелих течности или ватре могу непосредно да угрозе живот.

„Суштина ових опекотина је да оне не морају да захвате велику површину тела, али су деструкције ткива много веће и захтевају хируршко оперативно лечење, управо зато што пацијенте стављају у непосредну животну опасност“, објашњава др Ћертић.

Због тога је, закључује, најважнија превентива и лична одговорност.

"Марко Челебоновић је цео свој опус чистио од сувишног садржаја, до сувишне форме и дошао је до једног нивоа који у ствари представља један искорак ка духу, ка духовности", истакао је Дејан Дамњановић,власник и оснивач колекције „Дамњановић”

Рођен је у Београду, школовао се у Швајцарској, Енглеској и Француској, где се посветио сликарству и највећи део живота провео у Сен Тропеу. Као учесник француског Покрета отпора током Другог светског рата, а касније професор Академије ликовних уметности у Београду, Челебоновић је у свом опусу спојио искуства Француске и Србије медитеранску светлост, француски модернизам и домаће мотиве.

"Био је потпуно свестан свих друштвених дешавања и активно је учествовао у њима, али у свом раду је остао аутентичан. Није подлегао нити трендовима нити неким стварима које су биле наметнуте као нека врста отпора према оним страшним стварима из Другог светског рата, напротив у свом раду доноси аутентични оптимизам", рекла је Мира Одић, потпредседница Управног одбора УЛУС-а.

Челебоновић је показивао да уметност не мора да буде компликована да би била дубока. Био је чан и Српске академије наука и уметности и добитник је великог броја међународних и домаћих признања и награда.

Истраживање објављено прошле године показало је да су европски ловци и сакупљачи стигли на Малту највероватније са Сицилије пре најмање 8.500 година.

Нова студија показује да то није био случајан или једнократан подухват, већ да су ове заједнице током дужег периода редовно прелазиле најмање 100 километара отвореног мора.

Археолози и раније нису сумњали да су древни људи повремено савладавали морске препреке. Најпознатији пример је насељавање Аустралије пре више десетина хиљада година. Ипак, сматрало се да су дуга и редовна путовања до удаљених острва била изван могућности заједница које су живеле искључиво од природних ресурса.

Управо је таква била и последња генерација европских ловаца и сакупљача током мезолита, периода који је претходио неолиту. У то време још није било пољопривреде, која ће у Европу стићи касније из Анадолије, односно данашње Турске.

Научници сматрају да Малта није могла да одржава становништво

Повод за ново истраживање била су открића са локалитета Латнија на Малти, где су пронађени трагови присуства мезолитских ловаца и сакупљача током периода дужег од хиљаду година.

Истраживачи су желели да утврде да ли је реч о људима који су се случајно нашли на острву или о сталним поморским везама са копном.

Зато су најпре реконструисали промене нивоа мора од краја последњег леденог доба, пре око 21.000 година. Тада је ниво мора био око 130 метара нижи него данас, па је Малта копненим мостом била повезана са Сицилијом.

Та веза постепено је нестајала како је море расло. Пре око 14.000 година копнени мост је почео да се потапа, а за мање од хиљаду година Малта је постала изоловано острво до кога се могло стићи искључиво морским путем.

До периода мезолита острво је већ било приближно исте величине као данас, па је за долазак било неопходно прелазити десетине километара отвореног мора.

Научници су затим, користећи климатске моделе и податке о природној продуктивности земљишта, проценили колико је људи Малта могла да издржава без спољне помоћи.

Према њиховим прорачунима, након нестанка копнене везе са Сицилијом максималан број становника које је острво могло да прехрани нагло је опао. Пре око 13.800 година теоретски је могло да издржава око 320 људи, док је пре девет хиљада година тај број пао на између 144 и 170.

То је далеко испод броја који генетичари сматрају неопходним за дугорочно опстајање изоловане популације. Према проценама, стабилно становништво морало би да има најмање око 2.500 до 3.000 људи, односно око хиљаду особа репродуктивног узраста.

Због тога аутори студије закључују да становници Малте нису могли вековима да живе потпуно изоловано.

Редовне пловидбе преко отвореног мора

Истраживачи зато одбацују могућност да је реч о групи људи која је случајно остала заробљена на острву или да је Малта била насељена још док је постојала копнена веза са Сицилијом.

Једино преостало објашњење јесте да су мезолитски ловци и сакупљачи редовно пловили између Малте и Сицилије, одржавајући контакте који су омогућили опстанак становништва током најмање хиљаду година.

То значи да су располагали изузетним знањем о навигацији, морским струјама, временским приликама и кретању небеских тела, као и вештинама потребним за изградњу и одржавање пловила.

Иако није познато какве су чамце користили, археолошки налази потврђују да су у том периоду већ постојали издубљени дрвени чамци. Посебно је значајно што су ова путовања обављана неколико хиљада година пре најранијих доказа о употреби једара.

Осим пловидбе, морали су да савладају и вештине преживљавања на малом, полусушном острву, ослањајући се на сезонске природне ресурсе.

Нова слика праисторијске Европе

Истраживање отвара и нова питања о томе колико су праисторијске заједнице биле повезане.

Већ постоје докази о контактима између Европе и северне Африке у том периоду, а анализе древне ДНК показале су присуство генетског наслеђа европских ловаца и сакупљача код становника данашњег Туниса из времена пре доласка првих земљорадника.

Према оцени аутора, све указује на то да је у средоземном простору постојала до сада недовољно позната мрежа поморских веза, успостављена вековима пре него што су први пољопривредници стигли у централни Медитеран.

Научници сматрају да би разумевање начина на који су ове заједнице одржавале равнотежу са природом и прилагођавале се променама животне средине могло да буде значајно и за савремено друштво, које се данас суочава са последицама климатских промена.

Споменик последњем цару Русије, Николају Другом Романову налази се у Улици краља Милана, на месту на коме се некада налазила амбасада Царевине Русије.

На изложби „Руско културно наслеђе у Београду", поред споменика представљена су и меморијална места, сакрални објекти, знамените личности и локалитети који сведоче о вишевековним историјским и културним везама Србије и Русије.

„Имамо споменик Краснову који је генерално пројектовао највећи број здања у Републици Србији. Затим имао Руску Цркву поред Цркве Светог Марка, поред које људи често прођу а можда и не знају да је руска и да је ту сахрањен један од генерала, Врангел. Читаво једно спомен обележје на Новом гробљу у Београду где је сахрањено хиљаде и хиљаде руских војника који су бранили Београд током ослободилачке борбе“, објашњава Љиљана Михајловић из Центра Руског географског друштва у Србији.

Чувени руски архитекта Николај Краснов између осталог направио је фонтану у Соби шапата или Ружичастом салону у Двору на Дедињу. Жубор воде из фонтане стварао је звучну завесу, па тако нико није могао да чује шта краљ Александар прича.

Изложба је део пројекта „Идентификација, проучавање и очување руског историјског и културног наслеђа у Београду", који реализује Центар Руског географског друштва у Србији уз подршку Фонда „Руски свет“.

„Млади треба да знају шта је некада било да би знали како и у ком смеру да наставе. Саставни део те изложбе, осим прелепих фотографија, укључује и кју-ар кодове управо због те млађе пополације која је све више у дигиталном свету и којима је потребно да нешто виде дигитално, како би обратили пажњу да се то у реалном простору налази“, додаје Михајловићева.

Центар Руског географског друштва у Србији основан је 2015. и до сада је организовао више од 100 изложби фотографија, бројне промоције, филмске пројекције и друге културне програме у Србији и региону.

Прво издање Лекскона руског културног наслеђа на српском и руском језику добило је престижну награду „Златни витез" од председника Владимира Путина.

Изложба „Руско културно наслеђе у Београду" отворена је до 30. августа у Библиотеци града Београда.

Признање „Златна труба“, које додељује публика, припало је Владимиру Кузмановићу.

Другу трубу освојио је Маријан Крстић из Загужања, док је трећа труба припала Немањи Аметовићу из Бојника.

Друго место у конкуренцији оркестара припало је оркестру Исидора Зећировића из Бојника, док је треће место освојио оркестар Станислава Антића из Загужања.

Награду за најбољу народну песму добила су браћа Илић из Пожеге, док је признање за најбоље изведено коло припало оркестру Марка Глигоријевића.

Најбоље извођење чочека проглашено је у наступу оркестра Синише Станковића из Загужања.

У појединачним категоријама, признање за најбољег басисту добио је Мартин Петровић из оркестра Станислава Антића из Загужања, док је за најбољег бубњара проглашен Емануел Зећировић.

Признање за најбољег тенористу припало је Оливеру Ивановићу.

Посебно признање „Златна јабука“ припало је Миловану Петровићу из Ужица.

Проглашењем најбољих оркестара и трубача завршен је такмичарски део манифестације која деценијама окупља најбоље трубаче и оркестре из Србије и региона.

Традиција има будућност

Прво место у омладинској конкуренцији освојили су оркестар Вељка Васиљковића из Лепенице и трубач Младен Крстић из Загужања. Њихови наступи донели су им титуле најбољег омладинског оркестра и најбољег омладинског трубача.

Друго место међу омладинским оркестрима припало је оркестру Младена Крстића из Загужања, док је за другог најбољег младог трубача проглашен Алберт Аметовић из оркестра Алберта Аметовића из Бојника.

Треће место освојио је оркестар Алберта Аметовића из Бојника, док је трећи најбољи омладински трубач Вељко Васиљковић из Лепенице.

Тако су млади мајстори трубе још једном показали да традиција Сабора не припада само прошлости. Она се наставља кроз нове генерације које својом музиком чувају препознатљиви звук Драгачева и дају му нову енергију.

Гуча је и ове године зaбележила велику посету. Према проценама организатора, 65. Драгачевски сабор трубача посетило је више гостију него прошле године, а у варошицу су стигли посетиоци из Србије, региона, Европе, али и Латинске Америке.

Сви смештајни капацитети у Гучи и околини били су попуњени, а посебно су посећени вечерњи концерти на стадиону. Од првог Сабора 1961. године, када су наступила само четири оркестра, Гучу је посетило 20 милиона људи.

„Припрема креће још од жетве, када се покоси жито. Бандаш и бандашица и њихови пријатељи чисте, то траје две недеље и онда се плете. После тога ја окитим фијакер. Родио сам се у овом и волим ово, то ми је у крви“, прича Влатко Војнич Пурчар, учесник „Дужијанце“.

Централне личности Дужијанце су бандашица и бандаш који носе круну од сламе и хлеб од новог жита и довозе се у најлепше украшеним кочијама.

„Бити бандашица је велика улога, врло важна и треба бити врло одговоран. Ту је пуно посла и припреме, али свакако је то била моја велика жеља и стварно ми је част што ми припала та улога“, изјавила је Мила Кујунџић, главна бандашица „Дужијанце“.

„Бити бандаш је свакако је једна одговорна, најбитнија, поред бандашице, улога у Дужијанци. Што се тиче улоге бандаша, не могу рећи да сам се превише надао или ишчекивао. Али сада када је имам свакако ми је веома драго што сам овогодишњи бандаш“, рекао је Тео Маргетић, главни бандаш „Дужијанце“.

Жетелачке свечаности су најатрактивнији приказ обичаја и традиције хрватске заједнице у Србији којој је циљ да се богато наслеђе сачува.

„То је прилика када нашу културну баштину славимо, прослављамо Дужијанцу и преносимо знање на млађе нараштаје“, изјавио је Маринко Пиуковић, директор УБХ „Дужијанца“.

Симболично, хлеб од новог жита, показан је на све четири стране света, а 116. „Дужијанца“ завршена је Великим бачким колом учесника, посетилаца и туриста.

Још од преподневних сати пролазници су застајали код промотивног простора Експо 2027.

Неки су желели да сазнају више о међународној изложби која ће 2027. године окупити учеснике из целог света, док су други учествовали у интерактивним садржајима, фотографисали се и уживали у програму.

Караван је био прилика да се представи и сам Крагујевац – његово културно, туристичко, привредно и спортско наслеђе, али и потенцијали за будући развој.

Чланица Градског већа за међународну сарадњу и локалну самоуправу Данка Андоновски истакла је да Крагујевац има много тога да понуди посетиоцима.

„Крагујевац и те како има шта да покаже, уме и да дочека. То ћете се данас уверити – као прва престоница модерне Србије, као индустријски центар, културни и образовни центар, али и као град људи“, рекла је Андоновски.

Посебан акценат стављен је на туризам и бројне манифестације које се током године одржавају у граду.

Директорка Градске туристичке организације Крагујевац Мирјана Миленковић навела је да управо различити садржаји представљају важан потенцијал за привлачење нових посетилаца.

„Имамо туристичке, привредне и културне манифестације које организујемо у току календарске године и на тај начин привлачимо додатно још већи број туриста“, рекла је Миленковић.

Крагујевац је кроз Експо караван представио и потенцијале у области авио-индустрије и иновација. Управник аеродрома МИНД Крагујевац Вук Нектаријевић говорио је о плановима за развој ваздухопловног екосистема.

„Ми имамо визију ваздухопловног екосистема, односно стварање комплетног простора за развој авио-индустрије, модерног инжењеринга и едукацију кадрова кроз наш центар“, навео је Нектаријевић.

Важан део програма био је посвећен спорту. Спортисти су кроз своје наступе и активности промовисали значај игре, кретања и здравих животних навика.

Међу учесницима била је и репрезентативка Србије у стрељаштву Теодора Вукојевић, која је представила свој спорт и говорила о значају Експа за повезивање спортиста.

„Ја сам овде данас да представим стрељаштво као спорт. Читав живот сам у спорту. Експо је један јако велики пројекат, тако да се надам да ћемо се ту упознати са још неким спортистима и да ћемо проширити пријатељства“, рекла је Вукојевић.

Прави фестивалски дух осетио се у вечерњим сатима, када је бина постала место сусрета традиције, музике и уметности. Смењивали су се наступи чланова КУД-а „Абрашевић“, плесних и балетских школа, који су публици показали део богатства талената којима Крагујевац располаже.

Караван није био само промоција предстојеће међународне изложбе, већ и прилика да се кроз различите садржаје представе идентитет града, његови људи и оно што Крагујевац може да понуди домаћим и страним гостима.

Караван је из Крагујевца понео слике пуних улица, аплаузе и велико интересовање грађана. Многи од њих већ су најавили да ће 2027. године посетити Београд и бити део догађаја који ће Србију ставити у центар пажње светске јавности.

Ту су и тихи и префињени будистички храмови у загаситим тоновима, опасани зидовима и зеленилом, те шинто светилишта са својим крупним каменим постољима за свеће и уљане лампе и капијама у цинобер боји које служе као међе које означавају прелаз из домена профаног у свето.

Пред пуно шинто богомоља седе од керамике, камена и понекад метала људском руком извајане лисице, често с портиклицом о врату, која је ту да би магијском снагом коју, верује се у источној Азији, поседује црвена боја одагнале зле духове и несрећу коју они изазивају.

Унутар тих светилишта уз мање олтаре могу се наћи и бројне фигурице тих животиња, а у занатлијским радњама, где су лисице чест мотив за сувенире, за наклоност посетилаца надмећу се и луткице које приказују људе одевене у традиционалну јапанску одећу с лисичјом главом – алузија на бројне легенде о магијској моћи те звери из породице паса да поседне људско тело или се потпуно претвори у човека.

Култ лисице у домаћој религији шинто

Крупна урбанизација и индустријализација су у Земљи излазећег сунца одавно извршене, па је становништво већ деценијама подвојено од природе и својих пољопривредних корена.

Па, ипак, храмови посвећени божанствима житарица и земљорадње у великом броју красе пејзаже јапанских насеља, и то не само оних у унутрашњости који задржавају интимну везу с природом, већ и великих урбаних центара којима је производња хране страна. А тамо где су таква светилишта, налазе се и разне врсте ликовних представа лисице – звери која се традиционално доводи у везу у с житарицама и жетвом.

Наиме, у старом народном веровању у Јапану лисице су сматране за божанства пиринчаног поља, јер у пролеће силазе са шумовитих брда и планина, лове глодаре, односно, чине услугу човеку уклањајући штеточине, те се враћају у шуме у јесен након жетве. Многи етнографи верују и да су боја крзна и заобљени реп лисице старе Јапанце подсећали на ту житарицу, односно, њено класје.

Временом лисица је постала део пантеона домаће многобожачке религије шинто, додуше можда не буквално као божанство, али сигурно као гласник или заступник натприродног бића. Наиме, богиња пиринча и пољопривреде и, шире, плодности и просперитета Инари, по древном домаћем предању, сишла је с Неба на белој лисици и јапанским острвима, која су тек била створена и прекривена бесплодним мочварама, донела прегршт зрневља које их је препородило.

Инари је у средњем и раном новом веку, осим међу сељацима, стекла мноштво обожавалаца и међу трговцима, занатлијама па и ратницима, па данас у Јапану има преко 30.000 шинто храмова у којима јој се одаје пошта. Инари, која се неретко описује и као мушко божанство, предмет је обожавања и у бројним малим светилиштима која се и даље могу наћи на крововима зграда које припадају фирмама, а која су до не тако давно красила и ентеријер – предворја и канцеларије – јапанских предузећа.

Упадљива карактеристика сваког храма посвећеног том божанству, чији се култ земљом проширио нарочито током периода владе клана Токугава у 17. и 18. веку, су статуе и фигурице беле лисице, па није чудно да се у свести обичних људи та дивља животиња поистовећује с њим.

Лисице у популарном јапанском будизму и народном фолклору

С доласком будизма лисице су ушле у фантастичне, али поучне приче из пера јапанских присталица тог древног учења које, буквално схваћене, опомињу на опрез од преваре и злонамерних натприродних бића, а метафорично схваћене – на опрез у односу на телесна искушења, жеље, таштину и илузије.

У тим старим јапанским легендама, наиме, лисице се често појављују у пољима и ливадама као лепе или страсне жене које зачас очарају мушкарца и приволе га на брак. Оне имају моћ да у потпуности омађијају мушкарца и присиле га да чини што год оне пожеле. Рецимо, да им преда своју имовину или чак живи у лисичјем брлогу а да тога није свестан.

Међутим, њихов истински идентитет услед одређеног сплета околности, као што су сусрет са псима или будистичким адептом великих духовних моћи, брзо буде разоткривен. То онда по правилу те лукаве натприродне сплеткароше присили на повлачење из људског друштва и проузрокује распад брачне везе упркос снажној жељи мужа да се заједнички живот настави.

Иако по карактеру несталне и превртљиве, лисице у тим легендама често постају мајке важних, смелих људи (јунака) и чаробњака, који захваљујући свом натприродном пореклу испољавају квалитете као што су необична физичка снага и брзина, или разне наднаравне моћи.

Када је у питању брак, интересантно је да у јапанском језику и данас феномен у којем киша пада док је ведро и сунчано зову „венчање лисичје младе“, јер се у народу у старини веровало да до таквог необичног сплета метеоролошких околности долази када лисице на небу организују свадбу.

Отуд се израђују фигурице младожење, младе и сватова који по телу изгледају као људи, али имају главу лисице – њихово поседовање, веровало се, доноси срећу у браку и просперитет породици.

Даље, из давнина до нас су допрле и будистичке приче у којима, на пример, дух лисице изазове болест код људи и када исцељивач (будистички монах) утврди узрок обољења, односно, разоткрије чињеницу да је оболелог запосела љута лисица, она се исповеда, објашњавајући да ју је човек којег мори у прошлом животу био убио – тиме се преноси будистичко учење о реинкарнацији и могућности да се греси из претходног живота одразе на будући, те да је најсигурнија политика уопште их не чинити, односно, не убијати жива бића, укључујући ту и животиње.

Има и прича у којима се појављивање лисице у храму или палати, нарочито њен чин дефецирања по олтару или каквом светом спису, узима као злослутно знамење које најављује несрећу.

У јапанским моралистичким алегоријама из средњег века лисице умеју да узму и облик каквог старијег мушкарца, самураја или будистичког свештеника, и користећи се њиховим ауторитетом, обману и понизе охоле и грешне. Те поучне приче су често имале форму хуморески извођених у паузи традиционалне Но драме.

Посебно је позната прича у којој се стари бели лисац претвори у будистичког свештеника да би својом проповеди о паклу и вечној патњи приволео ловца који живи од продаје лисичјег крзна да прекине да убија његове младунце.

Куриозитет је да се и данас понекад у продавницама могу видети фигурице лисице одевене у одору будистичког свештеника које су инспирисане том легендом из позног средњег века, али које су се у потоњим временима тумачиле као упозорење на лицемерје и дволичност клерика који проповедају уздржаност и врлину.

Културни дуг Индији и Кини и стапање шинто и будистичких веровања

Дакле, у фолклору обојеним будистичким назорима лисице умеју да се преобразе у људе, али и да их запоседну и омађијају и при том опомену на неки грех. Оне могу својим присуством у људској насеобини и да наговесте неки судбински важан догађај.

Лисица као симбол људске пожуде и створење које се преображава, сматрају јапански стручњаци, управо је концепт или виђење које корене има у индијској култури и коју је у Јапан донео будизам.

Наиме, у тој острвској земљи лисица је у прошлости била описивана и као (митска) животиња коју јаше будистичка богиња индијског порекла Дакини – првобитно, у хиндуизму гнусно чудовиште потчињено богињи Кали, које прождире лешеве, а касније, у тибетанском и езотеричном будизму, укроћено и преобраћено биће које помаже људима на трновитом путу ка просветљењу и спознаји или их штити пред смрт.

И док се у постојбини Дакини Индији веровало да она небески пут преваљује на леђима шакала, када је будизам стигао у Кину, место те грабљивице склоне храњењу лешинама животиња у иконографији везаној за богињу заузела је бела лисица. Ово стога што стари Кинези нису знали како шакали изгледају, а лисица им се чинила као звер сличног карактера пошто прави брлоге у гробним хумкама.

То синизирано веровање потом је пренето и у Јапан, где је Дакини, у складу с будистичком теоријом да шинто божанства нису ништа друго до привремене манифестације или форме испољавања буда и бодисатви, поистовећена са Инари, због чега је временом почела да се схвата и као биће које доноси богату жетву и просперитет.

Весник благостања и варалица

Лисица је, тврде поједини домаћи научници, у најранијим јапанским митолошким текстовима с почетка 8. века, који садрже и по неколико столећа старија веровања, животиња која је по важности у сенци у поређењу с другим зверима, попут змије или мајмуна. Они њену потоњу улогу као доносиоца плодности виде као утицај кинеске културе, који је, када су у питању писани споменици, видљив од деветог века.

Ипак, у наредним столећима, несумњиво је, лисица је у јапанским народним веровањима и предању, али и организованој религији, стекла ретко важно место, које и данас, у релативно секуларизованом друштву, наставља да држи.

Током историје лисице су у Земљи излазећег сунца имале амбивалентни карактер - с једне стране оне људима доносе обилну жетву, пун стомак и самим тим сигурност и срећу, а са друге их заводе и варају, те се њима поигравају.

Ту је реч о две мисаоне нити које се преплићу и стапају: шинтоистичком погледу на свет који је склон обожавању природе, те је спремно прихватио (кинески) сентимент о лисици као животињи која даје допринос ратарству и исхрани, и (индијског) езотеричног будизма, који је усвојио магију као инструмент за лечење болести и заштиту од природних непогода, незгода и друштвених превирања и који је при том склон мистичном учењу о спознаји.

Тако је и данас могуће видети статуе лисица које у устима држе сноп пиринча или кључ – кључ од складишта пиринча или каквог другог амбара са житарицама, што асоцира на богату жетву и благостање, али и кипове на којима оне у зубима носе драгуљ, који је будистички симбол мудрости и просветљења.