Удружење Срба „Косово и Метохија“ из норвешке покрајине Инландет показало је са „Станицом Србија“ колико је лепа наша домовина.

Старински ћилими, ручно везени пешкири и девојачка спрема, међу лицидерским срцима, привлачили су знатижељне посетиоце како из Норвешке тако и из целог света.

Из павиљона за културу орио се „Моравац“ и „Чачак“ те су кроз интерактивну радионицу фолклорне секције удружења посетиоци учили како се игра коло.

Млада фолклорна секција Удружења „Косово и Метохија“ наступила је премијерно првог дана фестивала и освојила публику која их је наградила дугим аплаузом.

Штанд са храном је био богат специјалитетима домаће кухиње. Ту су се нашле гибанице, старински домаћи колачи и незаобилазни српски роштиљ.

Домаће кобасице и пљескавице су биле тешке за изговор странцима, али су се баш ове српске речи најчешће чуле на фестивалу.

Председник Удружења Срба „Косово и Метохија“ Зоран Шешлија је са поносом истакао да је презадовољан интересовањем посетилаца фестивала за нашу културу и баштину.

„Овакве манифестације су веома значајне за промоцију наше земље и културе, али су уједно и место саборности нашег народа. Тим 'Станица Србија' је дао све од себе, заједно са многобројним волонтерима из наше српске заједнице, да се чује и види све оно лепо што долази из Србије. На Видовдан се навршава 20 година постојања Удружења те нам је успех на овом највећем норвешком фестивалу за децу и младе уједно и најдражи рођендански поклон. Са великим ентузијазмом и радошћу настављамо са промоцијом наше културе и традиције”, рекао је Шешлија.

Управо носилац награде са његовим именом и један од највећих светских џез звезда данашњице, Авишај Коен, затим добитник Греми награде, Џо Ловано и добитник прве награде престижног међународног такмичења “Martial Solal” Антонио Фарао, као и прослављена италијанска пијанисткиња, певачица и композиторка, Франческа Тандои, главне су звезде овогодишњег издања фестивала, који ће наступити у Летњем биоскопу, Културног центра Новог Сада.

Једно од најзначајнијих имена нове светске џез сцене, Милена Касадо, добитница престижне "Parliamentary Jazz" награде, Ема Смит и један од водећих европских џез бубњара, Владимир Костадиновић са својим квартетом наступиће на сцени у Католичкој порти, као и регионално препознатљив бенд нове генерације, QuadBones, инструментални састав, Deep Steady, ауторски џез састав, Бојан Цветковић квартет и један од пионира спајања електронског и џез звука на Балкану, Jazzysad.

Програм се шири и на препознатљиве улице у самом центру града, Његошеву и Лазе Телечког, где публику очекују позната домаћа и регионална имена: Bullet for a Bandman, Фанк Шуи, Фолтин, White City Soul, ди-џеј Каталина, Борис Хложан, Афро Гитано, Анђела Коруга квартет, Тања Сенић квартет и други.

Продаја улазница за концерте у Летњем биоскопу почиње 8. јуна, по промотивним ценама, на продајним местима Гигстикса и онлајн. Улаз на све остале програме Новосадског џез фестивала је слободан.

Нови концепт фестивала део је сарадње Културног центра Новог Сада и Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе“, уз подршку Туристичке организације Новог Сада.

Албум је снимљен без медијске буке и калкулација, а замишљен је као пловидба и врста поетског преиспитивања о томе шта је некада био, а шта је сада.

Симболика потопа и одговорност према свету

Говорећи о наслову албума, Неле Карајлић објашњава да се симболика Пијаног брода може схватити на два начина.

„Можемо га схватити као један раскалашени терен, попут оних слика Саве Шумановића који носе тај наслов, а можемо да га схватимо и као онај задњи брод који је успео да пребаци одређени број животиња након потопа. Тако да, свака асоцијација је добра“, каже Карајлић и додаје да му је главни мотив био покушај да нађе аутентични израз у годинама у којима је, а да притом не експериментише превише.

Нове песме, међу којима су Сипај, не питај, Ти то не разумеш и Крива Дрина (посвећена његовој унуци), повезује аутор који се, како сам признаје, вратио музици јер му је она генерално најтежа.

Поред личног преиспитивања, мотив је био и обележавање актуелног тренутка.

„Један од важнијих мотива ми је био и то да на неки начин обележим време у коме живимо, које није нимало једноставно, нимало лако, и у којем јесте слутња на оно што се десило пре него што је Ное покупио животиње и ставио их на брод. Значи, негде је и моја одговорност према самом себи да направим неке нове песме, неку нову причу, а негде је одговорност према свету око мене, јер осећам потребу да нешто паметно кажем“, истиче музичар.

Од историјских тема до личних анђела

Када је реч о звуку и идејама, Карајлић напомиње да се не бави самим звуком већ идејама које су еволуирале од осамдесетих и деведесетих година, када је постојала жеља да се промени свет. Са оволико година, та идеја је нестала и препуштена је млађима, док је његово да баци светлост на теме које гуше и њега и друге људе.

На албуму се налазе и две-три песме са историјском тематиком. Међу њима је родољубива песма Аве Сербиа, за коју је текст написао Јован Дучић и коју Карајлић описује као „једну од најлепших родољубивих песама коју је икад људска душа исписала“.

Друга је Ибар вода, која се бави „егзактном историјом“ на ауторов начин.

„Она у ствари говори о том неком проклетству којим смо ми на овој дивној земљи затечени, и у тој чињеници да смо направили кућу на сред пута, да је земља лепа и плодоносна и да нико не може да умре од глади, али свако мало долазе неке војске, па нам наплаћују то уживање колико год могу“, објашњава Карајлић.

На албуму се налази и интимна песма Анђели, у којој се обраћа самом себи и говори о губитку некадашњих заштитника: „Ја кад год се окренем према небу, небо је пусто и тих анђела који су мене спашавали нема.“

Музика и вештачка интелигенција

Пијани брод долази након дуге дискографске паузе на домаћем тржишту. Карајлић подсећа да је његов последњи албум за ово тржиште био Ја нисам одавде из 1997. године, док је последњи озбиљан рад са „Но смокингом“ била музика за представу Дом за вешање у Паризу 2007. године.

Рад на новом материјалу суочио га је са чињеницом да је музичка индустрија технолошки драстично напредовала и да је прва прогутала методологију вештачке интелигенције (АИ).

Два спота за нове песме урађена су управо уз помоћ вештачке интелигенције, за шта је Карајлић дао дозволу.

„Вештачка интелигенција је нешто чега требамо да се плашимо уколико нам измакне контроли, али је исто тако једно невероватно средство које можете јако лепо да употребите уколико знате за шта је користите. Ми не смемо да је се плашимо као средства, али морамо да је се плашимо као опасности која може да буде фатална уколико изгубимо контроли над њом, као у филму Одисеја 2001 кад рачунар Хал преузима контролу над човеком“, упозорава музичар.

Ипак, повлачећи паралелу са 19. веком и стресом који је појава фотографије изазвала код дворских сликара, Карајлић сматра да ће све што је природно наћи свој пут. Сликарство је тада отишло у импресионизам, експресионизам и кубизам, а слично ће се десити и са музиком у ери масовне појаве звезда које немају сопствене песме.

„Кад-тад ће људска душа, односно конзументи музике, почети да траже поново оног неког Балашевића, неког Ђорђевића, неког Бајагу, Тулића, Бреговића“, уверен је Карајлић, напомињући да је технологија донела јефтиније снимање, али да је „душа иста и емоције су исте“.

Београда промоција и сарадници

Промоција албума започела је у Бањалуци, где је Карајлић наступио са тенором Немањом Црнатовићем, кога назива „Бочелијем из Жаркова“ и препознатљивим знаком својих наступа уживо и пројекта "Rock El Classico" са Стефаном Миленковићем.

На албуму је, према његовим речима, учествовао „читав један чопор“ музичара које не жели појединачно да издваја како некога не би заборавио. Следећа промоција, најавио је Карајлић у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је, планирана је у Београду, после које ће спотови – два рађена вештачком, а два „нашом интелигенцијом“ – бити доступни на свим дигиталним платформама.

„Ми клијентима који желе да се иселе из града увек говоримо да гледају локацију и шта им она пружа и да ли је она инфраструктурно опремљена. Велики чинилац у целој причи јесте што су градови данас све насељенији, што је саобраћај све интензивнији, па свако тражи да направи баланс између овог урбаног и мирнијег начина живота“, каже архитекта Данијела Рабреновић.

Главни фактор код тражења локације је инфраструктура. Због тога је важна и свест да се и у тим приградским зонама изграде саобраћајнице, амбуланте, апотеке, школе и вртићи. То је оно што се прво тражи и људи се по томе одлучују.

Хуманији начин живота

Кућа са неколико ари плаца је најчешће доста јефтинија од стана у већини делова града.

Рабреновићева истиче и да, иако важан фактор, цене нису пресудне, већ квалитет живота.

„Сви теже да имају неко парче раја. Да могу децу да пусте у двориште, да не брину да ли ће изаћи на улицу. Више тај комформитет утиче. Није толико битна ни квадратура некретнине или њена вредност, колико чињеница да се изместе из града, али квалитетно“, наводи архитекта.

Врло чест коментар који се употребљава у тим разговорима јесте да они „бирају хуманији начин живота“.

Због великог броја дезоријентисаних пчела које лете улицом, саобраћај на овој локацији и даље регулише полиција.

На терену је јутрос интервенисала и Хитна помоћ. Лекари су реаговали углавном због страха и панике грађана, будући да су пчеле улетале у косу људима који су се затекли на оближњем аутобуском стајалишту, а забележен је и мањи број убода.

Пчелари су одмах изашли на терен, али истичу да се ситуација не може брзо решити. Чекају да падне мрак како би се пчеле природно смириле и сакупиле на некој од крошњи, што ће омогућити њихово безбедно хватање и враћање у кошнице. Грађанима се саветује опрез приликом проласка овим делом града.

„Средње године смо на неки начин прескочили“, истиче др Себастијан Дом-Хансен, биоинформатичар са Универзитетског колеџа у Корку у Ирској.

За то постоје добри разлози. Промене у структури и функцији мозга најлакше је уочити снимањем када су најизраженије. Када је реч о когнитивном опадању и деменцији, „већина онога што нас занима најупадљивије се испољава после шездесете године“, објашњава Дом-Хансен.

Међутим, последњих година истраживачи све пажљивије проучавају мозак људи средњег животног доба и откривају низ суптилних, али значајних промена које се јављају између 40. и 65. године. Управо тај период постаје кључан за препознавање проблема који ће се испољити тек много касније.

Преломна тачка у животу мозга

„Замислите средње године као врх обрнуте криве у облику слова U“, каже др Ахмад Харири, професор неуронауке на Универзитету Дјук у Северној Каролини.

Прве деценије живота проводимо на узлазној путањи, развијајући и усавршавајући мозак. Потом следи дуг период постепеног губитка тих способности.

„Усмерити пажњу на средње године значи продужити тај равни део на врху криве и одложити силазну путању“, истиче Харири.

Према прегледној студији коју су 2024. године објавили Дом-Хансен и његови сарадници, међу најважнијим променама у овом животном добу налазе се оне које се односе на повезаност мозга – способност неурона да шаљу сигнале на велике удаљености и начин на који мозак организује обраду информација у различитим регијама.

Та повезаност достиже врхунац управо у средњим годинама, након чега почиње нагло да опада.

Обим тог пада повезан је и са когнитивним способностима, посебно са памћењем свакодневних догађаја.

„Мозак током средњих година пролази кроз неку врсту прекретнице“, напомиње Дом-Хансен, наглашавајући да управо тај период отвара могућност да се на време уоче будући проблеми.

Праћење ових промена није једноставно. Неке мождане мреже повећавају међусобну повезаност како би надокнадиле губитке у другим деловима мозга, а начин на који се све то одвија значајно варира од особе до особе.

Тестови крви који могу да открију ризик годинама унапред

Добра вест је да се појављују нови начини за рано откривање когнитивног опадања и деменције.

Један од најупечатљивијих су тестови биомаркера из крви, који могу да открију присуство неправилно савијених протеина амилоид-бета и тау, за које се сматра да изазивају Алцхајмерову болест – најчешћи облик деменције – много пре појаве симптома.

Ови тестови би једног дана могли да постану део редовне медицинске праксе, па чак и рутинских прегледа. Данас су већ доступни и директно заинтересованима.

Ипак, већина неуролога позива на опрез. Највећи број истраживања спроведен је на старијим особама, а још важније је то што неће сви који имају накупине ових протеина развити Алцхајмерову болест.

Биолошке године важније од календара

Други приступ заснива се на новим методама мерења биолошког старења, које се не поклапа увек са бројем година које неко има.

Тим који је предводио Ахмад Харири представио је 2025. године алат који на основу једног магнетнорезонантног снимања мозга може да процени брзину биолошког старења особе у 45. години живота.

Када су истраживачи анализирали снимке других људи, открили су да они који биолошки старе брже имају израженије смањење хипокампуса – дела мозга кључног за памћење – као и лошије резултате на когнитивним тестовима.

Код њих је такође постојала већа вероватноћа да ће у наредним годинама развити когнитивна оштећења и деменцију.

„Наш алат у основи мери убрзано старење у средњем животном добу, али истовремено предвиђа будућу деменцију код људи у касним шездесетим, седамдесетим и осамдесетим годинама“, објашњава Харири.

Ипак, он наглашава да овај метод још није довољно поуздан за индивидуална предвиђања.

Шта већ данас можемо да приметимо

Док научници траже поузданије алате, постоје сигнали на које свако може да обрати пажњу.

Студија објављена почетком ове године показала је повезаност између шест специфичних психолошких и когнитивних симптома депресије у средњем животном добу и повећаног ризика од деменције касније у животу.

Међу њима су губитак самопоуздања и осећај сталне нервозе и напетости.

„Ови симптоми могу бити веома рани знаци промена у мозгу, чак двадесет година пре појаве деменције“, истиче Гил Ливингстон, професорка психијатрије на Универзитетском колеџу у Лондону и коауторка студије.

Према њеним речима, начин на који размишљамо и осећамо се можда је подједнако информативан, а можда чак и важнији од снимака мозга и биомаркера, али за сада нема довољно доказа да се то са сигурношћу тврди.

Ливингстонова подсећа и да већ постоје добро познати показатељи здравља мозга и ризика од деменције, попут крвног притиска и нивоа холестерола, који се лако могу контролисати. „Не смемо их занемарити“, наглашава професорка.

Животне навике које могу да одложе деменцију

Све више доказа показује да усвајање здравијег начина живота у средњим годинама може значајно повећати отпорност мозга на когнитивно пропадање и чак „спречи“ деменцију – у смислу да се њен почетак може толико одложити да се симптоми никада не појаве током живота.

Најновији извештај Лансетове комисије за деменцију, објављен 2024. године, закључује да би чак 45 одсто случајева деменције могло да буде избегнуто ако се утиче на кључне факторе ризика.

Међу њима су: висок крвни притисак, гојазност, пушење, прекомерна употреба алкохола, социјална изолација, депресија, недостатак физичке активности.

Управо у средњим годинама промена ових навика има највећи утицај на ризик од развоја деменције у старости.

Најбоље време за улагање у мозак је сада

Док чекамо поуздане и приступачне тестове из крви, као и заиста ефикасне терапије против деменције, средње године представљају драгоцен прозор могућности за очување здравља мозга.

Гил Ливингстон то пореди са размишљањем о пензији: што раније почнете да „улажете“ у здравље мозга – на пример контролом крвног притиска – то ће дугорочне користи бити веће.

„Ако чекате предуго, имаћете мању когнитивну резерву у каснијим годинама“, каже она.

„Што раније почнете, разлика ће бити већа.“

За Фрању сиромаштво је лишавање сувишног, радост је слобода од присвајања, телесност прихватање ограничења. Зато поставка није ритуално давање почасти, већ чињеница да Фрања наставља да буде културно генеративна фигура способна да дотакне религиозну и грађанску имагинацију, етичку и еколошку рефлексију.

Теме драге савременим уметницима. Сиромаштво Алберта Бурија није фолклор убогих, већ материјал изложен до сржи, одбацивање сувишног. Микеланђело Пистолето затрпавањем Венере отпадом показује идолопоклонство поседовању, контрадикцију између химне стварања и културе отпада. Марина Абрамовић нуди круцијалну димензију фрањевачке кроткости. Тело као место тестирања, излагања границама, тело као поље истине.

„Изложена дела, као и поруке Светог Фрање у овој актуелној, изузетно турбулентној и проблематичној епохи, наводе посетиоце на размишљање. Теме су екологија, људскост, повезаност, потрага за идентитетом, суштином постојања, саосећање. Уметност је управо тај инструмент који својом снагом и другачијим виђењем може да нас подстакне и усмери у тражењу правих одговора на бројна отворена питања“, каже Марија Кристина де Анђелис, директорка Фондације Перуђа арте.

Поставка Фрању не представља као свеца, завршну фигуру, већ као активну енергију, отворени лексикон, критичко средство у потрази за аутентичношћу кроз коју тумачимо наш однос са последњима у друштву, са болом, са потрошњом, са природом, са крхкошћу, са светом.

Фрања не престаје да нас позива да напустимо вишак, да се одрекнемо поседовања, окренемо стварању не као ресурсу који треба користити, већ као мрежи односа којима припадамо.

У последњих осам векова једна од константи је човекова потреба за аутентичном димензијом постојања.

Чини се да никада пре човек није био више удаљен од тог циља да би се истовремено у савременом моментуму суочио са свом крхкошћу сопственог постојања.

Међутим, пошто релативно мало људи живи у областима близу Јужног пола, она није толико позната као њен северни пандан.

Да би ту неправду делимично исправила и приказала лепоту ауроре аустралис, астронауткиња Насе Џесика Мејр забележила је поларну светлост са летелице Драгон компаније „Спејс Икс“ (SpaceX Dragon) која се налази у простору Међународне космичке станице.

„За разлику од претходне ауроре коју сам видела, ова је плесала и вијугала директно испод нас, правећи прави спектакл. Задивљенa сам овим етеричним феноменом који изазива бурне емоције“, написала је астронауткиња уз снимак који је објавила на друштвеним мрежама.

Џесикин убрзани снимак светлости магнетнозелене нијансе обишао је свет и одушевио љубитеље светлосног феномена.

Ове светлосне појаве настају у близини полова зато што Земљино магнетно поље усмерава наелектрисане честице са Сунца ка тим подручјима. Када се те честице сударе са честицама у атмосфери, стварају се таласасти и светлуцави појасеви различитих боја.

„Баш је леп осећај. Некако, не знам, немам још толико, нисам још, не знам како то да објасним, много сам срећна“, каже ауторка песме Софија Близанац.

„Јако сам се радовао и разбио сам трему пре него што сам певао“, открива своје утиске са представљања албума Песме уз које растемо аутор песме Марк Мереј.

Песме за албум су изабране из архиве Фестивала „Лицидерско срце“, који постоји од 2008. године и чији је циљ очување и представљање тамбурашке традиције.

„Дечје тамбурашке песме, док није оформљен наш фестивал, нису уопште постојале у етру као жанр. Тако да можемо са поносом да се похвалимо да су наше песме једне од првих у смислу дечјих тамбурашких песама“, истакао је Драган Радовић, председник Удружења грађана „Лицидерско срце“.

Током 18 година постојања на сваком фестивалу представљено је 12 нових дечјих тамбурашких песама, па је жири за први албум бирао међу њих више од 200.

„Конкуренција у песмама је јако велика и тешко је изабрати оне праве. Водили смо се тим, када смо оцењивали, да деца најрадије певају неке песме, па по томе. Оно што деци највише прија, то смо бирали за овај ЦД“, објашњава Дубравко Исаков Цицко, уметнички директор Фестивала „Лицидерско срце“.

Очување традиције и породичних вредности у дечјим тамбурашким песмама

Песме су аранжирање у духу традиционалне тамбурашке музике коју је одсвирао Велики тамбурашки оркестар РТВ-а. Циљ је да се деци приближи изворни музички мелос кроз поучне текстове прилагођене њиховом узрасту, а главна тема композиција је очување традиције и породичних вредности.

„У исто време се негује и традиција. Лепо је што се толика пажња посвећује текстовима да је све прилагођено узрасту детета које изводи те песме, да су оне јако смислено написане, да онда деца негују и матерњи језик у исто време“, наводи композитор и диригент Јован Адамов.

„Свакако да нам је један од примарних задатака да музичку традицију српског народа и свих осталих народа приближимо најмлађим нараштајима и мислим да је ово издање један велики корак у том смислу“, поручује Бојан Тренкић из Великог тамбурашког оркестра РТВ-а.

Дечји тамбурашки Фестивал „Лицидерско срце“ одржава се сваке године у септембру у Новом Саду, где најмлађи уживо представљају нове пемсе уз пратњу тамбурашког оркестра и дечјег хора.

„То је његов нови живот, односно његов преображени живот, што би било значење заправо, овога нови, преображени живот управо захваљујући љубавном искуству и управо захваљујући поезији коју је он успео да изнађе, начину песниковања који је успео да изнађе“, каже др Снежана Милинковић, књижевни историчар и преводилац.

Важно место у књижевној аутобиографији заузима и критика фирентинског друштвеног живота. У Гозби, насталој током изгнанства, Данте на народном италијанском језику песничко и филозофско знање приближава широј публици, али и аристократском друштву у које убраја и жене. Усавршавање у врлини и потрага за правим речима били су срж трубадурске поетике.

„То право знање је оно које се тиче етике, оно које се тиче етичких начела и да је првенствено знање то, стицање дакле знања које нас води на пут спознаје, а пут спознаје је увек пут спознаје добра“, објашњава др Милинковић.

Уз Нови живот и Гозбу, први пут објављена поезија Дантеа Алигијерија на српском језику део је приче о настанку једног од највећих песника у историји светске књижевности.

„Инспирација за филм је био роман Јевгенија Вадаласкина Авијатичар, који је веома интересантан и обухвата много филозофских тема. Из њега потичу разне емоције везане за љубав, смрт, људску борбу против смрти, али и свакако друге танане емоције тог типа. Међутим, сам филм увек некако, бар мало, поквари литерарно дело“, објашњава редитељ Јегор Михалков Кончаловски.

У наставку програма приказан је филм Љубав Совјетског Савеза и приређен сусрет са једним од главних глумаца Кирилом Кузњецовим. Део фестивалског програма су и музичка бајка Пинокио, златни кључ, анимирани филм Finnik 2, ратно остварење Отац, породични хит Чебурашка 2 и друге.

„Сарадња и повезаност српске и руске кинематографије, али и уметности уопште јесте један стални процес. Култура је нешто што се незаустављиво шири. Као нека врста позитивне радијације, упркос појединим покушајима да се у неким земљама заустави руска култура. Али ниједна култура се не може зауставити на силу“, поручио је Јегор Михалков Кончаловски.

Пратећи програми Фестивала су посвећени савременој и класичној анимацији, као и пратећа изложба под називом Биоскоп; позориште о филму Авијатичар. Осим у Београду, филмови ће бити приказивани у још девет већих градова у Србији, а улаз на све пројекције је бесплатан.

Фестивал руског филма организује руска државна продукцијска кућа „Рос кино“ уз подршку Министарства културе Руске Федерације.

Посаду чине командант Ренди Бресник, пилот Лука Пармитано из Европске свемирске агенције (ЕСА), и специјалисти мисије Андре Даглас и Френк Рубио. Сваки од њих доноси јединствено искуство и вештине неопходне за сложене задатке који их очекују у ниској Земљиној орбити.

Искусна посада за пионирски задатак

На челу мисије налази се командант Ренди Бресник, ветеран Насе који је део астронаутског корпуса још од 2004. године. Са богатим искуством у свемирским летовима, Бресник је описао мисију Артемис III као најважнији корак до сада у напорима човечанства да се врати на Месец, наглашавајући њену улогу у припреми за будуће, још амбициозније подухвате.

Његов колега, пилот Лука Пармитано, астронаут Европске свемирске агенције из Италије, већ је исписао историју као први Италијан и тек трећи Европљанин који је командовао Међународном свемирском станицом. Пармитано је такође познат по изузетној присебности након што је преживео инцидент током шетње свемиром када је вода почела да му пуни кацигу.

Тиму се придружују и специјалисти мисије. Френк Рубио држи амерички рекорд за најдужи појединачни лет у свемир. Како је провео 371 дан узастопно у орбити, то га чини једним од најискуснијих астронаута када је реч о дуготрајном боравку у свемиру.

За разлику од њега, Андреу Дагласу ће Артемис III бити први пут да лети у свемир, иако је претходно био део резервне посаде за мисију Артемис II. Након објаве, Даглас је био први члан посаде који се обратио јавности.

„Моје срце је тако топло, тако је пуно", рекао је он, преносећи емоције које прате остварење животног сна.

Промена плана: Сигурност испред брзине

Иако је првобитно било планирано да Артемис III буде мисија која ће спустити људе на Месец први пут после више од пола века, НАСА је одлучила да промени циљеве. Мисија је сада преобликована у пробни лет са посадом у ниској Земљиној орбити.

Главни разлог за ову промену је смањење ризика и темељна провера кључних технологија пре него што се астронаути упуте на саму лунарну површину.

Слетање на Месец сада је планирано за мисију Артемис IV, која се очекује 2028. године, чиме се обезбеђује да сви системи буду поуздани и сигурни за посаду.

Централни задатак мисије Артемис III биће тестирање система за спајање и пристајање између свемирске летелице Орион и два специјална лунарна лендера које развијају приватне компаније: Старшип компаније „Спејс Икс“ и Блу Мун Марк 2 компаније „Блу ориџин“.

Летелица Орион ће, један по један, пристајати уз ове лендере, а астронаути ће увежбавати прелазак из једне летелице у другу. Ова процедура је од суштинског значаја, јер ће на каснијим мисијама астронаути морати да пређу из Ориона у лендер како би се спустили на површину Месеца.

Шира слика програма Артемис

Програм Артемис, назван по грчкој богињи Месеца, представља наследника програма Аполо и има далеко веће амбиције од самог постављања заставе. Крајњи циљ је успостављање одрживог људског присуства на јужном полу Месеца, региону за који научници верују да садржи залеђену воду у трајно осенченим кратерима.

Вода би се могла користити за пиће, производњу кисеоника и ракетног горива, што би Месец претворило у одскочну даску за будуће мисије са људском посадом ка Марсу.

Артемис III се ослања на успехе претходних мисија, као што су лет без посаде Артемис I из 2022. и планирани лет Артемис II са људском посадом око Месеца.

Ова мисија је такође показатељ нове ере у истраживању свемира, коју карактерише снажна међународна сарадња и све већа улога приватног сектора. Укључивање астронаута Европске свемирске агенције и ослањање на комерцијалне партнере попут компанија „Спејс Икс“ и „Блу ориџин“ кључни су елементи стратегије Насе за смањење трошкова и убрзање напретка.

Џереми Парсонс из Насине канцеларије за програм „Од Месеца до Марса" (Moon to Mars Program Office) објаснио је филозофију иза овог пробног лета.

„Укупно, очекујемо да мисија траје око две недеље. Ова мисија је намерно пројектована да преузме прорачунате ризике како би будуће посаде биле сигурније и на крају успешне када будемо крочили на месечеву површину."

Радња се дешава у 2025. години, а уз универзалне теме љубави, моралних дилема и међуљудских односа, централна тема је српска породица, која по аутору, уз изазове савременог доба и моралног распада друштва, ипак опстаје.

„И да су ти морални распади, на срећу, у српском друштву, када је породица у питању, никада довољно успешни. Породица се у романима распада већ 200, 300 година и не могу да је укину чак и ови који имају идеју да породица не треба да постоји", наводи Емир Кустурица.

Једну од главних улога игра Весна Тривалић, која тумачи Ану – мајку, баку и учитељицу у пензији, која наводно умире, због чега се породица и окупља, али се брзо испостави да је жива, када почиње и заплет филма.

„Од прве до последње стране читајући сценарио, прошла сам кроз све емоције за које знам да сам имала и које има сваки човек, с тим што су овде постајале сложеније. Личан је сценарио. Некако такве је финоће да лично упери на вас. Ко год га буде гледао, лично ће да вас прозове", наглашава Весна Тривалић.

У филму игра више од 30 глумаца, док је уз Тамару Крцуновић, Исидору Јанковић и Вахида Џанковића, Андрија Милошевић једно од четворо Анине деце.

„То је човек који моралне премисе и моралне вертикале користи само на нивоу флоскула, и то онда када то њему одговара. Јер знате и сами да човек не може донети моралну одлуку уколико има лични интерес“, наводи Андрија Милошевић.

„Мислим да су породичне приче најузвишеније, најлепше. Од њих све почиње и на њима се све завршава свима нама у животу“, сматра Исидора Јанковић.

Већи део филма биће снимљен у Чуругу и околини, док ће неке сцене бити снимане у Београду и Новом Бечеју. Снимање ће трајти до половине септембра, а премијера се очекује наредне године.

Међутим, према једном од најприхваћенијих модела раног развоја Сунчевог система (Nice model), наш део галаксије можда је некада садржао чак две додатне планете. Уместо данашња два ледена гиганта, Урана и Нептуна, Сунчев систем је, према тој хипотези, могао имати четири таква света. Ново истраживање, међутим, указује на потенцијално озбиљан проблем у том сценарију.

Симулације периода током којег су те хипотетичке планете могле бити избачене из Сунчевог система показале су да такав развој догађаја подразумева много насилнију прошлост Уранових природних сателита него што њихово садашње стање сугерише.

Истраживање указује да прича о томе како је Сунчев систем достигао данашњу стабилност још увек није у потпуности разјашњена.

Три могућа објашњења

„Ови резултати имају три потенцијалне импликације“, навео је тим истраживача предвођен астрофизичарем Метјуом Клементом са Универзитета Џонс Хопкинс у научном раду. Према њиховим речима, прва могућност је да су Уранови сателити током тог турбулентног периода били дестабилизовани до те мере да су се међусобно сударали више пута.

Друга могућност је да је садашња верзија Модела потребна ревизија. Трећа могућност је да је „Сунчев систем резултат прилично мало вероватног развоја нестабилности који је подразумевао готово потпуно одсуство блиских сусрета Урана са другим џиновским планетама“, навели су истраживачи.

Теорија о хаотичном раном Сунчевом систему

Научници сматрају да је млади Сунчев систем био далеко хаотичније место него што је данас. Док су се џиновске планете кретале кроз диск космичког материјала, њихове гравитационе интеракције могле су да дестабилизују читав спољашњи део Сунчевог система.

Како би објаснили тај гравитациони хаос, научници су 2005. године развили "Nice model".

У савременијим верзијама, овај модел претпоставља да је Сунчев систем у почетку могао имати једног или чак два додатна ледена гиганта. Свих шест великих планета потом су мигрирале са својих почетних положаја, изазивајући нестабилност у систему.

Четири планете које данас познајемо као спољашње гиганте на крају су се сместиле у садашње орбите, док су преостале две биле избачене из Сунчевог система.

Тестирање судбине Уранових и Јупитерових месеца

"Nice model" успешно објашњава више важних карактеристика Сунчевог система, укључујући период познат као Касно велико бомбардовање, садашњу архитектуру система и велику популацију Јупитерових тројанаца.

Међутим, Клемент и његове колеге желели су да провере какве последице овај модел има на мањим размерама.

Истраживачи су зато спровели серију симулација како би анализирали шта се дешава са месецима Јупитера и Урана у две варијанте Ничког модела – једној са додатним леденим гигантом и другој са два таква тела.

Тим је симулирао сусрете на основу, како наводе, „целокупног спектра“ предложених почетних услова у спољашњем Сунчевом систему, чиме је обухваћен већи број могућих развојних сценарија него у претходним истраживањима.

Озбиљан проблем за постојећи модел

Резултати су показали да је већина симулација довела до дестабилизације Уранових месеца, укључујући сударе, избацивање из орбите и значајне промене њихових путања.

Јупитерови сателити прошли су знатно боље, али се показало да је изузетно тешко сачувати нетакнутим системе месеца обе планете истовремено.

Истраживачи су пронашли само један сценарио у којем су и Јупитерови и Уранови сателити доследно преживљавали исти период нестабилности.

Уколико је Модел тачан, остају две водеће могућности. Прва је да је Сунчев систем прошао кроз изузетно мало вероватан еволутивни пут који је поштедео Јупитер и Уран озбиљнијих поремећаја. Друга је да је данашњи систем Уранових месеца настао као последица судара и снажних гравитационих поремећаја.

То би значило да је Уран био изложен најмање два велика догађаја – првом који га је нагнуо на његову необичну осу ротације и другом који је, према Ничком моделу, пореметио његов систем сателита.

Модел вероватно није коначан

Постоји и трећа могућност — да је "Nice model" непотпун.

Истраживачи истичу да то не би представљало велико изненађење, имајући у виду да покушава да реконструише догађаје који су се одиграли пре око четири милијарде година.

„Веома је вероватно да ниједан од модела нестабилности који су до сада објављени не садржи прецизан низ сусрета неопходан да се у потпуности репродукују сви аспекти Сунчевог система“, навели су аутори студије.

Они додају: „Иако је свакако могуће да сва четири првобитна система правилних сателита у спољашњем Сунчевом систему нису била погођена планетарним сусретима, наши резултати снажно указују на то да то није био случај".

Истраживачи закључују да би нови резултати требало да подстакну будућа истраживања која ће наставити да испитују последице различитих сценарија развоја Сунчевог система.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Икарус (Icarus).

Од изузетног значаја је и Павићев истраживачки рад који је осветлио епохе барока, класицизма и предромантизма, учинивши историју српске књижевности саставним делом европске културе.

Књиге о историји књижевности је писао подједнако узбудљиво као и романе.

„Ово, пошто је ипак историја српске књижевности, он је значајан у не само у српском, него у једном славистичко-србистичком контексту, где год се бави историјом српске књижевности из простог разлога што је он заиста имао тај откривалачки нерв. Открио је многе нове старе ствари које класична књижевна историја од Скерлића до Деретића није ни примећивала“, истиче проф. емеритус др Сава Дамјанов, приређивач издања.

Павић је открио Гаврила Стефановића Венцловића, заборављеног песника и беседника из епохе барока и заслужено га поставио у сам врх српске књижевне баштине. Две књиге је посветио Војиславу Илићу, о коме је писао у контексту европског песништва друге половине 19. века.

„Он је био и писац и професор, и есејиста и тумач, и човек који је успео да обједини и историју културе и историју књижевности. Тако да је његово утемељивање појмова као што су барок и истраживање наше старије књижевности готово једнако вредно, као и његово широм света познато дело“, наглашава проф. др Александар Јерков.

Поред књижевноисторијских студија, Милорад Павић је оставио есеје и аутопоетичке записе у којима је читаоцима пружио увид у сопствени књижевни свет.

„Кренуо сам са чишћењем пре два месеца, пошто сам таксиста боле ме леђа, имао сам проблема са укоченошћу. Желео сам да се активирам, кренуо сам да шетам и увидео сам колико смећа овде у Београду има, и да се не води најбоља брига, да нисмо најбоље освешћени што се тиче тога“, објашњава „Дневни чистач“

На друштвеним мрежама познат као Дневни чистач, препознатљив је по снимцима и сликама на којима се види како уређује и чисти јавне површине, уклања смеће из паркова, шеталишта, са тротоара, из природе.

Његове акције свакодневно прати више од 10.000 људи и он их мотивише личним примером да ураде исто.

„На мом Инстаграм профилу постоји одељак у нагласцима који се зове 'Ви', где су људи почели да ми шаљу своје слике пре и после, и како их је то мотивисало. Волим да их окачим на свој Инстаграм профил, да људи виде какав су резултат и они направили“, истиче предузимљиви таксиста.

Дневни чистач Милош поставио је себи задатак – сваки дан сакупити велику кесу смећа, више од 200 отпадака, а сања о томе да организује велике акције чишћења.

„С обзиром на то да у овом граду постоји доста локација где има такозваних, мини депонија, које се стварају, једном или два пута месечно покушаћу да организујем акције чишћења, где ће и други суграђани моћи да учествују. Имаћемо рукавице, џакове за смеће, потребна је само добра воља. Многи људи ми се јављају и питају. Пратите профил и ја ћу обавестити која локација ће бити следећа“, поручује Милош. 

Свака промена почиње од нас – будите одговорни, културни и добри суграђани, брините о животном окружењу. То је порука коју Дневни чистач шаље сваког дана.

Како добра дела увек привлаче људе, Милошу се јавио један столар, направио и поклонио му таблу за еко-станицу. У међувремену, писали су му многи нудећи помоћ. На друштвеним мрежама све је популарнији. Пратиоци га воле и позитивни коментари се нижу, али више од свега, Милошу значи када га препознају у парковима и одмах понуде да заједно са њим засучу рукаве.

Међутим, уместо да започне процедуру слетања, боинг 737 је наставио да лети у круговима. Један круг, па други, па трећи. Међу путницима, почетна збуњеност полако је прерастала у забринутост. Без објашњења из пилотске кабине, препуштени сопственим нагађањима, многи су помислили на најгоре – технички проблем са авионом или непредвиђене препреке на писти.

Празан торањ због кашњења контролора лета

Ситуацију, коју су касније описали као праву „драму на небу", нико није могао да повеже са бизарним разлогом који се одвијао на земљи.

Док је авион са путницима кружио двадесетак минута, на аеродрому у Осијеку одвијала се сцена достојна комедије апсурда. Контролни торањ, нервни центар сваког аеродрома одговоран за безбедно слетање и полетање авиона, био је празан.

Запослени у контроли лета, чија је смена требало да почне пре доласка авиона, једноставно није стигао на посао на време. Иронично, инцидент се догодио на аеродрому који се не може похвалити великим прометом – тог дана су била планирана свега два лета, а осјечка ваздушна лука иначе ретко опслужује више од три авиона дневно.

Као да то није било довољно, лет из Лондона био је тек други „Рајанеров“ лет за Осијек те сезоне, што је овом невероватном пропусту дало додатну тежину.

Разматрано преусмеравање авиона за Будимпешту

У пилотској кабини, ситуација је била далеко од комичне. Пилоти су у више наврата безуспешно покушавали да успоставе радио-везу са осјечким контролним торњем. Без одобрења за слетање, једина опција била им је да авион држе у такозваном „холдинг патерну" – кружној путањи чекања.

Како су минути пролазили, а одговора са земље и даље није било, посада је морала да почне са разматрањем алтернативних решења. Према процедурама, уколико слетање на планирано одредиште није могуће, авион се преусмерава на најближи одговарајући аеродром.

У овом случају, најозбиљније се разматрала опција преусмеравања лета за Будимпешту, што би за путнике значило не само додатно време у ваздуху, већ и компликован логистички проблем организовања превоза са другог аеродрома, у другој држави.

Безбедност није била угрожена

Напетост је коначно прекинута када је закаснели контролор лета стигао на своје радно место. Веза са авионом је успостављена, дата је дозвола за слетање и „Рајанеров“ авион је коначно безбедно додирнуо писту. Убрзо након инцидента огласила се и Хрватска контрола зрачне пловидбе (ХКЗП), која је потврдила да је до кашњења дошло због „појединачног пропуста запосленог“ који није на време дошао у смену.

У свом саопштењу, ХКЗП је нагласио кључну чињеницу: безбедност путника и посаде ни у једном тренутку није била угрожена. Иако торањ у Осијеку није био оперативан, лет је све време био под надзором Обласне контроле лета у Загребу, која прати авионе на већим висинама. Према званичним подацима, процедура је брзо спроведена по утврђеним правилима, а укупно кашњење авиона на крају је износило дванаест минута.

Иако је инцидент завршен без последица по безбедност, покренуо је озбиљна питања о процедурама и одговорности. Хрватска контрола зрачне пловидбе најавила је покретање дисциплинског поступка против одговорног радника како би се утврдиле све околности и спречило понављање сличних ситуација.

„Ово дивно домаћинство је кренуло зато што је Далиборка остала без посла и ова Стара планина је била потенцијал да покренемо свој дом и тај вид туризма. Кренули да градимо, да правимо 2019. године, и наши први гости су дошли у децембру, то су били гости из Румуније. Имамо две трокреветне собе са три лежаја, гости могу да имају оброк, све што је домаће да пробају овде у селу, нашу старопланинску трпезу“, објашњава Далиборка Јовановић из сеоско-туристичког домаћинства на Старој планини.

Гости највише воле белмуж – млади сир са кукурузним брашном који се меша сатима и пуњену суву паприку.

„За добродошлицу служимо траварицу која је из нашег винограда, домаћа лоза са неким биљкама. Ту је и домаћи ајвар од паприка из наше баште, и наравно како их ми зовемо 'маслине' са Старе планине, иначе то је трњина. Слатко од шљива, вишања, купина“, наводи Далиборка Јовановић.

Из баште, винограда и воћњака на трпезу

Имају и своје винограде, воћњаке, башту и вински подрум, а чак три генерације данас раде на својој земљи.

„То је земља моја коју смо купили пре 30, 40 година. Ту смо засадили виноград и почели смо да обрађујемо. Засадили смо разне сорте – ризлинг, смедеревка, жупљанка, прокупац, хамбург“, истакао је Миле Јовановић.

„Имамо засаде вишања на неколико локација, сада се налазимо на једној од њих која је на неких двадесетак ари. Од тих вишања правимо неке домаће производе, сокове, компоте“, прецизирао је Горан Јовановић из овог сеоско-туристичког домаћинства.

Синови Милан и Милош задужени су за промоцију, али и новитете.

„Почели смо са изградњом једног мањег бунгалова, тј. брвнарице ту недалеко. Тако да једно по једно, ширимо се и надамо се да ће то бити у некој будућности добра ствар“, каже Милош Јовановић.

Планина нас, кажу, увек зове. Па нам Јовановићи поручују: „Наше је село као бомбона, лепше је и од Лондона. Само је на крај света, али то нама ништа не смета. Ако не дођете преко лета, биће за вас велика штета“.

„Мој сусрет са Ешером је био када сам имао само 17 година и сећам се да сам га пронашао у математичким књигама. А онда сам у исто време видео његове отиске на насловницама мојих омиљених бендова. И идеја да уметника воле и математичари и хипици била ми је веома чудна. А био сам млади хипик, па сам почео да мислим да је тај уметник мој уметник. Тако сам почео да сакупљам, у почетку само постере и књиге. Касније сам тражио и оригиналне отиске и постао сам колекционар“, објашњава кустос изложбе Федерико Ђудичиандреа.

Морис Ешер био је уметник који је развио јединствен, али често имитиран стил. Инспирисао је друге, а његов утицај се може видети и на филму, телевизији и у музици.

„Мислим да је Ешер један од оних уметника чије је дело познато чак и ако му не знате име, јер су његове оптичке илузије готово легендарне и сви их знају или су их видели у дечјим књигама док су одрастали. Он је особа која има толико утицаја на поп културу да то некако превазилази свет уметности“, истакао је Табиш Кан, ликовни критичар.

Ова имерзивна изложба, захваљујући комбинацији технологије и уметности, увлачи посетиоце у Ешеров запањујући универзум. Поставка ће бити отворена до 6. септембра у престижном здању „Сомерсет“.

Деценије радарских истраживања и других геофизичких посматрања постепено су откривале овај мистериозни свет, а научници су сада склопили доказе о постојању скривене структуре изванредних размера.

Испод источног дела Јужног пола, тим који је предводио геофизичар Еђидио Армадиљо са Универзитета у Ђенови идентификовао је огромну формацију у облику лепезе, састављену од око 30 повезаних басена. Структура се шири према обали, као да је неко повукао угао Антарктика и растегао га око једне централне тачке у унутрашњости.

Склапање древне слагалице

Истраживачи су ову формацију назвали „Источно-антарктичка лепезаста басенска провинција“ (ЕАФБП). Занимљиво је да тим није првобитно трагао за геолошком структуром у облику лепезе.

Уместо тога, истраживали су како би источни Антарктик изгледао када би се лед уклонио. То није исто што и посматрање радарских снимака, јер огромна маса леда, процењена на 27 милиона кубних километара, гура тло испод себе. Када би лед нестао, копно би се подигло и до једног километра у висину.

Комбинујући реконструисану топографију са радарским, гравитационим, сеизмичким и магнетним подацима, научници су почели да истражују скривени пејзаж. Док су анализирали податке, приметили су нешто необично.

Многи велики субглацијални басени у том подручју, укључујући и до сада познате басене Вилкс и Аурора, као и басен у којем се налази језеро Восток, изгледало је да имају исту основну геометрију. Нису били насумичне депресије, већ су се ширили ка споља из једне заједничке, централне тачке у близини Јужног пола, формирајући, како су описали, „кохерентан радијални образац на континенталном нивоу“.

Трагови цепања суперконтинента

Геометрија ове структуре има упадљиву сличност са тектонским обележјем познатим као сфеноказам, који је описан 1955. године као „троугласти процеп океанске коре који раздваја два кратонска блока, а који је настао ротацијом једног блока у односу на други“.

Истраживачи верују да је лепезаста формација настала процесом познатим као „ротационо истезање“, где се континентална кора постепено шири из једне централне тачке, слично отварању ручне лепезе. Гребени се шире радијално ка обали дугој око 2.000 километара, попут ребара лепезе.

Ако је ова интерпретација тачна, структура чува доказе о тектонској активности која је претходила распаду суперконтинента Гондване и нуди кључне трагове о коначном одвајању Јужног пола од Аустралије.

Такође, могла би да објасни и друге карактеристике континента, као што су високе Гамбурцев субглацијалне планине и Трансантарктичке планине које се граниче са овом провинцијом. Истраживачи претпостављају да је кретање приликом отварања „лепезе“ могло појачати уздизање у тим регионима, стварајући планинске венце који данас спадају међу најистакнутије скривене карактеристике Антарктика.

Зашто је важно разумети шта је испод леда?

Питање облика копна испод Антарктика није искључиво академско. Прво, лед се непрестано креће, а то кретање је вођено контурама стена испод њега. Детаљно разумевање тих контура помаже нам да боље предвидимо брзину и правац тока леда, што је кључно за разумевање утицаја климатских промена и потенцијалног раста нивоа мора.

Вода из стотина субглацијалних језера делује као подмазивач на бази ледене плоче, додатно утичући на брзину кретања глечера ка океану.

Други велики разлог је то што ова открића попуњавају огромну празнину у нашем познавању историје Земље. Јужно пол чини око 10 одсто копнене масе планете, а многа питања о Гондвани, распаду континената и древним геолошким процесима остала су без одговора јер већи део континента не можемо директно видети.

Иако ово објашњење није савршено и прецизно датирање процеса је и даље изазов, оно представља значајан корак напред. Антарктик је и даље граница коју је тешко продрети. Ипак, мало по мало, научници откривају његове тајне, отварајући прозор у давно изгубљени, древни свет.