„То је једна синергија заправо између читања и писања. Ако је нешто лоше написано, онда је стварно тешко читати, а с друге стране, некад и сам писац када пише уђе у ћорсокак, запетља се, али на крају увек пронађемо начин“, каже Бајић упоређујући перспективе читаоца и аутора трилера.

Према његовим речима, добра припрема је неопходна за писање садржаја овог жанра.

„Мени је инспирација све што се око мене дешава. Пратим ситуацију и у земљи и у свету и то се одражава на оно што пишем. Зависи од романа до романа, али што је тема мени даља, морам да се озбиљније припремим. За сада сам писао урбане романе, савремене, београдске романе па је самим тим и тај процес припреме био краћи“, открива Бајић.

Дејан Стојиљковић у својим делима преплиће више жанрова, истиче да воли да има што ширу публику – од 7 до 107 година и да је због тога његов роман Дорћолски реквијем намењен свима.

„Уопште немам снобовски однос према својим читаоцима. И сам волим да читам такве књиге“, објашњава Стојиљковић.

Удружење писаца трилера

У Србији постоји Удружење писаца трилера. Стојиљковић и Бајић су чланови и истичу да се колеге међусобно не доживљавају као конкуренција.

„Жанровска проза је дуго била скрајнута, није било у фокусу и, да се не лажемо, и писци су ту криви, нису писали жанровску прозу. Дејан је са својим Константиновим раскршћем то доста променио и онда се полако то прелило и на причу о трилерима. Фантастичари су били први и онда смо ми негде пре можда пет-шест година кренули“, каже Бајић додајући да је потекло од петоро аутора да би стигли до више од 40 чланова, а осим Србије обухваћен је и регион.

Према његовој оцени, заједно је лакше, трилера је све више у домаћој понуди, а где је квантитета, биће и квалитета.

Дејан Стоиљковић верује да овакво удружење треба да буде еснафско, где се колеге помажу.

„Члан сам и Српског књижевног друштва, али сам приметио да у тим, да их тако назовем, главнотоковским удружењима, има превише политике и идеологије, сви заборављају да је то у ствари еснаф, да смо ми писци као кад се удруже сликари. Наша књижевност је робиња била дуго тих идеолошких поступака и у тим удружењима је превише суревњивости која нема везе са књижевношћу и са еснафом. Ту се нисам осећао како треба“, поручио је Стојиљковић додајући да је битно само да ли неко добро пише и да ли су аутори једни према другима коректни.

Мала Инес, која се родила пре четири месеца, девето је унуче краља Карла Густава и краљице Силвије, по којој је добила и једно од имена. Око имена девојчице избила је збрка, али су брзо све недоумице откоњене.

На церемонији крштења носила је специјалну хаљиницу од чипке, која се носи за краљевска крштења у породици још од 1906. године. Једна од кума била је њена сестра од тетке, 13-годишња принцеза Естел, ћерка престолонаследнице Викторије, која ће и сама једног дана, после деде и маме, сести на шведски трон.

Остали кумови су углавном из редова пријатеља принцезиних родитеља, а не из других сродних краљевских породица. 

Мама је била ведро обучена, сва у жутом, док су се бака, краљица Силвија, тетка Викторија и кума Естел определиле за цветне хаљине и комбинације. Друга тетка, принцеза Медлин, била је посебно елегантна у једнобојном лила аутфиту.

Током обреда помагала су и принцезина старија браћа, Александар, Габријел и Џулијан.

„Желимо да ставимо до знања да имамо одличне редитеље и Србија и регион и да треба да схватимо колико је битно да редитељ има и боље услове и слободу и простор да направи оно што жели, а што сигурно може бити квалитетно“, каже Урош Томић, програмски директор фестивала.

„Имао сам задатак да направим селекцију која се зове Повратак жанру, односно жанровског филма. Али, наравно, нисам тражио филмове којима је жанр био циљ, него где је жанр само средство редитељима да испричају неке занимљиве приче, неке приче које нас се тичу“, објашњава редитељ Винко Брешан.

Вешто мешање жанрова одлика је филмова у програму Буђење Балкана. На фестивалу гостује екипа црне комедије са елементима хорора – Срцоломци  (Buzzheart) у грчко-америчкој копродукцији.

„Срцоломци је мрачан и уврнут филм, али се ослања на психологију и хумор. Људи понекад, кад се труде да буду лоши, испадну смешни. Филм је о томе колико може тестова издржати неко ко искрено воли“, наводи редитељ Денис Илиадис.

На затварању Балканског фестивала филмске режије, 14. јуна, биће додељене награде које носе имена великана – Душана Макавејева и Живојина Жике Павловића.

Нису у питању прави цветови, већ инсекти који стварају привид да су пред посматрачима цветови разасути по реци.

Тиски цвет има и романтичну симболику, с обзиром на то да инсекти заслужни за цветање Тисе користе једино вече у свом животу за плес, парење и љубав.

Конзерваторима су некада за прецизне поправке потребне године, па је труд резервисан за највреднија дела, али нови приступ могао би да трансформише процес рестаурације старих уметничких дела у посао од неколико сати.

Нова техника користи вештачку интелигенцију и друге рачунарске алате за креирање дигиталне реконструкције оштећене слике. Она се затим штампа на провидни полимерни лист који се пажљиво поставља преко оригиналног дела.

Да би демонстрирао технику, Алекс Качкин, постдипломски истраживач на Институту за технологију у Масачусетсу (МИТ), рестаурирао је оштећено дело – уље на платну које се приписује непознатом холандском сликару који је у историји уметности забележен као аутор Поклонства мудраца, слике из касног 15. века према процени Мартина Шонгауера.

Слика је изузетно детаљна, али видно подељена на четири дела, прекривена финим пукотинама и испресецана хиљадама ситних мрља где је боја отпала.

„Оштећења су најчешће у деловима слике са сложеним детаљима. Векови деградације су оставили трага“, рекао је Качкин, који је проценио да би било потребно око 200 сати да се слика рестаурира традиционалним техникама конзервације.

Алекс Качкин је процес рестаурације дела започео скенирањем слике како би утврдио величину, облик и положај оштећених подручја. Утврђено је да има 5.612 одвојених делова којима је била потребна интервенција.

Затим је направљена дигитална „маска“ у Фотошопу. Да би се вратила боја тамо где недостаје, додате су тачкице, а нијансе су усклађене са околним пигментима. Оштећења шара исправљена су копирањем сличних шара са других места на слици. Лице бебе копирано је са другог дела истог уметника.

Када је завршена, дигитална маска је одштампана на полимерној фолији, а затим лакирана како би се спречило цурење боје и на крају стављена преко слике.

Укупно је коришћено 57.314 боја за попуњавање оштећења уметничког дела. Корекције су осмишљене да побољшају слику, чак и ако нису савршено поравнате.

Видевши резултат, Качкин је био одушевљен: „Уследиле су године труда да добијемо метод који ради. Осетили смо олакшање што је коначно ова метода успела да реконструише и споји делове слике који су опстали до данас“.

Приступ, описан у стручном часопису Природа (Nature), може се користити само на сликама које су довољно глатке да се фолија може равно поставити на њих. Дигитална маска се може ољуштити или уклонити помоћу конзерваторских растварача и у том случају неће оставити трагове на оригиналном уметничком делу.

Етичка питања и ограничена примена

Качкин се нада да ће овај алат заснован на вештачкој интелигенцији омогућити галеријама да рестаурирају и изложе мноштво оштећених слика које се не сматрају довољно вредним да би се у њих улагали труд и новац потребни за традиционалну рестаурацију.

Ипак, Алекс Качкин признаје да постоје етичка питања која треба размотрити. Нека од њих разматрају да ли је прихватљиво стављати танак филм преко слике, хоће ли то отежати посматрање дела и да ли су одређене корекције, попут копираних делова, прикладне.

У пратећем чланку, професор Хартмут Куцке из Музеја културне историје Универзитета у Ослу указао је да овај приступ пружа начин за бржу и јефтинију рестаурацију оштећених слика него што је то било могуће конвенционалним техникама.

„Метода ће вероватно бити најзгоднија за примену у случају слика релативно ниске вредности које би иначе биле смештене иза затворених врата, а такође можда неће бити погодна за позната, вредна уметничка дела. Међутим, могла би проширити доступност уметности, извлачећи оштећене слике из складишта пред нову публику“, закључио је професор Куцке.

Серија које је привукла огромну пажњу, како квалитетном продукцијом и глумачком поставком, тако и снажном причом, до сада је освојила престижне награде на фестивалима у Кану и Брну.

У току ове године очекује нас још неколико међународних фестивала, где ће се серија „Сабља“ у продукцији Радио-телевизије Србије и This And That Production, такмичити за еминентне награде.

Претходне студије су доказале постојање две лозе староседелаца, северна и јужна, које су се развиле након што су људи први пут стигли на континент преко леденог моста из Сибира и почели да се селе на југ.

Потоње су се поделиле на најмање три подлозе чије је кретање праћено у Јужној Америци, али научници још нису утврдили у ком периоду су се први људи преселили из Централне Америке у Јужну Америку.

Поменута студија помаже у мапирању кретања првих досељеника, који су вероватно били номадски ловци-сакупљачи, рекла је ауторка студије Андреа Касас Варгас, истраживач на Националном универзитету Колумбије, за Си-Ен-Ен, али је такође открила да имају јединствену ДНК.

Касас Варгас је истакла да је тим био „веома изненађен“ када је открио да остаци не деле ДНК са другим људима у генетском запису.

„Нисмо очекивали да ћемо пронаћи лозу која није била пријављена у другим популацијама.“

Касас Варгас је истакла да положај Колумбије као улазне тачке у Јужну Америку чини је значајном за наше разумевање популације Америке.

 „Ова студија је веома важна јер је прва која секвенцира комплетне геноме у древним узорцима из Колумбије“, додала је.

Резултати постављају питања „одакле су дошли и зашто су нестали“, наглашава Касас Варгас.

„Нисмо сигурни шта се тада догодило што је узроковало њихов нестанак, да ли је то било због промена у животној средини или су их замениле друге популационе групе.“

Даља истраживања ће, надамо се, пружити неке одговоре, наводи Касас Варгас.

„Наша следећа истраживања ће тражити друге археолошке остатке из других региона земље и анализирати их на генетском нивоу и допунити ово прво откриће.“

Кристина Варинер, професорка научне археологије на Универзитету Харвард, рекла је за Си-Ен-Ен да је Колумбија „кључни регион за разумевање насељавања Јужне Америке... али до сада је била празна тачка у древним ДНК студијама Америке“.

„Ова студија истиче дубоку историју миграције становништва и мешања у формирању данашњих популација и указује на Централну Америку као кључни регион који је утицао на развој сложених друштава и у Северној и у Јужној Америци“, додала је професорка.

„Тај пејзаж који сам тамо гледала и упијала, свакако утиче на боје које стварам на палети. То је пуно нових боја за мене које иначе не виђам, посебно љубичасте. У галерији, када гледам слике, које сам урадила после Тамјанице, приметила сам да ми је плава постала љубичаста“, рекла јеБисерка Петровић, сликарка.

„Замислите кућу уметника окружену пољима лаванде, смиља, ружа. Направио сам преко 500 фотографија насталих у селу Тамјаница. То је стварно доживљај који треба доживети“, рекао је Милан Ђаков, фотограф.

Како је истакла сликарка Јелена Тијанић Савић веома ме занимљиво што су заступљене различите технике,различити приступи и видео материјали и што смо се спојили да све лепо изгледа.

„Ту су три снаге, снага младости, рођења, плодност и смрт. И све то се десило и у Тамјаници. Хтео сам да подржим Србију, јер ја схватам Србију као материцу региона. Мислим да је врло важно да бринемо о својој земљи, да је волимо и да је не продајемо“, рекао је Боштјан Кавчић, вајар.

Као и отварање, читава изложба протиче у знаку сећања на Горазда Чука, љубитеља, колекционара и патрона уметности који је заједно са члановима своје породице колонистима био домаћин какав се само пожелети може, а преминуо је неколико месеци након прошлогодишњег "Пигмалиона".

Страх од петка 13. толико је распрострањен да су психијатри фобију од овог датума назвали параскаведекатриафобија.

Да ли вам је петак 13. баксузан дан

Не зна се зашто, али број 13 се већ јако дуго сматра несрећним. Можда зато што је први број после броја 12, који има посебан значај у многим културама. Имамо 12 месеци у години, 12 сати на часовницима, постоји 12 хороскопских знакова,12 богова на Олимпу, 12 апостола у хришћанству.

Током једне године, најмање једном дешава се да 13. дан у месецу падне у петак,  а често се деси да се у истој години задесе и три озлоглашена петка. Током 2023. године јануар и октобар имају петак 13.

Упркос веровању да је реч о баксузном дану, поједине статистике показују да се на петак 13. дешава мање несрећа јер су људи, из страха од несреће, пажљивији.

Процењује се да светска економија сваког петка 13. изгуби више од милијарду долара, због тога што људи тог дана избегавају своје уобичајене активности.

Египћани су веровали да је број 13 срећан број. Они су веровали у живот после смрти, а тринаеста етапа живота је била у вези са загробним животом. Али како је египатска цивилизација полако нестајала са њом је нестајало и веровање у добробит броја 13, а остало је подсећање да број 13 има некакве везе са смрћу.

Постоји слична прича из нордијске митологије о вечери 12 богова који су у Валхали оплакивали смрт свог омиљеног бога Балдура, на којој се појавио непозван гост, Локи, бог ватре. Тај тринаести гост је обмануо слепог бога таме Ходера да убије бога Балдура, бога весеља.

За страх од броја 13 постоји и научни назив: трискаидекафобија

Трискаидека је старогрчка реч за број 13. Постоји и назив за страх од петка 13. који је изведен из новогрчког. Реч параскаведекатриафобија је састављена од речи параскаве (петак) и декатриа (тринаест).

Познати аустријски композитор Арнолд Шенберг рођен је 13. септембра 1874. и ужасно се плашио броја 13. Наводно је био убеђен да ће умрети у години пуној тринаестица. Астролог га је чак упозорио од његове 76. године, јер бројеви 7 + 6 чине 13. И Шенберг је умро – у петак 13. јула 1951. – у 76. години.

„Већина змија су неотровнице, отровнице су у природи и ретке су. Змије су корисне животиње јер се хране глодаримо. Године су све топлије, а оне воле топлоту, асфалт је топао и прија им. У Србији постоји око 10 врста змија, три врсте су отровне, оне су ван насеља, а неотровне змије су већински део, који се појављује у градовима. Завод за Заштиту природе је надлежан за све заштићене врсте животиња, а змије су строго заштићене врсте“, рекао је биолог.

Шта урадити када се сретнете са змијом?

„Не треба паничити, можемо да је заобиђемо, јер се змија много више плаши нас. Ако обилазите природу носите штап са собом, пазите где седате, јер змија може да заспи на сунцу и да вас не види. Ако је сретнете у стану или згради, нема места паници, узмите метлу и лагано је померите из стана, обавестите Завод за заштиту природе“, навео је Кристијан Овари.

Додаје да ако вас уједе змија обавезно одете код лекара.

„Животиње се привикавају на градове и живе свуда око нас. Завод за заштиту природе пуно ради на пројектима о змијама, којих има уз реке, Саву, Дунав, све то није страшно, јер је страх обостран. Не треба хватати змије и друге животиње. Змија је та која прва жели да побегне“, рекао је биолог.

Змије су угрожена врста животиња

„Срећа у несрећи је да су змије угрожена врста, бројно стање им пада, губе станиште, клима се мења, воде битку за опстанак и због тога су строго заштићене. Постоје бројна сујеверја, а у страху су велике очи, па је змија све мање. Важно је да људи упознају тај свет дивљих животиња и разбију сујеверје“, навео је Кристијан Овари, биолог Зоолошког врта Београд.

„Нижег зеленила, односно спратовности жбуња, тога нема, а то је оно што је неопходно врапцима да би се штитили од грабљивица, да би се хранили. Ту се одмарају, скривају кад је велика зима. Уколико желимо већи број врабаца, пре свега, морамо да размишљамо о другачијем уређењу зелених површина“, објашњава Урош Стојиљковић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Густо жбуње је одлично уточиште за птице посебно ако је трновито јер може да одбије предаторе, али и птице грабљивице. То је место где се врапци скривају лети од врућине, а зими од хладноће.

Истраживање не само врабаца, већ и других врста птица у Европској унији показује да је у претходних 40 година нестало око 600 милиона јединки.

„Нестанак неке врсте аутоматски може да доведе у опасност друге врсте. Врапци су неким крупнијим птицама храна, нас ослобађају од инсеката, ларви, у великој мери уклањају семење коровског биља или су опрашивачи неких других корисних биљака и зато морамо да размишљамо мало шире када причамо о птицама“, истакао је Стојиљковић. 

Стручњаци кажу да ова птица прати човека. Скрива се у шупљинама зидова, ограда. Воли наша дворишта. А како поново можемо да их привучемо?

„Ако нема жбунова, неће бити ни врабаца – то је њихово станиште. Наравно, ту треба да буде и хране, зато некада и ловци у природи потпомажу, прихрањују срне и осталу дивљач, а ми у граду треба да на овај начин будемо хумани према њима. То јесте можда права хуманост, не нека само на речима, него понекад кућице, храна и обезбедити им станиште“, поручио је Ненад Ставретовић, професор Шумарског факултета.

Нестанак врабаца може се схватити и као тихо упозорење да и ми људи губимо контакт с природом. Можда не можемо да вратимо време, али још можемо да сачувамо оно што је остало. А све што врапци траже јесте шака зрневља и мало зеленила.

Идеја да се дела Дејвида Хокнија поново представе београдској публици потекла је из жеље да се истакне уметник који је обележио прве године рада Музеја и чија је изложба одјекнула далеко изван свог времена, остављајући трајан траг на локалној уметничкој сцени.

Истовремено, ова изложба потврђује доследну посвећеност Музеја представљању особене и авангардне уметности домаћој, регионалној и међународној јавности.

Дејвид Хокни (1937) један је од најутицајнијих и најомиљенијих уметника 20. и 21. века. Као кључна фигура британске савремене уметности и неуморан иноватор, Хокни непрестано помера границе сликарства, цртежа, фотографије и дигиталних медија. Његов опус спаја класичне уметничке традиције са смелим експериментима у перспективи, боји и технологији.

Било да приказује интимност међуљудских односа, игру светлости у калифорнијским базенима или смену годишњих доба у енглеском пејзажу, Хокнијева уметност обележена је дубоком посвећеношћу гледања – и настојањем да другима отвори нове начине и перспективе посматрања.

Његово прихватање ајпеда, ајфона и дигиталног цртежа као професионалних уметничких алата проширило је језик савремене уметности, инспиришући генерације уметника да преиспитају начине на које стварамо и преносимо визуелна искуства.

Хокнијев утицај превазилази границе медија и географије. Излагао је у најзначајнијим светским музејима, аутор је револуционарних теоријских разматрања о појмовима гледања и перцепције, и један је од уметника који су редефинисали савремени портрет и пејзаж.

Спајајући класично цртачко умеће са савременим дигиталним експериментима, изложба Од папира до екрана успоставља дијалог између прошлог и садашњег, аналогног и дигиталног, материјалног и нематеријалног. Позива нас да преиспитамо улогу уметника у ери технолошке трансформације на прелазу векова – и да се запитамо како се само гледање променило.

„Имамо велику одговорност када је у питању не само организација, већ и чињеница да ћемо бити домаћини оваквог престижног догађаја. С друге стране, морам да кажем и да јесмо очекивали с обзиром на велике успехе које смо имали у последњих шест година. Дакле, ништа од овога се не дешава случајно“, истакла је Александра Мартиновић, директорка Дирекције за мултимедију ове компаније.

Према њеним речима, предано и посвећено су радили уз јасну стратегију која је усмерена не само ка региону, већ и интернационалној сарадњи и представљању представника креативне индустрије кроз серије и филмове.

„Много људи зна за америчке Еми награде, а оно што ми сада овде радимо јесте да се фокусирамо на телевизијске садржаје ван америчког тржишта. Сваке године Академија бира чланове који ће организовати гласање земаља широм света. Имамо 30 земаља ове године и велика нам је част и задовољство што сарађујемо са Александром и Телекомом Србија“, истакао је Дерек Нуин, председник Еми Академије.

Одабир номинованих под велом тајне

Пре Београда, домаћини манифестације били су Мадрид, Берлин, Токио. Цео догађај обавијен је велом тајне и Нуин истиче да, осим тога да је догађај сутра, не може да открије ко су чланови жирија, нити шта ће се гледати, али да је уверен да ће бити успешна сарадња.

„Оно што смемо да откријемо јесте да ће бити заправо 12 чланова, односно представника жирија. Тих 12 чланова су представници домаће, српске кинематографије. Желели смо да ставимо акценат на људе из креативне индустрије који нису само испред камера, то јест глумце, већ и на оне који су иза камера, који су врло значајни за сваки процес као што су сценаристи, редитељи, продуценти, директори звука, фотографије. Они ће бити део ове приче и велико је задовољство што имамо прилику да их додатно промовишемо“, прецизирала је Мартиновићева.

Телеком Србија и Република Србија, кроз Министарство културе, нагласила је Александра Мартиновић, кроз средства која се издвајају за српску кинематографију праве велике кораке који унапређују ову индустрију и омогућавају да се изађе из оквира Србије и региона, и даље на интернационалну сцену.

Према речима председника Еми Академије, то тело не бира кандидате за награде: „Ми добијамо пријаве и имамо 1.200 чланова жирија из целог света. Они су сви стручњаци из области телевизије и њих је Академија изабрала. Постоје три круга оцењивања. Први се одвија онлајн, гласа се и бирају се пријаве. Други круг се обавља лично, уз гледање садржаја и то је догађај који се дешава сада у Београду. Чланови Академије позивају људе из региона, професионалце, стручњаке из области телевизијске индустрије, чија имена не смемо да откријемо“.

На крају сутрашњег догађаја одлучује се ко ће бити номиновани за међународне Еми награде. Номинације се објављују у септембру и потом у новембру, на свечаности у Њујорку, знаће се победници.

Сунчеви полови су дуго били проблематични за соларну физику. Као и друге планете у Сунчевом систему, Земља кружи мање-више око Сунчевог екватора. Човечанство никада није имало јасан поглед на врх и дно наше звезде.

Добар, јасан поглед на полове дао би много нових информација које би научници могли да користе. Соларни орбитер је управо уз велике напоре омогућио тај јасан поглед. Такође, савршено је и време за ову врсту посматрања: Сунце излази из соларног максимума, периода током којег се дешава тај поларни заокрет. У фебруару 2025. године, летелица, која се обично креће око средишта Сунца, нагнула је своју орбиту за 17 степени – довољно да се коначно види пол.

Соларни орбитер је иначепосматрао оба пола Сунца, прво јужни, а затим северни и највљено је да ће подаци са северног пола стићи у наредним седмицама или месецима.

Претходни орбитери су нагињали своје орбите само до 7 степени, са изузетком орбитера Уликс који, нажалост, није носио опрему за снимање јер је направио три узбудљива круга директно изнад Сунчевих полова између 1994. и 2008. године.

„Нисмо знали шта тачно да очекујемо од Тих првих посматрања“, каже астрофизичар Сами Соланки из Института Макс Планк за истраживање Сунчевог система у Немачкој и додао: „Сунчеви полови су буквално terra incognita".

Комбинација три инструмента

Три инструмента за снимање су детаљно очитавала јужни пол Сунца током вишедневних посматрања: Полариметријски и хелиосеизмички снимач (PHI) је испитивао магнетна поља Сунца, што се манифестује поларизацијом његове светлости; екстремно ултраљубичасти снимач (EUI) је вршио посматрања у одређеним таласним дужинама како би снимио фине структуре у Сунчевој атмосфери; инструмент за спектрално снимање короналног окружења (SPICE) даје увид у ултраљубичасто и екстремно ултраљубичасто зрачење како би испитивао температуру и састав Сунчеве короне.

„Магнетно поље на јужном полу је било помало фасцинантан хаос током периода посматрања Соларног орбитера. Како се поларни окрет смири, један поларитет јача, а други опада, све до соларног минимума, када је магнетно поље најуређеније пре него што поново почне да се мења", објашњавају стручњаци.

У међувремену, SPICE је пратио кретање јона угљеника у региону соларне короне познатом као прелазни регион, где температура брзо расте за хиљаде степени. Мапа сјаја открива како су јони распоређени, док Доплерова мапа показује колико брзо су се јони удаљавали од или ка Соларном орбитеру у време посматрања.

Начин на који се честице крећу у соларној атмосфери је кључан за разумевање соларног ветра – сталног тока наелектрисаних честица које дувају са Сунца у Сунчев систем.

Корак на степеницама ка небу Соларног орбитера

За само кратко време, летелица је прикупила довољно података да заокупи научнике наредних година. Међутим, ти подаци су само почетак. Соларни орбитер ће наставити да кружи око Сунца под нагибом од 17 степени до децембра 2026. године, када ће се нагиб повећати на 24 степена. Затим ће се повећати на 33 степена у јуну 2029. године.

„Ово је само први корак на 'степеницама ка небу' Соларног орбитера. У наредним годинама, летелица ће се даље пењати изван еклиптичке равни ради све бољег погледа на поларне регионе Сунца. Ови подаци ће трансформисати наше разумевање Сунчевог магнетног поља, соларног ветра и соларне активности“, каже астроном Европске свемирске агенције Данијел Милер.

Међу њима истичу се антологијска дела српског међуратног модернизма, кућа на Неимару, Универзитетска дечја клиника у Београду, хотел „Жича" у Матарушкој Бањи, школа у Јагодини.

Ликовни опус Милана Злоковића, који обухвата око три хиљаде акварела и мањи број уља, остао је у сенци пројектантског рада. Циљ монографије и изложбе јесте да се укаже на значај и вредност његовог сликарства, које је сагледавано кроз приватни живот уметника и архитектуру.

„Ја сам га пре свега сагледавао као некога ко припада тој генерацији рођеној крајем 19. века, генерацији која је подарила многе ствараоце, архитекте и сликаре. Он је припадао том кругу грађанског међуратног Београда. Дружио се са многим сликарима – Младеном Јосићем, Костом Хакманом, Васом Поморишцем – и у том контексту је и анализиран Злоковић. То је та генерација стваралаца која је тежила идеји о синтези уметности. И Злоковић заиста паралелно кроз свој доминантно пројектантски, архитектонски рад, негује то ликовно изражавање“, наводи др Небојша Антешевић, аутор изложбе и монографије.

Сликање је за Милана Злоковића било релаксација, стална преокупација, али и спонтан наставак пројектантских промишљања. На његово ликовно стваралаштво битно је утицао Париз и дружење са многим сликарима у студентским данима.

„Акварел је техника која је погодовала његовом карактеру. Брзо се радило, брзо је могао да уочи утиске, амбијенте, осећања да забележи. Многи акварели су настали током путовања, доста њих у Боки Которској где је као Бокељ одлазио током распуста. Међутим, у каснијој фази стваралаштва, под утицајем научног истраживања пропорција у архитектури и модуларне координације, у његовом опусу се јавља један нови мотив. То су те апстракције и геометризације где он ту и деју и та промишљања кроз научни рад, спонтано, врло интуитивно, преноси и у аквареле, чиме се приближава теми пуризма“, додаје Антешевић.

Сликарство Милана Злоковића, идејно је имало упориште у модернистичким ликовним концепцијама, темама и естетици. Иако је током живота мењао свој приступ цртању и сликању, порив за ликовним стварањем је био стално присутан.

„Монографија је поткрепљена са преко 70 илустрација. Многе од њих су први пут објављене, између осталог и фотографије које су настале у Паризу. Он је био и пасионирани фотограф. За дипломирање је од свог пријатеља Марина Гобчевића добио, како он каже, један мали Кодак, који је потом носио са собом у Париз. У Паризу је фотографисао дела француске архитектуре“, напомиње др Небојша Антешевић, аутор изложбе и монографије.

Повезивањем података из личног и професионалног живота архитекте и сагледавањем његовог живота у ширем друштвеном и историјском контексту монографија Архитект Милан Злоковић – сликарски пориви и ликовни сензибилитети" др Небојше Антешевића, према историчарима уметности, доноси сведочанство о једној живој стваралачкој личности.

Занимљиво је да Фарска острва нису део ни Шенгенског споразума ни Европске Уније.

Краљ Фредерик, у пратњи супруге Мери и најмлађе ћерке Јозефине, на краљевском броду Данеброг, упловио је у престоницу Торсхавн, током традиционалне годишње посете овом делу краљевства, која траје три дана.

За ову церемонијалну прилику краљевски пар поштује посебан дрес код: одевени су у живописну фарску народну ношњу, чија ручна израда обично траје од осам месеци до годину дана.

Фредериков комплет састоји се од шивеног капута са украсном дугмади, панталона до колена, дугих вунених доколеница са кићанкама, црних ципела са шналом, шешира, те атрактивног црвеног прслука са цветним везом. Ова ношња била је својевремено поклон власти Фарских острва.

Краљица Мери своју ношњу је добила на дар током посете 2005, а састоји се од кецеље и мараме тамнозелене боје са белим цветним везом, преко дуге бордо хаљине, као и широког корсет појаса у црвено-црној боји. Сребрни украси и брошеви рађени су специјално за њу. Ношњу допуњава и дуга црна пелерина са сребрном копчом и чизме.

Четрнаестогодишња принцеза Јозефина није била у ношњи, него у удобним широким сивим панталонама. Осим ње и њеног брата близанца Винсента, краљ и краљица, иначе рођена Аустралијка, имају и старијег сина, 19-годишњег престолонаследника Кристијана и 18-годишњу ћерку Изабелу. 

Албум Клуб малих сова – интроспекција означава повратак групе на музичку сцену, након дуже паузе и представља значајан корак у креативном развоју бенда.

Бранко Сретеновић, Мирослав Глишић и Дарко Живковић, чланови састава, гостовали су у Јутарњем програму РТС-а и поделили са гледаоцима да су нумере са албума као врста малих мудрости.

Живковић је нови басиста, који је након богатог искуства ушао у састав NAYA.

„Једина љубав која нас никада није напустила, музика је нешто што је посебна магија“, истакао је Сретеновић, говорећи о бављењу музиком и новим и старим песмама.

Албум је већ доступан на свим водећим музичким платформама, а ЦД је већ у продавницама ПГП РТС-а.

Истраживачи су врсту назвали Khankhuuluu (ханкулу) mongoliensis, што значи Монголски принц змајева.

Откриће, објављено у часопису Nature, увид је у то како су се тираносауруси развили у моћне предаторе који су терорисали Северну Америку и Азију до краја владавине диносауруса.

„'Принц' се односи на то да је ово био рани, мањи тираносауроид“, објаснила је професорка Дарла Зеленицки, палеонтолог са Универзитета у Калгарију у Канади. Тираносауроиди су натпородица месождерних диносауруса који су ходали на две ноге.

Први тираносауроиди су, међутим, били сићушни.

Докторанд Џаред Ворис, који је водио истраживање са професорком Зеленицки, објашњава да у они били мали, брзоноги предатори „који су живели у сенци других врхунских предаторских диносауруса.“

Ханкулу представља еволутивни помак – од малих ловаца који су јурили около током периода јуре – до импозантних дивова, укључујући тираносауруса.

Тежио би око 750 килограма, док би одрасли тираносаурус рекс могао тежити чак осам пута више, тако да је „ово прелазни [фосил]“, објаснила је професорка Зеленицки, „између ранијих предака и моћних тираносауруса“.

„Помогло нам је да ревидирамо породично стабло тираносауруса и исправимо оно што знамо о еволуцији тираносауруса“, ​​додала је.

Нова врста такође показује ране еволутивне фазе карактеристика које су биле кључне за тиранију тираносауруса, укључујући анатомију лобање која му је дала снажну вилицу.

„Видимо карактеристике у његовој носној кости које су на крају дале тираносаурусима те веома снажне силе угриза“, напомиње Џаред Ворис.

Еволуција тако снажних вилица омогућила је тираносаурусу да скочи на већи плен, па чак и да угризе кроз кост.

Два делимична скелета која је тим испитао у овој студији први пут су откривена у Монголији почетком седамдесетих. У почетку су били приписани постојећој врсти, познатој као алектрозаурус, али када их је Ворис поново испитао, идентификовао је карактеристике сличне тираносаурусу које га издвајају.

Чињеница да се ова група диносауруса могла кретати између Северне Америке и Азије – преко копнених мостова који су у то време повезивали Сибир и Аљаску – такође им је помогла да пронађу и заузму различите нише.

„То кретање напред-назад између континената у основи је погурало еволуцију различитих група тираносауруса током милиона година“, истиче Ворис.

Проф. Зелиницки закључује да ово откриће показује да су тираносауруси пре него што су постали краљеви, били принчеви.

„Не постоји ниједно људско оруђе као што је жрвањ или производни објекат као што је млин, о коме постоји толико много митова, легенди, сујеверја, веровања. То је просто једна културна традиција и ова књига коју смо данас презентовали, она се не бави техничким аспектима млинарства, иновацијама и тако даље. Пре свега се бави баштином", каже Димитрије Вујадиновић, аутор монографије и изложбе.

Изложба нам даје детаљан увид у изглед некадашњих воденица, процеса производње брашна као и подсетник на везу хлеба и хришћанства.

„Воденице су прве фабрике које су се појавиле у нашим недођијама и забитима. Тако да се ту развијао један посебан дух, живот, настајале су многе легенде и приче у тој самоћи где само се чуло чахтало и где је окретан воденични камен", изјавио је академик Матија Бећковић.

Воденице су познате и као места дешавања многобројних митова и легенди из усменог предања нашег народа. Од којих су најчешћи они у којима се помињу виле и вампири.

То је један од начина да их сачувамо од заборава, а Вујадиновићева монографија на један други начин чува историју ових мистичних и насушних грађевина.

Из године у годину, све је више оних који конзумирају дуван и дуванске производе. Старосна граница почињања те праксе се снижава.

„Преко 7.000 различитих хемикалија је присутно у дуванском диму. Од тога, преко 200 хемикалија је штетно по здравље, а од тога 70 хемикалија је канцерогено“, рекао је проф. др Владислав Воларевић из Центра за смањење штетних ефеката биолошких и хемијских ризика, МФ у Крагујевцу.

Додаје да свака запаљена цигарета осветљава пут ка болести, и то не само пушача, већ и болести његових најближих, наглашавајући феномен пасивног пушења, и појаву таложења штетних материја на прдметима у просторима где се ради и живи.

Говорећи о електронским цигаретама, проф. Воларевић каже да их има неколико врста са разним механизмима испоручивања никотина. Саветује да се „у ту причу не улази“.

Марија Мајсторовић Лучић из удружења под називом „Пуним плућима", оснивач портала Филтернатива, рекла је да је као новинар, искористила своје искуство за посебнуакцију.

Реаговала је кроз писање текстова у спречавању продаје никотинских производа малолетницима напомињући и лични пример.

„Превенција је кључ да коначно сиђемо са те црне листе, да више не будемо у врху по броју оболелих од рака плућа, али и свих других кардиоваскуларних болести узрокованих цигаретама“, истакла је Мајсторовић Лучић.