Доктор Рестак наводи да, када редовно конзумирате алкохол, можете се суочити са низом ризика који би касније могли „узети свој данак". 

Према речима овог лекара, старосна доб у којој треба смањити или престати да се пије алкохол је 65 година.

Како улазимо у наведене године, наша тела почињу да губе неуроне све више уз приметније последице, а алкохол би могао да убрза овај процес.

Поред тога, прекомерна конзумација алкохолних пића често може оштетити памћење и друге когнитивне функције, што је нешто што се, почевши од година које је Ричард поставио, већ дешава природно, и додатни алкохол може само да погорша. 

Последице честе конзумације алкохола могу довести до деменције.

Из тих разлога, ако сте близу 65. године, или сте то доба „већ прешли", најбоље је да размислите о безалкохолном пиву или соку од грожђа, или да макар – смањите количину ако често пијете алкохол.

У зависности од општег здравственог стања, као и у зависности од врсте алкохолног пића, ствар са препорукама је и овде у једној мери индивидуална.

„Морамо имати у виду да је доба између 65 и 70 година време када је неопходно престати са конзумирањем алкохола или га свести на минимум. Као што смо раније споменули, конзумација алкохола у овим годинама може бити много штетнија због физичког и менталног погоршања перформанси, што је природан ток при старењу", рекао је неуролог др Рестак.

Др Рестак саветује да, ако неко нама близак пије прекомерно и забрињавајуће често, треба да му помогнемо да пронађе решење; посебно ако већ осећамо последице тога.

Да бисмо то урадили, морамо имати на уму да ови проблеми захтевају период лечења и излечења, и да ћемо вероватно морати да будемо на опрезу. Цео процес мора се одвијати под надзором специјалисте. 

„Београд има доста талента и људи су програмерски врло добри“, рекао ат-ти стручњак Витали Сергеев, а на питање о томе како је објаст којом се бави законски уређена у смислу регистровања и осигурања, каже: „Све ради али је дуго и скупо“.

Све је скупљи и живот у српској престоници. И то је један од разлога зашто је Београд са 19. позиције у августу 2023. пао на 172. на глобалној Номадлисти.

Разлози су и загађење ваздуха и пушење у затвореним просторима. Додатни проблем представља и законска регулатива која не препознаје дигиталне номаде као посебну категорију.

Испред Београда, на листи су Ниш, на 53. месту, и Нови Сад, на 66. месту. Из региона најбоље су рангирани Темишвар, Љубљана и Ријека.

„Дигиталним номадима је јако битна екологија и замерили су ту еколошку страну Београда. Погађа их и регулатива која их не препознаје у мери у којој би требало. Јако је важно да се стратешки приступи дигиталним номадима. То су ај-ти стручњаци који су јако добро плаћени и када долазе у Србију, подижу нам животни страндард“, објашњава Марко Вучетић из Српске аj-ти асоцијације.

Процене су да ће у свету до 2035. године милијарду људи радити послове који неће бити везани за канцеларију.

Уз домаће, долазак иностраних високотехнолошких стручњака чини Србију привлачнијом за инвеститоре.

Упућени кажу треба се више окретати и извозити услуге азијском тржишту.

„Наступ на регионалном, домаћем и европском тржишту, а у перспективи треба размисљати о земљама Далеког истока да буду будући купци и корисцници наше памети, јер ми извозимо у ствари памет када говоримо о ај-ти сектору“, изјавио је Александар Мастиловић, експерт за дигиталну трансформацију.

Прошле године извоз домаћег ИКТ сектора, који запошљава више од 155.000 људи, износио је 4,1 милијарду евра. Уз регулисање радног статуса дигиталних номада, те бројке би биле и веће.

Пси су предатори. Они хватају многе врсте дивљих животиња и могу их повредити или убити. Њихов мирис и измет плаше мање животиње. Затим, ту су и огромни еколошки трошкови храњења ових месождера.

„Наравно да волимо наше псе кућне љубимце, али све то има своју веома реалну цену. Морамо то да препознамо и предузмемо кораке да заштитимо дивље животиње тако што ћемо привезати или обуздати наше животиње", наводи се у студији.

Предатор у вашем дому

Пси су припитомљени вукови, одгајани да буду послушнији и изузетно су осетљиви на људе. Али они су и даље – предатори.

Пси који су кућни љубимци одговорни су за више пријављених напада на дивље животиње него мачке, према подацима бројних центара за бригу о дивљим животињама.

Процењује се да је на Новом Зеланду један одбегли кућни љубимац убио до 500 смеђих кивија од укупне популације од 900 током периода од пет недеља.

Када се скину са повоца, пси воле да јуре животиње и птице. Ово може изгледати безопасно. Али то гоњење може исцрпети уморне птице селице, присиљавајући их да користе више енергије. Пси могу да убију младе птице које се гнезде близу обала у влажним стаништима, укључујући угрожене врсте.

„Само присуство паса неретко плаши многе друге животиње и посебо птице. Чак и када су на повоцу, локалне дивље животиње су у стању приправности. Ово има мерљиве негативне ефекте на обиље и разноликост (биодиверзитет) птица широм шумских подручја у источној Аустралији.

С друге стране, у Сједињеним Државама, јелени су буднији и трче брже и даље ако виде човека са псом на узици него самог човека. Неколико врста сисара у Сједињеним Државама доживљавало је псе са људима као већу претњу од којота", наводе Бејтеман и Гислонова.

Пси чак и не морају бити присутни да би били лоши за дивље животиње. Они својим мирисом обележавају дрвеће и стубове својим урином и остављају измет на многим местима. То делује као упозорење за многе друге врсте животиња.

Истраживачи у САД открили су да су животиње попут јелена, лисица, па чак и других паса избегавале подручја у којима су пси редовно шетали у поређењу са зонама где је забрањено шетати псе, а све због трагова које су остављали.

Одржавање здравља паса такође има цену

Лекови које користимо да очистимо наше псе-кућне љубимце од бува или крпеља могу да трају недељама на крзну и да се исперу када уроне у поток или реку. Али неки од ових лекова имају састојке који су веома токсични за водене бескичмењаке, што значи да могу имати негативне ефекте по живи свет.

Истраживачи су открили да неке врсте птица сакупљају псеће крзно да обложе своја гнезда, што може довести до мањег излегања јаја и већег броја мртвих младунаца.

Онда је ту измет. У САД има око 90 милиона паса кућних љубимаца, док Велика Британија има 12 милиона, а Аустралија шест милиона. Просечан пас депонује 200 грама фецеса и 400 милилитара урина дневно. Ово се преводи као метричка тона измета и 2.000 литара урина током 13 година просечног животног века.

Оваква врста отпада може допринети загађењу азотом у воденим токовима, променити хемијску структуру земљишта и чак проширити болести на људе и друге дивље животиње. Више од 80 процената патогена који инфицирају домаће животиње заразе и дивље животиње.

Пси углавном једу месо и месне прерађевине, што значи да се милиони крава и пилића узгајају само да би нахранили наше љубимце. Храњење паса доводи до емисија штетних гасова и прави, попут „зеленог људског отиска" – „отисак шапе“, што подразумева, како су научници израчунали, коришћења земљишта двоструко већег од Велике Британије.

Људи воле своје псе. Увек су срећни што нас виде. Њихово дружење чини нас здравијим, телом и умом. Многе фарме не би могле да функционишу без радних паса. Због свега тога, можда је мало теже да признамо да пси могу бити штетни. Они су животиње, са природним инстинктима, као и инстинктом да нам удовоље који су добили припитомљавањем.

„Када изаберемо да имамо пса као љубимца, таква одлука мора да носи одговорности. Бити добар власник пса значи бринути не само о животињи коју волимо, већ и о остатку природног света", упозорили су аутори студије о негативном утицају паса на живи свет, Бил Бејтеман и Лорен Гилсон.

Тројац очекује да ће на води провести више од 120 дана у свом чамцу од угљеничних влакана.

Чамац, који су сами дизајнирали и помогли да се направи, носи име Роуз Емили по њиховој сестри, која је преминула током трудноће.

Три брата ће на смене веслати по два сата, а током путешествија направиће више од четири милиона завеслаја и борити се против времена, мањка сна и потпуне изолације на највећем океану света.

Пре пет година поставили су три светска рекорда превеславши Атлантски океан за само 35 дана, поставши прва три брата која су превеслала било који океан, најмлађи и најбржи тројац који је веслима прешао 4.800 километара дуг пут од Канарских острва до Антигве.

Подухват за циљ има да прикупи више од милион фунти за њихову Фондацију „Маклин“, коју су покренули са оцем, а која финансира обезбеђивање чисте и пијаће воде заједницама широм света.

До сада су финансирали бушотине за више од 5.000 људи на Мадагаскару, а са новом авантуром надају се да ће подићи много више новца за нове подухвате.

„Идеју смо добили док смо почињали наш пут преко Атлантика. Схватили смо колико смо мирни на мору и колико смо истински срећни“, каже Еван.

„Надам се да ће песма Призиваш помисли публику успешно увести у мој музички свет. У њој описујем унутрашње конфликте и тренутке када нам се чини да се вртимо у круг и када се суочавамо са дубоким, често потиснутим осећањима и мислима. Реч је о потреби дубљег разумевања и прихватања себе и борби са унутрашњим страховима, сумњама и несигурностима. Психолози би тај механизам назвали руминацијом што у мом слободном преводу значи: ’вртети старе плоче, изанђале мисли и потрошене стихове’“, открива Маркотик.

Спот за ову песму сниман је на Старој Планини и у планинском конаку „Голема река“ у селу Црни врх, што представља својеврсни контраст у односу на свакодневицу градског сивила где је настала већина песама Марка Ђорђевића Маркотика. Годинама уназад ово место и величанствена планина, били су за њега „извориште стваралачке енергије и креативности“, а поверава да се тамо често склањао од градског начина живота и београдске свакодневице.

„Зато није нимало случајно да сам одлучио да овај ’чаробни брег’ овековечим у споту за свој први сингл. Истовремено, то бекство из урбаних средина на планину и борба са собом која се одвија кроз пешачење и успон ка снежним врховима још упечатљивије, чини ми се, дочаравају атмосферу и поруке песме Призиваш помисли“, каже Маркотик.

Који музичари чине Маркотиков пратећи бенд?

– У протекле две године сарађивао сам са више музичара и уметника, најпре кроз студијски рад на аранжманима за песме које сам написао и компоновао, а потом и током снимања албума. Од почетка су ту били гитариста Горан Стојиљковић, продуцент и бас гитариста Зоран Васић, бубњар Горан Савић – Чаки, трубач Маријан Цветановић и пратећи вокали, Дуња Остојић и Исидора Некић, а садашњу поставу мог пратећег бенда чине и бубњар Зоран Бјелић-Зоза и трубач Доброслав Предић-Преда. На албуму су гостовали и истакнути музичари попут Милана Николића, Александра Јовановића - Шљуке, Ивице Ђокића и Владимира Младеновића. Албум је продуцирао Зоран Васић, а мастеринг потписује Марко Перић.

Откријте нам идеју за уметничко име Маркотик?

– Одабир уметничког имена Маркотик, представља својеврсну игру речи са сопственим именом које се надовезало на закључак да је наше време, поред осталог, време масовне и све теже контролисане употребе антидепресива, дрога и опијата. У том смислу, новонастала реч маркотик као симболички конструкт и асоцијација на реч наркотик, учинила ми се у музичком контексту довољно занимљивом и провокативном.

Графички дизајнер Милош Ђорђевић који је осмислио лого је у целокупни визуелни наратив уградио и капсулу лека. Уколико Маркотик у облику музике буде деловао исцелитељски на аудиторијум, тим боље. Оно што могу да потврдим је да ће се куповати без рецепта, да се може конзумирати неограничено и да у овом случају „нежељена дејства“ немају нужно негативну конотацију.

Ви сте Маркотик, а деби студијски албум се назвали Нежељена дејства. Шта нам све доносите кроз ову занимљиву игру речи?

– У непрестаној тежњи за идеално-типским облицима живота и окренутости ка глобалним трендовима и материјалним вредностима које додатно потпирују алгоритми и друштвене мреже, „програмирани“ смо да у животу тежимо само ка „жељеним дејствима“ и савршености, а да од „нежељених дејстава“ и несавршености зазиремо.

Као да нас свакодневица, људи око нас и друштво у ком живимо управо својом несавршеношћу, егоцентричношћу, а врло често и апсурдношћу, не уверавају у супротно. Да ли смо у овом облику желели све што смо постали, што сада живимо и што се дешава у нашем друштву? Јесу ли то та ’’жељена дејства’’ за која смо се борили и о њима сањали? Заправо сам све више сигуран у оно што је супротност свему што нам се намеће и нуди и зато позивам публику на једно смислено музичко путовање у свет ’’нежељених дејстава’’, несавршених људи и осредњих карактера. То је пут ка преиспитивању наметнутих образаца који ће нас вратити на „фабричка подешавања“.

Изван медијских митова, банкарских трикова и површности реклама, неко боље сутра, можда спава! Маркотик и његов деби албум Нежељена дејства, кроз 11 песама – доноси такву врсту алтернативе...

Пресуда Вајнстину из 2020. године оборена је у априлу прошле године након што је апелациони суд одлучио да је судија неправедно дозволио сведочења других жена које нису биле део оптужби против њега.

Нови случај против седамдесеттрогодишњег продуцента и филмског могула ће вероватно бити веома сличан као претходни, али са једном разликом, биће укључена још једна оптужница од стране жене која није учествовала у првом суђењу.

Вајнстин и даље тврди да је невин и тако се и изјаснио на све тачке оптужнице.

Ипак, на све правне случајеве утиче време у ком се дешавају. Вајнстинов адвокатски тим сада игра на карту да је прошло пет година од првог суђења и осам година од зенита покрета #MeToo, као и промене политичке климе у земљи.

„Ово је лов политичке коректности“, рекла је Вајнстинова публицисткиња Џуда Енгелмејер за Гардијан.

Вајстин је такође често излазио у јавност и захваљивао се на подршци конзервативних аналитичара.

„Желим да се искрено захвалим Кендис Овенс због вере у мене и томе што ми је помогла да допрем до милиона људи који ме подржавају и Џоу Рогану због додатног појачавања те подршке“, рекао је Вајнстин.

Научници кажу да њихово истраживање подупире идеју да контролна тела држава морају да процене ризик који представљају пестициди, посебно када реагују са другим хемикалијама. Такав приступ мора да се примени како на супстанце које су тренутно у употреби, тако и на оне које чекају одобрење.

Како се наводи у прелиминарним налазима највеће студије те врсте, научници су анализирали прашину из домова у десет европских држава и открили присуство укупно 197 пестицида.

Више од 40 одсто пронађених пестицида у прашини је високо токсично и повезано са појавом канцера и ремећењем хормонског система.

Број пестицида у сваком дому кретао се од 25 до 121, а ниво пестицида је обично био виши у домовима пољопривредника.

„Имамо много епидемиолошких студија које показују да су многе болести повезане са мешавином пестицида“, каже професор Пол Шиперс.

Пестициди у прашини су долазили до домова људи путем ципела, као и преко мачака и паса.

„Уколико се не изујемо на прагу, онда у дом уносимо доста прашине споља. Љубимци су такође извор. Многе студије показују да животиње на себи прикупљају одређене загађујуће хемикалије, укључујући пестициде“, наводи Шиперс.

Још један извор су производи које доносимо у кућу или пестициди које купујемо из било ког разлога, попут оних против бува и крпеља за љубимце.

Упорне, вечне и штетне

Иако су концентрације сваког пестицида у прашини биле мале, мешавина десетина хемикалија може да утиче на здравље, посебно ако се узме у обзир да смо им често изложени у вишим концетрацијама на воћу, поврћу и цвећу.

Студија је такође несумњиво утврдила присуство инсектицида ДДТ (дихлор-дифенил-трихлоретан), упркос томе што је овај пестицид забрањен у многим земљама још од 1972. године.

Шиперс такође истиче да било какво одобравање коришћења одређених хемикалија мора узети у обзир њихов дуготрајни утицај и останак у природи. Чак и да произоди попут ПФАС, такозваних „вечних хемикалија“, буду забрањени сада, они ће још дуго остати у животној средини.

Називају се „вечне хемикалије“ зато што се не разлажу у животној средини. Користе се у широком спектру потрошачких производа и индустријских процеса, а неке од њих су повезане са озбиљним обољењима код људи и животиња.

„Производи попут ДДТ-а су одавно забрањени, али су толико упорни и издржљиви да се и даље накупљају у средини и константно су у циркулацији. Сада имамо проблем са ПФАС хемикалијама са којима се понавља иста ствар“, упозорава Шиперс.

А пут до кинеске престонице води и преко Бајкалског језера, које због тренутне температуре није залеђено.

„Стигли у Иркутск, туристички град на Бајкалском језеру који неодољиво подсећа на најлепше место у Србији – Врњачку Бању. Сутра је план да пређемо Бајкалско језеро уколико је залеђено. С обзиром на тренутну температуру овде, мислимо да то није реално, али имамо идеју и за то“, наводе момци.

Циљ хуманитарног подухвата, чији је медијски покровитељ РТС, је прикупљање помоћи од 200.000 евра за Институт за неонатологију и превремено рођене бебе.

Све детаље и начине за донирање акцији „За мале велике хероје“ можете пронаћи овде.

Први новац – 100.000 евра, прикупљен је захваљујући гласовима публике током „Песме за Евровизију“. Средства пристижу захваљујући СМС порукама које сви који желе да помогну шаљу на 3027.

„Волео бих да умрем на Марсу, само не при удару”, изјавио је једном приликом Илон Маск. Након што сам се нашао на месту које представља предворје космоса, боље разумем његову жељу.

Пошло ми је за руком да набавим карте за музејски комплекс при свемирској станици. Радост је била још већа када сам затим, посредством пријатеља, добио и пролаз за ВИП туру која обухвата дружење с астронаутима и аутобуски обилазак рампи за полетање. Провео сам два дана обилазећи чудесни комплекс, да би ме на крају одвели на осматрачницу са које смо гледали испаљивање ракете Спејс Икс која се, по испаљивању и слању јединице у свемир, враћа на своју позицију. 

Шетња с крокодилима до рампе за лансирање

Свемирски центар „Кенедиˮ простире се на 580 квадратних километара. Некада је на том терену била мочвара, па не треба да нас чуди што ту и данас живи више крокодила него што има запослених људи. Скоро невероватна је прича како су, спремајући путовања у свемир, службеници Насе понекад затицали крокодиле на својим радним местима. Ове несташне, али и веома опасне животиње су чак успевале да отворе улазна врата. Због тога су, како ми је објашњено, сва улазна врата сада са посебним бравама које крокодили не могу да отворе. Овакве приче увесељавају посетиоце, али радницима ни близу није било тако забавно да се са крокодилима отимају за своје радно место. 

Од 1949. године када је овај свемирски центар основан, изграђено је више од седамсто објеката. Амерички председник Џон Кенеди га је два пута посетио, последњи пут недељу дана пред атентат, а како је његово залагање за развој америчког свемирског програма било кључно за слетање на Месец, цео комплекс сад носи његово име, иако већина туриста место препознаје по географској одредници – Кејп Канавералу на обали Атлантског океана.

Место је, наравно, пажљиво бирано. 

„То је најјужнија тачка на територији САД одакле је могуће испаљивати ракете у свемир са великом вероватноћом да ако нешто крене по злу неће завршити на територији других држава”, објаснио ми је водич. 

Свемирске луке се увек граде ближе екватору, јер ту гравитација и други природни услови полетање чине лакшим. Међутим, овај терен је америчка „престоница громова”, тако названа због неупоредиво учесталијих муња и громова него у другим америчким државама. 

Подразумева се да има и много више опасних олуја. Упркос изузетно развијеном громобранском систему, јаки громови ударили су у Аполо 12 и шатл Атлантис, срећом без већих последица. И мој долазак на ово место био је пропраћен севањем. Претпоставио сам да ће планирано лансирање ракете на које су ме позвали бити отказано, што се и обистинило.

Американци не би били Американци да све нису комерцијализови до крајњих граница

Тако је део космодрома претворен у хибрид начињен од музеја, забавног парка и тржног центра. То је једна од главних туристичких атракција Флориде коју годишње посети између милион и по и два милиона посетилаца. Њима је омогућено да једу храну коју једу астронаути, или да посете „највећу свемирску продавницу на свету”. 

Највећа атракција су симулатори који верно дочаравају обуку и путовање у свемир. Све то је резервисано само за оне са дубоким џепом –сам улазак у центар кошта стотинак долара, што и није неприступачно, али квалитетна вишедневна посета захватева много више новца јер су цене свега – од паркинга до додатних атракција, а нарочито ресторана и продавнице – заиста „свемирске”. Америка на свој свемирски програм троши огроман новац, али на њему и зарађује. 

„Центар за посетиоце не троши новац пореских обвезника”, обавештење је које се добија на улазу, када се прође џиновски сат који је некада одбројавао испаљивање ракета у космос, а сада је необичан украс на травњаку. 

Гужва се створила и по лошем времену већ у раним јутарњим часовима. Више од пола сата чекао сам у реду само да у комплекс закорачим. Зато умало нисам закаснио на приватни доручак уз разговор с астронаутом Роџером Кејт Краучем који је био договорен. Роџер је летео на две мисије; провео је 471 сат у свемиру, зато ме није зачудило што су његове фотографије биле постављене широм центра. На њима је младић, у пуној снази и плавој униформи, чини се да је тек дошао из свемира, да је управо облетео земљу, што је до сад и учинио 251 пут.

На доручак је дошао старији човек који се тешко креће и нимало не личи на своју фотографију коју ми потписује за Музеј књиге и путовања. Па ипак, његова прича одузима дах – објашњава како се хране астронаути док бораве у васиони и да је ту храну тако заволео да се чак угојио током једне од мисија. Сазнајем од њега како су у бестежинском стању компликовани одласци у тоалет, али се жали и на малу плату. 

Највише времена сам проводио у „Башти ракета”

Име успешно дочарава овај необичан простор у који посетиоци прво улазе: двадесетак огромних ракета поређано је у парку као експонати. Нестварно је шетати се међу ракетама као да се ради о џиновском цвећу. На сваких неколико сати експерти воде туре и објашњавају значај и техничка својства сваког уређаја. Најчешће постављано питање посетилаца је да ли су ове ракете биле у свемиру. 

„Наравно да нису. Испаљене ракете се испаљивањем уништавају”. Ово су ракете које из различитих разлога нису искоришћене, а својом величином, значајем, па чак и лепотом освајају посетиоце. Стреме ка небу као човечанство.

Већина изложбених поставки је интерактивна: разни симулатори и игрице, уласци у свемирске бродове и моторе спејсшатлова, разгледање возила која су била на Марсу уз кратка информативна предавања. Свемир је овде надохват руке, спуштен на Земљу, прилагођен смртницима. Једна мисао се нарочито често јавља: зар је могуће да поред свих ових чуда човек и даље остаје крхко и смртно биће? Чини се да ракете и сва ова грандиозна чудеса нису могли направити људи, тако ситни, налик мравима, тако нејаки и тако кратковеки.

Свемирска возила за шетње по Марсу права су атракција. Цела једна изложба посвећена је истраживањима и „скорим путовањима” на ову планету.

Нарочито сам био одушевљен оригиналним стварима астронаута. Ту је читава збирка одела и предмета коришћених у најславнијим свемирским мисијама, све до ситница као што су наочаре и оловке најславнијих истраживача свемира. 

 „Да бисмо стигли до садашњег тренутка у путовањима свемиром многи су дали своје животе”, објашњава ми водич и упућује ме у мали спомен парк с именима и фотографијама астронаута који су настрадали у мисијама.

На самим изложбеним поставкама такође се може наићи на читаве просторије посвећене трагично настрадалима, а делови спејсшатлова и ракета које су однеле људске животе налазе се у брижљиво чуваним стакленим витринама. Споменик између зграда је нарочито дирљив јер, поред уобичајених фотографија и информација, садржи џиновско покретно огледало – окренуто према звездама.

Командни модул мисије Аполо 14

Улазим у командни модул мисије Аполо 14 који је био на Месецу 1971. године и обишао га 34 пута. Нуде ми да додирнем камен са Месеца а затим упућују на симулатор, како бих и ја за тренутак био у спејсшатлу. Зачуђујући су првобитни модули у којима су људи одлазили у космос – изгледају као овеће конзерве у којима је изузетно напорно провести чак и сасвим кратко време.

Низ кратких филмова током којих посетиоце запљускује вода из Атлантика и шиба олујни ветар током полетања, упечатљиво дочаравају летове, а нарочито слетање на Месец. 

Велика изложбена поставка посвећена је спејсшатлу Атлантис који је обишао земљу 4.848 пута, путовао 203 милиона километара, раздаљина већа од 525 прелазака од Земље до Месеца. Био је оштећен приликом полетања, па је право чудо да су астронаути успели да изврше свој задатак и да се живи врате на земљу. 

Тешко је поверовати сопственим очима – цео спејсшатл је ту, преда мном. Читави лавиринти препуни уређаја коришћених у свемиру: од целих ракета и шатлова величине неколико путничких авиона, па до шрафчића коришћених у свемирским кухињама. Све је овде, све је на дохват руке.

Другог дана боравка су ме позвали на ВИП туру. Преузео нас је нови водич, ветеран који је ногу изгубио у једном од америчких иностраних сукоба. Приближили смо се рампама са којих се лансирају ракете и спејсшатлови и зауставили се крај главне зграде Нaсе.

Три, два, један… - лансирање снова у Кејп Канавералу

Ово више није музејска тура, сада смо на радној територији космодрома где важе посебна правила. Једна огромна рампа је тек у изградњи. Обилазимо једну, другу, трећу. Пролазимо покрај возила за превоз ракета, а релативно близу видимо како једну ракету довозе до рампе.

„За данас је планирано лансирање у 12 часова”, кажу, али се одлаже за 13, па за 14. Окупљају нас тек око 16 часова у специфичном амфитеатру – видиковцу за посматрање лансирања. Около је све обрасло у растиње и чудим се како је могуће да жбуње које делимично заклања поглед није сасечено.

Преда мном је неколико рампи. Почиње одбројавање, и ја укључујем камеру. Три, два, један… не видим ништа. Тек онда схватам да посматрам погрешну рампу. Брзо сам се окренуо ка другој.

Ракета се тек одвајала од тла, ништа нисам пропустио. Полетела је у непосредној близини – то је неколико километара, колико је довољно да посматрање буде у потпуности безбедно. Јасно се видео млаз мотора да би се затим претворила у дуг вертикалан бели облак. Ракета ће после неколико минута испалити сателит у орбиту, па се вратити на полазиште. 

„Потребни су нам минерали и ресурси широм Земље да бисмо стигли до Марса и других планета. Касније ћемо ресурсе добављати оданде”, објашњавају ми. Понело ме је њихово узбуђење, верујем у успех, био бих спреман да будем путник у спејсшатлу ка било којој звезди или планети. Већ видим себе на врху ове ракете како сам лансиран у свемир. Ако то и не доживим, сигурно ће доживети већ моја деца. Сви свакодневни проблеми само су небитне „земаљске ствариˮ у односу на ово чему присуствујем.

„Звезде нису само лепе. Оне су као дрвеће у шуми, живе и дишу. И посматрају ме”, написао је Харуки Мураками. Човечанство још од својих почетака покушава да посегне за звездама – погледом, маштом и науком. Управо то се, на најочигледнији начин, догађало преда мном.

Астронаут Џон Глен је током једног путовања у свемир видео четири заласка Сунца. Неизмерна лепота, неизмерни изазови и неизвесна будућност човечанства чекају у свемиру. 

„Ово је почетак краја”, пише на једном зиду. У току је настанак новог, успешнијег свемирског човечанства. Па ипак, мене од ове реченице подилази језа. Као што рече филозоф Маршал Меклухан, на Земљи нема путника, сви смо ми за њеним кормилом. Да ли ћемо сви бити и за кормилом Месеца и Марса?

„Толико сте причали о томе да сам ја пре нешто више од годину дана одлучио да кренем на психотерапију. Идем једном недељно и то је једна од најбољих одлука које сам у животу донео“, рекао је Стевановић. Његов колега Милан у томе је видео прилику за шаљиву реплику те се надовезао рекавши „Жарко је квизашки Тони Сопрано, не само што личи на њега, већ иде редовно код психолога!“.

Упркос томе што Нада није успела да се избори против Трагача и освоји награду, срдачно су је испратили из студија и захвалили на доласку.

Комични моменти, међутим, тек су уследили доласком другог такмичара Марка Шкембаревића. Иако је Марко показао завидно знање и успео да „престигне“ Трагаче освојивши 500.000 динара, шоу је потпуно његова десетогодишња ћерка Алма која га је подржавала из публике.

Када ју је Мемедовић упитао: „Ако тата освоји вечерас неки динар, где ћете? Ти можеш да бираш“, Алма је насмејала цео студио одговоривши: „Не знам где ћемо, али се надам да ће ишта освојити“. Тата је ипак није разочарао, а она није крила узбуђење и понос због његове победе.

На сцену је потом ступио Миодраг Манигода, а анегдоте су тек тада кренуле. Најпре се покренула полемика око порекла и значења Миодраговог презимена. Пре него што је открио да његово презиме значи „џелат“ нашалио се да не би хтео тиме да уплаши Трагаче.

То међутим није све, Миодраг је онда открио да су он и Милица Јокановић далеки рођаци, те да њихово породице деле истог претка. Везама ту није био крај, јер је Јован Мемедовић тада поделио причу о свом крштењу у манастиру Острог, а крстио га је нико други до Миодрагов отац Лазар који је свештеник тог манастира.

Упркос храбрости за борбу против сво четворо Трагача и 1.600.000 динара, Миодрагу у том подухвату није успео, али је својим целокупним наступом заслужио аплауз толико јак да је водитељ приметио „какав бисте тек аплауз добили да сте победили“.

Епизода је завршена још једном победом. Милан Ивановић из Кладова својим учешћем у Суперпотери обележио је 30 година од свог првог наступа у неком квизу и освојио 400.000 динара. Додатни утисак оставио је својом хуманошћу и донирањем дела освојене суме за трансплантацију бубрега његовог младог суграђанина.

Тропонин је назив за групу протеина који учествују у регулацији рада срца, односно контракција срца и скелетних мишића. Протеин се налази у ћелијама срчаног мишића и улази у крв када је срце оштећено. Када симптоми указују на инфаркт, једна од првих лабораторијски анализа је одређивање нивоа тропонина у крви.

Спроведено истраживање указује да би јефтини тестови такође могли да се користе за откривање „притајених“ оштећења срца и помногну у предвиђању будућих ризика од кардиоваскуларних испада код пацијената.

Тестови, који се могу урадити заједно са рутинским тестовима холестерола у ординацијама опште праксе, могли би омогућити превентивно лечење, као што су статини, са могућношћу да се избегну хиљаде срчаних и можданих удара.

Главни аутор студије, проф. др Ануп Шах, наводи да је тропонин, чак и у нормалном опсегу, снажан показатељ прикривеног оштећења срчаног мишића.

„Као такав, тест пружа додатни слој информација које можемо да користимо да повећамо нашу тачност приликом предвиђања ризика. Желимо да идентификујемо што је могуће више људи са високим ризиком, тако да нико не пропусти прилику да добије превентивни третман."

Додавање тестова на тропонин у постојеће смернице за процену срчаног ризика могло би да помогне у уочавању пацијената са високим ризиком који би имали користи од превентивног лечења, исиче Шах, што би смањило њихов ризик од будућих проблема са циркулацијом.

Студија је показала да су људи са вишим нивоом тропонина у крви били у већем ризику од срчаног или можданог удара у року од 10 година. Модел показује да људима за које се утврди да су у средњем ризику на основу постојећих параметара кардиоваскуларног здравља, тестови тропонина би спречили један срчани удар на отприлике сваких 500 тестираних људи.

Истраживачи су анализирали здравствене податке више од 62.000 људи широм Европе и САД. Свакој особи су измерени нивои тропонина, као и конвенционални фактори ризика као што су старост, крвни притисак, историја дијабетеса, статус пушења и ниво холестерола.

Учесници су потом праћени једну деценију да би се видело да ли су имали срчани или мождани удар.

Тренутне процене кардиоваскуларног здравља користе алгоритам за предвиђање ризика пацијента од срчаног или можданог удара у наредних 10 година на основу њихових фактора ризика, укључујући нивое холестерола мерене тестом крви.

Додавањем резултата тропонина овим постојећим факторима ризика, предвиђања алгоритма су била до четири пута тачнија од додавања само резултата холестерола, истичу истраживачи.

Оно што је најважније, модел алгоритма је указивао да су тестови на тропонин били посебно ефикасни у уочавању опасности код људи за које је тренутно процењено да су изложени „средњем ризику“ од кардиоваскуларних проблема. Ова група средњег ризика може представљати проблеме за докторе, јер њихов ризик није довољно висок да оправда превентивно лечење.

Студија је открила да додавање тестова на тропонин значи да је до осам одсто људи класификованих као средњи ризик промењено у високоризичне. Нуђење превентивних третмана, као што су статини, рекласификованим пацијентима могло би спречити хиљаде срчаних или можданих удари.

„Ови нови подаци указују да би додавање овог теста крви тренутним моделима за предвиђање ризика могло да помогне медицинским стручњацима да идентификују више људи који су под већим ризиком и дају савете и лечење како би смањили ризик од будућег срчаног и можданог удара“, истиче професор Брајан Вилијамс главни научни и медицински саветник Британске фондације за срце.

За потребе студије анонимно су спроведена детаљна анализа крви, урина и других параметара. На пример, мерени су ниво холестерола у крви, број имуних ћелија и црвених крвних зрнаца, упални процеси, као и подаци о стању јетре, бубрега и метаболизма. Укупно је у обзир узето 76 параметара.

Анонимни подаци из периода од 2003. до 2020. потичу из досијеа пацијенткиња највећег израелског сервиса здравствених услуга. За потребе студије обрађени су само подаци жена између 20 и 35 година које нису узимале лекове и нису имале никакве хроничне болести.

Резултати су показали различите ефекте трудноће и порођаја у до сада незабележеној свеобухватности, каже Ури Алон, биолог при Институту Вајцман у Реховоту у Израелу, који је уједно био руководилац студије. Она је првобитно објављена на научној платформи Science Advances и након тога у часопису Nature, а подржао ју је Европски истраживачки савет.

Трудноћа и порођај утичу дуже на тело него што се мислило

Резултати студије упућују на то да је тело заокупљено последицама трудноће и порођаја дуже него што се претпостављало, каже Џенифер Хол, научница која на Универзитетском колеџу у Лондону проучава репродуктивно здравље. Постоји друштвено очекивање да се жена након рођења детета брзо опорави. „Ово сада је нешто попут биолошког доказа да то није тако“, каже Хол.

Тако се показало да се око половине (47 одсто) од 76 истражених телесних параметара стабилизује у првом месецу после порођаја. Стабилизација друге половине параметара (41 одсто) траје, међутим, од три месеца до годину дана док се не постигне вредност од пре трудноће.

Вредности које се тичу холестерола или функције јетре стабилизовале су се тек након отприлике шест месеци. За важну, тзв. АЛП-вредност, било је потребно чак годину дана да се стабилизује. То јасно упућује на телесно оптерећење кроз порођај, наводи се у студији.

Неке вредности су чак и 80 недеља после порођаја биле још јасно измењене. Повишени су, на пример, били маркери у имуном систему који указују на упале. Ниже вредности забележене су кад су у питању гвожђе у крви и просечна концентрација хемоглобина у црвеним крвним зрнцима.

Нејасно је, међутим, могу ли се те разлике повезати с променама понашања након порођаја или трајним физиолошким последицама трудноће, наводи се такође у студији. Додаје се да је то једно од питања с којима се би наука још требало да се позабави.

Знатне телесне промене у трудноћи

За време трудноће, мајка пролази кроз знатне телесне промене које подржавају раст и развој ембриона, те касније и фетуса. Повећана потреба за кисеоником и храњивим материјама доводи до повећања минутног волумена срца мајке, а њен крвни волумен повећава се и до 50 одсто.

Њено дисање се мења, као и читава хормонска равнотежа. Њени бубрези филтрирају више крви у краћем временском року, њен имуни систем се мења како би се избегло одбацивање ембриона односно фетуса.

Коштани систем мајке такође је погођен променама, као и њен пробавни систем, желудац и метаболизам. За време трудноће и после порођаја постоји повећани ризик од депресије, трудничког дијабетеса, анемије, као и од згрушавања крви. Крварења након порођаја су широм света и даље главни узрок за смрт породиља.

И без компликација, порођај представља дубоку промену. Јер, кад фетус и плацента (орган који у трудноћи настаје и који је одговоран за снабдевање фетуса) напусте тело, одједном престаје њихово деловање на метаболизам и хормоне мајке.

Могућа нова рана дијагноза против ризика у трудноћи

Наука би у будућности могла да омогући да се још пре трудноће препозна има ли нека жена повећан ризик од одређених компликација. У то спадају пре свега по живот опасан повишен крвни притисак, такозвана прееклампсија, или труднички дијабетес. Тренутно се те болести могу дијагностификовати тек током трудноће.

Сада се зна да жене с компликацијама у трудноћи имају другачије вредности маркера него оне које нису имале проблеме за време трудноће. Нова сазнања пружају могућност да се помогне оним женама с високим ризицима, још пре него што затрудне, истиче Џенифер Хол.

„Резултати показују да анонимизоване биомедицинске информације могу да донесу бројна нова сазнања“, каже руководилац студије Алон. Али и други прелазни периоди попут раста и развоја у детињству, пубертету или за време менопаузе, као и ток специфичних болести и процеси оздрављења, могли би тако боље да се разумеју, закључује израелски научник .

Током своје каријере Кочеф је радио са звездама попт Џејн Фонде, Берта Рејнолдса, Грегори Пека и Кетлин Тарнер, добијајући послове у Холивуду након година проведених у Британији, Аустралији и Израелу.

У Канади је режирао две адаптације романа свог бившег цимера Мордекаја Рихлера – Шегртовање Дадија Кравица (The Apprenticeship of Duddy Kravitz) који је 1974. награђен Златним медведом у Берлину и бројним домаћим филмским наградама и филм Џошуа тада и сада (1985).

Али био је најпознатији по свом раду осамдесетих. Режирао је 1982. године Рамбо: Прва крв, први од пет филмова са проблематичним вијетнамским ветеринаром Џоном Рамбом, а седам година касније био је иза објектива невероватног хита Викенд са мртвацем,

У каснијим годинама, Кочеф је био извршни продуцент за скоро 300 епизода једне од најдужих ТВ серијала, Ред и закон: Одељење за специјалне жртве, режирајући седам епизода ове Ен-Би-Сијеве серије.

Звезда ове серије, Маришка Харгитај, описала је Кочефа у предговору својих мемоара као „човека чија је харизма произилазила из неспутаног апетита за животом“.

„Тед говори истину, режира истину, извлачи истину из свих глумаца са којима ради“, написала је Харгитајова. „То се види у епизодама које је режирао у нашој серији и у свим његовим филмовима.“

Рођен је као Величко Тодоров Цочев 7. априла 1931. у Торонту од мајке Македонке и оца Бугарина. Сећао се како је живео у кући без пећи у Торонту у насељу Кебиџтаун, и да му је одлазак у биоскоп био спас од хладноће.

Након што је дипломирао енглеску књижевност на Универзитетском колеџу Универзитета у Торонту, Кочеф је започео своју телевизијску каријеру са 24 године када се придружио особљу Канадског јавног сервиса у време када је телевизија била у повоју. Бијо је најмлађи редитељ у Си-Би-Сију, а 1958. напушта Канаду да би живео и радио у Уједињеном Краљевству.

Читава сцена била је крвава, сурова, трагична и, упркос свему томе, природна.

Уједно, то је био тек четврти случај орки које лове плавог кита у Бремер кањону.

„Била је то веома интензивна борба која је трајала око 40 минута од када смо први пут угледали плавог кита на површини. Када је његова судбина запечаћенам орке су славиле искакањем из воде и ударањем репом по површини“, наводе из "Naturaliste Charter Whale Watching".

Читав догађај је изузетан подсетник зашто су орке врхунски предатори океана и зашто носе име убице китова.

„И даље смо шокирани. Увек покушавамо да се држимо по страни и да се не мешамо, али је веома тешко гледати овакву ситуацију. Страшно брутално“, рекла је Џена Такер која ради за "Naturaliste Charters".

„Страшно је, али то је природа. Била је привилегија посматрати овако нешто“, додала је Такерова.

„Хор је стварно одличан, велики респект. Наравно и наш оркестар, такође. Али хор је имао један концерт са Звоном, а за Београдску филхармонију је тотално нов“, напомиње шеф-диригент Београдске филхармоније, Габријел Фелц.

Хорска симфонија Звона за коју је и сам композитор рекао да је једно од његових најдражих дела, настала према мотивима песме Едгара Алана Поа, приказује човеков животни пут од детињства до смрти.

„Хорска симфонија Звона је карактеристична по томе што сваки од четири става доноси другачији материјал од кога се праве 'звона' за другачију намену – од детињства, па до смрти човека. Звона као важна инспирација у опусу руских композитора је на неки начин и програм ове музике, а хор се кроз своју деоницу труди да дочара где се све то звона налазе у животу једног човека“, објашњава Хаџи Јаков Милутиновић члан Хор РТС.

У другом делу концерта изведена је Рахмањинова Трећа симфонија настала 1936. године, коју је композитор писао за Филаделфија оркестар. Руска фолклорна мелодика и ритмови показују носталгију за домовином за коју је знао да ју је заувек напустио.

„У име Клинике Монаш, желим да кажем колико ми је заиста жао због онога што се догодило“, рекао је извршни директор Мајкл Кнап у изјави. „Наставићемо да пружимо подршку пацијентима да преброде ову ужасну кризу.“

Поштујући обавезу приватности, клиника није именовала парове чији су ембриони помешани, нити је одговорила на питање када је беба рођена, или ко има старатељство над дететом.

Грешка се догодила на Монашовој клиници у Бризбејну, у држави Квинсленд, где закон признаје мајку која роди дете и њеног партнера као законске родитеље.

Није јасно да ли је било који од парова сумњао у забуну пре него што је клиника открила грешку.

Алекс Пољаков, ванредни професор на Универзитету у Мелбурну и консултант за плодност у Краљевској женској болници у Мелбурну, наводи да је то први инцидент те врсте у четири деценије вантелесне оплодње у Аустралији.

„Аустралијски регулаторни оквир за потпомогнуту репродуктивну технологију међународно је признат по својој строгости и темељности“, наглашава професор.

„Вероватноћа да се таква грешка догоди је толико ниска да пркоси статистичкој квантификацији.“

Како се то догодило?

Грешка је откривена у фебруару након што су родитељи по рођењу детета затражили да пребаце своје преостале ембрионе у другу клинику. 

Пошто је у њиховом одељку за складиштење пронађен додатни ембрион, интерна истрага је открила да су добили погрешан. Није јасно како је дошло до грешке, али према изјави клинике Монаш, ембрион другог пара је „погрешно одмрзнут и пренет жени која се породила“.

Кнап, извршни директор компаније, рекао је да је уверен да је то „изоловани инцидент“.

„Појачавамо све заштитне мере у нашим клиникама – такође смо наручили независну истрагу и посвећени смо потпуној примени њених препорука“, додао је.

Чије је дете 

Сара Џефорд, аустралијски адвокат који се бави искључиво сурогат мајчинством, зачећем донатора и заједничким родитељством, рекла је да је примала позиве од клијената забринутих за сопствени третман вантелесне оплодње.

„Наши закони претпостављају да су законски родитељ мајка која роди дете и њен партнер, али у овом случају то се може оспорити јер родитељи чији је генетски материјал нису пристали да се њихов ембрион користи“, каже Џефордова.

Додаје да ће свака одлука о будућности детета бити заснована на његовом најбољем интересу, али да ће последице свакако бити „доживотне за све укључене стране“.

Друштво за плодност Аустралије и Новог Зеланда (ФСАНЗ) је у саопштењу навело да је „свесно озбиљности инцидента“ и да саосећају са погођеним породицама.

Речено је да су такви инциденти ретки и захтевају „највише стандарде транспарентности“.

Сличне грешке су направљене у Сједињеним Државама, укључујући недавни случај када је белкиња открила да јој је дат погрешан ембрион након што је родила црно дете.

Ово није први пут да је Клиника за вантелесну оплодњу Монаш оптужен за прекршај.

Прошле године, пристали су да плате 35 милиона долара за решавање групне тужбе коју је покренуло 700 бивших пацијената.

Пацијенти су тврдили да клиника није открила ризик од лажних позитивних резултата у генетском тестирању ембриона, што их је навело да одбаце потенцијално одрживе ембрионе.

Марко, Немања и Младен већ су превалили скоро пола пута и приближили се на 600 километара Иркутску. У видео поруци за РТС Младен Вучковић каже да за сада иде све како треба.

„За сада иде све како треба. Киша је. Хладно није, има неких десетак степени. Услови на путу су солидни. Срећом, нема гужве као претходних дана, и идемо даље“, каже Младен.

„Желимо да поздравимо све људе који нам шаљу подршку и шаљу поруке. Али такође желимо да пренесемо и поруку да ако ми можемо да пређемо 12.000 километара у југу, да свако може да учини неко добро дело за наше боље сутра и да не морамо увек да чекамо да неко други уради нешто уместо нас!“, напомиње хуманитарац.

Тројац који путује за Пекинг свакодневно истиче да упркос умору, осећају задовољство због овог подухвата и све ближег одредишта – Пекинга.

Иркутск је иначе удаљен 70 километара од Бајкалског језера и једна је од најзначајнијих станица на Транссибирској железници која води од Москве преко Владивостока до Пекинга. Један је од најважнијих градова у Сибиру, а име је добио по реци Иркут, која се улива у реку Ангару у близини града.

Циљ подухвата, чији је медијски покровитељ РТС, је прикупљање помоћи за Институт за неонатологију, за превремено рођене бебе и да се прикупи 200.000 евра.

Све детаље и начине за донирање акцији „За мале велике хероје“ можете пронаћи овде.

Први новац – 100.000 евра, прикупљен је захваљујући гласовима публике током „Песме за Евровизију“. Средства пристижу захваљујући СМС порукама које сви који желе да помогну шаљу на 3027.

Портрет Барака Обаме је померен преко Великог фоајеа на место где је био портрет 43. председника, Џорџа В. Буша, који се сада изложен уз очев портрет поред степеништа.

Ова драматична слика постала је симбол снаге у Трамповој председничкој кампањи. Од петка ујутру виси на једном од најистакнутијих места у источном крилу Беле куће.

Традиција Беле куће захтева да се портрети нових америчких председника дају на најистакнутије место, видљиво гостима током званичних догађаја. Званични Трампов портрет још није откривен, али један од званичника је рекао да је председник желео да овај тренутак из Батлера у Пенсилванији буде истакнут.

Овај потез подсећа на одлуку коју је Трамп донео током свог првог мандата, када је заменио портрете Била Клинтона и Џорџа В. Буша у Великом фоајеу, одабравши уместо тога да истакне Вилијама Мекинлија и Теодора Рузвелта.

Обамин портрет још увек виси на истакнутом месту, одмах преко пута Великог фоајеа где је био од 2022. Портрет бившег председника Џоа Бајдена није завршен.

Традиција председничких портрета

Приватно финансирана од непрофитног Историјског удружења Беле куће, формална традиција председничког портрета настала је почетком шездесетих у време прве даме Жаклин Кенеди, наводи бивша кустосица Беле куће, Бети Монкман. Пре тога, постојала је релативно „насумична“ пракса када је портрете финансирао Конгрес или наручивали пријатељи – или сам председник.

Детаљи о пореклу овог Трамповог портрета, уметнику који га је осликао и ко га је платио нису били одмах јасни, иако се чини да је урађен на основу фотографија фотографа Асошиејтед преса Евана Вучија и фотографа Њујорк тајмса Дага Милса снимљених неколико тренутака после покушаја атентата у јулу 2024. на скупу у Пенсилванији.

У модерној ери портрета Беле куће, председници и прве даме позивају своје претходнике, бивше особље и пријатеље и породицу на церемоније откривања.

„То је нека врста изражавања великодушности актуелног председника и прве даме да позове све ове људе из одлазеће администрације“, објашњава Монкманова, подсећајући на церемонију током Џонсонове администрације поводом откривања портрета Елеоноре Рузвелт.

Нова Трампова слика је унета у Западно крило у уторак рано ујутро и окачена без значајне помпе у петак ујутру.

Званични портрети председника и прве даме за колекцију Националне галерије портрета Смитсонијан су тренутно у изради, иако откривање тек треба да буде објављено. Оба ова портрета биће плаћена из приватних средстава, укључујући донацију од 650.000 долара Трамповог Акционог комитета „Спасимо Америку“ и додатну приватну донацију, која ће бити искоришћена за хонораре уметника, отпрему, урамљивање, постављање и церемонију откривања, каже портпаролка Националне галерије портрета Консета Данкан.

У колекцији Националне галерије портрета налази се и отисак фотографије Мајкла О'Брајена из 1989. на којој се насмејани Трамп у оделу, који баца црвену јабуку.

Један насумично одабран дан покренуо је лавину сећања. Мисли и емоције надолазе спонтано, брзо мењајући време и простор. Каже да могу подсећати на драматургију нереалистичног филма.

„Kао што поток проналази пут кроз брдодолину негде и хрли ка некаквом ушћу, тако сам ја своје, како да кажем успомене неке и догађаје из прошлости стављао на папир, посвећивао се њима, разрађивао их и повезивао са следећим догађајем“, каже Јовановић.

Људе и догађаје осветљава из различитих углова. У текст укључује и породична писма и делове интелектуално-уметничке преписке са Бором Ћосићем, Филипом Давидом, Миодрагом Павловићем, Теренсом Маликом.

„Арсеније Јовановић је у овој књизи постепено осликао и свој сопствени портрет. И тај портрет је у целини аутопортрет човека који је окренут пре свега идеалима изазова, авантуре и слободе“, истиче новинар, теоретичар медија, есејиста Ђорђе Малавразић.

Управо на начелима слободе остварена је његова уметност, почев од Настојника Харолда Пинтера и Корешподенције Борислава Пекића и Борислава Михајловића Михиза у позоришту, преко филмова Случај Опенхајмер, Сарајевски атентат, серије Време фресака до изузетних радиофонских и електроакусичних дела.

„Он је био асистент на класи Вјекослава Афрића кад сам ја уписала режију и од тада до данас сам под његовим утицајем. Ову сам књигу доживела као неку врсту збирке онога свега што сам од Арсе Јовановића временом учила“, наводи књижевница и позоришна редитељка Вида Огњеновић.

Књига оплемењена ауторовим цртежима настала је као потреба да се забележи чаролија произашла из загрљаја пловидби и уметничких светова. Да ли се она заиста и догодила, на читаоцу је да просуди сам, каже Арсеније Јовановић.

Беоргад и родни крај дели један кофер напуњен основним – амбицијама, шансама, надама, страхом, несигурностима, недостајањима.

Промена средине једна је од најстреснијих ствари у животу. У току једне године више од 100 хиљада људи у Србији промени своје пребивалиште, Тачније, трајно се пресели из једног места у друго. Карта у једном смеру најчешће се купује за Београд.

Не воле га сви у почетку. Морамо да се прилагодимо. Прво питамо где се налази нека улица или на којој станици треба да изађемо. Упознајеш нови комшилук. Све је предалеко, јер си навикао да свуда стигнеш пешке за 15 минута.

Овде дан брзо пролази, радно време дуго траје. Кошава је гора од кише и врућине. За оне који нису рођени у Београду, Београд није дом, већ кућа и брзо га заволе – кад се заљубе, нађу посао, положе испит, ушушкају се у кафић, нађу продавца на пијаци.

Београђани често кажу да њихов град пружа руке свима, али мора и да му се узврати. Улице су шармантне и носталгичне. Београд је гостољубив и отворен.

Према последњем попису у Београду живи тачно 1.681.405. Више од половине су дошљаци. Према последњим подацима из 2023. године у Београд се доселило више од 150.000 становника.

Млади највише долазе у Београд. Први сусрет са овим градом многи су имали у раним двадесетим. И већ кад су долазили, знали су да ће заувек остати.

Некоме је овај град понудио више за породицу, каријеру. Подаци показују да је за 10 одсто више досељених жена него мушкараца. А кад се досељавамо, често несвесно бирамо насеље које је ближе родном месту. Не мора на њега да личи, али сви се трудимо да стовримо атмосферу као да смо ту одрастали.

Сваки град у коме живиш и добро ти је, природно, постаје твој. А Београд је град могућности.