После одслужења војног рока у Београду преселио се у Загреб, где је убрзо привукао пажњу музичких продуцената. Године 1964. потписао је уговор са „Југотоном“, а успех је стигао већ наредне године.

Статус велике звезде донела му је песма „Више се нећеш вратити“ из 1969. године, коју је написао Ђорђе Новковић. Плоча је продата у готово 190.000 примерака, а Ковач је те године постао најпродаванији певач „Југотона“.

Победом на Сплитском фестивалу 1971. године, са песмом „Проплакаће зора“, учврстио је статус једног од најпопуларнијих певача у Југославији. Исте године доживео је тешку саобраћајну несрећу код Задра, а онда је пустио бркове који су постали његов заштитни знак.

Током наредне две деценије снимио је бројне хитове, међу којима су „Остала си увијек иста“, „Ако ме оставиш“, „Сутра ми суде“, „Ти си пјесма моје душе“ и „Други јој расплиће косу, а ја је волим“.

Пет пута проглашаван је певачем године, а 1989. и личношћу године у Југославији. Остварио је и филмску улогу у остварењу „Поподне једног фазана“ из 1972. године, у којем је глумио са Радетом Шербеџијом.

Иако је током живота пролазио кроз бројне тешке личне и породичне тренутке, Ковач је остао посвећен музици и публици. И после најтежих животних периода враћао се сцени, снимао нове песме и настављао успешну каријеру.

Међу песмама из каснијег периода издвојила се „Далматино“, а за вишедеценијски допринос музици 2012. године добио је награду „Порин“ за животно дело.

Иза себе је оставио више од 20 милиона продатих плоча и музичко наслеђе које је обележило неколико генерација.

Kаназава је пролазио кроз исте припреме као и млађи такмичари, загревао се са својим тимом и наносио препарат за тамњење коже, пре него што је изашао на бину.

„Волим да покушавам ствари које нико други није радио, а пре свега желим да се бавим бодибилдингом до краја живота“, рекао је. Kаназава своју дуговечност и добру физичку спрему приписује строгом режиму исхране, наводећи да му је рутина коју је усвојио пре неколико деценија помогла да остане снажан и виталан.

Он је открио да, откако је напунио 50 година, изграђује мишиће хранећи се искључиво јапанском храном као што је смеђи пиринач, јело од ферментисаних зрна соје и мисо супа. „То је, заправо, класичан јапански начин исхране и захваљујући томе, доживео сам 90 година, а да се никада нисам разболео“, казао је бодибилдер.

Иако се није попео на победничко постоље, Kаназава је рекао да остаје усмерен на померање граница у овом спорту, најављујући још један наступ пре него што се повуче из такмичења.

„Размишљам да покушам још једном, у својој 93. години. Након тога ћу вероватно морати у пензију”, рекао је. Kаназава је изразио наду да ће његова истрајност инспирисати старије генерације да остану активне и да пркосе уобичајеним границама.

Научници су установили да одрасли који се сећају измишљених пријатеља из детињства чешће пријављују осећај присуства друге особе без јасних чулних доказа.

Ово откриће отвара занимљиво питање: да ли начин на који као деца замишљамо другаре и њихово присуство у нашем окружењу има неке везе са тим како касније доживљавамо простор око себе?

Истраживање је објављено у научном часопису Consciousness and Cognition.

Истраживање обухватило 185 одраслих особа

Истраживачки тим је анализирао одговоре 185 одраслих особа регрутованих преко Универзитета за економију у Измиру, у Турској.

Учесници нису пријавили психијатријске или неуролошке дијагнозе, а 45 њих се сећало да је током детињства имало измишљеног пријатеља.

Истраживачи су их питали о искуствима са тим замишљеним сапутницима, укључујући и то где су их најчешће замишљали у односу на сопствено тело.

Поред тога, сви учесници попунили су упитник којим је процењивано колико често су током претходног месеца имали осећај да се неко налази у њиховој близини, иако за то није постојао јасан чулни доказ.

Резултати су показали разлику између две групе. Особе које су се сећале измишљених пријатеља имале су просечан резултат од 25,51 поена, док је код осталих учесника просек износио 20,07 поена.

Скала је обухватала вредности од 15 до 75, при чему је виши резултат означавао чешће пријављивање оваквих искустава.

То указује да су особе које су у детињству имале замишљене сапутнике биле склоније осећају присуства друге особе у непосредном окружењу током посматраног периода.

Где су се налазили измишљени пријатељи?

Посебно занимљив део истраживања односио се на просторни положај измишљених пријатеља.

Учесници су се присећали где су замишљали своје сапутнике – испред себе, поред тела или на другим местима у простору. Најчешће су их памтили испред себе или непосредно поред тела.

Од укупно 114 процена удаљености у правцима у којима су се замишљени пријатељи појављивали, чак 76 односило се на удаљеност мању од 70 центиметара. То значи да се приближно две трећине забележених процена налазило унутар границе коју су истраживачи одредили као простор непосредно око тела. У науци се та област назива периперсонални простор.

Реч је о делу окружења који доживљавамо као непосредно повезан са сопственим телом и који користимо приликом посезања за предметима, кретања и интеракције са другим људима.

Истраживачи претпостављају да би измишљени пријатељи могли бити повезани са начином на који мозак представља сопствено тело и његово окружење, омогућавајући да замишљени сапутник добије конкретно место у простору око нас.

Како мозак може да створи осећај да је неко поред нас?

Могуће објашњење за ову појаву нуде и ранији експерименти у којима су коришћени роботи како би се испитало како телесни сигнали утичу на осећај присуства друге особе.

У тим експериментима учесници су померали руке док их је робот истовремено додиривао по леђима. Истраживачи су затим увели кратко временско кашњење између покрета руке и додира робота.

Код неких учесника то је изазвало осећај да се иза њих налази друга особа.

Једно од предложених објашњења јесте да је мозак, суочен са неусклађеним сигналима, погрешно приписао осећаје настале током сопствених покрета неком спољном извору.

Другим речима, када информације које мозак добија од тела нису у потпуности усклађене, може доћи до промене у начину на који доживљавамо присуство и положај других у простору.

Ново истраживање сугерише да би слични механизми могли бити повезани и са измишљеним пријатељима из детињства и са осећајем присуства друге особе у одраслом добу.

Зашто се замишљени пријатељи јављају испред нас, а осећај присуства често иза леђа?

Једна од најзанимљивијих разлика коју су истраживачи уочили односи се на просторни положај ових искустава.

Док су се измишљени пријатељи најчешће налазили испред тела или поред њега, ранија истраживања осећаја присуства друге особе код одраслих чешће су бележила њен положај иза или поред тела. Научници нуде неколико могућих објашњења.

Измишљени пријатељи можда заузимају простор који је природан за разговор, игру и непосредну комуникацију лицем у лице.

С друге стране, осећај да је неко иза нас могао би бити повезан са нејасним телесним сензацијама чији извор не можемо одмах да проверимо погледом.

Ипак, важно је нагласити да су ово само претпоставке истраживача. Анкета није непосредно испитивала ове механизме нити је доказала зашто се таква просторна разлика јавља.

Истраживање има ограничења: веза не значи и узрок

Иако су резултати занимљиви, истраживачи упозоравају да их не треба тумачити као доказ да измишљени пријатељи из детињства изазивају осећај присуства друге особе у одраслом добу.

Један од главних проблема јесте то што се истраживање ослањало на сећања учесника. Научници нису пратили децу током одрастања, већ су од одраслих тражили да се присете својих искустава из детињства.

Због тога није могуће поуздано утврдити да ли постоји директна узрочна веза између две појаве.

Постоје и друга ограничења: Већину учесника чиниле су жене, сви учесници регрутовани су преко једног универзитета, па резултати не морају бити репрезентативни за ширу популацију, просторни резултати зависили су од аналитичких избора истраживача, учесници су знали да се истраживање бави измишљеним пријатељима, што је могло да утиче на њихове одговоре и повећа уочену повезаност.

Такође, аутори посебно упозоравају да би повезаност могла бити слабија уколико би се истраживање поновило, а да учесници приликом регрутовања не знају његову конкретну тему.

Не ради се о духовима, већ о начину на који мозак доживљава стварност
Истраживање не пружа никакве доказе о постојању духова или натприродних бића.

Његов значај лежи у покушају да се објасни како мозак ствара осећај да делимо простор са неким другим, чак и када никога нема у нашој непосредној близини.

Научници сматрају да би будућа истраживања требало да прате децу током дужег периода, како би се утврдило да ли склоност ка замишљеним сапутницима из детињства опстаје и у одраслом добу и како се тај доживљај мења током развоја.

Тако би било могуће боље разумети да ли постоји заједнички механизам који повезује дечју машту, свест о сопственом телу и необичан осећај да је неко поред нас – чак и када смо потпуно сами.

Доминација тамних нијанси на аеродромима

Пословни путници бирају црну због њеног професионалног и елегантног изгледа. Црвена боја је нешто ређа, али и даље популарна, чинећи око десет одсто укупне продаје. Према подацима из индустрије, иако тамније нијансе успешно маскирају уобичајена оштећења настала током транспорта, ова визуелна униформност ствара масовне логистичке изазове за путнике и аеродромско особље.

Зашто је црни пртљаг безбедносни и логистички проблем

Највећи проблем са црним коферима није њихов квалитет, већ апсолутна баналност на траци за преузимање пртљага. Ирска авио-компанија Рајанер издала је саопштење током 2024. године у ком идентификује црне, тамноплаве и сиве кофере као оне који се најчешће губе јер су превише уобичајени. Превозник је посаветовао путнике да избегавају ове боје како би спречили непријатне ситуације у којима путници случајно преузму туђ пртљаг који изгледа идентично њиховом.

Поред конфузије на траци, стандардни црни кофер без препознатљивих знакова представља омиљену мету за опортунистичке крадљивце. Његова визуелна анонимност омогућава лоповима да га једноставно зграбе и одшетају, а да притом не привуку пажњу околине. Стручњак за безбедност на путовањима, Боб Арно, упозорио је да лопови обожавају црне торбе јер им је лако да одглуме незнање или једноставну грешку уколико буду ухваћени.

Када је реч о безбедносним проверама, важно је истаћи да спољашња боја није формални окидач за физички претрес. Одлуке агената америчке Управе за безбедност транспорта вођене су оним што се налази унутар торбе и како се то очитава на скенеру. Ипак, тамне торбе стварају слике нижег контраста на неким старијим системима за скенирање, што у комбинацији са густо спакованим стварима може повећати вероватноћу додатне инспекције.

Паметније алтернативе за безбрижно путовање

Кофери у упечатљивим нијансама попут ружичасте, љубичасте, зелене, наранџасте или жуте представљају знатно безбеднију опцију. Ове боје су мање уобичајене и олакшавају уочавање пртљага из даљине, што убрзава преузимање и смањује стрес. Суоснивач сајта за путовања "Векејшонер" (The Vacationer),Фил Денглер, препоручује светлије тонове као што су беж, светлоплава или бела, који тренутно привлаче поглед и одбијају потенцијалне крадљивце. Током 2025. и 2026. године, све већу популарност бележе и префињене боје попут крем боје слоноваче, топле сиве, маслинасте и бордо.

За путнике који не желе да се одрекну свог класичног црног кофера, постоје једноставна и приступачна решења. Употреба шарених трака за пртљаг, упадљивих омота за ручке или светлих идентификационих ознака пружа тренутне визуелне сигнале. Лопови ће много ређе покушати да однесу високо упадљив пртљаг, док ће јединствени детаљи спречити друге уморне путнике да ваш кофер понесу кући мислећи да је њихов.

Док се у многим домовима у Србији данас обележава Свети Лука, једна од честих породичних слава, у бројним земљама припремају се костими, маске и бундеве за Ноћ вештица. Иако на први поглед немају много заједничког, ова два обичаја отварају питање односа према традицији, њеног очувања и промена које доноси савремено друштво.

Етнолог Весна Марјановић истиче да је важно разликовати црквене празнике од обичаја који су током времена добили другачије облике и значења. Како наводи, поклапање Светог Луке и Ноћи вештица уочи Свих светих последица је различитог рачунања времена по календарима.

„Данас се прославља Свети Лука и онај ко слави, он ће славити Светог Луку. А ко има и омладину, они ће вероватно вечерас ићи на неку журку или неки маскенбал, што ја не видим ништа лоше“, рекла је Марјановићева.

Она је објаснила да је Ноћ вештица повезана са келтском традицијом, али и са обичајима који су постојали у различитим културама, укључујући и нашу. Према њеним речима, поворке под маскама представљају предхришћански ритуал који се временом мењао и прилагођавао.

Подсетила је да су келтски народи, као и други северни народи, 1. новембар обележавали као почетак зиме, док се у нашим обичајима такође могу пронаћи веровања о сусрету живих и покојних у одређеним периодима године.

„Можемо ову ноћ да поредимо, рецимо, са Бадњом ноћи, кад се верује, а ово је било, ако одемо у далеку прошлост и ако се вежемо за Келте, они су славили, као и сви северни народи, 1. новембар као почетак зиме“, објаснила је етнолог.

Додала је да и у Србији постоје обичаји маскирања и обиласка домаћинстава. Такве поворке, како је навела, могу се срести од Бадњег дана до Богојављења, али и на Белу недељу.

Од келтског обичаја до глобалног комерцијалног феномена

Ноћ вештица је у Сједињене Америчке Државе стигла захваљујући ирским имигрантима, а временом је добила нове садржаје и постала велики тржишни догађај.

Миљан Премовић, стручњак за искуство потрошача, указује на то да су маркетиншки тимови препознали потенцијал већ постојећег обичаја и развили га у догађај који данас траје недељама, а понегде и месецима.

„Он није био у оваквом обиму од почетка и временом је постао, у суштини, један шопинг догађај који траје неколико недеља, а негде и неколико месеци“, рекао је Премовић.

За ширење овог феномена било је потребно неколико деценија. Његову предност, како објашњава, представља то што је осмишљен тако да буде једноставан за учествовање, препознатљив и визуелно упечатљив.

„Његова велика снага је тај што је, у ствари, универзалан. Он је осмишљен тако да буде универзалан, да буде јединствен и има снажан визуелни ефекат. Дакле, оставља визуелно јак утисак на појединца. И, што је врло важно за овакве догађаје оваквог типа, једноставан је за учествовање“, навео је Премовић.

То значи да је за учешће довољно прихватити основни концепт – маскирати се, украсити простор или присуствовати некој од организованих забава.

Тржиште Ноћи вештица у Америци вреди 13 милијарди долара

Комерцијални значај Ноћи вештица посебно се види у новцу који се током овог периода троши на костиме, слаткише, украсе, забаву и друге производе.

„У САД-у то тржиште вреди око 13 милијарди долара. Дакле, око 13 милијарди долара се потроши у оквиру ове кампање. У Европи је то нешто мање, негде око две милијарде евра“, навео је Премовић.

Како је оценио, у САД се чини да овај празник достиже зрелу фазу потрошње, док европско тржиште, иако мање, бележи стални раст из године у годину.

Највећу корист од оваквих догађаја имају кондиторска индустрија, индустрија забаве, ресторани, хотели и малопродаја уопште.

Премовић истиче да компаније не могу саме да створе обичај који ће прихватити велики број људи, али могу да искористе нешто што већ постоји, да га обликују и прилагоде својим пословним интересима.

„Маркетинг тимови не могу да креирају такав догађај од почетка, али могу на основу нечега што већ постоји да га развију, обликују и прилагоде својим идејама, што се десило са овим догађајем“, објаснио је он.

Премовић је указао и на разлику између празника који имају снажну културну основу и оних чији опстанак у великој мери зависи од комерцијалног садржаја.

„Колики је неки празник, у суштини, има културну вредност, може да се види по томе да ли би он опстао ако би се из њега у потпуности изузео комерцијални део“, рекао је Премовић.

Као пример навео је славу и Божић, за које сматра да би наставили да постоје и без комерцијалних садржаја, као што су опстајали и раније.

Зашто су маске привлачне деци и младима

Ноћ вештица посебно је прихваћена међу млађим генерацијама, којима су маскирање и костимиране забаве привлачни као облик дружења и забаве.

Весна Марјановић сматра да маска има сложеније значење од обичног прерушавања. Она не мора да значи да човек постаје неко други, већ може да му омогући да покаже оно што иначе задржава у себи.

„Мисле да могу да буду неко други под том маском, а заправо, маска је далеко озбиљнији, комплекснији феномен. Када се човек преруши, он лакше само избаци оно што носи у себи, а не да постаје неко други“, објаснила је етнолог.

Навела је да је маскирање прихватљиво и деци у вртићима, али и студентима, који су се раније окупљали и организовали маскенбале у приватним просторима, а касније и у салама.

Марјановићева сматра да у прихватању овог обичаја у Србији нема ничег спорног, јер је он добио облик секуларне забаве, без непосредне везе са црквом.

„Не видим ништа лоше, јер то код нас, како се прихвата, јесте нека врста секуларног празника. Нема везе са црквом. И нисмо уопште угрожени“, истакла је она.

Нови обичаји не значе нестанак домаће традиције

Једно од питања које се често поставља јесте да ли прихватање празника и обичаја из других култура може да угрози домаћу традицију.

Весна Марјановић сматра да таква опасност не постоји и да различити обичаји могу да постоје истовремено. Породични празници и традиционална окупљања имају своје место у друштву, јер се њихове вредности преносе у породици, а затим и у широј заједници.

„Итекако могу паралелно да теку, јер, како одрастамо у једној култури, ми учимо о тековинама те културе, поготово у оној микро средини, породици, па касније и у друштву. Тако да сви наши велики обичаји, где се окупља породица, они имају неку своју вертикалу и те вредности се уче од микро до макро плана. А ово је једна врста забаве“, рекла је Марјановићева.

Она је оценила да страх од прихватања нових обичаја понекад прати и њихово погрешно представљање.

„Страх је моћно средство, тако да се многи боје, плаше, али нема ту места неком страху да ће то да створи неку девијацију у друштву. Неће“, нагласила је етнолог.

Додала је да људи који живе и раде у другим државама, међу становништвом католичке или протестантске вероисповести, понекад желе да део обичаја које су тамо прихватили пренесу и у средину из које потичу.

Као пример навела је и однос према Светом Валентину и Светом Трифуну, око којих се сваке године отварају сличне расправе.

Обичаји опстају ако су важни за заједницу

Традиција није непроменљива категорија. Обичаји се мењају, прилагођавају времену и друштву у којем се практикују, а неки временом потпуно нестају.

Према речима Весне Марјановић, од тога колико су важни за заједницу зависи и да ли ће опстати вековима.

„Могу да опстану ако је то од значаја за заједницу. Ако је значајно за заједницу, то опстаје. Ако није, то се губи“, објаснила је она.

Ипак, чак и када одређени обичаји престану да се практикују у свом изворном облику, њихови поједини елементи могу да остану сачувани у другим деловима културе.

Као пример навела је дечје игре, у којима се и данас могу препознати елементи некадашњих свадбених, божићних и погребних обичаја.

Говорећи о породичној слави, Марјановићева је истакла да се њени обрасци разликују од једног краја Србије до другог. Истраживања су показала да су у појединим деловима земље сачувани архаични елементи славске праксе, док су у другим крајевима они временом промењени.

„Имате архаичних образаца славе, то је доле око Лесковца, Пирота, до Књажевца, рецимо, и Крушевца имате баш архаичну симболику породичне славе. А што идете више ка северу, где је црква имала свој удео и дала своје обрасце понашања, оно се губи“, навела је Марјановићева.

Објаснила је да се разлике виде и у начину припреме славске трпезе, од средина у којима постоје три или четири култна славска хлеба и колача до Војводине, где таквих обичаја уопште нема, или су се појавили касније под утицајем цркве.

Због тога, како је закључила, о слави и другим традиционалним обичајима не може се говорити као о једнообразној пракси која је свуда иста.

Промене су саставни део традиције, али опстанак обичаја зависи од тога колико су они важни за заједницу која их чува. Док Ноћ вештица све више добија комерцијалне размере, породична слава и други обичаји настављају да имају своје место у културном и породичном животу.

„Узбуђени смо што можемо да покажемо да умерено ниске температуре подстичу значајну производњу одређеног метаболита, БХ2, који се синтетише, складишти и потом ослобађа из мишићног ткива. БХ2 затим доспева у друге делове тела, где помаже у одржавању равнотеже протеина и доприноси здрављу ткива током старења“, каже молекуларни биолог Дејвид Вилчез са Универзитета у Келну у Немачкој.

Иако научници већ више од једног века знају да ниске температуре продужавају животни век животиња, укључујући црве, муве, рибе и глодаре, истраживачима до сада није било сасвим јасно на који начин хладноћа остварује тај ефекат.

Научници су првобитно претпостављали да је реч о пасивним термодинамичким ефектима. Међутим, новија истраживања указују на то да је продужење животног века под утицајем хладноће активно регулисан процес у организму, који покреће одређене биолошке механизме и помаже организмима да преживе.

Пре неколико година, Вилчез и његове колеге открили су да ниске температуре доводе до уклањања штетних накупина протеина код нематоде Caenorhabditis elegans. Хладноћа притом активира ћелијске структуре познате као протеазоми, које разграђују протеински отпад.

У новом истраживању научници су испитивали сигнале који се преносе кроз организам и покрећу такве реакције. Претпоставили су да би у томе могли да учествују метаболити – мали молекули који настају током метаболичких процеса.

У експериментима са нематодом истраживачи су утврдили да излагање умерено ниским температурама од 15 степени Целзијуса, које продужавају животни век ових црва, повећава производњу ензима ЦАТ-4. Тај процес се највећим делом одвија у мишићима црва и подстиче стварање метаболита БХ2.

Након што се произведе, БХ2 се преноси у друга ткива, где се претвара у биоактивни молекул који се назива тетрахидробиоптерин (БХ4). Он омогућава производњу аминокиселине тирозин.

Истраживачи су утврдили да нарушавање овог метаболичког пута умањује позитивне ефекте хладноће на животни век црва. То указује на то да продужење животног века при нижим температурама није само пасивна последица успореног метаболизма, већ је делимично резултат активно регулисаног биолошког процеса који почиње у мишићним ћелијама.

У одвојеним експериментима научници су открили да овај метаболички пут доприноси и одржавању равнотеже протеина, односно протеостазе, спречавајући груписање штетних протеина у моделу нематоде који се користи за проучавање Хантингтонове болести.

„Ови резултати указују на то да би циљано деловање на само једно ткиво, попут мишића, могло да обезбеди заштиту читавог организма. То отвара нове могућности за развој терапијских приступа“, наводи Вилчез.

Можда је најзанимљивије откриће то што су истраживачи пронашли доказе да ниске температуре уопште нису неопходне за активирање овог метаболичког пута.

Генетским повећањем нивоа ЦАТ-4 у мишићима нематода, научници су успели да продуже њихов животни век чак и при уобичајеним или вишим температурама. То указује на могућност да се поједини корисни ефекти хладноће постигну и без снижавања телесне температуре.

„Заиста нас је изненадило што је додатак ове супстанце значајно продужио животни век чак и при стандардним и вишим температурама. Даљи експерименти на људским ћелијама охрабрују нас да потражимо терапије које би могле да опонашају корисне ефекте хладноће, без потребе за променом телесне температуре“, каже Вилчез.

У одвојеним експериментима са људским ћелијама, које су генетски модификоване тако да развијају протеине повезане са Хантингтоновом болешћу и амиотрофичном латералном склерозом (АЛС), истраживачи су утврдили да додавање БХ2 смањује нагомилавање абнормалних протеина.

Поред тога, један други експеримент показао је да додавање БХ2 и тирозина смањује показатеље програмиране ћелијске смрти у људским моторним неуронима који носе мутацију повезану са АЛС-ом. То указује на могућност да би овај метаболички пут могао да помогне и у заштити од неуродегенеративних болести.

Важно је нагласити да су ови резултати за сада добијени само у експериментима са нематодама и људским ћелијама. Биће потребно још много истраживања пре него што се буде могло разматрати како би ови ефекти могли безбедно да се примене код људи.

Ипак, резултати показују да су научници све ближе разумевању начина на који хладноћа доприноси дуговечности. Могуће је да ће једног дана успети да искористе тај механизам и развију терапије које опонашају њене корисне ефекте.

Полазна тачка изложбе је дијалошка форма – сагледавање, преиспитивање и интерпретације акта. Назив „Дијалог о акту“ произашао је из низа разговора две кустоскиње на тему акта, али и њиховог позива да посматрач игра активну улогу у том дијалогу.

„Како је сада тежиште на женском акту, нисмо занемариле, премда је у знатно мањем броју заступљен, мушки акт, али смо и њега представиле на изложби уз пажљиво сагледавање у начину репрезентације мушког и женског тела у пољу уметности“, рекла је Јасмина Цукић, кустокиња Народног музеја Србије и коауторка изложбе.

Намера ауторки изложбе је била да тело буде постављено између природног и друштвеног, реалног и имагинарног. Засебне тематске целине се баве различитим својствима погледа на тело у сликарству.

„Веома је важно правити разлику између голог и нагог тела. Односно, између оног реалног тела и оног тела које је заправо једна формална творевина, културна творевина, која сведочи о свему ономе што жена заправо није. Тако да жена оног тренутка када обуче рухо богиње, медузе, спартанске краљице, она заправо бива преведена у свет културе“, каже Марија Ђорђевић кустоскиња Народног музеја Србије и коауторка изложбе.

Изложба која отвара нова питања о погледу на тело, његовом значењу и месту у уметности може се видети до краја фебруара.

„Највише смо имали кривичних дела у погледу шумских крађа, онда везана за крађу риба и за убијање и злостављање животиња. Неретко су се појавила кривична дела која се односе на опасан отпад", каже Бранислава Вучковић, јавни тужилац у Апелационом јавном тужилаштву у Новом Саду.

„Један од новијих случајева је био који се десио у околини Сврљига, где је један црни стрвинар, птица која је лешинар, донет из Шпаније, у програму реинтродукције у Бугарској, птица је летела, дошла на територију Србије и ту се отровала. Захваљујући преданом раду полицијских инспектора из Ниша, починилац је откривен у року од свега 24 сата. Међутим, оно што је уследило након тога заиста је поразно. Наиме, та особа је осуђена на само шест месеци условно“, каже Милан Ружић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Више од 30 европских тужилаца специјализованих за еколошки криминал разменили су искуства у примени европских стандарда и решавању проблема у прикупљању доказа, дигиталним доказима и повезаности еколошког са организованим криминалом и проблемима на које наилазе.

„Не постоји техничка опремњеност ни тужилаца који треба да руководе тим увиђајем, ни полицијских службеника који су у оквиру ЕКО групе, па ни самих инспектора. Надаље имамо ту проблем координације, непостојање неких великих протокола који би свима нама да ли одређене смернице да не би фрагментарно приступали том проблему, из којих разлога долази врло често до лошег процесуирања тих кривичних дела. Нема довољно инспектора, инспектора је све мање. Ја мислим да на територији Војводине има само две водне инспектора, то је недовољно", рекла је Јелена Самуилов, јавни тужилац ОЈТ у Панчеву, члан УО Удружења тужилаца Србије.

Кривичне пријаве подносе грађани, инспекцијски органи, невладине организације, односно еколошки покрети.

„Грађани су кључни у смањењу загађења животне средине јер ово је наша животна средина, само смо ми позвани да је очувамо. и да имамо добру сарадњу са организацијама цивилног друштва, полицијом и тужиоцима. Посебно када се ради о еколошком криминалу улога организација цивилног друштва је огромна, што можемо видети из само ових претходних неколико пресуда које су донете управо по тужбама организација цивилног друштва“, изјавила је Бранкица Јанковић из Центра за равноправност и безбедност.

Европски парламент је пре три године усвојио предлог да се „екоцид“ уврсти у кривично право Европске уније, а за најтеже злочине против животне средине са последицама по цео екосистем траже се и најстроже казне.

Откриће космичког тела, за сада означеног као 2026 ED138, објављено је раније ове недеље на скупу Одељења за планетарне науке Америчког астрономског друштва у Спокену, у америчкој савезној држави Вашингтон.

Уколико будућа посматрања другим телескопима потврде његову величину и приближно сферни облик, 2026 ED138 придружиће се групи од пет званично признатих патуљастих планета: Плутону, Церери, Ериди, Хаумеи и Макемакеу.

„Ово је невероватно узбудљиво”, каже Пол Бирн, планетарни научник са Универзитета Вашингтон у Сент Луису. „То најављује нову еру истраживања Сунчевог система и планетарне науке.”

Иако се за сада мало зна о новом објекту, астрономе посебно радује чињеница да је опсерваторија „Вера Рубин”, која је тек недавно почела да ради пуним капацитетом, успела да открије тако велико и удаљено тело.

„Обожавам то. То ме чини веома срећном”, каже Саманта Лолер, астрономкиња са Универзитета Регина у канадској провинцији Саскачеван. „Лепо је имати потврду да та огромна, скупа и сложена машина функционише.”

Познато је да се 2026 ED138 налази у загонетном, прстенастом подручју ледених тела иза Нептуна, познатом као Кајперов појас.

„Овај део Сунчевог система углавном је непознат, а свако ново откриће попут овог приближава нас разумевању како су настали наш планетарни систем и планетарни системи уопште”, истиче Бирн.

Захваљујући опсерваторији „Вера Рубин”, то би у наредним годинама могло значајно да се промени. Процењује се да ће та опсерваторија током наредне деценије открити око 32.000 објеката иза Нептунове орбите. Многи ће бити релативно мали, али међу њима би могло да буде и више патуљастих планета.

Зашто Плутон више није планета

Категорија патуљастих планета настала је после велике расправе у астрономској заједници о статусу Плутона, који је деценијама сматран деветом планетом Сунчевог система.

Откриће Ериде 2005. године, објекта сличне величине у истом удаљеном делу Сунчевог система, покренуло је питање да ли би и она требало да буде проглашена планетом. Међународна астрономска унија је на крају одредила три услова која небеско тело мора да испуни да би имало статус планете: да кружи око Сунца, да има довољну масу да га сопствена гравитација обликује у приближно сферно тело и да је гравитационо доминантно у својој орбити, односно да је очистило своју путању од других сличних објеката.

Плутон није испунио последњи услов, па је 2006. године прекласификован у патуљасту планету.

Патуљасте планете могу се налазити у различитим деловима Сунчевог система. Ледена Церера, на пример, налази се у астероидном појасу између Марса и Јупитера, док се Ерида налази на самој граници Сунчевог система. Плутон, Хаумеа и Макемаке припадају Кајперовом појасу.

Сада би им се могао придружити и 2026 ED138.

Објекат уочен на снимцима између марта и јула

Почетком овог месеца Метју Холман, астрофизичар из Центра за астрофизику у Кембриџу, у америчкој савезној држави Масачусетс, покренуо је посебно развијен рачунарски програм над аутоматски прикупљеним подацима опсерваторије „Вера Рубин”.

Програм је осмишљен да анализира милијарде детекција небеских тела која се крећу. Током анализе издвојио је један објекат који је био веома сјајан, али и изузетно удаљен.

Посматрање ноћног неба опсерваторије углавном се одвија аутоматски, али астрономи у сваком тренутку могу да анализирају и додатно истражују прикупљене податке. Холман је утврдио да је опсерваторија забележила више снимака објекта 2026 ED138 у периоду од 4. марта до 11. јула.

Удаљеност овог тела заиста је огромна: од Сунца је удаљено 46 пута више него Земља. Поређења ради, Нептун се налази на удаљености од око 30 астрономских јединица од Сунца.

На основу процена колико би његова површина могла да одбија светлост, научници сматрају да је објекат широк најмање 595, а највише 1.497 километара.

„С обзиром на то колико је велик, требало би да буде округао, због чега мислимо да је кандидат за патуљасту планету”, каже Педро Бернардинели, астроном са Универзитета у Сао Паулу у Бразилу.

Иако његов статус патуљасте планете још није потврђен, астрономи су сада уверени да је реч о стварном небеском телу, а не о грешци насталој приликом снимања.

Објекат 2026 ED138 накнадно је уочен и на старијим снимцима, укључујући оне из 2016. године, а могуће је и на фотографијама насталим још 1954. године.

Креће се унутар равни Млечног пута, у којој се налази безброј сјајних звезда, што је можда отежало његово раније откривање.

Необична је и његова путања око Сунца. Планете Сунчевог система крећу се приближно у истој равни, због чега њихове орбите изгледају релативно равно. Међутим, орбита новооткривеног објекта нагнута је за готово 25 степени у односу на ту раван.

Могуће је да је до тога дошло услед гравитационог деловања Нептуна у далекој прошлости, када је објекат избачен из своје првобитне орбите.

Ледена површина и могућа геолошка активност

О објекту 2026 ED138 за сада се са сигурношћу зна веома мало, али научници већ имају одређене претпоставке о његовом саставу.

„Вероватно је по саставу сличан другим великим објектима у Кајперовом појасу и богат је ледом”, каже Скот Шепард, планетарни астроном из института Карнеги са седиштем у Вашингтону.

„Прилично је црвен, што указује на ледену површину потамнелу услед присуства органског материјала”, каже Марио Јурић, главни научник опсерваторије „Вера Рубин” за истраживање Сунчевог система, који је учествовао и у овом открићу.

Поставља се и питање да ли би 2026 ED138 могао да буде више од огромне ледене кугле.

Када је НАСА-ина летелица „Нови хоризонти” 2015. године пролетела поред Плутона, забележила је знаке промена на његовој површини, што је указивало на то да је геолошки активан. И Церера садржи огромне резерве течне воде, а постоји могућност да на њој има и ледених вулкана.

Уколико је 2026 ED138 међу већим објектима те врсте, могуће је да је и он геолошки активан.

Астрономи тренутно углавном знају колико светлости објекат одбија. Да би прецизније утврдили његову стварну величину, потребна су детаљнија посматрања.

НАСА-ин свемирски телескоп „Џејмс Веб”, који има мање видно поље од опсерваторије „Вера Рубин”, али изузетну моћ увећања, могао би да пружи одговоре на та питања. Неки астрономи већ предузимају кораке како би прикупили потребне податке.

Потрага за новим световима у Кајперовом појасу

У међувремену, опсерваторија „Вера Рубин” наставиће истраживање Кајперовог појаса.

„Објекат 2026 ED138 свакако најављује многа друга фасцинантна открића која тек долазе”, каже Хајди Хамел, интердисциплинарна научница из Асоцијације универзитета за истраживање астрономије.

Кајперов појас је, у извесном смислу, удаљена верзија астероидног појаса. За разлику од астероидног појаса, у којем преовлађују стеновита тела, ова област испуњена је леденим објектима, међу којима је и Плутон. Иако је реч о једној од највећих структура у Сунчевом систему, о њој се и даље релативно мало зна због огромне удаљености од Земље.

Откривање нових патуљастих планета и других тела у овој области могло би да помогне у решавању неких од основних питања о нашем делу галаксије.

„Колико у нашем Сунчевом систему има објеката величине патуљастих планета?”, пита се Бернардинели.

Како објашњава, нова открића помоћи ће научницима да прецизније утврде укупну масу материје у спољашњем делу Сунчевог система, што је важно за разумевање различитих процеса који су обликовали његову историју.

Један од најзагонетнијих објеката које би опсерваторија „Вера Рубин” могла да открије јесте хипотетичка Девета планета. Према претпоставкама појединих астронома, реч је о небеском телу већем од Земље, али мањем од Нептуна, које би могло да се налази негде у удаљеним областима Сунчевог система.

Уколико Девета планета заиста постоји, многи научници очекују да ће је опсерваторија „Вера Рубин” открити. Међутим, чак и ако се то не догоди, откриће 2026 ED138 показује да би истраживање Кајперовог појаса могло да донесе бројна нова изненађења.

„Могли бисмо да откријемо још много објеката који се крећу у мраку”, закључује Шепард.

Свако од њих оставио је другачији траг. Повезује их, међутим, способност да сопственим гласом, талентом и карактером постану препознатљиви далеко изван средине из које су потекли.

У том низу различитих уметничких сензибилитета посебно место у Истри имају глумци. Пула је током деценија заузела важно место на културној мапи некадашње Југославије. Филмски фестивал, Арена и сусрети уметника и публике постали су део њеног идентитета током 73 године постојања.

У том простору сусретали су се различити светови: филмски аутори, глумци, музичари, писци и људи који су уметност доживљавали као део свакодневног живота. Имена Марија Црнобори, Милена Дравић, Зоран Радмиловић само су нека која се често чују у разговору.... Њихов медиј није био гитара или спортски ринг, већ позорница и филмско платно. Протекле недеље, о Зорану Радмиловићу у Пули говорило се за пар речи више...

Дани Зорана Радмиловића у Истри: Повратак кроз фотографије, књигу и филм

Радмиловић припада оним глумцима чије је име одавно прерасло границе позоришне и филмске улоге. Његова појава, његов хумор и способност да иза наизглед једноставне реплике открије читав један свет учинили су га јединственим. Зато прича о његовом „повратку" у Пулу и Истру није само прича о сећању на великог глумца. То је и прича о граду који памти уметнике, о публици која им је поклањала своју љубав и о културним везама које опстају дуго након што се светла позорнице угасе.

Манифестација „Дани Зорана Радмиловића у Истри“, која се одржава од 27. октобра до 23. новембра, прилика је да се веза великог глумца с овим простором поново осветли кроз документе, фотографије, књиге и филмско сећање.

Програм у Пули, у организацији Српског културног центра у Истри, почео је изложбом фотографија, наставио се представљањем монографије и пројекцијом документарног филма Глумчина. Тако се сусрет с Радмиловићем остварује кроз различите медије: фотографија чува траг његовог лица и тренутка, књига повезује чињенице и сведочења, а документарни филм вратио је његов глас, гест и непоновљиву сценску енергију.

Посебно место у том сећању има монографија Зоран Радмиловић – на радију и телевизији Марка Мисираче, у издању РТС Издаваштва и Народног позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић" у Зајечару. Она подсећа на део уметничке биографије који се не може свести само на најпознатије позоришне улоге: на његов рад пред камерама и микрофонима, као и на траг који је оставио у телевизијској и радијској историји.

Документарни филм зајечарског позоришта Глумчина, аутора Владимира Ристића, још је један начин да се из различитих углова сагледа глумац чија је уметност била неодвојива од његове личности. О дружењу и раду са Зораном Радмиловићем у филму говоре колеге Цеца Бојковић, Аљоша Вучковић, Сека Саблић, Милан Цаци Михаиловић, Горан Марковић и пројатељи, школски другови из Зајечара. Радмиловић није био глумац који се лако уклапао у унапред задате обрасце. Његова спонтаност, иронија и способност да изненади често су деловале као да се представа или филмска сцена управо пред публиком рађају први пут.

„Одмах после Дана Зорана Радмиловића у Зајечару, овде у Пули организовали смо у сарадњи са РТС Издаваштвом и Народним позориштем у Зајечару истоимени програм посвећен овом истакнутом глумцу кога се део пулске јавности и данас радо и живо сећа“, рекао је Милан Рашула, директор Српског културног центра, на отварању изложбе.

„Пред нама је око 40 фотографија из Програмског архива РТС-а, као и неколико експоната које баштини Народно позориште у Зајечару. Следи промоција књиге и пројекција филма Глумчина. Са РТС Издаваштвом смо пре годину дана отворили овај јавни простор у Пули са сличном манифестацијом посвећеном Милутину Дедићу. Надамо се да ће се ова успешна сарадња наставити и убудуће", додао је.

Уредница издања и уредница у РТС Издаваштву, Биљана Бошњак Драгановић подсетила је да је Радмиловић доживео овације у трајању од 12 минута у пулској Арени: „Зоран је био чест гост у Пули. Некако, понајвише се памте његова два доласка. Када је у Арени био филм Шеста брзина, сећао се редитељ Здравко Шотра, цела екипа је била у ложи. Сви, осим Зорана. Редитељ Шотра га је угледао у делу где стоји публика без карте. Имао је трему. Гледао је филм и смешкао се. А публика у Арени грохотом се смејала мајстору Животи. На други ког памте није дошао, напустио нас је неколико дана раније. У Арени је приказан филм Држање за ваздух истог редитеља. Када се на платну појавио Зоранов лик сви у Арени су устали, и дугим аплаузом поздравили великог глумца".

Пулски филмски фестивал представља важан део Радмиловићеве филмске биографије. Његови сусрети с публиком у Арени остали су упамћени кроз награде, пројекције и сведочења о реакцијама гледалаца.

„Радмиловић је присутан на Пулском филмском фестивалу, као и у домаћој кинематографији. Дебитовао је на великом платну 1962. у остварењу Чудна девојка Јована Живановића, и до смрти је наступио у 22 целовечерња играна филма, од којих је већина приказана у Пули. Два пута је био и награђен, овде у Пули. За улогу илегалца Предрага у ратној драми Глинени голуб Томе Јанића 1966. добио је Специјалну награду, Диплому за глумачко остварење.

Године 1978. је за улогу у филму за улогу у филму Павиљон VI, који је изворно снимљен као телевизијски филм, а потом пребачен на 35-милиметарску траку и приказан у биоскопима, освојио Сребрну арену за најбољу главну мушку улогу. У овој екранизацији Чеховљеве приповетке, наступио је у партнерству са великим Цицом Перовићем, у незаборавном глумачком тандему (Перовић је освојио постхумно Златну арену). Тај податак потврђује његово место у историји фестивала и представља једну од конкретних веза између глумца и Пуле", наглашава редитељ Марко Мисирача, приређивач издања.

Такав призор готово да сажима његов глумачки однос према свету. Радмиловић није био само онај коме се публика смеје или аплаудира. Био је и човек који је пажљиво ослушкивао њен одговор, који је умео да буде истовремено део представе и њен посматрач.

Филм Маратонци трче почасни круг, једно од најпрепознатљивијих остварења домаће кинематографије, такође је приказиван на Пулском филмском фестивалу 1982. године. Радмиловићева улога Били Питона припада оним филмским креацијама које су наставиле да живе и дуго након првог сусрета с публиком. Филм је постао део заједничке културне меморије, а његова фестивалска историја још је један разлог да се Пула посматра као важна тачка у причи о глумцу.

Најпотреснији део Радмиловићеве везе с Пулом везан је за јул 1985. године. Глумац је преминуо 21. јула, док је Пулски филмски фестивал био у току. Вест о његовој смрти објављена је током фестивалских вечери, а његов одлазак постао је део сећања на ту годину.

Неколико дана касније у Арени је приказан филм Отац на службеном путу, у којем се Радмиловић појављује уз Миру Фурлан. Према објављеним сведочењима, публика га је поздравила дугим аплаузом. Био је то опроштај који је превазилазио филмску улогу: људи су аплаудирали глумцу који је већ постао део њиховог живота и заједничког културног памћења.

Пула је тако остала једна од позорница на којима се види колико дуго уметник може да живи у свести публике. Радмиловић није био присутан да чује те аплаузе, али они сведоче о односу који није престао његовом смрћу.

Град који памти своје уметнике

„Повратак“ Зорана Радмиловића у Пулу и Истру кроз изложбу, монографију и документарни филм није само подсећање на прошлост. То је прилика да се поново размисли о томе како настаје културно памћење и зашто неки уметници остају блиски и људима који их никада нису упознали.

Пула је сачувала успомену на многе глумце кроз филмски фестивал, пројекције и аплаузе. Овације којима је публика дочекала Милену Дравић 2018. године на свечаности отварања 65. Пулског филмског фестивала, тачно три месеца пре њене смрти, у трајању од петнаест минута и данас се препричавају.

Различити по таленту, темпераменту и начину изражавања, сви они сведоче о истој ствари: уметност не живи само у тренутку настанка. Она наставља да постоји у људима који је памте, препричавају и преносе другима.

Зоран Радмиловић није био глумац који је пристајао на салонска правила. Био је непоновљив, непредвидив и дубоко људски. Зато га се Пула не сећа само као филмског глумца, већ као уметника чији је дух умео да пређе рампу, изађе међу гледаоце и остане с њима. Зато овај повратак „Краља глуме“ под сводовима Арене није само омаж једном глумцу, већ носталгично сведочанство о времену када су уметност и живот ходали руку под руку.

Талас промена који је тих дана стигао у Србију само је потврдио да баш као у Масимовој песми „још увек има разлога да се живи, још увек има разлога да се воли“.

А када се у близини пулске Арене поново чује аплауз за његово име, то више није само одјек једног давног фестивалског лета. То је потврда да велики уметници никада сасвим не одлазе.

Дани Зорана Радмиловића у Пули трају до 23. новембра 2026.

Према њиховим тврдњама, ниска вредност феритина, протеина који складишти гвожђе у организму, оставља јасне трагове на лицу и коси, а одговарајућа терапија наводно делује боље од најскупљих козметичких производа.

Симптоми који се најчешће наводе у овим видеима укључују беживотну, бледожуту кожу, тамне кругове око очију, суве усне и појачано опадање косе.

Неки корисници истичу да их је управо уочавање ових промена навело да затраже лекарску помоћ, што је довело до дијагнозе анемије, стања у којем организам нема довољно здравих црвених крвних зрнаца за адекватан пренос кисеоника.

Иако ниска вредност феритина значи смањене залихе гвожђа – елемента кључног за стварање хемоглобина – недостатак се обично манифестује и низом других симптома, као што су стални умор, слабост, вртоглавица, кратак дах и убрзан рад срца.

Стручњаци позивају на опрез

Медицински радници и нутриционисти слажу се да „феритинско лице“ није призната медицинска дијагноза. Иако неки од поменутих знакова заиста могу бити повезани са смањеним залихама гвожђа, стручњаци наглашавају да је немогуће поставити тачну дијагнозу само на основу нечијег одраза у огледалу.

Клои Кејси, нутриционисткиња са Универзитета Борнмут у Великој Британији, наводи у ауторском тексту да бледило и уморан изглед могу бити последица многих других фактора.

Хормонске промене, недостатак сна, стрес, дехидратација или мањак других кључних нутријената такође могу оставити сличне трагове на лицу. „Огледало вам не може рећи да ли вам је гвожђе ниско – то може само тест крви", објаснила је Кејси.

Самоиницијативно узимање суплемената гвожђа без претходне потврде лекара може носити озбиљне здравствене ризике. Превелика количина гвожђа у организму повезана је са повећаним ризиком од инфекција, а дугорочно може допринети развоју артритиса, болести јетре, дијабетеса и срчаних проблема.

Због тога се увек препоручује анализа крви, укључујући комплетну крвну слику и ниво гвожђа, пре било какве терапије.

За оне који сумњају на смањене залихе гвожђа због недостатка енергије, препоручује се прво кориговање исхране. Укључивање намирница богатих гвожђем, као што су црвено месо, пилетина, риба, тофу, сочиво, леблебије, лиснато зелено поврће и обогаћене житарице, може бити безбеднији први корак од посезања за суплементима, осим уколико лекар не одреди другачије.

Међу могућим компликацијама су фиброза, односно стварање ожиљног ткива у јетри, цироза, тежи облик ожиљавања који на крају може довести до отказивања јетре, као и кардиоваскуларне болести и поремећаји функције бубрега.

У истраживању објављеном у часопису Nature Communications, научници предвођени тимом са америчке клинике „Мејо“ (Mayo Clinic) представили су доказе да MASLD не треба посматрати искључиво као једну болест, већ као стање које обухвата пет различитих подтипова.

Таква подела могла би да омогући прецизнију процену будућих здравствених ризика и избор одговарајућих терапијских приступа.

„Оно што се овде појављује јесте начин да се систематски идентификују значајне подгрупе унутар сложене болести“, рекао је Ерик Кле, биоинформатичар са клинике „Мејо“.

„То нам помаже да сложену болест мапирамо са таквом прецизношћу да можемо да почнемо да предвиђамо њен ток и интервенишемо пре него што дође до најтежих оштећења“, објаснио је Кле.

Анализа хиљада пацијената открила пет подтипова болести

Да би утврдили подтипове MASLD-а, истраживачи су анализирали медицинске податке 1.532 пацијента, а затим проверили добијене групе на додатном узорку од 3.070 пацијената.

Користили су рачунарско моделирање како би открили заједничке биолошке карактеристике на основу којих се пацијенти могу сврстати у различите групе.

Анализа је обухватила пол, индекс телесне масе (БМИ), биомаркере у крви повезане са оштећењем јетре, као и придружена здравствена стања, међу којима су повишен крвни притисак, гојазност и висок ниво холестерола.

Истраживачи су настојали да утврде обрасце који би могли да остану непримећени уколико би се сви пацијенти посматрали као јединствена група.

„Када се клинички и геномски подаци анализирају заједно, у овако великом обиму, почињу да се уочавају обрасци напредовања болести који би иначе остали скривени“, рекла је Шулан Тјен, биоинформатичарка са клинике „Мејо“.

Она је истакла да раздвајање пацијената на подтипове отвара могућност да се терапија усмери на биолошке механизме који заправо покрећу болест.

„Када раздвојите ове подтипове, можете да почнете да усклађујете лечење са биологијом која заиста покреће болест“, навела је Тјен.

На основу анализе издвојено је пет подтипова, означених као C1, C2, C3, C4 и C5. Истраживачи су потом пратили пацијенте у периоду до десет година како би испитали повезаност тих група са каснијим здравственим проблемима.

Различити подтипови носе различите здравствене ризике

Утврђено је да се пет група разликује по својим карактеристикама, али и по ризицима од одређених компликација.

Група C1 обухватала је око 30 одсто учесника истраживања. Чинили су је старији пацијенти који нису имали гојазност, а у тој групи забележене су релативно високе стопе рака јетре и трансплантације јетре.

Група C5 чинила је око девет одсто укупног броја учесника. У њој је генетика имала значајну улогу како у ризику од развоја MASLD-а тако и у ризику од компликација повезаних са болешћу.

И код осталих група уочене су разлике у ризицима од срчаних обољења, отказивања јетре, рака и потребе за трансплантацијом јетре.

Према истраживачима, ови налази указују на то да би разврставање пацијената према подтиповима могло да помогне у прецизнијем прилагођавању лечења њиховим потребама.

„Наша студија пружа важне увиде у разноликост MASLD-а и указује на могућности за примену персонализованих терапија“, наводи се у научном раду.

Истраживачи додају да разврставање пацијената у уједначеније подгрупе представља могући пут ка персонализованој здравственој нези.

Повезаност са депресијом и поремећајима сна захтева додатна истраживања

Анализа података открила је и повезаност појединих подтипова MASLD-а са стањима као што су депресија и апнеја у сну, поремећај који се одликује прекидима дисања током спавања.

Истраживачи наводе да би ове везе могле да буду предмет будућих студија. Ипак, пет утврђених подтипова тек треба детаљније испитати на већим и разноврснијим групама пацијената. Аутори наглашавају да су почетни резултати охрабрујући, али да је неопходна додатна провера налаза.

Један од наредних корака могло би да буде испитивање начина на који различите терапије утичу на здравствене исходе код пацијената из различитих подтипова болести.

Константинос Лазаридис, гастроентеролог са клинике „Мејо“, оценио је да истраживање показује значај повезивања генетских података са детаљним клиничким информацијама.

„Када повежете генетске податке са детаљним клиничким информацијама из великих популација, можете да почнете да редефинишете болести на начин који непосредно утиче на бригу о пацијентима“, рекао је Лазаридис.

Од свечаних репрезентативних лимузина до отворених папамобила, направљених да папа може да поздравља, благосиља и буде ближи људима, аутомобил је постао део јавног деловања Свете столице.

Изложба „Век папамобила” отворена је 28. октобра у Ватиканским музејима поводом стогодишњице сарадње Mercedes-Benz-а и Ватикана.

Осам историјских аутомобила немачког произвођача, прво возило у историји аутомобилске индустрије и савремена С-класа прате развој технологије и промене у папству.

Аутомобил у служби пасторалне мисије

Папамобил сведочи о томе како поглавар Римокатоличке цркве остварује однос са верницима, рекао је Сандро Барбагаљо, кустос Историјских збирки Ватиканских музеја, на конференцији поводом отварања изложбе. Његова функција је, објаснио је, пре свега пасторална: „Омогућити да папа током кретања улицама може да поздравља и истовремено благосиља људе, приближавајући им се”.

Исту идеју изнела је и Барбара Јата, директорка Ватиканских музеја, која у каталогу изложбе описује како се аутомобил из обичног превозног средства претворио у простор сусрета.

„Аутомобил, настао да би омогућио кретање, тако постаје и простор сусрета, средство помоћу којег папа може да се представи, поздрави, благосиља и успостави непосредан однос са људима окупљеним дуж његовог пута”, навела је Јата.

„Пред нама је велики временски распон који треба представити, али и прича о томе како стварамо мобилност за садашњост, прошлост и будућност”, изјавио је Маркус Брајтшвердт, директор сектора "Mercedes-Benz Heritage".

Одговорност према поглавару Цркве

Израда аутомобила за папу не своди се на прилагођавање стандардне репрезентативне лимузине. Удобност, поузданост и безбедност захтевају посебна техничка решења. На представљању изложбе речено је да Mercedes-Benz папу вози до одредишта, а да га аутомобил на симболичан начин доводи и у домове милиона верника.

Та свест види се и у чувању историјских возила. У Штутгарту, где се налазе аутомобили намењени римским папама, у просторима које Брајтшвердт назива „светим дворанама”, према возилима се поступа са посебним поштовањем. Правила су строга, а једно је посебно симболично: нико не сме да седне на седиште резервисано за папу.

Историја у архивима и фотографијама

Важан део приче чине и фотографије и новинске хронике. Луиђи Конту, директор агенције АНСА, основане 1945. године, говорио је о значају архиве агенције за реконструкцију једног века догађаја. Док Mercedes-Benz брине о физичкој сигурности папе на путовањима, медији документују догађаје, проверавају информације и чувају сећање на њих.

Од Бенцовог патента до првог аутомобила Пија XI

Карл Бенц патентирао је 1886. године Patent-Motorwagen, који се сматра првим аутомобилом у историји. Званична сарадња Мерцедеса и Ватикана почела је 1930. године, када је за папу Пија XI произведен модел Nürburg 460, луксузна лимузина Pullman израђена према посебним захтевима: унутрашњост је била пресвучена свиленим брокатом, уз пажљиво одабрано дрво и металне детаље, а кров посебно украшен. Возило је требало да одражава достојанство и свечаност папске службе.

Папа се тада још кретао у простору који га је јасно одвајао од окупљених људи.

Шездесете: папа се отвара ка верницима

Шездесетих година папска мобилност прилагођава се непосреднијем односу са верницима. Папа Јован XXIII добио је 1960. године Mercedes-Benz 300 d Landaulet, аутомобил са задњим бочним прозорима који су могли да се уклоне. Возило више није служило само за превоз поглавара Цркве, већ и за непосредан контакт са људима дуж пута.

Велики заокрет уследио је 1965. године, после путовања папе Павла VI у Свету земљу у јануару 1964, које је отворило нову фазу апостолских путовања. Све израженија међународна димензија папске службе захтевала је возила прилагођена сусретима са великим бројем верника. Тако је настао Mercedes-Benz 600 Pullman Landaulet са подигнутим кровом и склопивим кровним покривачем, у којем је папа могао да се вози у отвореном аутомобилу и буде видљив окупљеној маси. Аутомобил је тада постао простор сусрета: папа је могао да поздравља и благосиља вернике, а свако његово путовање било је прилика за ближи контакт.

Године 1967. представљени су и модели Mercedes-Benz 300 SEL Pullman са шест седишта, велика репрезентативна возила за превоз и пратњу угледних гостију који су долазили у Ватикан.

Један век папских возила

Изложена возила сведоче о промени односа између папе и света. Први аутомобили били су симбол достојанства и свечаности, а каснији модели све више су отварали простор за непосреднији контакт и чинили папу видљивијим и приступачнијим на путовањима.

Изложба у Ватиканским музејима, отворена за јавност од 29. октобра, биће доступна до 31. јануара 2027. године.

Највећи део напада одиграо се за око 20 минута, почев од касних вечерњих сати у четвртак, а према проценама америчких компанија за анализу блокчејна "TRM Labs" и "Chainalysis", имао је сличности са претходним великим нападима за које је окривљена Северна Кореја.

Према наводима компаније TRM, нападачи су успели да наложе дигиталним новчаницима које користи „Бајненс“ да пребаце средства у новчанике под контролом хакера. Сличан начин напада примењен је и током крађе 2025. године са берзе криптовалута „Бајбит“ (Bybit), за коју је амерички Федерални истражни биро (ФБИ) оптужио Пјонгјанг.

„TRM приписује напад елитној хакерској јединици Северне Кореје“, наводи се у анализи коју је компанија објавила на свом сајту. И TRM и “Chainalysis” саопштили су да су веома уверени да иза напада стоји Северна Кореја.

Највећи хакерски напад у историји

Северна Кореја годинама користи сајбер јединице повезане са државом за шпијунажу, финансијске крађе и прибављање прихода, наводе америчке и јужнокорејске власти, као и стручњаци за сајбер безбедност.

Пјонгјанг редовно одбацује такве оптужбе. Његова мисија у Женеви и амбасада у Кини нису одмах одговориле на захтев Ројтерса за коментар.

„Бајненс“ је саопштио да су средства корисника безбедна и да сарађује са партнерима како би замрзнуо део угрожене имовине. До сада је лоцирано око три милијарде долара. Очекује се да ће услуге повлачења новца бити поново доступне у наредних 48 сати.

Компанија, међутим, није саопштила шта се догодило са преосталих 3,3 милијарде долара.

„Ваш новац је безбедан и покрићемо сваки губитак. Нашом истрагом није утврђена одговорност било ког појединца“, написао је на мрежи Икс Ричард Тенг, један од генералних директора „Бајненс“.

„Ово је највећи хакерски напад у историји“, изјавио је Аравинд Сринивасан из компаније за тржишно посредовање GSR, док су цене криптовалута бележиле пад.

Биткоин је достигао најнижу вредност у последњих шест недеља, од 76.368 долара, док је етер појефтинио за више од три одсто, на најнижи ниво у последња два месеца од 2.178 долара, пре него што су се тржишта стабилизовала.

BNB, криптовалута првобитно покренута под називом „Бајненс коин“, која може да се користи за плаћање накнада на берзи „Бајненс“, изгубила је пет одсто вредности у претходна 24 сата и трговала се по цени од 709,70 долара, према подацима сајта CoinGecko.

Уздрмано поверење у тржиште одразило се и на акције компанија које управљају берзама криптовалута.

Акције компаније „Коинбејс глобал“ (Coinbase Global), која је саопштила да није погођена нападом, пале су за 4,8 одсто. Истовремено, акције компаније „Стратеџи“ (Strategy), познате по великим улагањима у биткоин, изгубиле су готово шест одсто вредности у продуженом трговању на америчким берзама.

Компромитован лаптоп

Прелиминарна истрага указује на то да је напад можда почео упадом у лаптоп једног од „Бајненсових“ инжењера. На тај начин нападач је, како је саопштила компанија, добио приступ једном од њених система и извршио неовлашћена повлачења средстава.

„Наш безбедносни тим прати целокупан ток напада преко компромитованог рачунара, који је можда послужио као улазна тачка за овај инцидент“, саопштио је „Бајненс“.

До сада су једини непосредни снимци свемирског авиона били мутне фотографије светлости која се одбија од беспилотне летелице према површини Земље. Ти снимци нису пружали јасне назнаке о њеном конкретном дизајну, способностима или намени. Кина такође никада није јавно објавила фотографије летелице нити открила кључне информације о њеној конструкцији.

У понедељак, 26. октобра, америчка Обавештајна агенција Министарства одбране објавила је најновију верзију извештаја „Изазови за безбедност у свемиру“, у којем се процењују различити фактори који представљају ризик за америчку свемирску инфраструктуру. У документу од 130 страница, аутори су уврстили до сада необјављену фотографију „кинеског свемирског авиона“. У кратком опису наведено је да је снимак направљен 2024. године сателитом приватне свемирске компаније „Максар технолоџис“, која је у међувремену променила име у „Вантор“.

Неочекивано откриће фотографије први је уочио и поделио на друштвеној мрежи Икс новинар Ендру Џоунс, који прати кинески свемирски програм и раније је објављивао важне информације о другим мисијама које су у току.

Ни у опису фотографије ни у одговарајућем делу извештаја не наводи се да је реч о првом снимку те врсте, нити се објашњава зашто је фотографија раније била класификована као поверљива. То отвара питање да ли су аутори извештаја уопште били свесни њеног значаја.

Постоји, међутим, једна ограда. У извештају се наводи да Кина има два активна пројекта свемирских авиона – „Шенлонг“ и „Тенгјун“, што значи „јахач облака“. Ипак, како пише специјализовани портал Ејвиејшонист (The Aviationist), у опису фотографије није прецизирано који је од та два модела приказан.

До данас није потврђено ниједно лансирање летелице „Тенгјун“. Постојеће фотографије могућег прототипа такође указују на то да се њен дизајн знатно разликује од онога што се види на новом снимку. Због тога се већина стручњака слаже да је на фотографији највероватније „Шенлонг“.

Шта нам открива нова фотографија?

До сада се о „Шенлонгу“ углавном знало да функционише слично чувеним Насиним спејс-шатловима – ракета га износи у свемир, након чега кружи око Земље, а затим се спушта на површину планете клизећи кроз атмосферу. По повратку може да буде допуњен горивом и поново лансиран у ниску Земљину орбиту.

„Шенлонг“ није једини активни свемирски авион на свету. Свемирске снаге САД имају сопствену летелицу, Икс-37Б, која је од првог лансирања 2010. године завршила седам орбиталних мисија. Тренутно се налази у ниској Земљиној орбити, где спроводи експерименте са квантном навигацијом. Научници се надају да би та технологија једног дана могла да замени џи-пи-ес.

Према новим фотографијама, „Шенлонг“ има бројне сличности са својим америчким панданом.

„Кинески свемирски авион има делта-крила, врата одељка за терет, тамни топлотни штит и сервисни модул на задњем делу, са соларним панелима за производњу електричне енергије. Другим речима, дизајн летелице са крилима у великој мери представља копију свемирског авиона X-37Б, којим управљају америчке Свемирске снаге“, наводи технолошки портал Арс техника (Ars Technica).

Ипак, две летелице нису потпуно исте. Према специјализованом порталу Глобал дифенс њуз (Global Defence News), њихов општи распоред елемената је сличан, али разлике у геометрији крила показују да се спољашњи изглед два свемирска авиона разликује.

Још није познато колике су димензије „Шенлонга“. Амерички Икс-37Б дугачак је 8,8 метара, а распон његових крила износи 4,5 метара, наводи часопис Попјулар сајенс (Popular Science).

Нова фотографија такође указује на то да „Шенлонг“ највероватније није војна летелица намењена директној употреби у борбеним операцијама. „Фотографија не потврђује да летелица има улогу у наоружању“, наводи Глобал дифенс њуз.

Ипак, Кина вероватно располаже и другим свемирским оружјем, сличним мистериозним америчким системима за деловање у орбити, чије је постојање недавно потврдио секретар америчког Ратног ваздухопловства Трој Е. Мејнк.

„Кина је развила и наставиће да унапређује оружје намењено деловању против сателита у орбити, како би ометала, оштетила и уништила свемирске капацитете других држава“, навели су представници ДИА у другом делу новог извештаја.

„Пекинг тежи да постане водећа светска сила у свемиру“, додаје се у извештају.

Досадашње мисије „божанског змаја“

Од првог лансирања у свемир, у септембру 2020. године, током почетне дводневне мисије, „Шенлонг“ је завршио две дуготрајне мисије.

Прва је трајала осам месеци, од августа 2022. до маја 2023. године, а друга девет месеци, од децембра 2023. до септембра 2024. године. Нова фотографија настала је током друге од те две мисије.

Свемирски авион тренутно је на четвртој мисији, која је почела 7. фебруара лансирањем ракетом „Дугачки марш 2Ф“ из кинеског Центра за лансирање сателита Ђиућуен, како је раније објавио портал Спејс.

Укупно је „Шенлонг“ провео више од 800 дана у орбити. Ипак, није познато да ли је Кина користила исти свемирски авион у све четири мисије или располаже са више таквих летелица.

„Шенлонг“ је до сада у Земљиној орбити избацио најмање девет неидентификованих објеката. Највероватније је реч о малим сателитима, познатим као кубесати, али њихова намена и даље није разјашњена.

Епизода под називом „Guinea Pig On A Stick“ приказује пса који врши нужду на плажи. Лик који шета пса покупи измет, али ситуација убрзо измиче контроли. 

Сцена је део разговора главних јунака са женом на једном ранчу. Она им представља GTA 6 и хвали графику и детаље виртуелног света, наводећи управо интеракцију са псећим изметом као пример могућности које игра нуди.

„Графика је заиста на следећем нивоу“, каже она, истичући да играчи могу да покупе псећи измет, бацају га на друге ликове и употребе га у нападу ако ови одлуче да узврате. На крају додаје да је то део игре која стиже у новембру.

Иако је реч о кратком исечку, снимак пружа увид и у број ликова који се истовремено налазе на плажи, што је један од детаља који доприносе утиску живог и насељеног света игре.

Жену која представља игру позајмила је глас глумица Тиш Хикс, што је потврђено у одјавној шпици епизоде. Она је позната и по нарацији у трејлеру за гејмплеј игре GTA 5, па би њен глас могао бити познат љубитељима серијала.

Појава игре у „Саут Парку“ није потпуно неочекивана, јер су аутори серије Треј Паркер и Мет Стоун и раније у својим епизодама коментарисали свет видео-игара. Један од најпознатијих примера је епизода посвећена игри World of Warcraft из 2006. године. У серији су се појављивале и референце на Rockstar-ову игру Red Dead Redemption 2.

GTA 6 је једна од најишчекиванијих видео-игара, а Rockstar Games је и раније приказивао делове виртуелног света и могућности интеракције са његовим становницима. Иако је механика са псећим изметом већ била позната, појава у „Саут Парку“ пружила је прилику да се види како изгледа у самом гејмплеју.

Стјуарт је преминуо у среду у свом дому у Лос Анђелесу, након „кратке борбе са Алцхајмеровом болешћу и деменцијом са Левијевим телима“, саопштила је његова дугогодишња портпаролка Кели Буш Новак.

„Био је окружен топлином породице и пријатеља, живом музиком, молитвама, сузама, смехом и дубоким емоцијама какве је само он могао да надахне, након читавог живота посвећеног свима нама. Заувек ћемо памтити мир и спокој који су се огледали на његовом лицу, као трајни подсетник на његову несаломиву отменост“, написала је Буш Новак.

Крајем осамдесетих година Стјуарт је иза себе имао деценије рада у класичном позоришту у Енглеској, али је у Америци био готово непознат када му је поверена команда над свемирским бродом „Ентерпрајз“.

Продуцент серије Звездане стазе: Следећа генерација, Роберт Џастман, случајно је присуствовао предавању на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу, на којем је Стјуарт читао Шекспирова дела у свом препознатљивом, отменом стилу. Џастман је позвао глумца на аудицију, упркос противљењу творца Звезданих стаза Џина Роденберија, који није веровао да би ћелави Британац могао да буде заштитно лице нове серије.

После бурног процеса избора глумаца, Стјуарт је успео да придобије наклоност Роденберија, познатог по избирљивости, и потписао дугорочни уговор за улогу капетана Жан-Лика Пикара. Притом је веровао да серија нема никакве шансе да потраје дуже од једне сезоне.

„Свака особа са којом сам разговарао – агенти, редитељи, сценаристи и други глумци – говорила ми је: ’Не брини о шест година. Имаћеш среће ако издржиш и прву годину’. Сви су сматрали да је лудост покушавати да се оживи култна серија Звездане стазе, коју су прославили Вилијам Шатнер и Леонард Нимој. Зато сам, ослањајући се на те савете, потписао шестогодишњи уговор“, присетио се Стјуарт 2010. године.

Серија Следећа генерација завршена је 1994. године, после седам сезона. Завршила се номинацијом за награду Еми у категорији најбоље драмске серије, а изнедрила је и четири филма.

Стјуарт је признао да је због Звезданих стаза постао жртва типизације, односно да су га често ангажовали за сличне улоге. Због тога је оклевао када му је, током последњих година снимања филмова заснованих на серији Следећа генерација, понуђена улога професора Чарлса Завијера у филму Икс-људи из 2000. године.

Филмска адаптација Марвелових стрипова била је пионирско остварење које је помогло да се отвори ново поглавље у историји филмова о суперхеројима. Стјуарт је играо уз дугогодишњег пријатеља Ијана Макелена, који је тумачио негативца Магнета, а лик Завијера поновио је у још седам филмова.

Упечатљив торањ висок 52 метра, који је накнадно дограђен 1962. године, временом је почео да се криви. Због безбедности у наредном периоду размотриће се његова санација.

"То тло на ком се налази цела Звездара, она је порозна,подлеже временским променама. Када је сушно онда се скупља кад је влажно она се шири, а и сами одводи отпадних вода праве проблем за торањ", рекао је Фра Илија Аланџак,жупник гвардијан.

Данас је ова грађевина накривљена 43 центиметра у односу на тло и само здање и због тога посетиоцима није дозвољено да се попну.

"Ја мислим да и пуно зграда које се граде у околини односно особито једна зграда која је одмах близу ту на 6 метара од торња . Онасвојим слегањем прави додатно проблем торњу који је и онако проблематичан, јер се криви. Дакле не дај боже потреса могао би бити баш катастрофално. Где би највише могли грађани настрадати јер људи живе у тој згради поред торња", рекао је Фра Илија Аланџак, жупник гвардијан.

И поред проблема, ова црква никада није закључала врата. Верници који овде долазе често могу да чују оргуље, набављене још 1969. године. Огласе се увек за време свечаних литургија и фестивала оргуља.

„Елизабет је створила властити универзум. Најснажнија је у скулптури, којом се бави од деведесетих. Оне су у раним фазама јарко колорисане, по утиску сликарска платна сложена у фалте са намером да изазову три-де ефекат. Инензитет боја касније опада, али пинк, виолет, црвена. плава, остају доминантне“, рекла је Хана Хас кустоскиња.

Наративна снага ових дела је непорецива. Оне изгледају као да су изашле из Шекспирове Олује или из енциклопедије митских животиња Луиса Буњуела. Њихова порука је - да ли смо сигурни да познајемо природу, да ли видимо све што постоји и што се креће око нас.

„Да, моје скулптуре причају приче, без престанка. Некад о томе шта значи бити жена у поретку ствари. Или о љубави, о будућности, о зачараној шуми у којој се крећу митолошка бића. У мојој реалности бајке су физички присутне. Покушавам да их учиним видљивим преко форми, боја и фрагмената“, истакла је Елизабет Самсоноф.

Стил ауторке се може описати као уземљен, и то буквално, да извире из земље, да је везан за њу. Смисао њене уметности је у инститрању на базним чињеницама, да је земље човеков дом. Пре него што се отисне према далеким звездама, мора осигурати тло испод ногу, а за сада не изгледа тако.