Према научном раду објављеном 1991. године у часопису Geophysical Research Letters, Еребус сваког дана избаци око 80 грама микроскопске златне прашине, која се ветром разноси и до 1.000 километара далеко, а можда и више.

До данас је то једини познати вулкан на свету који избацује честице кристалног злата.

Права мистерија, међутим, није то што вулкан избацује злато, већ како оно уопште успева да напусти магму.

Заправо, присуство злата у вулканским емисијама није необична појава.

Трагови злата хемијским анализама откривени су у узорцима са вулкана Килауеа на Хавајима, Етне у Италији, Аугустина на Аљасци и Ел Чичона у Мексику.

Каснија теоријска истраживања указала су да се злато може преносити врелим вулканским течностима, а вероватно и гасовима.

То има смисла, јер је вулкан у суштини отвор у Земљиној кори кроз који се растопљени материјал из дубине пробија ка површини.

Бројни елементи, попут бакра, сребра, живе, арсена, селена, сумпора, али и злата, налазе се у тој огромној природној „топионици“, где могу да се везују са другим елементима и формирају различита једињења.

Злато се при том не испарава као вода из чајника – тачка кључања чистог злата далеко је виша од температура у вулканима. Уместо тога, сматра се да оно „путује“ у испарљивим једињењима која садрже хлор или сумпор и која могу постојати у врелим вулканским гасовима.

Међутим, према истраживачком тиму који је предводила геохемичарка Кимберли Микер са Института за рударство и технологију Новог Мексика у Сједињеним Америчким Државама, злато са Еребуса понаша се на начин који није забележен ни код једног другог вулкана.

У оквиру истраживања научници су прикупили узорке снега око кратера, гасова који се издижу изнад језера лаве, као и ваздуха у доњим слојевима атмосфере изнад Антарктика, чак до 1.000 километара удаљености од вулкана.

У сва три скупа узорака пронашли су микрометарске честице чистог злата.

Под електронским микроскопом честице су изгледале као сложени, правилно обликовани кристали са готово савршеном геометријом, а не као неправилна зрнца. Неки од њих били су широки и до око 60 микрометара.

Процењена дневна емисија од 80 грама злата заправо је мања него код неких других вулкана. Према тадашњим мерењима, Килауеа је дневно испуштала између 500 и 800 грама злата, док су процене за Етну достизале чак 2,4 килограма.

Ипак, код Еребуса постоји нешто јединствено што омогућава да се злато издвоји из једињења која га преносе у вулканским гасовима.

Један од модела који су научници предложили претпоставља да се злато из лаве износи у испарљивим једињењима са хлором. Како се гасови хладе, злато кристалише, издваја се из тих једињења и на крају пада на антарктички лед.

Проблем са овом теоријом је што гасови садрже веома малу количину злата, па је у таквим условима веома тешко да се у ваздуху спонтано формирају тако лепо обликовани кристали.

Другу могућност касније је предложио вулканолог Филип Кајл, такође са Института за рударство и технологију Новог Мексика и члан истраживачког тима. Према његовој хипотези, злато се постепено формира у кори на површини језера лаве, одакле га потом узлазни вулкански гасови односе у атмосферу.

Иако је од овог открића прошло више од 30 година, научници и даље немају коначан одговор.

Изгледа да нешто у вези са планином Еребус – било да је реч о њеној хемији, температури, геологији или неком другом фактору – овом вулкану даје јединствену способност да антарктички снег посипа ситном златном прашином, готово као неко несташно митско биће.

„За ово мало место значи много, пре свега, уноси тај карневалски дух где људи у тим карневалским данима забораве на свакодневицу и окрену живот ка бојама и чаролији карневала“, рекла је Татјана Кокар, председница Општине Бела Црква. 

Белоцрквански карневал одавно није само локална светковина, већ озбиљна институција на мапи европских карневалских градова, од које су, како кажу професионалци, многи учили.

„Ми у Србији смо сви учили од белоцркванског карневала, јер заправо белоцрквански карневал има најдужу традицију, ево за две године ће бити 200 година, дакле када нешто траје 198 година то је за част и за велики респект“, истакао је Александар Васовић, члан интернационалног борда Федерације европских карневалских градова.

Ипак, највећа снага овог карневала лежи у људима. Месецима унутрашњост кућа и дворишта у Белој Цркви и околним местима постају радионице у којима се шију костими и праве чувена алегоријска кола.

„Сви смо ту да се забавимо, да се смејемо и да плешемо. Управо је то основа овог карневала и не само овог него сваког“, каже Жана Капа из  Црне Горе.

„Прелеп град, предобра организација, пријем код градоначелнице, све одлично. Утисци су одлични“, оценила је Ксенија Граматикула из Струмице у Северној Македонији.

Будимир Катарина из Нове Молдаве у Румунији наглашава да се радује што је на белоцркванском карневалу и да ово није први пут да долази. Сара Пичикин из Кусића одушевљена је учесницима.

Са више стотина маскираних учесника, препуним улицама и успоменама које ће се препричавати до следећег лета, Бела Црква је још једном доказала да историја и забава најбоље иду руку под руку. Најстарији карневал у земљи послао је најлепшу разгледницу у свет.

Широм викторијанске Британије јагоде са шлагом биле су неизоставан део баштенских забава свих врста. Приватна окупљања, политичке добротворне свечаности и мечеви окружног крикета готово редовно су служили овај десерт.

Уз оркестре, игре тениса на трави и дружење у баштама, јагоде са шлагом биле су једно од задовољстава које су викторијанци очекивали на вашарима и баштенским забавама. Због тога је један статистичар 1889. године у листу Данди ивнинг телеграфу записао да су само становници Лондона током лета дневно конзумирали чак 12 милиона јагода.

Тим темпом, објаснио је, када би јагоде биле доступне током целе године, Британци би на њих трошили чак 24 пута више новца него на мисионарски рад, а двоструко више него на образовање.

Наравно, јагоде са шлагом нису биле доступне током читаве године. Представљале су драгоцену летњу посластицу, а нежни плодови нису могли дуго да се чувају. Викторијанске новине, попут Илустрејтид Лондон њуз, жалиле су се да су чак и јагоде које су се продавале у Лондону биле тужна, изгњечена сенка оних које су се јеле на селу, а да не говоримо о лондонском шлагу, који је понекад био разблажен.

Тениско првенство Вимблдона одржавало се крајем јуна или почетком јула – дакле, усред сезоне јагода.

Уживање у јагодама са шлагом вековима је било искључиво сезонско задовољство. Још у 17. веку, менији свечаних гозби препоручивали су јагоде са шлагом или потопљене у ружину водицу, бело вино и шећер, као прикладно јело за месец јун.

По мишљењу баштована из 17. века Џона Паркинсона, то је било „освежавајуће и пријатно јело током врелих летњих дана“. Другим речима, биле су типична летња намирница. Тако је било и седамдесетих година 19. века, када је основано тениско првенство Вимблдона.

Све се драматично променило изумом механичког хлађења. Од краја 19. века нове технологије омогућиле су транспорт расхлађене и замрзнуте хране широм света, преко океана и великих раздаљина.

Убрзо су уследили кућни замрзивачи и фрижидери. Ови модерни уређаји слављени су као средство које ће људе ослободити „тираније годишњих доба“. Како је тријумфално писао часопис Лејдис хоум џурнал 1929. године: „Хлађење брише годишња доба и удаљености... Лако кварљиве производе гајимо тамо где им услови највише одговарају, уместо да будемо приморани да их производимо близу великих тржишта.“

Сезонска или локална исхрана све више је посматрана као непотребно ограничење, а могућност да уживамо у омиљеним намирницама у било које доба године доживљавана је као велико ослобођење.

Како истиче историчарка Сузан Фридберг, то је из темеља променило наше схватање „свежине“. Потрошачи су „престали да очекују да свежа храна буде тек убрана, тек уловљена или тек заклана. Уместо тога, очекивали су да је пронађу и чувају у фрижидеру.“

Данас, када јагоде можемо да купимо током целе године, у великој мери се изгубило узбуђење које је некада пратио почетак њихове сезоне. Недељни додаци новина и часописи супермаркета труде се да пробуде интересовање за британске јагоде, али далеко смо од времена када су песници могли занесено да пишу о млекарицама које у мају „сањају своје јагоде са шлагом“.

Јагоде са шлагом, некада ретка посластица доступна само од краја априла до почетка јула, данас су постале уобичајена намирница без обзира на сезону, захваљујући глобалној мрежи комерцијалних произвођача који снабдевају тржиште храном готово током целе године.

Посебна чар коју и данас имају јагоде са шлагом на Вимблдону представља поглед у неко давно време и подсећа нас да није увек било тако.

На конкурс стиже 53 рада из 25 земаља, а победу односи италијански вајар Силвио Гацанига, који уместо класичног пехара осмишљава скулптуру покрета, емоције и победе.

„Мој отац је од детињства цртао и радио рукама, и стварао је готово до 90. године, чак и када су му руке почеле да подрхтавају. Инспирацију је налазио у природи – камењу, шкољкама и свему што га је окруживало. За њега је стварање било начин живота“, наглашава син уметника, Ђорђо Гацанига.

Победа на конкурсу Фифе била је прекретница. Након тога, наруџбине су почеле да стижу саме, а Гацанига постаје познат као „господар пехара”, израђујући трофеје за УЕФА такмичења и друге спортске савезе.

Кључни тренутак догодио се у његовој радионици: уместо само цртежа, направио је гипсани модел трофеја, спаковао га у дрвену кутију и означио натписом „ломљиво”. Комисији у Цириху је на тај начин показао како трофеј изгледа у простору: његову светлост, сенку и фотогеничност, што је било посебно важно због телевизијских преноса.

Та кутија, како породица каже, била је први „кофер” трофеја који ће касније обићи свет. Жири је препознао дизајн као упечатљив и функционалан, и 1972. године трофеј је званично изабран.

Две године касније, у Минхену, након победе Западне Немачке над Холандијом, Франц Бецкенбауер први пут подиже нови трофеј. Тада Гацанигина скулптура постаје симбол светског фудбала.

„Магичан моменат. Ја сам тада имао 14 година и помагао сам, заједно са сестром оцу да излије гипсану скулптуру. Сећам се тренутка када је 1974. видео Бекенбауера са трофејем. Тада је схватио да то више није само предмет који је направио, већ нешто што живи својим животом. Није био опседнут фудбалом, али је говорио да је то био тренутак када је његово дело отишло у свет, као дете које одлази од куће. Мало ко данас памти његово име, али цео свет препознаје дело које је оставио“, додаје Ђорђо.

Скулптура је висока 36,8 центиметара и приказује две фигуре које подижу глобус. За разлику од ранијих пехара, Гацанига је створио приказ људског покрета и заједничке победе. Израђена је од 18-каратног злата, шупља изнутра, тешка шест килограма, са базом пречника 13 центиметара. Њене димензије остају непромењене од 1974. године.

После сваког Мундијала, оригинални трофеј враћа се у радионицу Бертони код Милана, где се чисти и полира пре повратка у седиште Фифе у Цириху.

Од 2006. године, због оштећења, ФИФА уводи ново правило: оригинал се подиже само током церемоније, а затим се враћа у Швајцарску. Победницима остаје позлаћена реплика.

Трофеј су до данас подигли Марадона, Зидан, Канаваро, Меси...

У Милану, у улици Виа Волта 7, налази се спомен-плоча на месту где је пре 55 година настао један од најпрепознатљивијих симбола светског спорта.

„Мој отац није постао богат, али је остварио нешто много вредније, створио је симбол који препознаје цео свет. То је била његова највећа победа. Био је поносан што је могао да живи од свог рада и да се кроз њега изрази, а управо му је то, више од новца, донело највеће задовољство“, истиче Ђорђо Кацанига.

И можда је управо у томе његова снага: у чињеници да је један уметнички тренутак из миланског атељеа постао глобална спортска икона. Трофеј који се и данас подиже широм света, али чије се порекло и даље враћа на једно место и једног човека: Силвија Гацанигу.

Једном уживо видети Лионела Месија на стадиону, можда на његовом последњем Светском првенству? Можда у Даласу, у савезној држави Тексас?

Када је постало познато да ће аргентинска репрезентација тамо одиграти две утакмице групне фазе, Хуан је почео да планира. Улазнице? Није их имао. Само Фолксвагенов минибус претворен у покретни стан. И руту која некако води и кроз Северну Америку.

Дом на точковима: Бус из 1981. године

До тог тренутка он и његова супруга Пам већ су прошли кроз 16 земаља Латинске Америке. Из родног Буенос Ајреса најпре су кренули према најјужнијем врху Аргентине: Ушуаја – град који се назива и Fin del Mundo, крај света.

И одатле поново према северу кроз Аргентину преко Чилеа, Парагваја, Бразила, Боливије, Перуа, Еквадора, Колумбије, Венецуеле, Панаме, Костарике, Никарагве, Хондураса, Салвадора и Гватемале све до Мексика. Циљ им је била Аљаска.

„Увек кажемо да је то наше вечно брачно путовање“, шали се Хуан. Јер већ осам година путују у свом камперу. Два дана пре поласка на пут венчали су се и отказали најам стана у Буенос Аиресу. Од тада – авантура на четири точка: пандемија ковида, рђа на возилу, поправке.

Но, Хуан има велико поверење у немачко инжењерство. Ако нешто затресе, задими се или застане, најчешће сам узме алат и постаје самоуки аутомеханичар.

Свој транспортер назвали су „Румба“: тип 2, бензинац, година производње 1981. Такви старији модели одавно имају култни статус. Румба је опремљена плочама за кување и мобилним тушем. Спреда на ветробранском стаклу залепљен је Лео Меси као Панини сличица.

Путовање од 80.000 километара

„Пуно разговарамо са Румбом. Мазимо га и захваљујемо му када сигурно стигнемо“, каже Пам. „Неки нас сматрају лудима, али нас није брига.“

Од почетка свог вишегодишњег путовања до доласка на Светско првенство у САД прешли су готово 80.000 километара.

Обоје су дали отказ, Хуан је радио као учитељ музике, Пам је била фотографкиња. Свој живот финансирају продајом ручно израђеног накита и рукотворина, а и неколико рекламних објава на друштвеним мрежама доноси нешто новца.

„Таква путовања доносе и потешкоће, не желим то да романтизујем“, каже Пам. „Али уживамо у слободи.“

У то спадају и промене планова. Када су стигли до Даријенског пролаза, опасног подручја између Колумбије и Панаме које се састоји од мочвара, густе прашуме и планина, морали су да пређу на трајект.

Тамо нема путева. Спонтаност је за овај пар нормалност: када се Светско првенство 2022. одржавало у Катару, они су се управо налазили у Парагвају, али су се за финале накратко вратили у домовину како би прославили аргентинску титулу. „Лудило“, каже Хуан.

Улазнице за СП као поклон: „Једноставно чаробно“

Заправо су у јуну 2026. већ одавно хтели да буду на Аљасци. Но Хуан није из своје бележнице избрисао другу утакмицу групне фазе Аргентине против Аустрије у Даласу. Успорили су и правовремено стигли на велику забаву Аргентинаца дан пре утакмице у једном парку у центру Даласа.

Неки Американци који су на 35 степени Целзијуса излазили из својих климатизованих SUV возила радознало су гледали према њима. Светлоплаво обојени ВW-кампер привлачи многе погледе.

Један непознати човек је њихову причу сматрао толико сјајном да их је спонтано позвао на утакмицу. Рекао је да има још две улазнице вишка.

„Мислила сам да се шали“, каже Пам. Касније се испоставило да је и он Аргентинац, ради у САД и има контакте с Месијевим клубом, Интером из Мајамија.

На стадиону Меси најпре промашује једанаестерац, али затим ипак постиже два гола и доноси Аргентини победу против Аустрије. То је дан за историју, јер Меси са 18 голова надмашује Мирослава Клосеа (16) као играча са највише голова у историји светских првенстава.

„Прође ме језа када помислим на то“, одушевљено прича Пам данима након догађаја. „Било је једноставно чаробно“, каже Хуан. Своју бележницу поново је склонио у комби. Чува је као благо – за следеће идеје за путовања.

Посетиоци могу да присуствују бројним садржајима и виде и марку коју је пошта издала поводом јубилеја али је ипак у центру пажње најновији модел популарног скутера, којих је произведено само 1946 примерака. Бар на кратко, „ферари" и „дукати" пали су у други план, док је мала веспа „оставила иза себе" њихове четвороточкаше и мотоцикле.

„Веспа" је постала светски позната захваљујући филму Празник у Риму из 1953. године, када је Грегори Пек на скутеру провозао Одри Хепберн кроз центар Рима. Kасније се појавила и у филмовима попут Талентовани господин Рипли, као и у новијем анимираном филму Лука.

Са заобљеним линијама које подсећају на прошла времена и способношћу да измами осмех посматрачима, веспа, што на италијанском значи „оса", за скутере представља оно што је волксвагенова „буба" за аутомобиле.

Њен настанак био је сплет околности у време када се Италија обнављала из рушевина после Другог светског рата. Kомпанија „Пјађо", велики произвођач авиона чија је фабрика у Понтедери била уништена у бомбардовању, морала је да промени правац пословања. Тако је, уместо авиона, почела да производи веспе.

Према речима Давидеа Занолинија, извршног потпредседника компаније „Пјађо" за маркетинг, жене су биле међу првим циљним купцима, јер су могле да их возе у дугим сукњама, без откривања ногу, што се одразило и на дизајн веспе.

„Облик, елеганција, тај веома шармантан карактер веспе много више подсећа на даму него на мушкарца", рекао је Занолини у интервјуу за АП. Овај мали скутер помогао је покретању италијанске економије, а убрзо су веспе биле свуда.

У тексту америчке агенције из 1950. наводи се да су „веспе" постале толико распрострањене да је њихов „испрекидани звук ауспуха" претворио центар Рима у нешто налик трци Индијанаполиса „Вероватно не постоји бучнији скутер на свету", наведено је тада у тексту АП-а.

Такви призори поново су постали уобичајени откако су љубитељи веспи почели да пристижу у четвртак у Рим, преплављујући улице града, често у групама и препознатљивим мајицама. На паркингу испред Римског стадиона мермерних скулптура у четвртак су се низали редови „веспи" свих модела из протеклих осам деценија.

Изгледало је као скуп мотоциклиста, само много симпатичнији, а неке веспе биле су украшене цвећем и плишаним играчкама, наводи агенција. Након што је градоначелник Рима Роберто Гвалтијери пресекао врпцу на стадиону, посетиоци су улазили певајући, узвикујући пароле и машући заставама.

Многи су одмах кренули ка продавници сувенира, где су могли да купе све, од јакни и капа са ознаком „веспе" до ћебади, флаша за воду и кишобрана. Ипак, највише пажње привукла је кацига из ограничене серије са натписом „80 година иконе".

Фото-ретроспектива приказала је веспе у класичним сценама, парове на пикнику у цветним пољима, летовања уз море са купаћим костимима и лоптама за плажу, путовања под медитеранским сунцем, али и необичне подухвате, попут истраживача Сорена Нилсена који је 1963. стигао до Арктичког круга на „веспи".

Изложене су и савршено очуване „веспе" из колекције компаније „Пјађо", попут модела на позорници, привлачећи пажњу која се иначе усмерава на оближње мермерне скулптуре идеализованих тела. Kомпанија је од 1946. године широм света продала око 20 милиона веспи, а данас их продаје у 110 земаља, рекао је Занолини. 

Професор Густаво Морело са Бостонског колеџа, од 2018. године проучава тетоваже и њихову духовну и религијску улогу. Тетовирање захтева време и новац, па зато тетоваже обично представљају нешто што је особи веома важно. Код професионалних спортиста, међутим, оне добијају додатно значење, сматра професор. 

Фудбалери функционишу у строго контролисаном окружењу, у којем је готово сваки аспект онога што раде и како представљају своје тело пажљиво регулисан. Играч не може слободно да скија, вози мотор, тренира или иде на одмор, а да не води рачуна о уговорним обавезама према клубовима, компанијама и инвеститорима.

Већина професионалаца који наступају на Светском првенству потписала је и спонзорске уговоре који одређују шта смеју да приказују на својим налозима на друштвеним мрежама.

У таквим околностима, тетоваже остају један од ретких простора личне слободе. Професор и његове колеге у свом истраживању су дошли до закључка да им је тетовирање једини начин који су одабрали да открију шта им је у животу најважније и шта сматрају светим.

Разбијање кода

Социолози Сем Белкин и Дејл Шептак сматрају да су тетоваже често начин на који спортисти исказују своју људскост у окружењу у којем су изложени нереалним очекивањима или се посматрају као вредна имовина. Према њиховом мишљењу, видљиве тетоваже представљају облик „невербалне комуникације“ који омогућава играчима да искрено покажу своја осећања и оно што им је истински важно.

Професор Морело и његове колеге анализирали су тетоваже мушке репрезентације Аргентине која је освојила Светско првенство у Катару 2022. године. Прегледали су око 200 фотографија и утврдили да је 20 од 26 играча укупно имало 226 тетоважа.

Анализирали су демографске карактеристике тима, мотиве тетоважа и њихов положај на телу играча. Проучили смо и интервјуе у којима су неки од њих говорили о свом животу и, у појединим случајевима, о причама које стоје иза њихових тетоважа. Стављајући их у шири контекст њихових професионалних каријера, религијске припадности и популарне културе, успели су боље да разумеју шта им ова телесна уметност значи.

Већина играча је кроз тетоваже изражавала своја верска уверења. Чак 75 одсто њих – 15 од 20 анализираних фудбалера – имало је мотиве повезане са католичанством, попут Богородице, Исуса Христа или светаца. Код неких су се појављивали и голубови као симбол Светог духа, као и прикази цркава.

Истовремено, уочена је и верска разноврсност. Међу тетоважама су се нашли Буда, народни свеци и различити духовни симболи. Један играч је имао тетоважу хватача снова – ручно направљеног обруча од врбе исплетеног мрежом налик пауковој, који се традиционално качи изнад кревета као заштита. Други је на телу истетовирао реч „energía“ („енергија“).

Такође, 75 одсто играча имало је тетоваже које су приказивале њихова спортска достигнућа. Најчешћи мотиви били су трофеји, дресови и бројеви, при чему су бројеви обично одговарали бројевима које носе на дресу.

Чак 80 одсто играча – њих 16 – носило је тетоваже посвећене ономе што воле. То су били бројеви који представљају датуме рођења њихове деце, имена вољених особа, као и очи или усне животних партнерки.

Неке тетоваже биле су посвећене широј породици – родитељима, бакама и декама, људима који су их одгајали, па чак и кућним љубимцима.

Важан је био и положај тетоважа. Око 60 одсто њих налазило се на рукама и глави – местима која су лако уочљива док наступају на терену.

Ипак, сам мотив често је одређивао где ће тетоважа бити смештена. Верски симболи најчешће су били на раменима, бицепсима или на натколеници и потколеници. Тетоваже посвећене спортској каријери обично су се налазиле на доминантној нози играча, док су мотиви животиња углавном били на леђима, па нису били видљиви током утакмица.

Нису све тетоваже исте

Бројни истраживачи који се баве фудбалом анализирали су његову повезаност са политиком и начин на који је овај спорт постао простор политичког изражавања. Тако је, на пример, Дијего Марадона на десној руци истетовирао лик аргентинског марксистичког револуционара Че Геваре, а на листу ноге кубанског револуционара Фидела Кастра, чиме је исказао своје политичке ставове.

Међутим, истраживачки тим проф. Морела није пронашао политичке тетоваже код садашњих репрезентативаца.

Пол је такође важан фактор када се анализирају тетоваже. Фудбалерке су често изложене далеко већој пажњи и критикама него њихове мушке колеге. Када је капитенка женске репрезентације Аргентине Јамила Родригез открила тетоваже Кристијана Роналда, суочила се са оштрим критикама навијача и медија јер је на свом телу приказала португалску звезду, а не аргентинског аса Лионела Месија. Њено искуство показује да се женска тела много чешће излажу личним проценама и осудама него мушка.

Ово Светско првенство, са својим до сада незабележеним глобалним дометом, пружа јединствену прилику да се посматрају вредности, уверења и односи које играчи бирају да прикажу на свом телу. На известан начин, тетоваже се могу посматрати као мали прозор у њихову душу.

Улога тетоважа у фудбалу: Обрасци понашања и успех

Студија, објављена у часопису Clinics in Dermatology 2020. године, испитала је да ли су видљиве тетоваже повезане са понашањем и успехом фудбалера на Светском првенству у фудбалу 2018. године. Аутори су анализирали свих 736 играча и открили да је 241 играч, односно 32,7 одсто, имао видљиве тетоваже, углавном на рукама.

Студија је показала да су тетовирани играчи играли у просеку више минута — 208 минута у поређењу са 160 минута за играче без видљивих тетоважа. Такође су направили нешто више прекршаја, добили више картона и покушали више шутева на гол. Међутим, тетовирани играчи нису имали већу стопу успешности у постизању голова.

Аутори наводе да већи број дисциплинских мера и дуже време играња могу одражавати особине личности које су претходна истраживања повезивала са тетовираним појединцима, као што су доминација, екстровертност, агресивност или склоност ризицима. Ипак, студија је попречног пресека, што значи да показује корелацију, а не узрочност.

Она не доказује да тетоваже побољшавају перформансе или изазивају агресивније понашање. Безбедније тумачење је да тетоваже могу бити повезане са одређеним профилима или стиловима играча, али није показано да директно утичу на фудбалске перформансе.

Одлука је уследила у јеку спекулација да је управо Галијера постао жртвени јарац због значајног отпора на који је наишао нови модел. Представљање првог потпуно електричног возила из Маранела изазвало је лавину негативних коментара и интернет мимова, а акције компаније су пале за осам одсто дан након премијере. „Ферари“ у свом саопштењу о одласку директора није споменуо лансирање новог модела.

Дизајн који је поделио јавност

Главна тачка спорења био је дизајн аутомобила, настао у сарадњи са фирмом „ЛавФром" чувеног дизајнера Еплових производа, сера Џонија Ајва. Критичари и јавност упутили су оштре замерке, упоређујући изглед модела "луче" са знатно јефтинијим електричним возилима масовне производње, тврдећи да му недостаје препознатљива „Фераријева“ агресивна естетика и наслеђе.

Критикама су се придружиле и утицајне личности дубоко повезане са брендом. Бивши директор „Ферарија“, Лука ди Монтецемоло, био је изузетно оштар, упозоривши да аутомобил ризикује да „уништи легенду". Ништа блажи није био ни заменик премијера и министар саобраћаја Италије, Матео Салвини, који је јавно исмејао изглед и високу цену возила.

Одбрана из Маранела и будућност електрификације

Упркос негативној рецепцији, извршни директор Бенедето Виња бранио је „луче". Истакао је да је аутомобил изазвао велико интересовање код купаца који раније нису поседовали „ферари“, нагласивши да „нова технологија захтева и нови дизајнерски језик". Чини се да контроверзе нису нашкодиле продаји. Са почетном ценом од око 550.000 евра, модел „луче" је, према извештајима, већ распродат до 2027. године, што показује да постоји тржиште за „Фераријеву“ визију електричне будућности.

Галијерина улога укључивала је деликатно управљање тиме који клијенти могу да купе најтраженија возила луксузног произвођача, што је позиција од огромне моћи у свету супераутомобила.

Он је на тој функцији био од 2010. године и надгледао је неке од кључних догађаја у модерној историји компаније, попут лансирања модела „лаФерари", првог хибридног хипераутомобила, као и излазак фирме на Њујоршку и Миланску берзу.
Одлазак Галијере и сага око модела „луче" дешавају се у кључном тренутку за „Ферари“. Компанија је недавно кориговала своје циљеве за електрификацију, планирајући да до 2030. године њену понуду чини 40 одсто модела са моторима са унутрашњим сагоревањем, 40 одсто хибрида и 20 одсто потпуно електричних возила.

Изазови са којима се суочава „Ферари“ осликавају шири тренд у сектору луксузних спортских аутомобила, где се традиционални произвођачи боре да сачувају наслеђе и идентитет бренда док истовремено прихватају неминовну електричну транзицију.

Летећи змајеви са обала Северног мора

На острву Фане, одржава се један од највећих светских скупова љубитеља змајева. Оно што је 1985. почело као неформално окупљање неколико немачких ентузијаста, прерасло је у међународни догађај који сваке године у јуну привуче више од пет хиљада учесника. Атмосфера је некомерцијална и усмерена на заједништво.

На догађају се могу видети змајеви из целог света, од традиционалних азијских модела до огромних тродимензионалних фигура у облику животиња и митских бића. То је место где се деле искуства, технике и приче, а многи мајстори управо овде први пут приказују своје вишемесечне радове.

„Највећи број експоната, њих двестотине долази из Турске, приказује вишемиленијумску историју Троје. Изложба прати најновија научна сазнања, али и причу о Енејевом путовању од Троје до Рима. Уједно представља важан културни мост између Турске и Италије“, истакао је Симоне Квилићи, директор археолошког парка Колосеум.

Изложба која има више од 220 предмета стиже из деветнаест турских музеја, а педесет ће први пут бити представљено публици у Италији. Посетиоце ће дочекати монументална реплика Тројанског коња симбола једног од најпознатијих митова западне цивилизације.

Међу експонатима су златни предмети пронађени у Троји, мермерни саркофази са сценама из Илијаде, мозаици и ретки налази из бронзаног доба. Посебно место заузима глинена плочица са клинастим писмом пронађена у некадашњој престоници Хетитског царства, која представља један од најважнијих доказа који повезују Хомерову Троју са историјском стварношћу.

„Ово је најзначајнија изложба о Троји до сада. Неки од експоната први пут су напустили Турску. Посебно бих издвојио печате и мач са натписима, предмете који сведоче о једном важном историјском периоду“, рекао је Рустем Аслан, директор археолошких ископавања у Троји (УНЕСКО)

Изложба приказује Тројански рат из угла Тројанаца. Посетиоци прате приче о Пријаму, Хекаби, Касандри и Хектору, али и о Ахилу и Одисеју.

Након пада Троје, поставка прати Енејево путовање преко Медитерана до обала Лација, где се, према римској традицији, налазе корени будућег Рима. Завршни део изложбе посвећен је Вергилијевој Енеиди и вези Троје и Рима која је вековима обликовала европско културно памћење.

Турски министар културе и туризма Мехмет Нури Ерсој оценио је да изложба представља "важан корак у међународној културној сарадњи".

Путовање кроз мит, историју и археологију које у Колосеуму поново спаја Троју и Рим. Изложбу је могуће видети до 18. октобра 2026. године у Археолошком парку Колосеума у Риму те ако долазите у овај град, немојте је пропустити.

Поједини научници су ово детаљно проучавали и пошто су измерили уши великом броју одраслих особа различитог узраста, дошли су до истог закључка: иако незнатно, уши се током живота повећавају. Према њиховим резултатима, код старијих људи могу бити и до један центиметар веће него код млађих одраслих особа, пре свега због повећања ушне ресице.

Ипак, веће уши нам не доносе неку посебну корист, јер је познато да са годинама постепено губимо слух. Зашто онда расту? Професорка Де Кастро наводи да одговор лежи у унутрашњој грађу уха и ономе шта се дешава са ткивом како старимо.

Тајне хрскавице

Ако додирнемо уши, можемо осетити да нису тврде као кост, али да у њима постоји нешто што им даје облик. Можемо их савијати и оне ће се потом вратити у првобитни положај.

То „нешто“ је хрскавица, ткиво слично кости, али мекше, које у нашем телу постоји у више различитих облика. Спољашњи део ува садржи еластичну хрскавицу, коју углавном чине четири кључне компоненте: ћелије зване хондроцити, које луче протеине колаген и еластин, као и молекули познати под називом протеогликани.

Главна особина колагена, протеина који се налази у многим ткивима организма, јесте чврстина и отпорност, што му омогућава да одржава структуру ткива. Насупрот томе, еластин је савитљив и еластичан, па може да се растеже и поново враћа у првобитни облик без оштећења. Протеогликани, с друге стране, задржавају воду и стварају неку врсту геласте структуре која одржава ткиво хидрираним.

Захваљујући управо комбинацији ова два протеина супротних својстава и протеогликана, наше уши могу да издрже савијање или ударце и да потом поново поприме свој природни облик.

Као стара чарапа

Већина ткива у организму расте само током детињства и пубертета, али се и касније непрестано обнавља. То значи да се старо ткиво постепено замењује новим. Исто важи и за хрскавицу уха: њен раст престаје у одраслом добу. Међутим, пошто је слабо прокрвљена – односно до ње стиже релативно мало крви – она се током живота врло мало обнавља.

Ако не расте, зашто онда уши делују све веће?

Кључ је у томе шта се са хрскавицом дешава током старења. Како године пролазе, сва ткива у организму губе еластичност. То значи да се теже враћају у првобитни облик након растезања. У младости смо попут нове чарапе: када је навучемо, она се чврсто прилагођава облику ноге и остаје затегнута. Временом, међутим, еластин попушта, чарапа више не пријања уз ногу и почиње да спада.

Осим што еластин временом губи своју функцију, код многих људи се смањује и производња колагена, који постаје слабији и више не може да одржава структуру ткива као раније.

Гравитација чини своје

Оно што се конкретно дешава са ушном хрскавицом – пре свега због смањења количине и ефикасности еластина – јесте да она више не може у потпуности да се супротстави сили земљине теже. Постепено, уши почињу да „попуштају“ и висе, па визуелно изгледају веће него раније.

Том процесу додатно доприносе сунце, хладноћа, ветар, ударци и други спољашњи утицаји који ткиво чине осетљивијим.

Такозвани „ефекат опуштања“ не погађа само уши. Он се јавља и у другим ткивима богатим колагеном и еластином. Код жена је највидљивији на грудима и надлактицама, док се код мушкараца с годинама примећује спуштање тестиса.

Подбрадак је, пак, појава од које готово нико није поштеђен.

Да ли уши заиста расту

Укратко, уши са годинама не расту у правом смислу те речи. Оно што се дешава јесте да промене у њиховој унутрашњој структури онемогућавају да задрже исти облик као у младости. Због дејства гравитације постепено се издужују и делују веће.

Иако нам се та промена можда не допада са естетске стране, остаје нам да је прихватимо као природан део процеса старења, јер постоји врло мало тога што можемо да учинимо да је спречимо.

У четвртима попут Лас Оласа, призор милионских вила са усидреним јахтама уместо аутомобила у гаражи је свакодневица. Канали нису само украс, већ активна инфраструктура и главне саобраћајнице.

Визија рођена из мочваре

Трансформација Форт Лодердејла из мочварног терена у наутички рај започела је двадесетих година прошлог века. Кључна фигура био је предузетник Чарлс Роудс, који је, инспирисан посетом Венецији, увидео огроман потенцијал у локалном пејзажу. Роудс је применио технику познату као "finger islanding", стратешко ископавање канала и стварање уских полуострва како би се максимизовао број парцела са директним излазом на воду.

Циљ није био само да копира форму Венеције, већ и да преслика начин живота усредсређен на воду. Тако су настала елитна насеља Лас Олас и Севен Ајлс, пројектована да привуку богате купце и створе идентитет града који га издваја од суседног Мајамија. Иако су разорни урагани 1926. године и Велика депресија привремено зауставили развој, град се опоравио и наставио да улаже у водену инфраструктуру која је постала његов заштитни знак.

Живот на води 

Данас каналима Форт Лодердејла свакодневно крстаре приватне јахте, водени таксији, гондоле, па чак и достављачи на чамцима. Вода је пулсирајући крвоток града. Најпопуларнији начин за истраживање града је воденим таксијем, жутим бродићима који повезују кључне тачке, од ресторана и продавница на булевару Лас Олас до плажа и луксузних хотела.

Постоји чак и бесплатна верзија, водени тролија LauderGO!, који кружи дуж реке Њу Ривер у центру. За оне који више воле копно, шеталиште Ривервок прати ток реке, нудећи поглед на бродове и раскошне виле. Овај систем омогућава посетиоцима и становницима да доживе град из потпуно другачије перспективе, где је пловидба природан начин кретања.

Статус „светске престонице јахтинга“ није претеривање. Са више од 50.000 регистрованих јахти и стотину марина, Форт Лодердејл је епицентар наутичке индустрије. Годишњи Међународни сајам наутике, највећи на свету, привлачи више од 125.000 посетилаца и доноси огроман приход.

Привреда града, некада зависна од студентских пролећних распуста, данас се ослања на луксузни туризам, крстарења и поморску индустрију. Визија Чарлса Роудса претворила је неугледну мочвару у софистицирану метрополу чији идентитет тече венама њених канала, доказујући да је надимак "Америчка Венеција" заслужен географијом, историјом и духом који га прожима.

У одговорима навијачи наводе цене од 1.200 до чак 2.735 долара по особи.

У опису објаве наводи се да су цене појединих улазница за овај меч прве фазе такмичења биле скупље од најскупљих карата за финале Светског првенства у Катару 2022. године.

Напомињу да је чак и амерички председник Доналд Трамп изјавио да не би платио толико.

Динамичне цене и гнев навијача

Проблем лежи у такозваном моделу „динамичког одређивања цена" који је ФИФА применила за ово првенство. Овај систем омогућава да цене карата варирају у зависности од потражње, слично као код авио-компанија или хотела.

Међутим, критичари тврде да је ова пракса довела до вештачког надувавања цена, чинећи Светско првенство недоступним за просечне љубитеље фудбала. То је изазвало дебату о томе да ли Фифина политика кажњава сопствену базу навијача.

Реакције на друштвеним мрежама биле су подељене. Док су једни осуђивали похлепу организатора, други су кривили саме навијаче који су пристали да плате те износе.

„Жале се, а ипак су платили карте. Они су део проблема јер су потврдили исправност модела цена", стоји у једном од најпопуларнијих коментара. Други корисник је био директнији: „Само немојте да платите. Тако је једноставно. Да нико није платио ове цене, нико не би толико ни тражио. То је проста понуда и потражња."

Фудбал само за богате?

Многи су изразили тугу што је најважнији спортски догађај постао привилегија богатих. „Ствар је у томе... да су ово дрипци који то могу да приуште. Они се 'дискретно хвале' колико су новца потрошили. Прави навијачи који то нису могли да приуште су код куће", приметио је један коментатор.

Било је и оних који су једноставно поручили: „ФИФА је уништила фудбал."

Иако је репрезентација САД на терену славила убедљиву победу од 4:1 против Парагваја, прича која је обележила почетак турнира на америчком тлу била је она о похлепи, празним столицама и навијачима који се питају да ли је спорт који воле постао игра само за одабране.

Листић је уплаћен на уплатном месту ШТАМПА КС Брус, Краља Петра.

Износ добитка за Џокера је 63.369.160,00 динара.

Осталих добитака нема на потврди.

"Државна лутрија Србије честита срећном добитнику, а играчима жели много среће у наредним извлачењима", додаје се у саопштењу.

У понедељак је извучен Лото пет добитник, који је освојио 910.000 евра, док је у среду Бинго играч освојио 230.000 евра.

Ипак, реч је искључиво о симболичном чину без икакве правне или верске вредности, осмишљеном као искуство које спаја романтику и иронију савременог доба.

Дигитално „да“ уз екран и аватара

Процес је једноставан: парови уносе своја имена, прате упутства дигиталног аватара на екрану и након уплате од 15 евра, путем картице или кју-ар кода, започињу „церемонију“.

Цео ритуал траје око три минута. На крају, машина избацује два симболична прстена и сертификат као успомену.

На документу стоји порука која јасно наглашава карактер искуства: „Званично сте венчани… из забаве. И позвани сте да овај сертификат чувате као успомену на романтичан и помало луд чин."

Идеја настала из личне инспирације

Ауторка пројекта је Гаенете Раимо, која је желела да креира формат између фото-кабине и кратког романтичног ритуала.

„Увек сам била фасцинирана венчањима. Хтела сам да направим нешто што омогућава људима да у тренутку поделе емоцију, готово као фотографију", навела је она.

Локација није случајна: „Лав бар“ и околина Милвијског моста годинама важе за једно од најпознатијих места љубавних сусрета у Риму.

Љубав, игра и друштвене мреже

“Wedding Machine“ је за кратко време привукла више од хиљаду људи. Међу корисницима су туристи, локални парови, пријатељи и заљубљени, неки из шале, други са озбиљнијим емотивним приступом.

Феномен се уклапа у савремени тренд кратких, „инстаграмских" искустава која се лако деле и памте, али не обавезују. У времену у коме је све постало брзо и инстант ова машина проналази своје место.

Симболика Лас Вегаса у срцу Рима

Иако подсећа на Лас Вегас, ова верзија венчања остаје искључиво у симболичној сфери. Нема правних последица, нити званичне документације.

Занимљиво је да се пројекат појављује у граду где је традиционално венчање и даље важан део културне и туристичке понуде, посебно за стране парове који бирају Рим као дестинацију за свадбу.

Милвијски мост као позадина романсе

Подручје око Милвијског моста има дугу традицију романтичне симболике, од ланаца љубави до популарне културе инспирисане филмовима и романима.

Сада је, уместо физичких симбола, у први план дошла дигитална церемонија која љубав претвара у кратко искуство.

Пројекат који би могао да се прошири

Идеја ауторке је да се концепт прошири и на друге градове Италије, па и шире, уз поруку да се „венчање" може доживети као забаван и емотиван тренутак, без формалности.

За сада, Рим остаје прва станица овог необичног споја технологије и романтике, где се „да” изговара за три минута, али остаје као успомена много дуже.

Очувана качара, млекар и други дрвени објекти сведоче о животу генерација, док пинтерски алат, који је некада био у свакодневној употреби и бројне друге старине чувају драгоцене везе са прошлошћу.

„Жеља ми је била да сачувам домаћинство и да не дозволим да се оно угаси, да буде руинирано, то је разлог што сам много волео своје село и своје место“, каже Јован Марковић.

Љубав према селу, коренима и прошлости Јован је пренео и унуцима. Да им боравак на имању у Горачићима буде несвакидашњи, уз уобичајене домаће животиње гаје и минијатурне, поније, вијетнамске свиње и мини-овце. Млађима су посебно интересантни кенгури и емуи.

„Кенгури су најзанимљивији јер их нема много у Србији. И какав је твој задатак у вези са животињама? Углавном да будемо код њих, да их чувам и храним. И није ти тешко? Па није“, наводи Јованов унук и имењак.

„Долазимо често овамо у село, поготово волим са другарима да дођем баш некако због тих животиња. За Први мај смо стално углавном овде и помажемо колико можемо. Мени се поготово свиђају кенгури, њих баш волим да видим, као и коње“, истиче Урош Марковић, Јованов унук.

Торбари из далеке Аустралије, и птице високе скоро два метра, одомаћили су се у драгачевском селу. У мини зоо-врту простор деле са ћураном, гускама и другим животињама. Занимљиво имање Марковића, са ког се пружа прелеп поглед, могло би ускоро да буде отворено и за туристе.

„Многи људи се интересују за овај део и желе да овде проведу годишњи одмор. Ми још нисмо почели да се бавимо тиме, али се надам да ће неко од мојих наследника започети тај посао“, каже Јован Марковић.

Домаћинство Марковића у Горачићима спаја традицију и необичан животињски свет у јединствену причу. Управо ту посебност радо деле са посетиоцима.

Major Oak, односно Велики храст у Шервудској шуми, познат је широм света по причама да је у његовој шупљини уточиште налазио легендарни одметник Робин Худ.

Организација за заштиту природе, која управља шумом, саопштила је да је стабло већ неко време у опадању због топлотних таласа, суша и великог броја посетилаца, што је значајно утицало на околно земљиште.

Симбол Робина Худа и Шервудске шуме

Фондација „Вудленд траст“, која је Велики храст прогласила дрветом године 2014, саопштила је да је патио од „прекомерног туризма“.

„Његов пад је упозорење – начин на који данас третирамо древна стабла одредиће да ли ће она преживети за будуће генерације“, истакао је Ед Пајн, виши саветник за заштиту природе.

Годинама су посетиоци могли да приђу дрвету, које потиче још из времена норманског освајања.

Људи су се чак и пели на храст, све док крајем седамдесетих година прошлог века подручје око њега није ограђено. Од тада је могао да се посматра само из даљине.

„Велики храст ће имати трајно наслеђе, пре свега зато што је нераскидиво повезан са Робином Худом и Шервудском шумом. Али, поред свог културног значаја, наставиће да буде важно станиште за дивље животиње, подсећајући нас на то зашто су ова стабла толико важна и зашто је њихова заштита неопходна за будућност“, рекла је Холи Дрејк, менаџер RSPB-а.

Најупечатљивији тимски стајлинг који смо до сада видели на Светском првенству није настао у некој великој спортској компанији са маркетиншким буџетом од неколико милијарди.

Уместо тога, дело је самоуког 30-годишњег дизајнера чији бренд на Инстаграму прати мање од 10.000 људи.

Алвин Мак, конгоански дизајнер који живи у Паризу, заслужан је за одела украшена мотивима леопарда и торбе са истим дезеном које је репрезентација Конга носила по доласку у Хјустон прошле недеље.

Мак је у интервјуу за Њујорк тајмс у понедељак рекао да је добијао упите о необичним оделима чак и са Тајвана. Фотографије репрезентативаца у елегантним оделима брзо су се прошириле интернетом, а коментари попут „када могу да купим те торбе“ стизали су на више језика.

„Сада је све постало глобално“, каже Мак, који још покушава да испрати сву пажњу коју је његов рад изазвао. Планирао је да током ове недеље понуди одела и торбе на продају преко свог сајта, али искључиво путем претпродаје, јер није очекивао овако велико интересовање и нема довољно залиха.

„Велика ми је част, не само због мене, већ још више због моје културе“, рекао је Мак. У уторак је отпутовао у Хјустон како би присуствовао првој утакмици Конга против Португалије. Биће му то и прва посета Сједињеним Америчким Државама.

Маков дизајн инспирисан је конгоанском културом Ла Сапе (La Sape), односно покретом La Société des Ambianceurs et des Personnes Élégantes, дубоко укорењеном традицијом по којој се конгоански мушкарци облаче смело, раскошно и препознатљиво.

„У Конгу имамо три ствари – музику, моду и спорт“, објашњава Мак. Како каже, сапер је „елегантна особа из Конга која се облачи екстравагантно“. Пошто се национални тим после више од пет деценија вратио на највећу светску спортску сцену, желео је да са собом понесе и део те саперске величанствености.

Заиста, репрезентативци су у Сједињене Државе стигли као да су кренули на краљевско венчање или отмену ловачку свечаност. У црним краватама и са мотивима леопарда изгледали су као екипа коју не треба потценити.

„У култури Конга дух леопарда представља снагу“, истиче Мак. „То је дух отпорности и издржљивости и желео сам да ту енергију пренесем на играче.“

Креатор истиче да је делимично био инспирисан класичним плавим оделима које је носила репрезентација из 1974. године, тада под именом Заир, али сматра да савремени тим Конга једноставно није могао да се појави без леопард мотива.

По доласку у Хјустон сваки играч је на реверу носио и брош у облику леопарда. Мак је један такав носио и током интервјуа.

Како каже, леопард није само популаран дезен.

„Он има дубоко значење у конгоанској култури“, истиче дизајнер.

Фудбалска репрезентација Конга позната је под надимком „Леопарди“, а ова животиња део је визуелног идентитета земље још из времена када се звала Заир. Дугогодишњи диктатор Мобуту Сесе Секо био је препознатљив по шеширу од леопардове коже без обода, а тај модел се и данас понегде назива „Мобуту шешир“.

Рођен у Конгу, Мак се са 11 година преселио у Париз. Радио је у малопродаји, што је уједно било и његово једино формално искуство у модној индустрији, пре него што је у двадесетим годинама почео сам да креира одећу.

Каже да је део знања стекао гледајући документарне филмове о креаторима које је на Јутјубу објављивао француски редитељ Луик Прижан.

„Гледао сам разне снимке на интернету, попут оних који објашњавају како изгледа бити модни дизајнер“, присећа се Мак.

Иако су његови први дизајнерски покушаји били скромни, увек је имао смеле амбиције и веровао у себе. Управо зато је, уочи Светског првенства, одлучио да самостално пошаље предлог Министарству спорта Конга и понуди своју визију пројекта.

Верује да је његова идеја прихваћена и зато што је инсистирао да се сва одела и торбе производе у Конгу. Био је то велики подухват који је подразумевао израду 55 комплета за играче и стручни штаб.

„Био је то веома дуг процес. Узимали смо мере сваком играчу појединачно“, објашњава Мак, додајући да је посао био додатно отежан јер су играчи током припрема мењали физичку конституцију.

За дизајнера је било важно и то што је пројекат обезбедио посао – и наду – људима у Конгу, у тренутку када се земља суочава са ратом у источним провинцијама и ширењем епидемије еболе.

„Живот је тамо веома тежак. Људи су много пропатили“, каже Мак.

Желео је да покаже да његова земља може да створи и врхунске производе који привлаче пажњу света.

„Желим да покажем свету шта све Конгоанци могу да ураде.“

Деценијама је била скривена испод воде, све док почетком ове године није испражњено оближње акумулационо језеро како би се обавили радови на одржавању бране.

Изграђена током Другог светског рата, железничка пруга дуга 413 километара, овековечена у култном филму Мост на реци Квај из 1957. године, добила је свој језиви надимак јер су током њене изградње страдале десетине хиљада радника и ратних заробљеника.

У изградњи пруге учествовало је око 250.000 људи, укључујући 60.000 савезничких ратних заробљеника из Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и Канаде, као и стотине хиљада радника из различитих делова Азије, међу којима и из Индонезије.

Пруга, позната и као Тајландско-бурманска железница, грађена је између октобра 1942. и октобра 1943. године како би повезала Нонг Пладук на западу Тајланда са Танбјузајатом на југоистоку Мјанмара.

Некада је имала више од 60 станица и стајалишта.

Данас је у функцији само деоница унутар Тајланда, између Нонг Пладука и Нам Тока, која је постала туристичка атракција.

Остаци станице Ните почели су да се појављују у априлу, када је тајландска државна електроенергетска компанија испустила воду из акумулације.

Фотографије које је објавио тајландски лист The Nation приказују делове железничких шина, као и остатке грађевина које су некада служиле за рад и одржавање станице.

Једно од најзначајнијих открића је горњи бетонски део старе инспекционе јаме, смештен јужно од једне од окретница.

Реч је о ретком очуваном елементу оригиналне пруге, будући да је већина станица током година реконструисана или срушена.

„Зависи од дана до дана, али никад мање од пет-шест, а најчешће преко 10. Једном сам преко дана попио 29 и то у Трсту на сајму кафе. Мало по мало, накупило се 29. А највише за дан и ноћ 52 у тренуцима када сам правио Гинисов рекорд у спремању кафе, успео сам да тај дан направим 2.276 кафа и од тих да попијем 52“, прича Бојан Ђорђевић.

За себе каже да је кафофил, заљубљеник у кафу. Увек пије еспресо.

„Сви ми одемо на разговор за посао на кафу, на дејт на кафу, на пословни разговор, другарски, увек се зовемо на кафу. Тако да је кафа више од напитка, то је социјални феномен и једно чудо“, подсећа Бојан.

Због снимања ове приче, на кафи се са Бојаном нашла екипа РТС-а, која је пила еспресо. Шољице су склоњене и опране, али Бојан Ђорђевић, како каже, свакој кафи продужи век. Бави се сликањем, а техника је, еспресо.

„Пријатељица ми је рекла да почнем да сликам. Купио сам боје и захваљујући мојој заборавности, која ми је један од квалитета, заборавио сам боје и почео да сликам еспресом, а онда сам схватио да остаје на папиру. Мало по мало, после пет година, иза мене је 13 изложби“, објашњава уметник.

Кафом је насликао више од 3.000 слика. Драге особе, кућне љубимце, Београд... Његов рецепт за кафу је више од обичног упутства.

„То је посвећеност исто, а посвећеност подразумева одабир зрна, транспорт и све, па тек онда до баристе, па и те шољице, која мора бити угрејана на 40 степени“, прецизирао је Бојан.

Упамтите овај рецепт за савршени еспресо, јер је онај за сликање, ипак, тајна.