Међутим, пошто релативно мало људи живи у областима близу Јужног пола, она није толико позната као њен северни пандан.

Да би ту неправду делимично исправила и приказала лепоту ауроре аустралис, астронауткиња Насе Џесика Мејр забележила је поларну светлост са летелице Драгон компаније „Спејс Икс“ (SpaceX Dragon) која се налази у простору Међународне космичке станице.

„За разлику од претходне ауроре коју сам видела, ова је плесала и вијугала директно испод нас, правећи прави спектакл. Задивљенa сам овим етеричним феноменом који изазива бурне емоције“, написала је астронауткиња уз снимак који је објавила на друштвеним мрежама.

Џесикин убрзани снимак светлости магнетнозелене нијансе обишао је свет и одушевио љубитеље светлосног феномена.

Ове светлосне појаве настају у близини полова зато што Земљино магнетно поље усмерава наелектрисане честице са Сунца ка тим подручјима. Када се те честице сударе са честицама у атмосфери, стварају се таласасти и светлуцави појасеви различитих боја.

„Кренуо сам са чишћењем пре два месеца, пошто сам таксиста боле ме леђа, имао сам проблема са укоченошћу. Желео сам да се активирам, кренуо сам да шетам и увидео сам колико смећа овде у Београду има, и да се не води најбоља брига, да нисмо најбоље освешћени што се тиче тога“, објашњава „Дневни чистач“

На друштвеним мрежама познат као Дневни чистач, препознатљив је по снимцима и сликама на којима се види како уређује и чисти јавне површине, уклања смеће из паркова, шеталишта, са тротоара, из природе.

Његове акције свакодневно прати више од 10.000 људи и он их мотивише личним примером да ураде исто.

„На мом Инстаграм профилу постоји одељак у нагласцима који се зове 'Ви', где су људи почели да ми шаљу своје слике пре и после, и како их је то мотивисало. Волим да их окачим на свој Инстаграм профил, да људи виде какав су резултат и они направили“, истиче предузимљиви таксиста.

Дневни чистач Милош поставио је себи задатак – сваки дан сакупити велику кесу смећа, више од 200 отпадака, а сања о томе да организује велике акције чишћења.

„С обзиром на то да у овом граду постоји доста локација где има такозваних, мини депонија, које се стварају, једном или два пута месечно покушаћу да организујем акције чишћења, где ће и други суграђани моћи да учествују. Имаћемо рукавице, џакове за смеће, потребна је само добра воља. Многи људи ми се јављају и питају. Пратите профил и ја ћу обавестити која локација ће бити следећа“, поручује Милош. 

Свака промена почиње од нас – будите одговорни, културни и добри суграђани, брините о животном окружењу. То је порука коју Дневни чистач шаље сваког дана.

Како добра дела увек привлаче људе, Милошу се јавио један столар, направио и поклонио му таблу за еко-станицу. У међувремену, писали су му многи нудећи помоћ. На друштвеним мрежама све је популарнији. Пратиоци га воле и позитивни коментари се нижу, али више од свега, Милошу значи када га препознају у парковима и одмах понуде да заједно са њим засучу рукаве.

Међутим, уместо да започне процедуру слетања, боинг 737 је наставио да лети у круговима. Један круг, па други, па трећи. Међу путницима, почетна збуњеност полако је прерастала у забринутост. Без објашњења из пилотске кабине, препуштени сопственим нагађањима, многи су помислили на најгоре – технички проблем са авионом или непредвиђене препреке на писти.

Празан торањ због кашњења контролора лета

Ситуацију, коју су касније описали као праву „драму на небу", нико није могао да повеже са бизарним разлогом који се одвијао на земљи.

Док је авион са путницима кружио двадесетак минута, на аеродрому у Осијеку одвијала се сцена достојна комедије апсурда. Контролни торањ, нервни центар сваког аеродрома одговоран за безбедно слетање и полетање авиона, био је празан.

Запослени у контроли лета, чија је смена требало да почне пре доласка авиона, једноставно није стигао на посао на време. Иронично, инцидент се догодио на аеродрому који се не може похвалити великим прометом – тог дана су била планирана свега два лета, а осјечка ваздушна лука иначе ретко опслужује више од три авиона дневно.

Као да то није било довољно, лет из Лондона био је тек други „Рајанеров“ лет за Осијек те сезоне, што је овом невероватном пропусту дало додатну тежину.

Разматрано преусмеравање авиона за Будимпешту

У пилотској кабини, ситуација је била далеко од комичне. Пилоти су у више наврата безуспешно покушавали да успоставе радио-везу са осјечким контролним торњем. Без одобрења за слетање, једина опција била им је да авион држе у такозваном „холдинг патерну" – кружној путањи чекања.

Како су минути пролазили, а одговора са земље и даље није било, посада је морала да почне са разматрањем алтернативних решења. Према процедурама, уколико слетање на планирано одредиште није могуће, авион се преусмерава на најближи одговарајући аеродром.

У овом случају, најозбиљније се разматрала опција преусмеравања лета за Будимпешту, што би за путнике значило не само додатно време у ваздуху, већ и компликован логистички проблем организовања превоза са другог аеродрома, у другој држави.

Безбедност није била угрожена

Напетост је коначно прекинута када је закаснели контролор лета стигао на своје радно место. Веза са авионом је успостављена, дата је дозвола за слетање и „Рајанеров“ авион је коначно безбедно додирнуо писту. Убрзо након инцидента огласила се и Хрватска контрола зрачне пловидбе (ХКЗП), која је потврдила да је до кашњења дошло због „појединачног пропуста запосленог“ који није на време дошао у смену.

У свом саопштењу, ХКЗП је нагласио кључну чињеницу: безбедност путника и посаде ни у једном тренутку није била угрожена. Иако торањ у Осијеку није био оперативан, лет је све време био под надзором Обласне контроле лета у Загребу, која прати авионе на већим висинама. Према званичним подацима, процедура је брзо спроведена по утврђеним правилима, а укупно кашњење авиона на крају је износило дванаест минута.

Иако је инцидент завршен без последица по безбедност, покренуо је озбиљна питања о процедурама и одговорности. Хрватска контрола зрачне пловидбе најавила је покретање дисциплинског поступка против одговорног радника како би се утврдиле све околности и спречило понављање сличних ситуација.

Ветеринар је током акције испалио више стрелица за успављивање, а животиња је ухваћена око сат и 40 минута након што је лоцирана приближно два и по километра јужно од главне железничке станице.

Власти су навеле да постоји могућност да су се у граду кретала два медведа и позвале су становнике да буду опрезни и држе врата и прозоре затвореним.

Прво виђење медведа до сада

Овај инцидент је посебно необичан јер званичници верују да представља прво потврђено виђење медведа у Уцуномији, граду са више од 500.000 становника, који се налази око 100 километара северно од Токија.

Медвед је први пут примећен у близини градског парка, након чега су га надзорне камере снимиле како трчи кроз урбано подручје. Убрзо су уследила додатна виђења у стамбеним насељима и индустријској зони, што је навело власти да покрену опсежну акцију потраге.

Градски званичници позвали су становнике да држе врата и прозоре закључаним, да не прилазе животињи и да одмах потраже заклон уколико је сретну.

Други напади

Инцидент у Уцуномији догађа се у тренутку када Јапан бележи нагли пораст броја виђења медведа и напада које они изазивају. Власти су ове године пријавиле приближно 50.000 виђења медведа широм земље, при чему је велики број случајева забележен у североисточним регионима Јапана.

У међувремену, други медвед који је прошле недеље повредио четири особе у граду Фукушима и даље је на слободи. Локални званичници описали су животињу као „изузетно интелигентну“, наводећи да је успела да избегне више покушаја хватања.

Прошлог месеца један руски планинар задобио је повреде у нападу медведа у близини западних предграђа Токија. У другом недавном инциденту, медвед је у Фукушими повредио више особа пре него што је ушао у канцеларију једне компаније, а потом побегао из фабричке зграде.

Резултати истраживања потврђују постојање такозваног „јаза у привлачности међу половима“, појаве која се огледа и у вековима старим изразима којима се жене описују као „лепши пол“ – од немачког das schöne Geschlecht до француског le beau sexe, али и бројних сличних израза широм света.

„Реч је о изузетно стабилном ефекту који се појављује у различитим културама. Женска лица оцењују се као привлачнија од мушких без обзира на друге факторе“, објашњава др Еуген Василивицки, истраживач са Института Макс Планк за емпиријску естетику у Немачкој.

Како истиче, најизненађујући налаз био је да управо жене дају највише оцене другим женама, док мушкарце оцењују најнижим оценама.

Зашто се еволуција поиграла са људима

Још је Чарлс Дарвин, британски природњак и творац теорије еволуције, примећивао да су у животињском свету мужјаци често украшени раскошним гривама, јарким бојама или упечатљивим перјем. Сматрао је да је то последица сексуалне селекције, односно да су најупадљивији мужјаци имали највише потомака.

Код људи је, међутим, видео изузетак. Веровао је да мушкарци међусобно конкуришу за најпожељније жене или да богатство и друштвени положај омогућавају сличну предност. Еволуциони биолози расправљају о тој посебности већ више од једног века.

„Научници су углавном полазили од претпоставке да су жене лепши пол и покушавали да објасне који би еволутивни механизам могао да стоји иза тога. Али само постојање те разлике никада није било систематски проверено“, истиче Василивицки.

Најобимнија анализа, али без коначног тумачења

За потребе новог истраживања, он и његове колеге прикупили су највећу светску базу података о проценама привлачности лица. Анализирали су резултате из 52 студије спроведене у 76 земаља.

Коначни скуп података обухватио је више од 1,5 милиона оцена за око 17.000 лица, које је процењивало готово 30.000 људи.

Анализа је показала да се просечно женско лице оцењује као привлачније од приближно 60 одсто мушких лица. Разлика је била најизраженија у западним земљама и делимично је варирала у зависности од сексуалне оријентације испитаника, али је остала видљива међу хетеросексуалним, хомосексуалним, бисексуалним и лезбејским учесницима истраживања.

Занимљиво је да је разлика нестајала када су мушкарци и жене оцењивали сопствени изглед.

Део објашњења лежи у разликама у грађи лица. Мушкарци у просеку имају израженије и угластије црте, док су женска лица чешће заобљенија. Резултати сугеришу да и мушкарци и жене углавном сматрају заобљена лица привлачнијим.

Истраживање не даје коначан одговор на питање зашто постоји општа склоност ка женским лицима, али Василивицки сматра да културолошки фактори нису једино објашњење.

„Када неки ефекат видимо практично широм света, тешко га је објаснити искључиво културом“, напомиње истраживач.

Могуће је да су стотине хиљада година сексуалне селекције обликовале карактеристике женских лица, али истраживачи упозоравају да њихови подаци не омогућавају такав закључак са сигурношћу. Једно од могућих објашњења јесте да су заобљенија лица привлачна зато што подсећају на црте лица беба.

Женска, али млада лица

Америчка књижевница и есејисткиња Сузан Зонтаг још је 1972. године у есеју Двоструки стандард старења тврдила да друштво вредност жена често повезује са лепотом, а лепоту са младошћу, док се исти критеријуми не примењују на мушкарце.

Налази нове студије делимично иду у прилог тој тези. Предност женских лица у проценама привлачности постепено опада од 18. године живота и готово потпуно нестаје око 80. године.

„Што су лица старија, то је мања разлика у процени привлачности између мушкараца и жена“, напомиње Василивицки.

„Мушка и женска лица с годинама постају све сличнија. Структурне разлике се смањују, а управо би то могло да објасни зашто се јаз у привлачности постепено топи.“

Толико далеко отишла је интернет пошалица, да је и „Нисан“ на друштвеним мрежама објавио фотографију свог модела Леаф уз поруку да је поласкан што га „Ферари“ наводно имитира. Објава је убрзо обрисана, али су снимци већ обишли свет.

Многе љубитеље „ферарија“ није шокирао само електрични погон, већ и чињеница да аутомобил са чувеним пропетим коњићем више личи на футуристични кросовер него на спортски аутомобил по коме је ова марка деценијама позната. Због тога су се појавиле оцене да модел „луче“ изгледа као све друго, само не као „ферари“.

Посебну пажњу изазвала је чињеница да је вештачка интелигенција, на захтев појединих аутомобилских новинара и дизајнера, генерисала алтернативне верзије модела. Ти рендери убрзо су постали вирални, а велики број корисника оценио је да ВИ боље разуме традиционални изглед Ферарија него људи који су дизајнирали „луче“.

Парадокс је у томе што се иза контроверзног изгледа крије технолошко чудо. Аутомобил развија више од хиљаду коњских снага, до стотке стиже за свега две и по секунде и представља један од најнапреднијих електричних аутомобила данашњице. Ипак, интернет га је претворио у предмет неслане шале.

Али, критике нису стигле само са друштвених мрежа. Некадашњи председник „Ферарија“, Лука ди Монтеземоло, који је компанију водио више од две деценије, изјавио је да нови модел представља ризик за „уништење једног мита“. Отишао је и корак даље, поручивши да би са аутомобила требало скинути чувени знак пропетог коњића, уз ироничан коментар да је то „један ферари који чак ни Кинези неће копирати“.

Са друге стране, актуелни директор Бенедето Виња одбацује критике. Тврди да интересовање купаца постоји и да поруџбине већ пристижу, упркос негативним коментарима на интернету.

Али, нису реаговали само обожаваоци бренда. Након представљања у Риму, акције „Ферарија“ пале су за више од осам процената, што показује да су сумње имали и инвеститори.

У сваком случају, ретко који аутомобил је успео да изазове толико пажње и толико подељених мишљења у тако кратком року. За једне је „луче“ храбар поглед у будућност. За друге, најскупљи интернет мим године.

И док у Маранелу тврде да поруџбине стижу и да је будућност већ почела, јавност и даље поставља исто питање: може ли аутомобил без звука, без класичних линија и без препознатљивог карактера заиста да буде „ферари“?

Можда ће се за неколико година испоставити да су се интернет шаљивџије превариле. А, можда ће „луче“ остати упамћен као аутомобил који је више освојио друштвене мреже него путеве. За сада је сигурно само једно – први електрични „ферари“ успео је оно што ретко коме полази за руком: да о њему прича цео свет, уз једну од најконтроверзнијих премијера у аутомобилској индустрији у последњој деценији.

„Србија има савремене студије, искусне филмске екипе и филмску индустрију светског нивоа. Поновни успон земље као филмске дестинације ослања се на дугу традицију међународних продукција, која датира још из југословенског периода, али се последњих година значајно убрзао захваљујући унапређеној инфраструктури и аудиовизуелним подстицајима, који остају кључни за даљи раст и успех ове индустрије у Србији", рекао је Џонатан Инглиш, креатор и редитељ серије, најављујући почетак снимања друге сезоне.

Ана Илић, директорка платформе Србија ствара и Ложионице, у којој је отворена изложба костима, реквизита, оружја и сценографских елемената из серије Робин Худ, истиче  да велике стране продукције све чешће бирају нашу земљу као дестинацију за реализацију својих пројеката. На сваки евро уложен у филмску продукцију, Србија остварује повраћај од четири и по евра, док је у овој индустрији тренутно ангажовано више од 8.000 људи.

„Процењује се да је у последње три године приход од филмске индустрије у Србију износио око 90 милиона евра",каже она.

„Ништа од овога се не би догодило овде да није било система финансијских подстицаја који је охрабрио водеће америчке и британске продукцијске куће да успоставе своје пословање у Србији. Зато бих такође желео да честитам свима који су учествовали у доношењу одлука које су помогле да се Србија позиционира као глобално конкурентна локација за филмску продукцију – и да их охрабрим да успоставе системе за правовремене исплате, што ће само помоћи да ова индустрија настави да расте", нагласио је британски амбасадор у Београду Едвард Фергусон на отварању изложбе.

Како су Фрушка гора, Рудник, Горњи Милановац и Кошутњак претворени у Енглеску 12. века, можете видети у Ложионици на изложби која траје до 30.јуна,сваког дана од 10 до 20 часова, уз слободан улаз.

Три дана касније, 10. јуна, старац умире у болници за сиротињу „Санта Креу“. Тек тада градом одјекује вест: Барселона је изгубила свог највећег генија – Антонија Гаудија. Сахрањен је неколико дана пред 74. рођендан, у крипти Саграде фамилије, у самом срцу свог животног дела. Испратила га је цела Барселона чије је лице трајно обликовао.

Његова дела, у којима се спајају природа, симболика и дубока вера, и данас фасцинирају милионе.

Визионар и ексцентрични чудак

Антони Гауди, рођен 25. јуна 1852. године у Реусу на југу Каталоније у Шпанији, рано је развио архитектонски израз који је далеко иза себе оставио историјске узоре.

Његова стваралачка енергија била је огромна: истовремено је радио на стамбеним зградама, сакралним објектима и урбанистичким пројектима. Стварао је просторе у којима статика, орнаментика и симболика чине јединство. Његов стил се сврстава у каталонски модернизам, варијанту сецесије која занатство, уметност и симболичко обликовање стапа у свеобухватно уметничко дело.

Фасаде које се извијају попут таласа, стубови који се гранају као шумско дрвеће и кровови који подсећају на змајева леђа – Гауди је у свему тражио законе природе, верујући да они пружају најбоља решења за статику и естетику.

Као млади архитекта, Гауди је у Барселони био познат као прави денди. Уживао је у луксузу, носио скупоцена одела кројена по мери, неговао браду са посебном пажњом, јео у најбољим ресторанима и кретао се у високим круговима.

Гуељ – пријатељ и мецена

У то време 1878. случајно је упознао Еусебија Гуеља индустријалца са истанчаним осећајем за уметност. Било је то једно од најплодоноснијих пријатељстава и покровитељстава у историји. Из овог односа између наручиоца и архитекте развило се дубоко узајамно дивљење и Гаудију омогућило да развије свој пуни уметнички потенцијал.

Радикална трансформација и окретање дубокој вери, скромности и изолацији наступили су тек касније, првенствено подстакнути трагедијама – смрћу његове мајке, брата и сестре, и пријатеља Гуеља – али и потпуном опчињеношћу послом на Сагради фамилији.

Јавност је још за његова живота била оштро подељена. За једне је био визионарски иноватор, за друге ексцентрични чудак. Његов пустињачки живот, игнорисање друштвених норми и радикално нови визуелни језик доносили су му критике и подсмех.

Савремене карикатуре су његове куће понекад приказивале као гротескне грађевине или кулисе из бајки.

Упркос свему, овај вечити нежења остао је непоколебљив, проналазећи ослонац у својој вери. Данас је чак седам његових грађевина уврштено на Унескову листу светске баштине.

Саграда фамилија: „Библија у камену“

Ниједна грађевина не представља оличење Гаудијеве визије као славна базилика Саграда фамилија, његово последње и најзначајније дело.

Гауди је цркву замислио као „Библију у камену“. Њени торњеви, портали и скулптуре говоре о Христовом рођењу, страдању и васкрсењу. Од 18 планираних торњева, до скоро је била завршена тек половина, а од 2016. силуета Барселоне почела је убрзано да се мења подизањем великих торњева посвећених Богородици, еванђелистима и Исусу Христу.

Управо ове, 2026. године, историја исписује нове странице. Главни торањ Исуса Христа (Torre de Jesucristo) биће свечано отворен тачно на стогодишњицу архитектине смрти, 10. јуна. Са укупном висином од 172,5 метара – укључујући и 17 метара висок крст на врху у који се може ући – овај торањ је од сада највиши црквени торањ на свету, свргнувши са трона катедралу у немачком Улму (162 метра).

Папа Лав XIV ће 10. јуна свечано благословити торањ, а планирано је да крст тежак око 100 тона, израђен у Немачкој, увече по први пут засветли изнад Каталоније. Занимљиво је да овај торањ, по изричитој жељи самог Гаудија, намерно не надвисује оближње брдо Монжуик (173 метра). Архитекта је сматрао да људско дело никада не сме да „надмаши природна дела која је створио Бог“.

Импозантна грађевина данас расте у јединственој мешавини новокаталонске неоготике, сецесије и модерне, а њени делови су од 2005. на листи Унеска. Папа Бенедикт XVI освештао је објекат 2010. А потпуни завршетак целокупног храма планиран је за тридесете године овог века, вероватно када се наврши 200 година од почетка градње.

Буџет од око 25 милиона евра годишње данас се у потпуности покрива од улазница око четири милиона посетилаца који сваке године дођу да сведоче овом чуду.

Каса Батљо: Анатомија мита и органска естетика

Да Гаудијев стил измиче свакој уобичајеној класификацији, најбоље показује Каса Батљо у срцу Барселоне. Таласаста фасада, светлуцави керамички мозаици и кров налик змају одликују овај архитектонски драгуљ.

У унутрашњости зграде, органска линија се наставља без иједног равног зида. Таванице, прозори и степенице се претапају једни у друге, стварајући утисак да се крећете кроз живо тело рибе или змаја. У поткровљу овај принцип постаје посебно очигледан: параболични лукови носе кров, а често се пореде са кичмом или рибљом кости.

Ипак, Каса Батљо није само естетска фантазија; она је и тријумф инжењеринга. Систем вентилације био је необично модеран за то време – циркулација ваздуха и регулација температуре биле су прецизно планиране како би просторије биле функционално оптималне.

Поглед у будућност и Светски конгрес

Ова година у Барселони је проглашена за Гаудијеву годину. Поред стогодишњице смрти и отварања монументалног торња, град крајем месеца постаје и епицентар светске архитектуре. Од 28. јуна до 2. јула одржаће се Светски конгрес архитеката (UIA), који ће окупити преко 10.000 стручњака, урбаниста и више од 250 светских предавача.

Кроз стотине панела и радионица, они ће расправљати о одрживој градњи, климатским променама и решавању стамбених криза – темама које би и самог Гаудија, који је у природи видео одрживо решење за све проблеме, сигурно дубоко занимале.

Век након што је тихо отишао, Антони Гауди – за кога од 2000. године тече и процес беатификације (проглашења за блаженог) – живљи је него икада. Његова вера, преточена у камен, и даље стоји као вечни мост између природе, људске маште и Божије криве линије.

„Ово је аутомобил 'форд А' из 1929. године. Направљено 4,5 милиона комада овог модела. Веома мали број је сачуван. Стигли смо из Будимпеште без проблема, на точковима. Аутомобил је потпуно функционалан. Може да вози брзином 60 до 70 километара на час“, рекао је Тамаш Киш из Мађарске.

“Ауто је 1979. годиште. То је прави полицијски ауто који су употребљавали у Словенији. Нас двоје радимо у полицији и љубитељи смо старих аутомобила. Желимо да их представимо деци, да знају како је било пре“, рекла је Татјана Пахор из Словеније.

"Ова 'буба' пређе годишње по 3-4.000 километара, 1973. годиште је. Превози нас, двоје одраслих и двоје деце, ми се зовемо као Фантастична четворка“, рекла је Моника Синановић из Босне и Херцеговине.

Караван олдтајмера сели се у центар Суботице. Од 10 до 13 часова, 7. јуна биће код Плаве фонтане.

Овде је упознала и Мају, данас најбољу другарицу, ускоро и куму, која је учи српски језик.

„Како сам упознала моју куму? Упознале смо се преко заједничког пријатеља и кликнуле смо одмах. Када је заједнички пријатељ отишао, наставиле смо да причамо још два сата. Наше културе су потпуно различите. Ја сам из Кине, она је из Србије, али смо заправо одрасле у веома сличним породицама“, каже Џори.

„Прво што смо се договориле јесте да заједно правимо пуњене паприке, зато што ми је она рекла да воли пуњене паприке. И, заједно смо кувале, почеле смо да причамо...“, присећа се Маја Грубетић.
„Пуњена паприка је моја омиљена храна и њена мама прави најбољу пуњену паприку“, додаје Џори.

Мама Снежина кухиња, каже, мирише до Кине. Осим у храни, заједно уживају и у изласцима.

Џори воли Скадарлију, воли српску музику, а као омиљене издваја песме Миљацка и Оливера, Ђорђа Балашевића.
Како кажу, омиљене песме певаће се и на свадби. Маја је куму изабрала, али да би Џори то постала, прво мора да се крсти у Српској православној цркви. Жели да јој српско име буде Вања.

Џори толико ужива у животу у Београду да све своје авантуре преноси пратиоцима на Инстаграму. Показује им колико је укусан бурек, како се испија домаћа кафа...

Пред градитељима је задатак да саставе чак 12.060 делова, од којих настаје модел висок 62 центиметра. Реч је о умањеној верзији највише цркве на свету, чији торањ достиже висину од 172,5 метара. И цена је у складу са величином пројекта – према наводима данске компаније, сет кошта 799,99 долара.

Преднаруџбине су већ отворене, али ће купци морати да сачекају до 1. новембра како би добили свој примерак.

Један од најупечатљивијих елемената модела јесте ефекат витража, који дочарава игру светлости и боја по којој је чувена права базилика.

„Наш циљ био је да са највећим поштовањем одамо почаст Гаудијевој визији, да дочарамо ритам изградње базилике, њену изузетну сложеност и амбицију, и све то преточимо у јединствено искуство склапања“, навео је главни дизајнер „Лега“, Рок Жгалин Кобе, у саопштењу објављеном у четвртак.

Деценијама се сматрало да је Саграду Фамилију немогуће довршити због њене архитектонске сложености, али и губитка Гаудијевих планова и модела током Шпанског грађанског рата од 1936. до 1939. године. Посетиоци су се генерацијама навикавали на призор бројних грађевинских дизалица које су окруживале храм.

Изградња је почела 1882. године према пројекту који је предводио Гауди. Он је замислио монументално здање са 18 великих, вретенастих кула, од којих свака представља једну библијску личност – 12 апостола, четворицу јеванђелиста, Богородицу и Исуса Христа.

Када је Гауди преминуо 1926. године, било је завршено тек између 10 и 15 одсто комплекса, укључујући један трансепт, крипту и део зидова апсиде.

Грађевина је коначно завршена крајем фебруара ове године, а папа Лав XIV требало би у среду да свечано отвори Кулу Исуса Христа, тачно сто година након Гаудијеве смрти.

Рођена је пре 47 година у Мексико Ситију, а америчко држављанство стекла је 2008. године. Студирала је на Универзитету Флорида Интернатионал и Универзитету Џорџ Вашингтон. Током професионалне каријере изградила је углед у области заштите верских слобода и људских права.

Више од деценије радила је у организацији "Becket Fund for Religious Liberty“, са седиштем у Вашингтону, која пружа правну заштиту верским заједницама и појединцима. Током тог периода учествовала је у бројним случајевима пред Врховним судом Сједињених Америчких Држава, заступајући не само католичке институције, већ и припаднике других вероисповести, укључујући јеврејске заједнице и муслиманске затворенике којима је била ускраћена верска помоћ.

Од 2023. године налази се на челу EWTN News-a, највеће католичке медијске мреже на енглеском језику. Реч је о медијској групацији конзервативне оријентације која емитује програм у више земаља света путем телевизије, радија, штампаних и дигиталних платформи.

Управо тај део њене биографије привукао је посебну пажњу ватиканских аналитичара. Док се њено именовање тумачи као наставак реформи које су започете током понтификата папе Фрање, чињеница да долази из медијског окружења које заступа традиционалнији приступ црквеним питањима отвара питања о будућем правцу развоја ватиканских медија.

Дикастеријум за комуникације обједињује све главне медијске институције Свете Столице. Под његовом надлежношћу налазе се лист L'Osservatore Romano, Радио Ватикан, портал Vatican News, Ватикански телевизијски центар, као и Прес служба Свете Столице.

Алварадо, која течно говори шпански, енглески и италијански језик, одрасла је између Мексика, Сједињених Америчких Држава и Канаде. Позната је и по интересовању за џез музику, којом се бави у слободно време

Њен долазак на чело ватиканске комуникације представља не само важан корак у већем укључивању жена у руководеће структуре цркве, већ и сигнал могућих промена у начину на који ће Ватикан комуницирати са верницима и међународном јавношћу у годинама које долазе.

Посетиоци имају прилику да виде Краљевски двор, дворску цркву светог Андрије Првозваног и Бели двор.

Од собе шапата до тајног пролаза који је повезивао краљев кабинет и библиотеку, откријте које све тајне крије Краљев двор – место у којем историја живи.

„Соба шапата је мали салон у подруму краљевског двора у којем се налази једна фонтана. Док је та фонтана радила, окретањем кључа почињала би вода да тече. Њен жубор је због специфичне акустике и специфичног простора правио својеврсну звучну завесу, тако да било ко ко би се нашао ван те просторије није могао да чује ништа што се у просторији говори. Краљ Александар је у тој просторији водио неке од својих наповерљивијих састанака“, објашњава Урош Парезановић.

Гости Дворског комплекса у шетњи, која траје око два сата, уз стручно вођење, могу да чују мање познате приче о династији Карађорђевић, архитектури двора, догађајима који су обележили једно време, али и разне анегдоте.

„Интересовање за овај програм је прилично велико и не јењава, будући да је и број људи у групи ограничен и да је могуће посетити дворски комплекс у одређеним терминима. Подједнако су заинтересовани и наши суграђани, али и туристи из земље, региона и иностранства будући да се тура организује и на енглеском језику. Биће организована тура наизменично суботом и недељом током јула месеца. Већ први датуми за пријаве су 18. јун што је четвртак и 27. јун што је субота“, објашњава Јелена Станковић из Туристичке организације Београда.

Отварањем врата јавности, Дворски комплекс пружа грађанима прилику да се непосредно упознају са културним идентитетом и историјским наслеђем Србије, а туре ће бити организоване до половине октобра.

Аутентичност је заиста важна. Само што је његов фокус на погрешном месту. За многе Грке, оно што највише брине поводом првог погледа на адаптацију Хомерове Одисеје Кристофера Нолана јесте питање: где је Били Зејн?

Зејн, као и други вољени чланови грчке дијаспоре у Холивуду, недавно се појавио на листама „Алтернативне Одисеје" на грчкој страни друштвених мрежа, као и у дебатама за трпезаријским столовима од Патре до Лондона.

Међу осталим номинованим глумцима су Тео Џејмс, Џенифер Анистон, Хенк Азарија и Дејв Батиста. Грчки и кипарски медији пишу отворена писма. Све је то симптом осећаја да их је Холивуд, поново и без објашњења, изоставио из сопствене темељне митологије, са глумачком листом на којој се не налази ниједан -опулос, -едес или -иану. Ниједан једини Грк.

Где је нестао Били Зејн?

Ништа од овога није ново. Од филма Јасон и Аргонаути (1963) до Троје (2004), Холивуд је генерацијама експлоатисао грчке приче без много бриге за грчку репрезентацију, осим ако се не уклапа у клише.

Грчки медији, попут портала Грик сити тајмса, упутили су отворено писмо глумачкој и креативној екипи филма са снажном поруком: „Нисмо нестали!", тврдећи да су модерни Грци живи наследници културе приказане у епу и да не би требало да буду невидљиви у њеној новој интерпретацији.

Ова контроверза долази у тренутку када се у Холивуду пажљиво води рачуна о културној аутентичности.

Глумци грчког порекла истичу да нико од њих не рачуна на главне улоге, али грчка филмска индустрија тихо цвета, са ауторима попут Јоргоса Лантимоса који свету представљају домаће глумце. А што се тиче дијаспоре, улога Теа Џејмса у серији Бели лотос доказује да би био харизматични Антиној. Да је Нолан хтео, талената је било.

Зорба, а не Ахил

Филмски критичар Гардијана истиче да се нагледао бучних, тањира-ломећих „Зорби" у филмовима попут Мама миа! (2008) или Ширли Валентајн (1989). У историјским еповима, с друге стране, Холивуд често не успева да повеже модерне Грке са легендарним фигурама попут Ахила и Одисеја, или са историјским прецима Александром и Леонидом.

Некако, данашњи Грци и антика су увек раздвојени. Поставља се питање: да ли су недостојни сопствених митова?

„Истина је, постоји осећај да је светска представа о Грцима више Зорба него Ахил", каже водећи грчки филмски критичар Тодорис Куцогианопулос.

„Сматрам обесхрабрујућим и лењим клишеом то што већина перпетуира такву слику, уместо софистициранијих приказа онога што грчки идентитет заиста јесте. Било би лепо видети једног или два Грка међу звездама, али било би изненађење да се то догоди."

Многи су претпостављали да би Ноланов еп могао да преокрене тренд и да барем једног грчког глумца уздигне изнад комичне улоге. На крају крајева, Хомеров еп не оскудева у ликовима. Уместо тога, када се прође листа суперзвезда – од Мета Дејмона као лукавог Одисеја, до Зендаје, Тома Холанда, Шарлиз Терон и Џона Бернтала, па до споредних глумаца Химеша Патела, Вила Јун Лија и репера Тревиса Скота – очигледно је да је Нолан, по речима глумице Лупите Њонго, одабрао екипу која „представља свет".

Репрезентација за све, осим за нас

Намера је часна, али за Грке то чини њихово одсуство још упадљивијим, посебно у блокбастеру године. Како примећује критичар Гардијана, ако филм жели да представи свет, зар не би било очигледно попунити једно место за тим великим, мултикултуралним столом људима који су најаутентичније повезани са изворним материјалом?

Иронија је у томе што је продукција чак и снимала на локацијама у Грчкој, користећи тамошње пејзаже и финансијске подстицаје, што целу ситуацију чини још апсурднијом.

За Грке, овај пропуст има дубље значење: да се античке хеленске приче посматрају као део заједничког западног наслеђа, светске књижевности, док су сами Грци у њима некако споредни.

У најгорем случају, то указује да се модерни Грци (нарочито након деценија економске кризе) више не сматрају достојним чуварима ових прича – сентимент који није далеко од логике коришћене против враћања Партенонских мермера.

Тешко је преценити колико снажно ове приче одјекују у грчкој култури данас. У грчким домаћинствима легенде се препричавају са таквим убеђењем да се верује да је Тројански рат заиста постојао.

Постоје Грци са именом Ахилеј, Атина и Одисеј. У школама у Грчкој, деца уче да рецитују Хомерове стихове на старогрчком, а фразе из епова се користе у свакодневном говору.

Иако су приче попут Одисеје камен темељац светске књижевности, оне имају интимни одјек у грчкој подсвести и осећају идентитета. Грчка публика ће, без сумње, једва чекати да погледа Ноланов филм, јер пре свега ужива да види своје наслеђе на великом платну.

Ипак, како Холивуд све више наглашава репрезентацију, искључивање изазива двоструко снажнију реакцију.

Дебата у Грчкој око глумачке поделе у Одисеји подсећа на велику тему самог епа: „ностос“ – повратак кући, након година искушења и препрека. Грци једноставно траже да не буду избрисани са тог путовања.

Израђена је од полираног сребра финоће 925, тешка око 600 грама, док је каиш направљен од препознатљиве и издржљиве Тауријон коже. Дизајн, инспирисан класичним планинарским и војничким чутурама, сведен је на минималистичку, али препознатљиву „Ермес“ естетику.

Капацитета од 500 милилитара и прецизном ценом од 7.150 долара, ова боца долази са јасним упозорењем – није намењена за топле напитке. Тиме се додатно наглашава њена улога модног додатка, а не високо-функционалног производа.

На сликама објављеним на званичном сајту бренда, приказане су две верзије каиша: једна у класичној смеђој боји (названа "Gold") и друга у јаркој, лимета-жутој боји ("Lime").

Сваки детаљ, од ребрастог поклопца са детаљем коњске узде, што је омаж коњичком наслеђу бренда, до кожне основе са утиснутим логом "Hermès Paris", сведочи о беспрекорном мајсторству израде.

Стратегија која продаје причу, а не производ

Овај потез француске куће савршено се уклапа у растући тренд „свесног луксуза", који доминира тржиштем током 2026. године. У ери у којој се имућни потрошачи све више окрећу од упадљивих логотипа ка суштинским вредностима, „Ермес“ нуди управо то.

Прича о наслеђу, транспарентност у изради и дуговечност постају кључни елементи који оправдавају високу цену. Вредност оваквих предмета не лежи у њиховој практичној примени, већ у наративу који бренд гради око њих.

Не ради се заправо о практичности, већ о поседовању нечег ретког, префињеног и направљеног да се истакне. Флаша постаје више од предмета – она је изјава, уметничко дело и опипљив доказ припадности ексклузивном свету где се не купује производ, већ део историје и филозофије бренда.

Ограничена доступност, искључиво преко званичних „Ермес“ бутика, додатно појачава ауру ексклузивности.

„Ермесова“ сребрна флаша стога је постала савршена студија случаја о моћи брендирања у 21. веку. Она илуструје како се перцепција вредности може вешто креирати и трансформисати, претварајући најобичнији предмет у објекат жудње за одабрану клијентелу, којој цена није препрека, већ потврда јединствености и статуса.

Његови творци су рекли да дизајн одражава боје ватиканске заставе и дух јединства. Бесплатни узорци колача, укључујући и оне без глутена, биће дељени на ТРГУ Puerta del Sol. Кутије колачића биће доступне и за продају у пекарама широм града.

Папа Лав XIV  ће посетити Шпанију од 6. до 12. јуна. Посетиће Барселониу и Канарска острва. Састаће се са краљем Фелипеом и краљицом Летисијом и биће први папа - који ће говорити у шпанском парламенту.

Припрема за папину посету Шпанији

Припреме за папину посету превазилазе посластичарство. У стотинама манастира широм Шпаније, монаси и монахиње израђују хиљаде бројаница.

 "У нашој земљи постоји више од седам стотина манастира", објашњава Алехандро Симон из фондације "Fundación Contemplare". Ове заједнице су, према његовим речима, одмах прихватиле позив да на овај начин учествују у папином ходочашћу, упркос кратким роковима.

Поред монашких заједница, у изради су помагали и млади волонтери, којима је то често био први сусрет са контемплативним животом.

Попут колача "Cor Unum" који нуди сладак укус добродошлице, и ове скромне бројанице, настале у тишини, представљају дубљи, духовни дар. Ови гестови, од кулинарских до молитвених, показују да се стварни дочек папе не одвија само у оквиру протокола, већ у тихом раду и вери руку које стварају у част госта.

Овај феномен, где торте постају вест, није ограничен само на познате личности. У Шпанији, посластичарница Пралине из Коруње постала је Инстаграм сензација захваљујући торти прекривеној белом чоколадом и украшеној разнобојним јестивим цвећем.

Креација Сусана Лате и Алехандре Пардо била је толико популарна да је посластичарница била преплављена наруџбинама из целе земље, упркос сложеном процесу припреме цвећа који траје и до две недеље.

Ове приче показују како су торта или колач еволуирали од једноставне рођенданске традиције до културног артефакта, способног да пренесе поруке, изазове дивљење.

„Дошао сам на идеју да ипак урадим Јамала, он је тренутно највећа фудбалска сензација. Тако да смо спојио занимљиво, и хер тату портрет познате личности са темом месеца, поготово што се у Америци одржава. А њихов највећи национални понос је наводно слетање на Месец, тако да сам искористио све те сегменте и направио једну причи", наводи Марио Хвала, фризер из Новог Сада.

У кућу заједничког пријатеља у Сремској Митровици где је снимљен видео, похитао је и другар Игор, који је са трудном супругом кренуо на пут из Хрватске, како не би, пропустио овај спектакл.

Игор Жижак, пријатељ из Хрватске истиче: „Одушевио сам се кад сам видео његов рад, два одела која је он сашио, јер стварно изгледају као да су оригинална, значи невјероватно, међутим највећи шок је уследио кад је дошао његов модел са портретом Јамала".

Први рад који је одјекнуо, био је портрет из 2017. године. У питању је лидер Северне Кореје, Ким Џонг Ун. Захваљујући томе, био је гост Си-Ен-Ен-а, ZDF-а, и многих других светских медија.

„Што се тиче светских лидера, познатих светских лидера, урадио сам Путина, Меркелову, Ким Џонг Уна и Трампа. То су објавиле све њихове државне телевизије", каже Марио.

Након тога, своју је уметност усмерио ка великанима фудбала, одао је почаст Марадони, али и многим другим фудбалским звездама.

„Када сам урадио први пут Месија то је постао светски хит, и један познати амерички магазин, престижни ме је убрајао у десет најбитнијих тема те године. Онда ми је чак дошао амбасадор египатски да се упознамо и замолио ме да урадим Салаха. И кад сам урадио, то су почели да објављују прво британски медији, па онда су га звали египатски, египатска телевизија га је звала, дирекно је давао интервју из амбасаде", прича Марио.

Због портретa Аргентинца на темену главе, појавио се у реклами једне од највећих светских компанија, у којој је учествовао и Меси.

На његовом Инстаграм профилу, видело га је више од 50 милиона људи. Године 2023, његов рад освануо је у Лувру, била је то Мона Лиза исцртана у коси,а посетиоци су чекали у редовима пет сати, не би ли погледали рад уметника из Србије.

„Отварамо две веома важне гробнице, које су случајно откривене 2015. године. Започели смо рестаурацију, уклањање наслага и ископавања за време пандемије вируса 2020.године. Данас смо захваљујћи египатским рестаураторима представили две гробнице које су отворене за посетиоце“, рекао је Хишам Ел Леити,генерални секретар египатског Врховног савета за антиквитете.

Те гробнице се одликују зивописним добро очуваним зидним сликама. На њима су приказани призори из свакодневног живота, што укључује пољопривреду, жетву, занате, производњу хлеба, вина и грнчарије, али и погребни ритуали и верска иконографија из старог Египта.

„Прва гробница припада Аменхопету Рабуји, потпуно је обновљена, у њој су представљени призори из свакодневног живота али и загробног живота. Друга припада Самуту и садржи сличне сцене. Прва је из доба владавине Тутмоса Трећег, а друга за време владавине Тутмоса Четвртог“, рекао је Хишам Ел Леити,генерални секретар египатског Врховног савета за антиквитете.

Западна обала реке Нил код Луксора је место где се налази Долина краљева, ту су фараони и племићи из доба Новог краљевства сахрањивани у гробницама које су уклесане у стену. Међу многим фараонима Новог краљевства који су ту покопани био је и Тутанкамон.

„Овај зид је карактеристичан по томе што је јединствени артефакт, никада није нигде у Египту или у свету копиран, јер су готово све гробнице фараона опљачкане. Овде једино постоји такав зид, такозвани СЕДА, једини је тренутно изложен 100 година после открића Тутанкамонове гробнице и једини је преживели артефакт из његовог доба који свет још није видео. Недавно га је тим египатских археолога обновио. На том зиду су обележја која припадају Тутанкамону али и чуварима гробница који су се старали о њиховој безбедности и ститили их од пљачки“, истакао је Абделгафар Вагди, генерални директор организације Луксор антиквитети.

У египатској цивилизацији је загробни живот био изједначаван са овоземаљским, па због тога није изненађење што су управо гробнице непресушни извор информација о тој цивилизацији.

Влада, која је власник збирке, планира да прода ово историјско благо и искористи прикупљена средства за отварање светске школе за едукацију о вину.

Историја ове колекције је подједнако опојна као и вина која садржи. Њен корен сеже до последњих руских царева, Александра Трећег и његовог сина Николаја Другог, чију су збирку најчувенијих вина из Бордоа бољшевици запленили након Октобарске револуције 1917. године. Стаљин, рођени Грузин и страствени љубитељ вина, постао је њен чувар, постепено је допуњавајући својим омиљеним грузијским сортама.

Циљ аукције није само финансијски. Иракли Гилаури, власник винарије "Gilauri Wines" који сарађује са министарством пољопривреде на овом пројекту, изјавио је да ће аукција помоћи да се "Грузија стави на мапу колекционара". Ова јужнокавкаска земља поноси се титулом колевке винарства, са археолошким доказима који потврђују непрекидну традицију производње вина дугу осам хиљада година.

Отварање подрума привукло је пажњу светских колекционара. Завирујући у прашњаве боце и течност боје ћилибара, колекционар Виктор Чен, који је допутовао из Даласа, није крио узбуђење.

"Осећам се као Индијана Џоунс који отвара пећину: може бити ништа, а може бити нешто велико. Нема много ствари које у овом тренутку представљају истинске историјске моменте. А ово би могао бити један од њих. Овај догађај није само продаја вина, већ откључавање једног давно заборављеног поглавља историје", истакао је колекционар Виктор Чен.

Циљ иницијативе је успостављање стабилне мреже сарадње у областима образовања, туризма, културе, спорта и економије, као и јачање међународне промоције и размене знања између две институције.

Пројекат се надовезује на раније активности Археолошког парка Колосеума у стварању мреже локација које су 2007. године уврштене на листу Нових седам светских чуда, која се разликује од листе седам светских чуда античког света. 

Планирани су заједнички програми, конференције и радионице, као и организација узајамних посета, са циљем размене искустава и јачања сарадње у области управљања културним наслеђем и туризмом.

Један од кључних циљева споразума је и суочавање са изазовима масовног туризма, као и развој модела одрживог управљања посетама на два изузетно посећена светска локалитета.

„Христ Спаситељ је други локалитет са листе Нових седам светских чуда са којим Колосеум успоставља овакав облик сарадње“, истакао је директор Археолошког парка Колосеума Симоне Куилићи и додао да су у току разговори о партнерству са Чичен Ицом у Мексику и Мачу Пикчуом у Перуу, као и планови за контакте са Великим кинеским зидом и Таџ Махалом.

„Циљ је стварање глобалне мреже која ће размењивати истраживања и решења за изазове будућности, од заштите до валоризације културних добара у ери масовног туризма“, навео је Куилићи.

Ректор Светилишта Христа Спаситеља отац Омар оценио је да се ради о историјској иницијативи: „Нешто овакво до сада није виђено. Овај споразум резултат је великог заједничког рада и представља важан мост између Бразила и Италије“.

Споразум, реализован кроз Институт Редемптор, требало би да допринесе јачању културне, туристичке и економске размене, као и промоцији две дестинације на међународном нивоу.

Колосеум и статуа Христа Спаситеља, два симбола на различитим континентима, овим споразумом постају део шире мреже сарадње усмерене на очување и промоцију светске културне баштине.