Током 14. и 15. века Коломна је била други најзначајнији град у том региону.

Већина сребрњака припада типу новчића познатом као денга. Денге су први пут коване крајем 14. века у Великој московској кнежевини, руској средњовековној монархији. Једна денга вредела је пола копејке, док је једна рубља имала 100 копејки.

Према наводима из саопштења, највећи део пронађеног блага чине новчићи ковани у Коломни за време владавине Василија I, који је владао од 1389. до 1425. године, и Василија II, чија је владавина трајала од 1425. до 1462. године.

Обојица су носила титулу великих московских кнежева, јер су Москва и шири регион у то време припадали независној кнежевини.

Један од најзанимљивијих типова новчића је изузетно ретка денга са приказом птице у лету, која је кована током последњих година владавине Василија Првог.

Поред тога, више од 350 пронађених новчића припада до сада непознатим варијантама кованим у Коломни, које стручњаци тренутно проучавају.

Особа која је закопала благо у Коломни највероватније је била имућна и високо позиционирана, попут високог државног званичника или изузетно успешног трговца, наводи се у саопштењу.

Иако није познато због чега је благо закопано, стручњаци сматрају да датум ковања новчића пружа важан траг.

Најновији пронађени новчићи исковани су током друге половине двадесетих година 15. века. То указује на могућност да је власник блага постао жртва епидемије куге која је харала руским кнежевинама између 1424. и 1427. године.

У овом случају парадокс је очигледан: за бољи живот се не убрзава, већ се успорава. Управо због тога овај тренд привлачи све већу пажњу широм света.

Зашто цео свет гледа у италијанске баке

Популаризацији тренда допринеле су и међународне медијске куће. Чак је и британски Гардијан поставио питање шта је тајна дуговечности и задовољства италијанских бака, представљајући их готово као симбол мудрости и дугог живота.

На друштвеним мрежама често се приказују препознатљиве сцене: домаћа паста, кување у старинским кухињама, баштованство, спора шетња по малим местима, ручни рад попут плетења и хеклања, као и дуги породични ручкови без журбе.

Иако идеализоване, ове слике у великој мери одражавају стварне навике у многим деловима Италије, нарочито на југу земље.

Више од „грандмакор" естетике

„Нона-максинг" се често повезује са трендом „грандмакор", који је популаризовао естетику засновану на кућици и стереотипним стварима везаним за баке, као што су баштованство, мека плетена тканина, хеклање, животиње на фарми, свеже печен хлеб и други визуелни елементи.

Ипак, разлика је суштинска. „Грандмакор“ се бави естетиком, док „нона-максинг" промовише животне навике. Циљ није само имитирати изглед, већ усвојити ритам живота који подразумева спорост, заједништво и свакодневну повезаност са људима и природом. Све оно што је било уобичајено и на нашим просторима и може се наћи и данас, најчешће у унутрашњости Србије.

Плаве зоне и пример Сардиније

Оно што овај тренд чини посебно занимљивим јесте чињеница да није само интернет феномен, већ има и упориште у стварности и истраживањима.

У Италији се налазе две познате плаве зоне, Ољастра и Барбађа на Сардинији, подручја са изузетно високим бројем дуговечних становника. Ове регије су део глобално познатих 'плавих зона', појма који је дефинисао истраживач Ден Битнер у сарадњи са Националном географијом.

Поред Сардиније, плаве зоне укључују и Окинаву у Јапану, Икарију у Грчкој, полуострво Никоyа у Костарики и Лома Линду у Калифорнији.

Ова подручја сматрају се природним лабораторијама дуговечности, где начин живота, исхрана и друштвене везе доприносе дужем и квалитетнијем животу. У њима су болести попут дијабетеса, гојазности и кардиоваскуларних обољења ређе, док је општи ниво менталног благостања виши.

Тајна је у свакодневним навикама

Суштина „нона-максинг" филозофије лежи у једноставним, свакодневним навикама које наука све чешће потврђује као корисне.

Исхрана је кључни фактор. Традиционална медитеранска исхрана укључује махунарке, интегралне житарице, хлеб са природним киселим тестом, сезонско поврће, маслиново уље, умерену конзумацију сира и повремену чашу црног вина.

Физичка активност није везана за теретане и интензивне тренинге, већ за природно кретање: шетњу, рад у башти, пењање уз степенице и свакодневне активности на отвореном.

Подједнако важан је и друштвени аспект. Породица, пријатељи и заједница играју централну улогу: заједнички оброци, разговори и брига о унуцима доприносе смањењу стреса и јачању емоционалног здравља.

Хобији бака као терапија за ум

Посебну пажњу овај тренд враћа и такозваним „хобијима бака”.

Плетене рукотворине, хеклање, припрема зимнице, мешење хлеба, баштованство, сликање керамике или радови у кући нису само традиционалне активности, већ и начин опуштања и менталног растерећења.

Ове активности развијају концентрацију, стрпљење и осећај да смо нешто створили сопственим рукама. За разлику од дигиталних садржаја, оне стварају конкретан резултат и често подстичу социјализацију кроз заједнички рад.

Тренд који говори о потреби за успоравањем

Иако се на први поглед може чинити као још једна пролазна интернет мода, „нона-максинг" заправо одражава ширу друштвену потребу.

У свету убрзаног ритма, константних обавештења и притиска продуктивности, све више људи тражи начине да успори. Стил живота италијанских бака постаје симбол равнотеже, једноставности и повезаности са свакодневним животом.

Можда тајна дуговечности не лежи у специјалним формулама или савременим трендовима, већ у једноставном начину живота који подразумева више времена за људе, природу и мале свакодневне ритуале, што италијанске баке али и српске и те како добро знају.

На сцени изграђеној изнад воде такмичари су наступали без инструмената – уз музику су имитирали свирање гитаре, настојећи да покретима, сценским наступом и уверљивошћу оставе утисак да инструмент заиста држе у рукама.

После квалификација и прве финалне вечери, осморо најбољих изборило је одлучујућу рунду. Раутио је у финалу освојио 34,8 поена и за само четири десетинке надмашио Јапанку Нанами „Seven Seas“ Нагуру, која је завршила такмичење са 34,4 поена.

Пут до финала, међутим, није био само шала. Такмичари имају по 60 секунди да убеде жири да су најбољи „гитаристи без гитаре“. Оцењују се техничка уверљивост и сценски наступ, али и такозвани „airness“ – способност извођача да публику увери да невидљиви инструмент у његовим рукама готово да постоји.

Овогодишњи шампион Аапо „Ангус“ Раутио тако је пред домаћом публиком одбранио титулу освојену 2025. године и још једном показао да је за светску титулу понекад довољна – добра машта и гитара која не постоји.

„Make Air, Not War“

Иза необичног такмичења стоји и намерно идеалистичка порука. Светско првенство у Оулуу од оснивања промовише мир под слоганом „Make Air, Not War“. Организатори наводе да би, када би сви људи на свету свирали „ваздушну гитару“, нестали ратови и друге лоше ствари – јер је немогуће истовремено држати оружје и свирати невидљиву гитару.

Прво Светско првенство одржано је у Оулуу 1996. године као необичан део музичког фестивала. Тридесет година касније, оно је прерасло у међународни догађај са националним квалификацијама у бројним земљама и такмичарима који у Финску стижу из различитих делова света.

„Тренутно чак негде око педесет одсто потрошача кажу да имају одређени сентимент код куповине генерално. То је изузетно висок проценат. И због тога се и дешава да се праве и римејкови филмова и нове варијанте старих фотоапарата“, напомиње маркетиншки стручњак Миљан Премовић.

Филмови и серије добијају нове наставке. Естетика прошлих деценија враћа се кроз сценографију, костиме и музику. Биографски филмови о великим звездама, који су често награђивани, оживљавају нека друга времена.

„Носталгија је увек погодна, јер она брише све те негативне елементе везане за одређено време и у први план избацује само оно што је позитивно“, објашњава филмски критичар Саша Радојевић.

Продаја грамофонских плоча расте годинама, а посебно је занимљиво што међу купцима има све више младих који осећају носталгију, иако не припадају тим генерацијама.

„Упркос свим платформама дигиталним које постоје, упркос разним начинима на које се музика сада и компонује и слуша, млади људи се враћају плочама грамофонским и то мене посебно радује“, наводи Мирољуб Крсмановић из продукције „Метрополис мјузик“.

Подељена су мишљења. Неки сматрају да је носталгија недостатак новог, а други да је добра прилика да квалитетна дела поново постану део популарне културе.

Једно је сигурно – у дигиталном времену, јавља се потреба за споријим ритмом, познатим причама и физичким облицима културе.

Регулаторно тело, Комисија за трговину робним фјучерсима (CFTC), саопштило је да Перез мора да врати незаконито стечену добит од 107.539,02 долара и плати грађанску новчану казну од 65.000 долара.

Бела кућа се још није огласила овим поводом. Некадашња портпаролка Беле куће Каролин Ливит рекла је у јулу да се Перез налази на неплаћеном одсуству и да се неће вратити на своје радно место.

Објављујући нагодбу у петак, CFTC је саопштио да је Перез „злоупотребио“ своја претходна сазнања о Трамповим говорима како би склапао опкладе, чиме је прекршио „дужност поверења и поверљивости“.

Наводи се да му је грађанска новчана казна умањена због „примерне сарадње“ током истраге. Перезу је такође забрањено да тргује у наредне три године.

Главни правник компаније „Калши“ Боби Дено написао је на мрежи Икс да поздравља ову одлуку.

„Није важно ко сте – ако прекршите наша правила или савезни закон, сносићете последице“, поручио је Дено.

Компанија је раније саопштила Би-Би-Сију да су њени аналитичари у марту приметили необично клађење на такозваним „тржиштима помињања“ – уговорима у којима корисници предвиђају да ли ће говорник употребити одређене уобичајене изразе, попут назива одређених земаља, изборних слогана или појединих речи.

Како су навели, анализом података о налогу утврђено је да је корисник био савезни службеник који је управљао телепромптерима у Белој кући, након чега су о томе обавестили регулатора.

„Речи политичких лидера, попут председника и председника Федералних резерви, могу да изазову померања вредна милијарде долара на девизним тржиштима, тржишту нафтних фјучерса и берзи“, навела је компанија у саопштењу у јулу.

Отварању присуствује председник Србије Александар Вучић, који се у једном моменту, током обиласка, нашао у улози голмана. 

У фабрици ће у почетку радити 200 запослених, а председник је најавио да ће већ за 15 дана бити представљена прва употреба робота за Војску Србије. 

Археолог Раде Милић наглашава да је ова скулптура у ствари била једна од најпознатијих јер је настала 1911. године за павиљон Краљевине Србије на Међународној изложби уметности у Риму.

„Касније се њена судбина, током социјалистичког периода, потпуно губи. Од седамдесетих година је неколико деценија била у Опову као позајмица испред њиховог Центра за културу. Тако да је неколико деценија била ван Београда, и 2011. године, практично на стогодишњицу од њеног настанка, враћена је на Калемегдан“, објашњава археолог.

Ова бронзана скулптура била је део замишљеног Мештровићевог архитектонско-вајарског комплекса Видовдански храма до чије реализације никада није дошло. Ауторова жеља била да се храм нађе на Газиместану између Лаба и Ситнице где се и одиграла Косовска битка, као споменик косовским јунацима.

„Она представља суровост судбине“, наводи Раде Милић. Крилата жена у рукама држи торзо мушкарца без главе, који симболизује жртву Косовског боја. За разлику од Победника, који представља тријумф, ова скулптура носи трагичну поруку.

Исти тим који предводи Предраг Лазаревић, власник ресторана Колиба, оборио је рекорд десети пут.

У Лесковцу је у току 36. Роштиљијада.

„Ми причамо историју Италије кроз парфеме. Једини смо у земљи који смо сакупили и каталогизовали историју око стотину италијанских парфемских кућа. Путовали смо од Ломбардије до Сицилије и открили да је сваки крај имао свој мирисни идентитет, повезан са цвећем и биљкама које су тамо расле. Проучавамо историјску парфимерију од почетка 19. века, када парфем излази из занатске радионице и постаје индустрија, па све до седамдесетих година 20. века. Све након тога је комерцијализација производа", истакао је Ђорђо дела Вила, директор музеја парфема у Милану.

У музеју се налази око 2.000 бочица парфема, од којих свака прича своју причу. Ту су уметничка дела, слике, графике и предмети који сведоче о два века историје парфимерије. Међу њима су бочице које су стварали највећи уметници стакла, од Ренеа Лалика, Карла Скарпе до Џулијана Виарда и Фулвија Бианконија.

Чувају се и древни узорци парфема и пудера, као и трагови великих мириса који су обележили епоху, међу њима и мистериозна прича о настанку чувеног Шанела 5.

Музеј истовремено истражује заборављене приче италијанских парфемских кућа и кроз њих говори о историји земље, од Belle Époque и Виолете из Парме, преко парфема Контеса Азура, између два рата, до седамдесетих година и креација Емилија Шуберта, дизајнера који је облачио Софију Лорен, Ђину Лолобриђиду и Евиту Перон.

На питање где су настали парфеми нема једноставног одговора

„Људи су користили мирисе још у праисторији. Остаци цвећа и семенки пронађени у древним гробницама сведоче да су мириси имали посебно место у односу према животу и смрти. Кроз векове парфем је мењао улогу, а у 19. веку, развојем хемије, постао је израз емоција, успомена и личности“, напомиње Дела Вила.

„Француска и Италија развиле су различите традиције: француски парфеми наглашавали су заводљивост и страст, док су италијански били повезани са елеганцијом, чистоћом и природом. Ипак мало је познато да француска парфимерија вуче корене из Италије. Италијан Ренато Бианко у 16. веку долази у Француску са Катарином Медичи, препознаје потенцијал Граса за узгој цвећа и отвара радионицу парфема у Паризу. Његовим путем кренули су и други италијански креатори парфема, поставивши темеље велике француске школе парфимерије", објашњава директор Музеја парфема.

Милано је у тој историји имао посебну улогу. Град елеганције, моде и индустрије, близак цветним подручјима Лигурије и седиште великих хемијских компанија, постао је једно од најважнијих места за развој италијанске парфимерије.

Мириси створени овде путовали су не само Италијом и Европом, већ и до Америке и Азије. Музеј парфема у Милану зато није само збирка предмета. То је архив мириса који чува фрагменте италијанске историје – скривене у једној капљици парфема.

Данас, међутим, вредност тог бурета достигла је, како каже, „невероватну“ суму. Реч је о најстаријем познатом бурету те врсте вискија које је и даље сачувано.

„Не пијем шкотски виски. А и да га пијем, тражио бих нешто што кошта око 18 фунти, не више. То је мој ценовни ранг“, нашалио се Кер.

Инвестиција која је скоро била заборављена

Некадашњи трговац робом каже да је буре купио након што је чуо за компанију која је продавала бурад тек произведеног вискија.

„Помислио сам: ако све пропадне, бар могу да пливам у њему“, испричао је Кер за Би-Би-Си Радио Сари.

Планирао је да буре прода после пет година и тако оствари зараду, али је компанија преко које је обавио куповину у међувремену пропала, па је изгубио сваки контакт са њом.

„Само сам дигао руке и помислио: добро, то је било глупо“, додао је.

Међутим, неколико година касније, данас 81-годишњем Керу изненада се јавила компанија из Глазгова и обавестила га да треба да плати трошкове складиштења свог бурета.

После година у којима су му, како каже, пажњу заокупљали „посао, деца и живот уопште“, Кер је тек недавно контактирао брокера Марка Литлера како би покушао да прода драгоцено буре.

У њему се налази довољно вискија за приближно 287 боца.

Стручњаци који су дегустирали виски оценили су да је пиће, старо 57 година, „апсолутно фантастично“.

„Могао је да изгуби алкохол или да постане превише дрвенаст и непријатан за пиће, тако да смо заиста имали среће“, рекао је Кер.

Потенцијалног купца види међу најбогатијим људима на свету.

„Треба нам Илон Маск, Џеф Безос или неко коме је 270.000 фунти само ситниш“, каже Кер кроз смех.

На питање како би потрошио новац од продаје, Кер је рекао да не би имао проблема да пронађе добру намену за њега, имајући у виду да има децу и осморо унучади.

Овај Монгол је до златне медаље стигао у конкуренцији атлетичара старијих од 90 година. Бенгела, такође 92-годишњак, освојио је сребро резултатом 18,99 секунди, док је Мотошиге кроз циљ прошао за 19,77 секунди и заузео треће место.

Сам наступ на Светском првенству у десетој деценији живота представља изузетан подвиг. Церен, међутим, није у Тегу дошао само да би учествовао. Са 92 године освојио је светску титулу и постао један од најупечатљивијих учесника овогодишњег Мастерс првенства.

Прошле године, Церен је на Мастерс тамичењу у Абу Дабију победио и у трци на 200 метара.

„Јако сам срећан јер сам победио тркаче који су млађи од мене. Мој савет млађој генерацији је да се буди рано и да вежба, као и да не пуше и не пију алкохол. Мој циљ је да обарам сопствене рекорде, али било је тешко ове године јер је било хладно", рекао је тада Церен, који је не само атлетичар у позним годинама, већ и прадеда.

Такмичења ветерана подељена су према старосним категоријама, како би се спортисти надметали са противницима приближних година. У категорији М90 физичке разлике повезане са старењем имају посебно велики значај, због чега је већ само појављивање такмичара на старту било вредно пажње.

Церенов недавни резултат од 18,29 секунди био је довољан за убедљиво прво место, док је Бенгела у Тегу стигао са већ уписаним значајним резултатом. Он је 2025. године на Афричком отвореном мастерс првенству у Тунису истрчао 100 метара за 18,55 секунди и поставио афрички рекорд у категорији М90.

„Што се тиче велике пљескавице, ове године спремамо, прошле године била је 90 килограма ове године очекујемо 101 кило, и то ће и бити", уверен је Предраг Лазаревић, рекордер у прављењу највеће пљескавице.

У престоници гурманлука почасно место заузима заштићено роштиљ-месо.

Прилика је ово да кулинари покажу вештине, креативност, гостопримство.

„Овог пута ћемо понудити сачеве, јагњетину, телетину, свињско и остало. Ми имамо госте из Румуније, имамо из Македоније из наше Бугарске, Београда", каже власник ресторана Ивица Здравковић.

Крцати су и хотели ових дана. Понуда све боља, а опет се тражи соба више.

Постеље за читаву недељу резервисане су још пре неколико месеци.

„И ове године за време Роштиљијаде је пун од првог дана до задњег дана и то госте имамо из Словеније, Босне, Македоније, а највећи број гостију четвртак, петак, суботу из Бугарске", рекао је Братислав Стојановић Бавка, власник хотела.

Пуни су ових дана кафићи и кафане. Не чуди што се у време Роштиљијаде покрећи и нови послови.

„Зато што Роштиљијада почиње, и због тога да отворимо локал овде, очекујемо пуно људи и пуно госте”, рекла је власница турске посластичарнице Мелиха Ата.

Традиционално, лесковачку Роштиљијаду посети до пола милиона гостију из читавог региона.

„И са економског аспекта гледано, постојање ове манифестације је у потпуности оправдано, можемо рећи да цео град живи у време Роштиљијаде, привређују и закупци ове на штанду, а привређују и кафане, угоститељски радници, робе широке потрошње", изјавила је Тина Стојановић испред Туристичке организације Града Лесковца.

Кад небо обасја ватромет и градом се уз мирис ђаконија са скара разлије звук јужњачке трубе – значи да је Роштиљијада почела. 

На Ади се тренутно припрема простор за постављање великог панорамског балона, који ће посетиоце подизати чак 150 метара изнад земље.

„Прва атракција која ће да најави међународну Експо изложбу ће управо бити овде на Ади Цигани. У питању је велики панорамски балон који ће бити претчика 60 метара. Он ће се пети на висину од 150 метара, тако да ће са капацитетом од 30 посетилаца у једном циклусу моћи да представље један фантастичан поглед на Београд. Имаће лого Експо и у суштини биће након Експа, једна од највећих атракција Аде Циганлије“, изјавио је градски менаџер Мирослав Чучковић.

Нова атракција неће променити само поглед на Београд, већ и простор на којем ће бити постављена. Планирано је додатно озелењавање, док су технички радови, према најавама, у завршној фази.

„Обзиром на сам урбанистички потез какав је Ада Циганлија, јако смо били посвећени озелењивању овог простора. Саднице нове, нова енглеска травица, све биће у складу са Адом Циганлијом. Што се тиче техничких карактеристика и свега онога што је везано за могућност да се такав један грађевински објекат монтира је у завршној фази, тако да очекујемо да ту негде крајемо то октобра. Ми планирамо баш да буде за дан осповођења Београда ове године", додаје Чучковић.

Постављање овакве атракције отворило је и питање утицаја на природу, пре свега на птице. Из Јавног предузећа „Ада Циганлија“ објашњавају да ће се рад балона прилагодити правилима заштите природе и периодима прелета птица.

„Фауна птица заправо неће бити угрожена на овом простору, зато што ћемо ми поштовати сва правила и решења Завода за заштиту природе Србије, и оно што је битно да кажемо да у време прелетања тих птица, то је период између 14.30, и балон свакако неће бити подигнут и неће радити у том периоду, а то су месеци од 1. новембра до 31. марта. Тако да фауна птица неће бити ни у једном сегменту угрожена“, изјавила је Маја Павловић испред ЈП „Ада Циганлија“.

За подизање балона пресудни ће бити временски услови. У случају прејаког ветра или неповољних прилика мораће да остане на земљи.

Породица је стигла до шесте станице на стази, на око 2.490 метара надморске висине, када је млађи дечак рекао да је превише уморан да би наставио.

Отац му је, како се наводи, рекао да сачека на том месту, а затим је са старијим сином наставио ка врху, пренео је SBS TV.

Према званичном сајту за пењање на планину Фуџи, пут од шесте станице до врха траје више од пет сати, док је за повратак и силазак потребно око два и по сата.

Дечак је касније, пронађен како сам седи на клупи у близини планинарског дома. Уочио га је један радник, који га је увео унутра како би се склонио и одмах обавестио полицију.

Полиција је идентификовала дечаковог оца и ступила у контакт с њим. Он се у том тренутку налазио у близини осме станице на стази и речено му је да се врати по сина.

Дечак није повређен и безбедно је поново спојен са оцем, али је полиција упозорила планинаре да приликом планирања успона узму у обзир способности и издржљивост свих чланова групе и томе прилагоде темпо.

„Чак и ако то значи да морате да одустанете од заједничког пењања на планину, остављање детета самог је неприхватљиво“, истакли су полицајци, преноси Џапан тудеј.

Како се наводи, отац је полицији рекао да „дубоко жали“ због своје одлуке.

Планина Фуџи, висока 3.776 метара, највиша је планина у Јапану и током летње сезоне привлачи велики број планинара. Стаза Фуџиномија једна је од четири главне руте које воде до њеног врха.

Ова одлука изазвала је бурне реакције путника и покренула лавину подршке омиљеном возачу, који је годинама био познат као „возач са балончићима".

Отац шесторо деце изјавио је за портал Мај Лондон да су се многи путници жалили компанији, због чега су његови менаџери били „затрпани имејловима".

„Мислим да путници само желе да наставим да делим радост", рекао је Рид.

Његов једноставан гест годинама је увесељавао и децу и одрасле, чинећи га локалном легендом. Он је често пуштао балончиће док је чекао на станицама, доносећи осмехе на лица пролазника и путника.

Више од обичних балончића сапунице

Рид је почео да пушта балончиће пре неколико година, након што је купио бочицу са сапуницом на снижењу, да би касније прешао на пиштољ за балончиће како би лакше ширио весеље на својој рути.

Колико је његов гест значио заједници, сведочи и дирљива прича коју је поделио. Отац једне девојчице са терминалном болешћу испричао му је да се његова ћерка ретко смеје, али да јој осмех на лице измами управо прича о „аутобусу са балончићима".

Једном приликом, чак му је и возач црног лондонског таксија пришао и рекао да му је улепшао дан.

Неочекивана титула и хуманитарна мисија

Након што је прича о забрани доспела у јавност, супермаркет „Алди" одлучио је да реагује. Продавница у Финсбери Парку, поред које Рид свакодневно пролази, именовала га је за свог новог „Амбасадора радости" у волонтерској улози.

Као део сарадње, „Алди" је најавио и донацију хуманитарној организацији "The Bubble Foundation", која пружа подршку бебама и деци рођеној са тешким, животно опасним имунолошким обољењима, помажући породицама у најтежим тренуцима.

„Рики је прави стуб своје локалне заједнице и годинама је доносио толико радости Лондонцима. Који је бољи начин да га прославимо него да га учинимо нашим Амбасадором радости у продавници поред које свакодневно пролази?", каже Џули Ешфилд, главна комерцијална директорка компаније „Алди УК".

„Одушевљени смо што можемо да помогнемо да се осмеси – и балончићи – наставе, истовремено подржавајући сјајан рад фондације 'The Bubble' и породица којима помажу", додала је Ешфилдова.

Компанија "Go Ahed" није желела да прецизира који су тачно „безбедносни разлози" довели до забране, али је за лондонске медије потврдила да Рид остаје цењени члан њиховог тима. Иако не постоје експлицитна правила која забрањују машине за балончиће, општи услови превоза дају возачима дискреционо право да одлучују о предметима који се уносе у возило, а који би могли представљати сметњу или безбедносни ризик.

Радост у јавном превозу као глобални тренд

Прича Рикија Рида део је ширег, глобалног тренда у којем радници у јавном превозу улажу додатни напор да створе позитивно искуство за своје путнике. Слични примери долазе из целог света.

Још један лондонски возач, Патрик Лосон, проглашен је најсрећнијим возачем у граду због својих веселих поздрава, док је Роберт Скот из Норвешке постао звезда Тик-тока забављајући путнике. У Буенос Ајресу, Раелио Лопез је познат по томе што повремено и запева како би подигао расположење путницима.

Ови примери показују универзалну жељу за људском повезаношћу и радошћу у свакодневним, често монотоним активностима попут вожње градским превозом. Иако су балонићи Рикија Рида привремено приземљени на његовој аутобуској линији, чини се да је његова мисија ширења позитивне енергије добила само већи замах.

Милер, који је радио у морнаричкој кухињи, сео је за противавионски топ током напада и приписује му се да је оборио најмање један јапански авион и помогао рањеним америчким морнарима да се спасу.

Због тога је постао први црни припадник америчких оружаних снага који је добио Морнарички крст, друго највише одликовање америчке морнарице.

„Дорис Милер“ био би први носач авиона назван по једном црном припаднику оружаних снага и морнару нижег чина. Одлука да носач добије име по Милеру донета је и саопштена током Трамповог првог мандата.

Двојица америчких званичника навела су да се о промени имена разговара већ неколико месеци. Званичници су рекли и да се сада разматра могућност да Милер постхумно добије Медаљу части, али да та одлука још није одобрена у Белој кући.

Разарачи се често називају по добитницима Медаље части, док носачи авиона обично добијају имена по председницима.

Овлашћење за именовање бродова има начелник морнарице, али су министри одбране често значајно укључени у одлуке о именовању носача авиона. То значи да ће коначну одлуку донети министар одбране Пит Хегсет и вршилац дужности начелника морнарице Ханг Као.

Брод је четврти носач авиона класе „Форд“ намењен америчкој морнарици, а могао би да буде међу првима који ће добити систем за лансирање авиона по Трамповом налогу, који користи пару уместо електромагнетних катапулта.

Некада је поправљао авионе. Међутим, није могао да дозволи да се угаси породична традиција, коју је почео још деда Шиме 1936. године.

„Било ми је глупо да шетам унуке и да им кажем овде ти је радио прадеда и деда, а да сад продају ципеле и брзу храну“, истиче Дејан.

Ножеве и маказе данас може да наоштри понеки бравар, гвожђар, али Дејан је једини прави оштрач у Београду.

„У чему је разлика између мене старог занатлије и других? Ово ја правим. Ово се кува туткало, маже се шмиргла. Онда се то разрађује. Буде грубља, финија и најфинија. Знач, нож пролази шест-седам процедура да би био оштар“, објашњава Дејан.

У његовој радионици време као да је стало. Изложени су ту и ретки ловачки и стари војнички ножеви, бритве, па и млинови за кафу.

Посебну пажњу привлаче ножеви са дршкама од куваних костију. Старинска техника даје текстуру, чврстину и аутентичан изглед. А Дејан од свог заната не одустаје.

Барби носи ружичасту сатенску хаљину са великом машном, дуге рукавице и упечатљив накит инспирисан дијамантима.

Изглед лутке осмишљен је тако да подсећа на један од најпрепознатљивијих костима Мерилин Монро.

Мерилин Монро рођена је 1. јуна 1926. године у Лос Анђелесу, а њена каријера обележила је златно доба Холивуда.

И више од шест деценија после њене смрти, њен лик остаје један од најпрепознатљивијих симбола америчке популарне културе.

"Mattel" је и раније представљао Barbie лутке инспирисане Мерилин Монро. Први такав модел појавио се 1997. године, а ново издање део је серије којом компанија одаје почаст познатим личностима и културним иконама.

Часне сестре управљају овим купалиштем од 1946. године, након што су биле изузете од уобичајених комерцијалних правила јер су приход користиле у добротворне сврхе. Међу њима је и финансирање вртића који и даље воде у Споторну, као и летњег кампа на плажи.

Међутим, пошто пропис који је омогућавао коришћење плаже у оквиру социјалних мисија више не постоји, градоначелник Споторна Матија Фиорини саопштио им је да ће концесија бити преквалификована у „опремљену слободну плажу“ и да ће, уколико желе да наставе да управљају њоме, морати да учествују на јавном тендеру.

Током јавне расправе о овом питању, сестра Миранда, часна сестра у осамдесетим годинама, супротставила се Фиоринију.

„Она је наша. Зашто град жели да нам одузме плажу? Ако то ураде, нећемо моћи ни да наставимо да водимо школу“, цитирао је њене речи торински лист Коријере дела Сера.

Часне сестре су навеле да би управљање плажом као „слободном опремљеном плажом“, што подразумева потпуно бесплатан приступ, уз могућност да посетиоци по жељи плате мањи износ за изнајмљивање лежаљки и сунцобрана, било знатно мање профитабилно.

Фиорини је поручио да, ако желе да наставе да управљају концесијом, „морају да учествују на тендеру, као и сви остали“. Тендер би требало да буде расписан на јесен.

План градоначелника значи да би Споторно могао да буде међу првим општинама у Италији које ће испунити рок од 30. јуна 2027. године, до када земља треба да понуди постојеће приватне концесије на плажама на јавном тендеру, у складу са Директивом ЕУ „Болкештајн“.

Две деценије заредом италијанске владе су, под притиском моћних власника концесија на плажама, који страхују да би могли да изгубе често веома уносан посао, одлагале примену правила о конкуренцији.

Влада Ђорђе Мелони била је принуђена да прихвати рок под притиском Брисела, али и због одлука домаћих судова.