Коњ ће убудуће носити име Merrylegs.

Џокеј клуб је навео да је регистар одлучио да досадашње име није прихватљиво према правилу 6.F.9.d, које забрањује имена која би могла бити увредљива или претећа на основу, између осталог, боје коже, вероисповести, инвалидитета, етничког порекла, пола, националног порекла, расе, религије, политике или сексуалне оријентације.

Одлука је донета након што је име коња доведено у везу са Адолфом Хитлером. Хитлер је рођен у Аустрији и пре него што је постао лидер Нацистичке партије у Немачкој бавио се сликарством.

Власник и одгајивач коња Скот Хербертсон, међутим, навео је на друштвеним мрежама да је име било инспирисано аустријским сликаром Густавом Климтом.

Хербертсон је објаснио и да је кобила првобитно носила име New Order, по његовом омиљеном музичком бенду. Израз „Нови поредак“ истовремено се користи и за нацистички план успостављања немачке доминације у Европи.

Џокеј клуб је навео да озбиљно схвата овакве случајеве и захвалио онима који су скренули пажњу на спорно име.

„Овакве ствари схватамо озбиљно и захвални смо што су нам скренуте пажњу“, наведено је у саопштењу Џокеј клуба.

Коњ ће се убудуће такмичити под именом Merrylegs. Према наводима Џокеј клуба, реч је о рођеној сестри другог коња који већ носи то име, док она до сада није била именована.

Љубав према видео-играма открила је сасвим случајно, посматрајући свог унука, који је у то време имао 17 година, како свакодневно проводи сате испред екрана. Иако је раније покушавала да игра различите наслове, ниједан није успео да у потпуности задржи њену пажњу све док није открила Фортнајт.

У питању је једна од најпопуларнијих видео-игара данашњице, која ставља до сто играча у огромну виртуелну арену где се боре једни против других све док не остане само један преживели играч.

Након што се снажно заљубила у непредвидиву динамику преживљавања, Боувијева је одлучила да купи сопствену конзолу. Њен унук је у почетку био веома скептичан и јавно је сумњао да ће његова бака успети да привуче модерну публику на интернету.

Међутим, под симпатичним корисничким именом "grumpygran1948", ова енергична жена је брзо изградила заједницу од преко 24.000 пратилаца и јасно доказала да аутентична страст према гејмингу не познаје старосне границе.

„Никада не дозволите да вам неко каже да сте престари. Никада нисте престари да почнете да играте игрице", поручила је Кет Боуви.

„Волим ову заједницу. Волим да разговарам са људима. Ћаскам све време и просто обожавам целокупну атмосферу", додала је шкотска рекордерка.

„Обожавам изазов који ми пружа и бојим се да је играм баш сваки дан", истакла је Боувијева, објашњавајући колико јој значи свакодневна интеракција и ментална стимулација коју проналази онлајн.

Сениори све присутнији у виртуелним световима

Случај Кет Боуви нипошто није усамљен пример, већ део много ширег глобалног тренда који показује да старије генерације све више присвајају дигиталну забаву.

Према истраживањима спроведеним током 2026. године, особе старије од педесет година чине чак 29 одсто свих играча видео-игара у Сједињеним Америчким Државама. Занимљиво је да је овај удео потпуно идентичан оном који бележи демографска група младих од осамнаест до тридесет и четири године, док је просечна старост гејмера порасла на тридесет и седам година.

Стручњаци за старење и психолози дуго већ истичу бројне здравствене предности које видео-игре могу донети старијим особама. Због природе модерних игара које захтевају брзо решавање проблема, краткорочно памћење и стратешко размишљање, оне активно помажу у очувању менталне оштрине и побољшању когнитивних вештина код старијих грађана.

Поред когнитивног здравља, онлајн наслови за више играча пружају непроцењиву прилику за свакодневно дружење и повезивање, чиме се директно и ефикасно смањује осећај усамљености и социјалне изолације који често погађа пензионере.

Физичко и емоционално здравље такође бележе значајна побољшања. Интерактивне видео-игре које захтевају покрет подстичу основну физичку активност, координацију и равнотежу код људи у трећем добу. Играње такође доказано може смањити нагомилани стрес и хроничну анксиозност, те значајно допринети општем осећају благостања и испуњености.

Глобална мрежа бака и дека гејмера

Нова звезда Фортнајта придружила се елитном, али растућем клубу старијих особа које су стекле огромну светску популарност у свету стримовања и онлајн гејминга. Јапанка Хамако Мори уписала се у историју када је у мају 2020. године, са пуних деведесет година, ушла у Гинисову књигу рекорда као најстарија гејминг јутјуберка на планети, позната својим фановима једноставно као "Gamer Grandma".

Сличну славу ужива и Американка Ширли Кари, глобално препознатљива као „Скајрим бака". Каријева има стотине хиљада верних пратилаца на Јутјубу, који свакодневно прате њене авантуре кроз фантастични свет игре The Elder Scrolls.

Са друге стране света, осамдесетосмогодишњи Кинез Јанг Бинглин држи званични Гинисов рекорд као најстарији мушки стример на свету, док Американка Мишел Статам, поносна бака двоје унучади, доминира у брзим пуцачинама из првог лица под именом "Tactical Gramma".

Сви ови примери, заједно са растућим бројем непознатих старијих гејмера широм планете, активно руше дубоко укорењене друштвене стереотипе. Њихово присуство на дигиталним платформама показује да ће индустрија забаве у наредним годинама морати све више да прилагођава свој садржај публици која је технолошки писмена, друштвено активна и која, очигледно, има доста слободног времена за освајање нових виртуелних победа.

Има и ближих пијаца, али породица Сарић већ шест деценија из села Сланци доноси свежу робу, баш на ову пијацу.

„Јако дуго датира ова пијаца, док су биле још оне бетонске тезге. Ја не верујем да се ви тога сећате, не сећам се ни ја, већ знам из прича. Али временом је мењала облик, те горе, те доле, те овако, те онако. У суштини, остаје исто“, каже Рижица Сарић из Сланаца.

Судбина ове пијаце нераскидиво је повезана са историјом самог Земуна. Житељи Горње Вароши имали су своје баште и повртњаке, а производе доносили овде.

„Ту је било пристаниште, и ту су долазиле лађе које су довозиле сељаке, паоре, пољопривредне произвођаче из Срема, и доносили су свако јутро свежу робу”, објашњава Љиљана Зоркић, председница Клуба „Матичне културе Земуна".

Дух Земунске пијаце био је инспирација за многе сликаре и писце. Трговина се овде одвијала још од краја 17. века.

„Спецификум Земунске пијаце, то је и богата понуда речне рибе, то су земунски аласи. Трговина речном рибом се овде одвија још с краја 19. века. Велики број туриста приликом посете нашем граду обавезно, неизоставно, посети неку од београдских пијаца, и управо је Земунска пијаца једна од пијаца у нашем саставу која има највећи туристички потенцијал“, истиче Јелена Николић представница ЈКП Београдске пијаце.

И можда је управо у томе прича о Земунској пијаци: мењале су се тезге, изглед пијаце и генерације продаваца и купаца, али остала је потреба да се људи сретну, попричају и са пијаце кући понесу нешто више од оног што су ставили у цегер.

На једном такмичењу остварила је просек од 4,52 секунде, а затим је тај резултат поправила на 4,27 секунди. Просечно време рачуна се на основу пет покушаја.

Државна телевизија CCTV навела је да је Лијан Јунџи прва жена у историји „спидкјубинга“ која је у просеку успела да слаже Рубикову коцку за мање од четири и по секунде.

Снимак који је објавила телевизија приказује шестогодишњакињу са црвеном карираном машном како великом брзином окреће коцку. По завршетку слагања спушта је на сто, пљеска рукама и слави резултат.

Лијан, која је из Ченгдуа, са Рубиковом коцком се упознала на једном курсу, који је похађала уз друге ваннаставне активности, попут плеса и музике.

Њена мајка Лин Јангси рекла је локалним медијима да је постепено схватила да је слагање коцке „одлична активност за развијање свеобухватних способности детета“, па је њена ћерка временом све више пажње посветила управо томе.

Према њеним речима, шестогодишња Лијан сада зна више од 1.300 алгоритама за слагање Рубикове коцке и сваког дана вежба између два и три сата.

Фотографије које су објавили кинески медији приказују трофеје младе такмичарке изложене на полици у њеном дому.

„Није реч само о слепом памћењу формула, већ о коришћењу логичког расуђивања како би се пронашла оптимална решења“, рекла је Лин Јангси.

Наиме, Донатела ће бити главна креативна директорка, задужена за све – идентитет, производе, сарадње и целокупни културни концепт који ће пратити пројекат.

Име бренда за сада није познато, а ни детаљи о производима. Зна се само да ће прво лансирање бити у области лепоте, очекивано 2027. године, док ће се мода придружити касније.

Реч је о новом изазову за жену која је скоро 28 година била једно од најпрепознатљивијих лица Версачеа.

„Верујем да креативност треба да буде смела, инклузивна и жива у свету“, рекла је Донатела поводом партнерства, додајући да су је одувек инспирисале нове генерације – у музици, филму, уметности и моди.

Избор партнера није случајан. „Револв“ није класична луксузна кућа, већ америчка компанија настала из електронске трговине и дигиталне комуникације, са младом публиком као главним фокусом.

Тако се спајају два света – искуство једне од најпознатијих фигура светске моде и платформа изграђена на новим генерацијама, дигиталној култури и заједници корисника.

„Револв разуме нешто у шта дубоко верујем: култура настаје повезивањем. Заједно желимо да створимо ту везу кроз нови глас, нови изглед и нову енергију“, каже Донатела. 

Ипак, ово није њена прва велика промена. После Ђанијеве смрти 1997. године, Донатела је преузела уметничко вођство породичне куће и водила је кроз трансформацију у једно од најпрепознатљивијих имена светске моде, чувајући основне кодове бренда, али прилагођавајући их и новом времену.

Породица Версаче продала је 2018. године модну кућу америчкој компанији „Мајкл Корс холдингс“ (касније „Капри холдингс“) за око 2,1 милијарду долара. Нова промена уследила је 2025. године, када је „Прада“ од „Капри холдингса“ купила Версаче за 1,25 милијарди евра. Посао је званично закључен у децембру исте године.

Донатела је, међутим, већ раније одлучила да напусти место креативне директорке. Са модном кућом данас остаје повезана само као амбасадорка бренда, док је креативно вођство преузео Питер Мулије.

Сарадња са „Револвом“ зато представља нешто сасвим друго. Први пут Донатела неће морати да реинтерпретира Версачеово наслеђе, већ ће градити нешто потпуно ново. То је уједно начин да допре до другачије, млађе публике, генерације која моду и лепоту открива преко дигиталних платформи, музике, филма и популарне културе.

Први корак биће лепота. Мода ће доћи касније. Овог пута изазов за Донателу Версаче неће бити наставак приче коју је започео њен брат. Биће то прилика да напише сасвим нову.

Шабац дуплира број становника, сви смештајни капацитети резервисани током лета. За десет дана потроши се струје колико и вишеспратница за годину дана. На километар и по тезги и старо и ново, у забавном парку и за најмлађе и најхрабрије. Свако има своју вашарску рачуницу.

Уз госте, угоститеље и трговце хитна помоћ ватрогасци, полиција, неизоставе и бројне инспекције. Од алата до старих заната, од зардјалог до робе са етикетом. Куповина дању, забава ноћу. Богата и гастрономска понуда.

Да све сија развучено је 5 километара каблова, један оператер забележио је у граду и на Михајловцу 200.000 сигнала. Да се види и буду виђени кажу вашарџије а традиција каже на шабачки вашар се не долази са предрасудама и не одлази без пазара и забаве.

У Европи има и превише познатих зграда из свих тих раздобља, а изабрати једну уместо друге непотребно би изазвало гунђање у некој другој земљи.

Један од предлога нових новчаница евра иде у сасвим другом смеру: приказани су познати Европљани.

Новчаницу од пет евра краси певачица Марија Калас, на новчаници од десет евра приказан је композитор Лудвиг ван Бетовен, а физичарка Марија Кири налази се на новчаници од двадесет евра.

Књижевник Мигел де Сервантес требало би да буде на 50 евра, ренесансни уметник Леонардо да Винчи на 100 евра, али једва да ће неко препознати књижевницу и мировну активисткињу Берту фон Зутнер на 200 евра.

Како уопште одабрати само шесторо Европљана?

То је заправо огроман проблем: како и зашто је одабрано само ових шест Европљанки и Европљана? Свима њима свака част, али зашто Бетовен, а не Моцарт? Зашто Сервантес, а не Гете или Балзак? Где су ту Коперник или Галилеј? Да ли је Марија Калас важнија од Аристотела – ако се већ жели неко из Грчке?

Друга серија предлога за мотиве има птице. На новчаници од 5 евра је зидна пузавица, на 10 је водомар, на 20 пчеларица. Једина птица коју ће можда на први поглед препознати више Европљана налази се на 50 евра – бела рода, али онда опет долазе птице познате само озбиљним љубитељима: на 100 евра је сабљарка или авоцета, а на највећем апоену од 200 евра атлантска стрмоглавка.

Ту проблем нису само птице које данашње, све урбаније становништво Европске уније уопште не познаје, него је једва нека од тих птица заиста „европска“. Ако би то био критеријум, онда би ту требало да се нађе, на пример, белоглави суп или тетреб глуван – да наведемо само неке много типичније птице Старог континента.

Шта је то на полеђини?

На полеђини серије са птицама поново су грађевине, али сада институције Европске уније као што су Европски парламент, Европска комисија, Европска централна банка, Суд Европске уније, Европски савет заједно са Саветом Европске уније, као и Европски ревизорски суд.

Ма шта мислили грађани Европе о палатама Уније, још је више слободе остављено у приказима позадине новчаница са одабраним Европљанима – улични извођачи за 5 евра, хорско певање за 10 евра, школа или универзитет за 20 евра, библиотека за 50 евра, музеј за 100 евра и јавни трг за 200 евра. По стилу, прикази сежу од фотореализма па до цртежа неког талентованог наставника ликовног из основне школе.

Било како било, ово је избор жирија од 21 члана, али процес одлучивања још траје. Европска централна банка жели и мишљење грађана Европске уније, а анкета je трајala до понедељка, 21. септембра.

Коначни изглед нових новчаница требало би да буде одлучен до краја године, а ту није реч само о изгледу: садашње новчанице евра релативно су безбедне и тешко их је фалсификовати, али оне могу – и морају бити још безбедније .

Реч је о флаши пива спасеној из олупине Хинденбурга, за коју стручњаци очекују да ће достићи цену између 4.000 и 6.000 британских фунти. Иако је стакло претрпело велика оштећења изазвана екстремном топлотом током пожара, флаша је и даље оригинално запечаћена, што привлачи пажњу колекционара историјских артефаката широм света.
 
Интересовање за овај конкретан предмет драстично је порасло после недавног обарања рекорда на тржишту меморабилија. Наиме, у марту исте године, организована је продаја сестринске флаше која је достигла рекордну суму од 11.000 евра, чиме је званично постала најскупља флаша пива на свету.

Претходно је један овакав примерак 2009. године променио власника за више од 16.000 америчких долара.

Откриће у пепелу Лејкхурста

Путовање ових флаша почело је као део ексклузивних залиха намењених богатим путницима на луксузном цепелину Хинденбург. Летелица се запалила и срушила 6. маја 1937. године при слетању у Лејкхурст, у америчкој савезној држави Њу Џерзи.

Док је олупина још увек тињала, локални ватрогасац Лирој Смит претраживао је згариште и наишао на неочекивано откриће испод нагорелих комада метала.

Смит је у уништеном трупу пронашао шест потпуно неоштећених флаша пива „Левенброј" и један керамички бокал за точење. Задржао је једну флашу као сувенир, док је преосталих пет поделио својим колегама ватрогасцима који су учествовали у тешком процесу гашења пожара.

Судбина већине ових подељених флаша данас остаје непозната, што преживелим примерцима даје још већу ауру мистерије и подиже им тржишну вредност на аукцијама. Познато је једино да је једна од преживелих флаша знатно касније донирана музеју саме пиваре у Немачкој.

Тржиште катастрофа расте

Стручњаци за аукције редовно наглашавају да вредност ових предмета апсолутно не лежи у њиховом садржају. Течност унутар запечаћеног стакла је одавно хемијски промењена и потпуно непогодна за конзумацију.

Права вредност произлази из њихове улоге немих сведока једне од најпознатијих трагедија у историји путовања и симбола наглог краја ере ваздушних бродова.

Тржиште за предмете са историјским значајем, посебно оне који су директно повезани са чувеним катастрофама попут Хинденбурга или Титаника, бележи огроман раст у последњој деценији. Колекционари данас третирају овакве ретке артефакте као изузетно стабилне инвестиције.

На пример, део оштећене тканине са немачке заставе која се налазила на репу истог цепелина продат је 2018. године за више од 36.000 америчких долара, док разни трофеји са инаугурационог лета и специфични стаклени декантери настављају да пуне ексклузивне аукцијске каталоге широм света.

„Ми смо већ четврти пут на Стрит фуд фестивалу у Земуну и стварно су људи одушевљени. Посетиоцима се највише допада, у принципу оно што је нама најближе, да је нешто поховано, јако, велико, да могу да се наједу“, каже Александра Шабанај са штанда „Суши фекторија“.

Тексашки бургер поједе се у сласт за неколико минута, а припрема меса траје сатима.

„Добри комади меса који се тешко налазе, да се лепо обраде, зачине и после је све до смокера где се месо дими сатима од осам до 12, 13 сати“, објашњава Марин Рудић са штанда „Ми у дим верујемо“.

Како ми према њој, тако и она према нама. Деценије небриге о природи промениле су нам климу и учиниле је тешко подношљивом за живот на свим меридијанима.

Заштита животне средине је зато задатак сваког од нас. Овде се рециклирају лименке јер се алуминијум може бесконачно пута рециклирати, а добар је материјал за уметнички рад.

„Желимо да скренемо пажњу са стрит артистима који осликавају на лицу места колико на један креативан начин може лименка да се употеби и колико треба размишљати о томе свакодневно да је важно да такву врсту амбалаже треба одлагати и продужавати јој даље живот“, наглашава Љиљана Вукотић.

Земунским кејом овог викенда можете прошетати, уживати у друштву породице и пријатеља и у пријатно топлом септембарском времену.

Иако није успео да обори сопствени рекорд из 2023. године, када је у Кикинду донео горостаса од 865,5 килограма, мађарски произвођач задовољан је успехом и најављује још боље резултате.

Припреме за нове рекорде

„Највише се припремамо за наредну годину, пошто смо дошли до сазнања како да сачувамо плод и да му омогућимо добар раст, до новог рекорда у тежини“, најављује Тибор Кокаји.

У категорији најдужих тикава, прво место припало је Душану Јанкову из Чуруга за плод дугачак 275 центиметара. Искусни магистар фитофармације успео је да се избори са веома захтевном годином.

„Треба вам мотивације, знања, искуства... Треба и новца уложити, али не превише и треба мало да се сложе коцкице’’, каже Душан Јанков.

Салчићи и штрудла с маком

У међувремену док су се чекали резултати, десетине хиљада посетилаца имало је прилику да осети чари Банатског фруштука и бројних других пратећих програма.

„Највеће интересовање влада за салчићима, тако да смо их направили и донели у великим количинама, као и погачице са салом. Штрудле су се тражиле са маком“, наводи Драгиња Недин из Новог Милошева.

И док такмичари већ праве рачунице и стратегије за наредну годину, посетиоци су своју рачуницу већ завршили – у корист празника за сва чула.

Биљке засађене у башти, необични симболи урезани у зидове, камење природног облика, религијски предмети, па чак и боце испуњене необичним садржајем, вековима су имали улогу заштитника дома и његових становника.

Од Европе и Британских острва до Источне Азије и Америке, различите културе развијале су сопствене начине заштите од онога чега су се плашиле. Иако су се обичаји и веровања разликовали, идеја је била слична – пронаћи нешто што ће дому донети сигурност и сачувати га од невидљивих претњи.

Историчари и археолози данас проучавају трагове тих веровања у старим кућама, црквама и другим грађевинама. За неке од њих могуће је утврдити практичну намену, док се за друге и даље не зна са сигурношћу зашто су постављани управо на одређена места.

Ово је шест начина на које су људи кроз историју покушавали да магијом заштите своје домове.

Заштитне биљке – од ловора до рузмарина

Дрвеће, лековито биље и друге биљке вековима су коришћени као заштита имовине од природних и натприродних опасности.

У књизи Комплетни травар, чији је аутор ботаничар Николас Калпепер из 17. века, наводи се да је ловор у башти требало да штити кућу од вештичарења, ђавола и удара грома.

Веровање је постојало и у заштитну моћ других биљака. За бетонику се сматрало да помаже против болести, епидемија и вештичарења, док се за горко-слатки велебиљ веровало да штити од штетне магије.

У Великој Британији и Европи рузмарин засађен у башти требало је да заштити дом од вештица које нападају током ноћи. Према веровању, вештице би биле принуђене да броје сваки лист на биљци све док јутарња светлост не растера њихове моћи.

У Америци су, с друге стране, љуте папричице дуго сматране средством за одбијање зла, па су понекад постављане на врата како би одбиле штетне силе.

Мистични симболи на зидовима и вратима

Звезде са пет и шест кракова у раној модерној Европи урезиване су у дрво и малтер са намером да одбију зло.

У магијским приручницима познатим као гримоари, међу којима је и Књига експеримената из 1622. године, наводи се да су ови симболи могли да помогну у савладавању непријатеља.

Ипак, није за све ознаке могуће са сигурношћу утврдити њихову намену. Неки од симбола могли су бити ознаке каменорезаца које су имале практичну улогу у градњи. Међутим, њихова концентрација на појединим местима у историјским грађевинама оставља могућност да су коришћени и за заштиту од вештичарења и других штетних утицаја.

Посебно су занимљиви хексафоли, познати и као „точкови од тратинчица“. Састоје се од шест елипси распоређених у круг. За њих се такође не зна поуздано да ли су били само украс или ознаке мајстора.

Чињеница да су се често налазили на местима која су сматрана критичним, попут улаза, огњишта и димњака, отвара могућност да су имали и мистичну функцију.

Култура њиховог урезавања изузетно је била распрострањена на надгробним споменицима где је требало да чува преминуле у загробном животу.

Архитектура као заштита од зла

Магијска заштита није се завршавала на симболима и предметима. Истраживања показују да су и саме грађевине могле бити осмишљене тако да штите своје становнике.

Средњовековни приручници за зидање у источној Азији, на пример, давали су упутства о постављању такозваних демонских црепова и фигурица које су требало да уплаше провалнике и зле духове.

У шпанском региону Арагон, током 17. и 18. века, а и касније, на димњацима су се појављивали геометријски облици. Према тадашњим веровањима, сложени дизајни требало је да збуне вештице.

На острву Џерзи, камење које је излазило из димњака првобитно је, по свему судећи, имало практичну функцију – заштиту кровова кућа од кише.

Током 18. и 19. века, међутим, ови елементи постали су познати као „вештичја седишта“, места на којима су, према веровању, вештице које лете могле да се одморе.

„Вештичје боце“ за прекидање урока

Међу необичнијим облицима магијске заштите биле су такозване „вештичје боце“. Ови предмети, који су се користили за прекидање урока, били су релативно распрострањени у Европи од раног модерног доба до почетка 20. века.

У њих су стављани нокти, коса или урин особе за коју се веровало да је под утицајем магије, као и други предмети, попут савијених игала и срца направљених од тканине.

Неке боце су закопаване, док су друге куване или остављане у димњацима. Веровало се да ће на тај начин бити нападнута бешика вештице, да ће она бити приморана да се открије или да ће њени магијски напади престати.

Тајност је притом била важна – према веровању, говорење о „вештичјој боци“ могло је да прекине њено дејство.

Истраживачи су до сада пронашли око 250 таквих боца у Енглеској. У Сједињеним Америчким Државама оне су знатно ређе и пронађено их је мање од десет.

Камење које штити дом

Посебно камење такође је имало улогу у народним веровањима.

У источној Азији, камење „шигангданг“ користи се за заштиту јавних места и приватних домова. Оно подсећа на свету планину Таи у кинеској провинцији Шандонг, за коју се веровало да је толико тешка да може да задржи свако зло.

Ово камење дуго година се користи као инспирација за видео-игре и филмове.

У Великој Британији су током 19. века природно пробушени каменови, познати као „вештичије камење“, коришћени за срећу, али и као заштита од вештичарења и лоших снова.

Већи примерци остављани су у предњем делу баште, док су мањи качени о узглавље кревета или за греде у штали.

Аутор наводи да је последњих година дошло до обновљеног интересовања за израду и употребу оваквог камења међу савременим вештицама и другим практичарима езотерије.

Религијски предмети као заштита

Заштитна функција приписивана је и религијским предметима.

У Британији 19. века спавање са Библијом у близини кревета, па чак и испод јастука, било је релативно уобичајен начин заштите од штетних сила и ноћних мора.

У Ирској су све до почетка 20. века крстови окружени круговима понекад цртани на зидовима фарми или урезивани у малтер. Требало је да одбију такозване „добре људе“ – еуфемистички назив за виле које су, према народним веровањима, могле бити хировите и опасне.

У Османском царству, калиграфи су израђивали „хилије“, богато украшене текстове који су величали врлине пророка Мухамеда. Они су могли да се носе у посебним кутијама као амајлије или да се окаче на зидове као облик натприродне заштите дома.

Иако су се облици магијске заштите разликовали од културе до културе, заједничка им је била идеја да одређени предмети, биљке, симболи или ритуали могу да помогну људима да се осећају сигурније и да ублаже страхове и неизвесност.

Како наводи аутор текста, магија се у свакодневном животу често појављивала као ненаметљив облик натприродне самозаштите – начин да се, макар психолошки, ублаже страхови и невоље.

Наводна крађа била је вредна око 62.000 динара, али то свакако није разлог због којег је овај случај привукао толику пажњу светске јавности. Радник продавнице у којој се инцидент догодио препознао је Квастову из наводне крађе која се одиграла само неколико дана раније и одмах је позвао полицију.

Како показују онлајн извештаји о хапшењу, она је наводно признала крађу батерија, након чега је против ње подигнута оптужница за тешки прекршај крађе. Ипак, како преноси портал Унилад, тридесетпетогодишњакиња је пуштена на слободу дан након што је приведена у станицу.

Грешка у матриксу и реакције пратилаца Џеј Ло

Прави разлог због којег је ова прича обишла свет јесте чињеница да оптужена невероватно подсећа на певачицу Џенифер Лопез. Сличност је била толико изражена да су многи обожаваоци на тренутак заиста поверовали да је славна музичка звезда завршила иза решетака.

Друштвене мреже су убрзо преплављене шалама и коментарима шокираних корисника који нису могли да верују својим очима.

„Мислио сам да је то она без шминке док нисам прочитао наслов приче. Ово је потпуно лудо", написао је један корисник на мрежи Икс.

Други су били једнако креативни у својим опаскама, па је тако један коментар гласио да би она могла бити један од оних људи који имитирају Елвиса Прислија или Мајкла Џексона, али у верзији Џенифер Лопез.

Трећи је додао да је то заиста девојка из блока о којој певачица годинама пева, док је један корисник кратко и шаљиво закључио да се на фотографији јасно види да постоји грешка у матриксу.

Позната певачица се још увек није јавно огласила поводом своје двојнице са полицијске фотографије, иако интернет корисници спекулишу да су њени приватни сандучићи на мрежама већ увелико затрпани овом сликом.

Наука иза феномена двојника

Овај инцидент је поново покренуо широку дискусију о феномену двојника, који стручњаци већ годинама проучавају. Према истраживањима која су објављена у магазину Национална географија, неповезане особе са великом физичком сличношћу често деле и изненађујуће сличности у свом ДНК материјалу.

Научне студије указују да двојници, односно људи који веома личе једни на друге а притом уопште нису у крвном сродству, могу имати идентичне генетске особине које диктирају структуру лица.

Међутим, иако биолошка основа за физичку сличност постоји, психолошка истраживања јасно указују на то да сличност у изгледу ни на који начин не подразумева и сличност у цртама личности или понашању.

Перцепција сличности такође може бити веома субјективна и често зависи од самог посматрача и угла из којег се фотографија посматра. Поред научног објашњења, интересовање за двојнике недавно је постало и својеврсни културни тренд.

У последње време, такмичења у проналажењу двојника познатих личности постала су изузетно популарна пракса, делимично подстакнута недавним догађајима попут масовног окупљања двојника глумца Тимотија Шаламеа.

Претходни случајеви интернет славе из затвора

Ово у сваком случају није први пут да слика из полицијске станице постане глобални феномен. Године 2014. један ухапшени је постао виралан на друштвеним мрежама и добио титулу најзгоднијег преступника на свету.

Полицијска управа Стоктона објавила је тада фотографију Џеремија Микса на Фејсбуку, након што је ухапшен због оптужби да је као осуђивано лице поседовао ватрено оружје. Микс је касније осуђен на двадесет седам месеци затвора.

Тада четрдесетдвогодишњи Микс постао је права сензација. Његов добар изглед донео му је не само интернет славу, већ и веома уносан уговор за моделинг који је потписао одмах по изласку из затвора у марту 2016. године.

На другом месту, једна жена из Флориде добила је надимак затворске лепотице након привођења 2010. године због несмотрене вожње и неплаћања казне за прекорачење брзине када је имала само двадесет једну годину.

Шеснаест година након свог виралног тренутка, Сара Џејн Избистер објаснила је медијима да у том узрасту уопште није схватала да постоје стварне последице за њене поступке. Њен случај, као и случајеви Џеремија Микса и Сирене Ен Кваст, отварају и важна питања о етичким импликацијама објављивања полицијских фотографија особа које још увек нису правоснажно осуђене, с обзиром на то да таква пракса може трајно обележити животе појединаца пре него што уопште стигну до суднице.

Случај Квастове тренутно пролази кроз редовни правни процес, док интернет култура наставља да проналази забаву у неочекиваним ситуацијама, доказујући још једном да моћ друштвених мрежа сваку локалну вест може у секунди претворити у глобални феномен који брише границе између анонимности и славе.

Према наводима државног листа Пекинг дејли, прича о Џејн Ејр представља противтежу површним схватањима о изгледу и богатству која су доминантна у добу друштвених мрежа. Последњих година, интернет романи и мини-серије са необичним заплетима о разметању богатством, одбаченим љубавницима, умишљеним милијардерима и несрећним љубавницама који кују освету, постали су главни трендови у сфери филмске и телевизијске продукције. Управо то је привукло пажњу кинеских власти.

У јуну ове године, регулаторно тело за емитовање ТВ програма покренуло је кампању сузбијања штетног и неукусног садржаја за који се сматра да промовише искривљене погледе на односе и брак.

Читање приче о Џејн Ејр – девојчици без родитеља која проналази своју независност пролазећи кроз низ недаћа и на крају се заљубљује у свог богатог послодавца – помоћи ће четрнаестогодишњацима у Кини да развију здравије вредности, пренео је државни лист.

„Када деца тек почињу да доживљавају романтична осећања и још су наивна и неискусна, то је кључна фаза за развој здравог карактера", наводи се у саопштењу.

Од класика до учионице

Ова прича о одрастању изузетно је популарна у Кини још откако је први пут стигла у ту земљу 1925. године. Од тада је преведена, објављена и адаптирана у позоришне и филмске продукције безброј пута. Британски филм је чак нашао пут до кинеских биоскопа 1979. године, непосредно након турбулентне Културне револуције.

Главна јунакиња, која свом будућем мужу у чувеној сцени каже да није без душе и срца само зато што је сиромашна и неугледна, дуго је у Кини слављена као хероина радничке класе која се бори против репресије. Због тога је књига дуго била прихваћена од стране владајуће Комунистичке партије.

Ипак, њено укључивање у наставни план и програм упадљиво је у тренутку када други облици феминистичких расправа и активизма у Кини све више долазе под строги надзор.

Поједини родитељи су довели у питање да ли данашња кинеска омладина, одгајана у релативно комфорном окружењу, уопште може да разуме или да се поистовети са дубоком и компликованом љубавном причом описаном у роману.

Једна мајка је на друштвеној платформи Сјаохонгшу поделила забринутост, наводећи да ју је син питао да ли читање овог дела учи девојчице у његовом разреду да њиховим мозгом треба погрешно да влада љубав. Према њеним речима, дечак није могао да схвати зашто Џејн бира да се уда за слепог човека, сматрајући да је то једноставно лоша одлука.

„Кинески систем основног образовања ставља велики нагласак на академско знање и висока постигнућа, али врло, врло мало фокуса на љубав или развој карактера", објаснила је Ћин Шивен, недавно дипломирана студенткиња кинеске књижевности у Пекингу.

Она је додала да је укључивање оваквог класика у основно образовање веома неопходно данашњим генерацијама.

Критике и идеолошки правац

Међутим, књига објављена далеке 1847. године последњих година се суочава са критикама због третмана лика који ауторка често описује као „луду жену".

„Што више размишљам о томе, сматрам га све проблематичнијим", напомиње Јан Хајронг, научница из области социологије са Универзитета Ђингхуа у Пекингу.

Указује на приказ лудила и основне теме колонијализма које се прожимају кроз дело. Хајронгова сумња да ће роман помоћи кинеским тинејџерима да изграде здраве вредности, јер би неки ученици могли да га усвоје без критичког преиспитивања проблематичних идеја уграђених у њега.

„Имам одређене сумње у вези са предавањем овог романа на нивоу средње школе, посебно ако се представља као уџбеник или као пример дубоке романтичне љубави", нагласила је Хајронгова.

Нови кинески школски уџбеници прошли су опсежну ревизију као део текућих напора да се ставови и вредности деце ускладе са основним вредностима које промовише владајућа партија. Историја партије, кинески морал и правни систем постали су последњих година суштинске компоненте деветогодишњег обавезног образовног система.

Тако су званичници 2021. године објавили нову серију текстова како би објаснили мисли лидера Си Ђинпинга о социјализму са кинеским карактеристикама за нову еру.

Поред увођења чувеног романа, друге промене ове године укључују и нове лекције који децу уче како да постану свестрани градитељи социјализма, уз приче о кинеским спортским и свемирским достигнућима које тек треба да обликују будуће генерације.

О чувеној „двојци“ говорили су и Београђани.

„То се мисли на староседеоце, ако тако могу да кажем. Мада се то данас мења, као што се и све мења и природно је да се мења, али то је чињеница да је то некада био срж и било живота чак Београда.

Некада су чак и трке организоване, мотоциклистичке трке, Београд је био врло познат, цењен тамо, то је између 1930. и 1940. године, чак су и поштанске марке издате поводом тога, тако да је Београд обележио Калемегдан и цео тај круг, опет део 'двојке'”, рекао је један Београђанин.

„Када кажемо 'круг двојке', првенствено мислимо на део Дорћола, део око Ташмајдана, ужи центар града, то је оно што се некада мислило на 'круг двојке'. Ја мислим да је и даље остао тај израз – 'круг двојке', када мислимо на центар града, када тражимо нешто и даље је остао, да се тако изразим, остао је срце града”, каже једна Београђанка.

Назив „круг двојке“ настао је по траси линије два, на којој трамваји већ деценијама круже централним београдским улицама. Прве трамваје 1892. године вукле су коњске запреге.

То су биле линија 1 – од Славије до Калемегдана преко Теразија, и тадашња линија 2, која је повезивала Дорћол са Кнез Михаиловом улицом.

„Те коњске запреге које су вукле трамваје то је трајало отприлике две године јер се Београд електрифицирао већ 1894. и изграђена је прва електрична централа и ту баш овде на Дорћолу. И наша дирекција је управо овде и наш погон трамвајски се још увек зове Централа по електричној централи Дорћол.

Тада је Београд био један од првих градова Европе који је почео да уводи електричне трамваје, тако да су врло брзо они трамваји са коњском запрегом пали у заборав и почели су да се модернизују”, рекла је Славица Стевановић, менаџер за корпоративно информисање ГСП-а.

Звуци звона и шкрипа металних точкова по шинама деценијама су се мешали са жамором улице. Траса „двојке“ мењала се кроз деценије и није увек била пун круг. Њена кружна траса установљена је 1928. године.

„Последњих година 'круг двојке' је иста траса као што је и некад био, с тим и има спољашни и унутрашњи круг, двосмерно возе. Међутим, у овом тренутку због великих реконструкција та линија је скраћена, јер се комплетно реконструише. И поред свих реконструкција које се раде у Карађорђевој улици реконструише се комплетно и трамвајска инфраструктура. То је разлог што се не вози цео круг”, додала је Стевановићева.

„Круг двојке“ је и круг кроз време па се данас овим трамвајима све чешће возе туристи који тако упознају најстарије градско језгро.

Правило је једноставно: треба да означите седам бројева од понуђених 39. То значи да постоји чак 15.380.937 различитих комбинација.

Дакле, ако одиграте једну комбинацију, вероватноћа да погодите свих седам бројева је 1 према 15.380.937, односно око 0,0000065%.

Пошто не можете да се одлучите, бирате насумични избор, па рачунар бира бројеве уместо вас. Добијате следећу комбинацију: 2-7-13-18-21-32-39. Сасвим добра лото комбинација. Одлазите кући надајући се да ће вам данашњи дан бити последњи радни дан.

Исте вечери, у 21 час! Џекпот није освојен, а „добитна“ комбинација извучена из бубња је 1-2-3-4-5-6-7.

Помислите да је немогуће извући такву комбинацију, да је извлачење сигурно намештено или да нема шансе да би вам рачунар насумично генерисао такав низ.

Неправда, можда чак и завера!

Па ипак, обе комбинације имају потпуно исту вероватноћу да буду извучене. Једно је сигурно: од 15.380.937 могућих комбинација, свака има једнаку вероватноћу да буде извучена.

Оно што нам делује мало вероватно пре свега су комбинације које изгледају превише правилно да би могле бити резултат случајности.

У једном експерименту, истраживачи су од 26 особа у једном француском кафићу затражили да изаберу две лото комбинације од 14 понуђених, међу којима је била и наша „добитна“ комбинација. Ниједан учесник није изабрао 1-2-3-4-5-6, а сви су чак тврдили да је немогуће добити на лотоу са таквом комбинацијом.

Иако таква комбинација никада није извучена на лотоу француске лутрије, комбинација 5-6-7-8-9-10 извучена је 1. децембра 2020. године на јужноафричкој лутрији, за џекпот од приближно шест милиона евра.

Парадоксално у односу на претходно поменуто истраживање, чак 20 играча изабрало је ту комбинацију и поделило џекпот, док у претходним извлачењима није било добитника или је постојао само један.

Овај парадокс може се објаснити нашом културом играња и разликом између стратегије „изабрати да би се победило“ и стратегије „кладити се на немогуће“.

У француском кафићу играч међу понуђеним комбинацијама тражи ону која, према његовој представи, највише личи на истинску случајност. Насупрот томе, у јужноафричкој лутрији увек постоји мала група играча која бира правилне низове – било из сујеверја, било из изазова. То је опклада типа: „А шта ако се баш то догоди?“

Како објаснити нашу перцепцију да је таква комбинација немогућа

У когнитивним наукама ова појава назива се хеуристика репрезентативности. У истраживању спроведеном на 472 особе, 70 одсто учесника одбацило је логичне низове на правим лото листићима у корист комбинација које су више одговарале њиховој представи случајности.

Истраживање је такође показало да је међу њима чак 84 одсто одбило финансијску предност само да не би заменили своју комбинацију за неки правилан низ. Ова хеуристика заснива се на нашој стереотипној представи о томе како случајност треба да изгледа.

Комбинацију попут 1-2-3-4-5-6-7 често доживљавамо као логичан низ, баш као и 5-10-15-20-25-5, док нам 3-17-26-45-49-6 делује насумичније, па самим тим и ближе нашој представи „случајности“.

Ова последња комбинација делује нам прикладније за игру на срећу као што је лото, иако математички све те комбинације имају потпуно исту вероватноћу да буду извучене.

Парадокс коцкара и когнитивне пристрасности

Одбијање да прихватимо „праву“ случајност у смислу теорије вероватноће може попримити и други облик – коцкарску заблуду.

Код играча, хеуристика репрезентативности наводи нас да неку комбинацију сматрамо немогућом због њеног изгледа, док нас коцкарска заблуда наводи да мислимо да су различита извлачења међусобно повезана, као да имају памћење!

Ова појава није карактеристична само за лото.

Према анегдоти која се наводи у бројним књигама о вероватноћи, најпознатији пример догодио се увече 18. августа 1913. године у казину у Монте Карлу, када је куглица на рулету наводно 26 пута заредом пала на црно.

Вероватноћа да се то догоди износи свега један према 67.108.864. Добитак на лотоу је 3,5 пута вероватнији!

Супротно интуицији, играчи су почели да улажу све веће суме на црвено. Били су уверени да, што је низ црних поља дужи, то је већа вероватноћа да ће у следећем окретању куглица пасти на црвено.

За казино је то било веома уносно вече!

Оно што нам промиче јесте чињеница да је свако окретање рулета независно од претходних. Рулет нема памћење, баш као ни бубњеви за извлачење лото бројева.

У овом примеру, коцкарска заблуда представља статистичку пристрасност. На лотоу ће, рецимо, играч избегавати да изабере исту комбинацију која је победила у претходном извлачењу, јер верује да иста комбинација не може да буде добитна два пута заредом.

На лотоу је комбинација 1-2-3-4-5-6 подједнако насумична као и комбинација 7-31-42-47-49-2. Обе имају потпуно исту вероватноћу да буду добитне.

Једно је јасно – наш мозак не воли вероватноћу, а наше когнитивне пристрасности наставиће да пркосе математици и случајности!

„Сад тренутно имам 26 коња у штали и онда је финансијски највећи проблем био. То кошта. Онда сам мало по мало учила, ишла на неке семинаре, научила сам да поткивам коње”, наводи Марина Гуњача из Коњичког клуба „МБМ Липовица" из Београда.

Пекла се и ракија у казану, шаљиво названом „весела машина“.

„Постоје, наравно, и савремени казани, који скраћују поступак, убрзавају. То су индустријски казани, али овима се очува душа од оног воћа и од оног алкохола који се налази, иначе, у шећеру, па га квасци прераде и на крају добијемо ово што добијемо", објашњава произвођач ракије Зоран Симић.

Посетиоци свих генерација уживали су и у импозантној збирци трактора олдајмера старих више од века, али и других старовременских машина.

„Треба да буде јако велика љубав према овоме. Енергија. То, наравно, финансијски кошта, али када је та страст у питању, не пита се за финансије", наглашава Чедомир Жеравица, оснивач и власник Музеја „Жеравица“.

Некада је тешки преријски трактор који је између 1907. и 1918. године производила компанија „Харт-Пар" коштао пун џак пара. Занимљиво је да данас нема цену. За оне који се сећају његовог звука, он је непроцењиви комад историје.

„Могу да кажем да је ово најшаренији 'Залазак у свитању' до сад. И прву пут се десило да смо укључили неколико друштава који нису директно везани за Музеј, тако да имамо гостовање са свих страна Војводине", каже Ивана Зец, кустос Музеја „Жеравица“.

Без иђошких крофни, ни добар залогај не може да се замисли у Банату.

„Пошто видим да има доста са стране који нису имали прилику да дођу у Иђош на 'Крофнијаду', да ће сад пробати наше крофне и да ће се још даље прочути", нада се Биљана Ђурђулов, председница Удружења жена „Иђош“.

Да угођај буде потпун, и заиграло се уз звуке домаћег и страног рокенрола. Читава манифестација одисала је носталгијом, као да се одвијала под будним оком Ранка Жеравице и Душка Попова.

Кошаркашки визионар и легендарни двоструки обавештајац одрасли су управо на овим улицама, где су оставили неизбрисив траг у месту које је на један дан постало савршен времеполов, вредан сваког тренутка пажње.

„Од рођења и детињства сам се возио у фићи,на њему научио да возим, био је први ауто,сада ево имам и овог контраша и дружимо се идемо по скуповима пола Европе смо прошли са њим, прелепо искуство“, рекао је Велибор Икодиновић из Раче.

„Ја сам мало југоносталгичар,јер волим ова аута,имао сам од ћалета 101 и некако то ме навело да купим југа за себе“, рекао је Влатко Тошевскииз Скопља.

„То је први ауто који је произведен у „Застави“,сви смо полагали возачки на тим аутомобилима и то је та љубав највећа“, истакао је Драган Сретеновић из Крагујевца.

У ери савремених технологија и електричних возила тешко је поверовати да се некада у фићи натовареном до крова и са подигнутом хаубом мотора одлазило на море.Ипак и данас има заљубљеника који фићом иду и на далек пут.

„Може све ако има воље,није се много захтевало тада и у самој вожњи се на неки начин уживало“, рекао је Миодраг Аранђеловић из Параћина.

Фића је како кажу некада био много више од аутомобила, а у времену када је домаћа аутоиндустрија цветала легендарни „Заставин“ аутомобил симболизовао је напредак и посебно заједништво.Очувани модели и данас привлаче велику пажњу .

„Све више и више људи жели да се прикључи нашем тиму око ове наше организације и да правимо најбоље фићијаде у Србији“, истакао је Стефан Николић, председник Удружења љубитеља Фића.

Последњи примерак фиће произведен је 1985. године па се данашњи заљубљеници у овај аутомобил све теже сналазе за резервне делове.Труд да у што бољој форми очувају своје аутомобиле ипак кажу нема цену, јер фића се воли,а све остало се вози.

Екстремне врућине и суша довеле су до тога да грожђе садржи изузетно висок ниво шећера. Током ферментације, квасац претвара шећер у алкохол.

У француској регији Шампања због временских прилика забележена је и најранија берба грожђа, што би, према удружењу произвођача Комитет Шампања, због климатских промена могло да постане уобичајено „за 10 до 15 година“.

Привремено повећање дозвољеног садржаја алкохола у шампањцу требало би да утиче само на мали број вина, рекла је портпаролка Комитета Шампања за Би-Би-Си.

Током друге ферментације, процеса којим шампањац добија своје мехуриће, „веома мали број вина из овогодишње бербе могао би незнатно да премаши регулаторну границу од 13 одсто, достигавши око 13,1 или 13,2 одсто“.

„Због тога је донета одлука да се, као изузетак и привремено, регулаторна граница повећа на 15 одсто – само за ову годину“, рекла је она.

Прво грожђе обрано је почетком августа, а берба је до средине месеца већ била у пуном јеку, што је била „најранија берба до сада забележена у Шампањи“, наводи ово удружење.

„Вегетациона сезона 2026. године биће запамћена као једна од најнеобичнијих у историји Шампање, обележена снажним пролећним мразевима историјских размера, изузетно раним периодом цветања и са пет топлотних таласа током лета“, додаје се у саопштењу.

Стефан Вињон, произвођач из Верзенаyа, рекао је за лист Тајмс: „Медитеранска клима помера се ка северу. Ово је прва година новог циклуса. Мало је вероватно да ће се то дешавати сваке године, али ће се поновити.“

Шампањац са већим процентом алкохола вероватно неће бити нарочито привлачан купцима, упозорила је Џејн Ансон, колумнисткиња која пише о вину и ауторка из Бордоа.

Она је за Тајмс рекла: „Данас људи све више преферирају вина са мањим садржајем алкохола. Сукоб између онога што потрошачи желе и онога што природа пружа мора бити веома стресан за произвођаче.“

Шампањац из бербе 2026. године вероватно неће стићи на полице продавница пре 2028. године, будући да ово вино мора да одлежава најмање 15 месеци.

Маxиме Тоубарт, копредседавајући Комитета Шампања, рекао је агенцији АФП да ће због очекивања да ће температуре у будућности бити још више „ова необична берба вероватно постати уобичајена за 10 до 15 година“.

Француска је ове године била међу европским земљама које су најтеже погођене екстремним временским приликама, што је изазвало и велике шумске пожаре.

Председник клуба Бора настић, који је гостовао у „Шареници“, позвао је све љубитеље олдтајмера и природе да посете манифестацију.

„Мали Дунав је једно прелепо место, прелеп амбијент, и кад се то уклопи са олдтајмерима, сви се одушеве“, рекао је Бора.

Према његовим речима, управо је амбијент био један од разлога због којих је дошло до идеје да се изложба организује на том месту.

„То је права мала оаза у хаосу, у овом нашем џумбусу. Можда најлепше место у околини Београда за излет“, навео председник клуба.

Од „Мућки“ до прве серије „фиће“

Два аутомобила која су представљена и у студију „Шаренице“ само су део онога што ће публика моћи да види на изложби.

Жути аутомобил одмах подсећа на чувеног „тротера“ из серије „Мућке“. Реч је о возилу које је, како је објашњено, потпуно идентично оном које је гледала публика у популарној серији.

„Чувени тротер, потпуно идентичан као из серије ‘Мућке’, буде људима јако занимљив ауто, привлачи пажњу. Чак и сад, кад смо га довозили овде, ту су људи стајали, загледали, питали“, рекао је Бора.

Други аутомобил је „фића“, прва серија, који је, како је наглашено у разговору, изузетно рестау­риран.

„Мали је студио, па смо морали да довеземо мало мање возила“, објаснио је Боро, уз шалу да су у „Шареницу“ стигли својеврсни „мини примерци“.

Возила из целе Србије

Интересовање за изложбу, према речима организатора, расте, а број возила је ограничен због капацитета простора.

„Ми бирамо возила, због ограниченог капацитета“, рекао је Бора Настић.

На изложбу стижу возила из различитих делова Србије, између осталог из Новог Сада и Суботице.

Биће изложено између 50 и 60 возила, а најстарији и најатрактивнији примерци биће постављени у самом центру изложбе.

Најстарији примерци из 20-их година

Посетиоци ће имати прилику да виде и неколико веома старих возила.

„Биће сутра неколико возила, баш предратних, из 20-их година“, најавио је Бора.

Према његовим речима, на изложби ће бити и аутомобила из 1920. године, као и из 1930-их.

Посебну занимљивост за публику представљају возила која су већ могли да виде у домаћим серијама и филмовима.

„Доста тих возила људи  су могли да виде у нашим серијама, филмовима. На изложби могу да их виде уживо“, рекао је председник клуба.

Посетиоци ће тако имати прилику не само да их погледају већ и да се фотографишу поред њих.

Колекција од десетак аутомобила и двадесетак мотоцикала

Боро је говорио и о својој колекцији. Олдтајмерима се, како је рекао, бави још од тинејџерских дана, а данас поседује десетак возила и двадесетак мотоцикала.

„Ја се дуго бавимовим послом, од тинејџерских дана и колекционар сам. Имам десетак возила и двадесетак мотоцикала“, навео је.

У колекцији има и више предратних возила, а на изложбу планира да довезе и један „Мерцедес“ из 2006. године.

Међу возилима која ће бити представљена биће и „Понтијак“.

Олдтајмери и породични излет

Изложба је замишљена и као место за породични боравак и дружење. Како је рекао Бора, посетиоци остају током дана, а са њима и чланови клуба.

Поред разгледања возила, биће организован и пратећи програм, а посетиоци ће моћи да уживају у музици и послужењу.

Мали Дунав, према речима организатора, додатно доприноси томе да изложба буде више од самог разгледања аутомобила.

„Веровали или не, дођу људи који ту живе у близини и кажу: ‘Ми нисмо ни знали да овде то постоји’“, испричао је Бора Настић.

За посетиоце који воле и пецање, боравак на Малом Дунаву има још једну предност. Бора је рекао да и сам на изложбу води породицу и да понесу штап за пецање.

Изложба Олдтајмер клуба Београд тако ће и ове године спојити изложбу старих возила, дружење и боравак у природи, уз учешће власника и љубитеља олдтајмера из различитих делова Србије.

Припреме за фестивал трају неколико месеци пре самог догађаја, а у њима учествују тимови из различитих делова Зундерта, који овај догађај претварају у уметничко такмичење и тренутак славе.

Одржана парада више личи на покретну уметничку изложбу него на обичну поворку.

Традиција дуга 80 година

Није необична само величина скулптура, већ чињеница да их праве људи из читаве заједнице. За многе од њих парада је догађај године. Ова необична прича почела је још 1936. године, као прослава рођендана краљице Вилхелмине.

Свака нова генерација доноси нове идеје, технике и стилове. И можда је управо у томе њена највећа посебност. Јер једном годишње, у родном месту Винсента ван Гога, цвеће не стоји у вазама, већ пролази улицама града.