Према подацима америчког Бироа за попис становништва, у земљи живи око 73 милиона особа млађих од 18 година. Имајући у виду да се акцијама ове компаније од петка тргује по цени од око 146 америчких долара, Масков потенцијални поклон вреди око 10,7 милијарди долара. Компанија „Спејс Икс“ изашла је на берзу у јуну ове године, забележивши највећу иницијалну јавну понуду у историји.

Иако је најава привукла велику пажњу, Масков предлог за сада оскудева у конкретним детаљима. Тренутно није јасно како ће се тачно десетине милиона акција дистрибуирати америчкој деци, нити да ли ће апсолутно сви малолетници имати право на овај поклон.

„Следеће године, даћу једну своју акцију 'Спејс Икса' сваком детету у Америци", написао је Маск на својој платформи.

„Ово ће бити прва од многих", додао је амерички милијардер.

Филантропија и притисак јавности

Ова несвакидашња најава долази у тренутку када се технолошке компаније суочавају са све оштријим критикама јавности због друштвених последица развоја вештачке интелигенције.

Конкурентска компанија „Антропик“ (Anthropic), позната по развоју модела ВИ Клод (Claude), само дан раније је саопштила да ће преусмерити најмање пет одсто својих акција у фонд за опште добро.

С обзиром на то да компанија планира излазак на берзу који би њену вредност могао подићи на билион долара, поменути фонд би вредео око 50 милијарди долара.

Тачна намена овог новца још увек није дефинисана, али је компанија искључила могућност финансирања политичког лобирања.

Као потенцијалне опције, представници „Антропика“ помињу велике донације традиционалним непрофитним организацијама или директне исплате одређеним групама становништва. Да би фонд растао заједно са успехом компаније, обећано је да ће за свако повећање вредности од 50 одсто изнад утврђене почетне границе, фонду бити додато још два одсто акција.

„Препоручујем да акције дате директно јавности", одговорио је Маск на овај потез компаније „Антропик“.

„То је оно што ћу ја урадити", нагласио је технолошки могул.

Идеја о увођењу младих људи на америчко тржиште акција већ има упориште у недавним државним иницијативама.

Министарство финансија је овог месеца аутоматски пријавило милионе малолетника за такозване Трампове рачуне (Trump Accounts), нови федерални систем штедње и инвестирања.

Поред тога, председница компаније „Спејс Икс“, Гвин Шотвел, раније је обећала да ће са својим супругом донирати акције за више од два милиона деце путем управо ових рачуна.

Цео технолошки сектор очигледно покушава да поправи свој имиџ, док јавност постаје све свеснија ризика које нове технологије носе по свакодневни живот и глобалну економију.

Преостала три пловила такође су више пута уочена у близини Вонсана. Дугачка 50 и 55 метара – виђена су у околини острва Те и Син све до краја августа, док је пловило дугачко 60 метара примећено у близини Кимове виле још недељу дана пре него што је Би-Би-Си 17. октобра објавио свој извештај. У близини пловила дугачког 50 метара уочени су и мањи чамци.

Стручњак за анализу сателитских снимака Џонг Сонг Хак рекао је за Би-Би-Си да су мањи чамци превозили људе, гориво и залихе до већих пловила. Према његовим речима, оближња острва пружају могућност за повлачење на осамљена места на мору, где се приватност може очувати далеко од очију јавности.

Бивши званичници, који су побегли из Северне Кореје и стручњаци рекли су за Би-Би-Си да величина пловила и слобода кретања која је неопходна за њихово коришћење дуж обале земље снажно указују на повезаност са државним руководством.

Ри Џонг Хо, бивши званичник Канцеларије 39 Радничке партије Кореје, за коју се верује да управља девизним средствима руководства, описао је сезонско премештање пловила и њихово коришћење у рекреативне сврхе.

„Зими су их држали у бродоградилишту. Када би дошло лето, извлачили би их и пребацивали до виле Ким Џонг Уна или према Калми, где су их користили за пливање и рекреацију“, навео је Ри Џонг Хо.

Фајненшел њуз је пренео и Ријеве критике на рачун огромне разлике између начина живота државног руководства и услова у којима живе обични Севернокорејци. Тачне цене по којима су четири пловила купљена нису познате, мада је британски јавни сервис навео да сличне луксузне јахте могу да коштају десетине милиона долара, а да цена неких премашује 100 милиона долара.

Вонсан се већ дуго повезује са породицом Ким. Бивши чувар који је током деведесетих и почетком двехиљадитих година обезбеђивао резиденције које је користио Ким Џонг Ил присетио се да је током лета виђао децу и тинејџере како скијају на води у околини тамошњих вила.

Луксузна пловила су у великој супротности са условима у којима живи велики део становништва Северне Кореје. У извештају Уједињених нација из 2025. године процењено је да је око 40 одсто становништва било неухрањено, у условима хроничне несташице хране, широко распрострањеног принудног рада и свеобухватне државне контроле.

Драги камен од девет карата, у облику крушке, познат као „Гран Конде“, украден је током ноћне пљачке дворца Шантији у октобру 1926. године, након чега је сакривен у издубљену јабуку.

Дијамант, један од ретких краљевских драгуља који су преживели Француску револуцију, пронађен је неколико недеља касније, када је гладна собарица у хотелу у којем су лопови одсели загризла јабуку.

Дијамант ће поново бити изложен у Музеју Конде, у дворцу Шантији, где ће посетиоци моћи да га виде до 3. јануара.

Директор музеја Матје Делдик изјавио је да, иако прича о јабуци може звучати невероватно, о њој су у то време опширно извештавале новине.

Делдик се суочио и са питањима да ли би изложба могла да представља изазивање судбине, посебно имајући у виду низ пљачки европских културних институција током протеклих 12 месеци, укључујући и дрску крађу накита усред дана из париског музеја Лувр.

Иако није желео да открије Си-Ен-Ену на коју је суму дијамант осигуран, истакао је да су спроведена опсежна научна истраживања његових својстава, захваљујући којима је могуће недвосмислено утврдити његов идентитет.

Резултати тих анализа, као и до сада необјављена архивска грађа о историји дијаманта и његовој крађи, део су изложбе, саопштио је музеј.

Природни ружичасти дијаманти изузетно су ретки и често се продају за десетине милиона долара. Према подацима аукцијске куће „Сотбис“, највиша цена икада постигнута за један ружичасти дијамант на аукцији износила је 71,2 милиона долара 2017. године.

Тачно порекло дијаманта „Гран Конде“ и даље је непознато.

Први пут се помиње 1740. године, у попису имовине Луја Анрија де Бурбона, принца од Кондеа, који је састављен након његове смрти, саопштио је дворац Шантији.

Дијамант је потом постао део колекције краљице Марије Амелије од Бурбон-Сицилије, супруге француског краља Луја Филипа Првог, а затим је прешао у власништво њеног сина, принца Анрија Орлеанског, војводе од Омала.

Он је дијамант завештао Француском институту, који је данас власник дворца Шантији, удаљеног 50 километара северно од Париза, заједно са хиљадама уметничких дела и рукописа који су постали део збирке Музеја Конде.

Њихови налази показују да пројекту није недостајало само неколико материјала. Реактору би биле потребне далеко веће количине уранијума и тешке воде него што је Немачка имала на располагању током рата.

Трка у развоју атомске бомбе

Пројекат Менхетн, тајни амерички програм развоја нуклеарног оружја током Другог светског рата, делом је покренут због могућности да нацистичка Немачка прва оствари сличан научни пробој. Научници су знали да би земља која у томе успе могла да стекне војну предност без преседана.

Један од могућих путева до атомске бомбе подразумевао је изградњу нуклеарног реактора способног да производи плутонијум, радиоактивни хемијски елемент који може да се користи у нуклеарном оружју.

У реактору, атоми уранијума подлежу нуклеарној фисији, процесу током којег се њихова језгра цепају и ослобађају енергију, као и додатне честице познате као неутрони. У одговарајућим условима, ти неутрони покрећу нове реакције фисије, стварајући одрживу ланчану реакцију.

Иако је нацистичка Немачка спроводила нуклеарна истраживања у оквиру програма познатог као „Урански пројекат“ (Uranprojekt), историчари већ дуго расправљају о томе колико су њени научници заиста били близу изградње функционалног реактора.

Последњи немачки покушај био је експериментални реактор познат као Б8, изграђен 1945. године под руководством физичара Вернера Хајзенберга. Уређај је користио коцке природног уранијума потопљене у тешку воду, посебну супстанцу која је имала кључну улогу у контроли нуклеарне реакције.

Зашто је тешка вода била неопходна за немачки реактор

Тешка вода изгледа готово исто као обична вода, али њени атоми водоника садрже додатни неутрон. Та суптилна разлика чини је посебно корисном у одређеним типовима нуклеарних реактора.

У реактору, тешка вода служи као успоривач неутрона, односно супстанца која успорава неутроне ослобођене током фисије. Спори неутрони имају већу вероватноћу да изазову додатне реакције фисије у уранијуму и тако помогну у одржавању ланчане реакције неопходне за рад реактора.

За Немачку је, међутим, набавка довољних количина тешке воде представљала велику препреку.

Током рата, једино постројење у Европи које је могло да испоручује тешку воду потребну немачком програму била је фабрика компаније „Norsk Hidro“ у Веморку, у Норвешкој. Немачка је преузела контролу над постројењем након окупације Норвешке у априлу 1940. године.

Савезничке снаге препознале су значај фабрике за немачке нуклеарне амбиције и циљале су је саботажама и бомбардовањем. У великом америчком ваздушном нападу 16. новембра 1943. године погођен је Веморк, што је допринело коначном престанку производње тешке воде у том постројењу.

Научници поново испитују Хитлеров последњи нуклеарни реактор

Када су америчке снаге 1945. године откриле и демонтирале реактор Б8, он никада није достигао „критичност“. У нуклеарној физици, критичност означава стање у којем ланчана реакција постаје самоодржива, тако да свака генерација реакција фисије производи довољно неутрона за одржавање следеће.

Достизање тог прага основни је услов за рад конвенционалног нуклеарног реактора. Упркос називу, критичност не значи да ће реактор експлодирати. Она једноставно означава да нуклеарна ланчана реакција може да се настави без ослањања на спољашњи извор неутрона.

Хајзенберг, који је руководио немачким радом на реактору, тврдио је да је експеримент Б8 био близу достизања тог прага. Сматрао је да је уређају била потребна само релативно мала додатна количина уранијума да би постао оперативан.

Међутим, нова студија, коју је предводио Тимоти Кут са сарадницима, доводи у питање ту процену.

Истраживачи су испитали две сачуване коцке природног уранијума које су коришћене у немачком нуклеарном пројекту. Проучили су и историјске записе, техничке извештаје, преписку и другу архивску грађу како би реконструисали могућности реактора и утврдили шта би било потребно да он проради.

Њихови налази откривају сасвим другачију слику напретка Немачке у нуклеарним истраживањима.

Огроман недостатак уранијума и тешке воде

Према прорачунима истраживача, реактору Б8 било би потребно приближно двоструко више уранијума и више него двоструко више тешке воде од количина које је заправо садржао да би се успоставила одржива нуклеарна ланчана реакција.

Потребне количине премашивале су залихе материјала којима је Немачка располагала током рата. Посебно је количина тешке воде неопходна за рад реактора била далеко већа од оне коју је немачки програм могао да набави из норвешких извора.

Истраживачи су испитали и да ли су немачки научници могли да избегну недостатак тешке воде коришћењем графита, облика угљеника који такође може да успорава неутроне у нуклеарним реакторима.

Такав приступ био је успешан код америчких научника, који су 1942. године остварили прву контролисану и одрживу нуклеарну ланчану реакцију на свету, користећи реактор са графитом као успоривачем неутрона.

Међутим, графит доступан на територијама под немачком контролом садржао је нечистоће због којих није био погодан за исту намену. Конкретно, трагови бора могли су да апсорбују неутроне који би иначе помогли у одржавању реакције, спречавајући реактор да достигне критичност.

То значи да Немачка није могла једноставно да замени тешку воду графитом и тако превазиђе проблеме са снабдевањем.

Зашто је нацистички нуклеарни програм био осуђен на неуспех

Налази указују на то да је Хајзенберг значајно потценио количину додатног материјала која би била потребна за рад његовог реактора.

Уместо да буду на корак од изградње функционалног нуклеарног реактора, немачки научници су се суочавали са несташицама које нису могли да превазиђу средствима која су им била на располагању.

Истраживање такође пружа јасније објашњење зашто немачки нуклеарни програм није успео да пређе са експерименталних пројеката реактора на функционалан уређај способан да производи материјал за атомску бомбу.

На основу конструкционих решења и материјала доступних током Другог светског рата, истраживачи закључују да нацистичка Немачка није располагала ресурсима неопходним за покретање ни реактора са тешком водом ни алтернативног реактора који би користио графит.

Више од осам деценија након завршетка рата, сачуване коцке уранијума помогле су да се разреши дугогодишње историјско питање и открију размере заостатка нацистичке Немачке у настојањима да оствари један од кључних корака ка изради атомске бомбе.

Шекспир ову представу није измислио, већ ју је преузео од римских историчара попут Светонија и Плутарха, који су се држали званичне државне линије. Након коначног пораза Марка Антонија, историју су писали победници.

Октавијан, касније цар Август, настојао је да Антонија прикаже као човека исквареног женским лукавством и оријенталним луксузом. Себе је, с друге стране, представљао као хладнокрвног и мужевног вођу, будући да се мужевност у старом Риму сматрала једном од највећих врлина.

Према мишљењу савремених стручњака, оваква верзија приче нанела је велику неправду последњој владарки из династије Птолемеја. Она није била жена са споредних улица Александрије, већ краљица огромног богатства, које је сведочило о економској моћи Египта као једног од најзначајнијих пољопривредних произвођача тог доба.

Владарка која је обликовала римску политику

Професор римске историје Алдо Скијавоне у својој новој књизи одлучно брани Клеопатру од старих стереотипа. У његовом делу истиче се да су Египат и његова краљица били кључни фактори у обликовању дугорочних политичких визија Јулија Цезара и Марка Антонија.

Скијавоне наглашава да је Клеопатра усмеравала њихове погледе ка истоку, мењајући њихове представе о будућности римског света. Управљање односима са Римом било је њен примарни задатак, а грађански ратови омогућили су јој непосредан контакт са најважнијим војсковођама.

За разлику од многих ранијих владара из своје династије, који нису говорили египатским језиком обичног народа, Клеопатра је била изузетно образована. Према историјским записима, говорила је више језика, укључујући египатски, арапски, хебрејски и етиопски.

Плутарх је забележио да није била нарочито лепа, што је запажање значајно управо зато што се коси са уобичајеном представом о њој као неодољивој заводници. Њен утицај на римску политику, према овом тумачењу, почивао је на високој интелигенцији и дубоком разумевању геополитичких прилика.

Да се слика о Клеопатри мења, показује и изложба о Клеопатри у париском Институту арапског света. Кроз више од 350 артефаката, поставка настоји да одвоји историјску личност од мита ствараног вековима, наглашавајући њену улогу проницљиве политичке вође. Њен лик постао је симбол расправа о расном идентитету и културном наслеђу, уз настојање да се ослободи наслеђа древне пропаганде.

Нова археолошка открића у Египту

Поновно преиспитивање Клеопатриног лика прати и недавно археолошко откриће у близини древног храмског комплекса Тапосирис Магна. Истраживачи су у септембру 2025. године пронашли остатке потопљене луке, тридесетак километара западно од Александрије.

Откриће обухвата камене грађевине, стубове и амфоре и додатно је подстакло теорију да се управо на том подручју налази гробница славне краљице.

Археолошкиња Кетлин Мартинез, која већ две деценије трага за Клеопатрином гробницом, сматра да откриће луке указује на то да је комплекс био знатно веће трговачко и верско средиште него што се раније мислило.

Лука је највероватније била повезана са храмом тунелом дугим 1.300 метара, који је откривен пре неколико година. Сва ова сазнања показују да мистерија последње египатске владарке тек треба да буде у потпуности расветљена.

У десетом веку, Харалд Гормсон је владао Данском, а његов необичан надимак, Плавозуби (на старонордијском Blátǫnn), највероватније је потекао од потамнелог или поквареног зуба. Његова владавина, која је трајала од око 958. до 986. године, остала је упамћена по историјском уједињењу Данске и Норвешке, али и по увођењу хришћанства, пише Би-Би-Си.

Прича о његовим подвизима уклесана је на Јелиншком камењу, монументалним споменицима који се налазе око 250 километара западно од Копенхагена. На већем камену, који је подигао сам Харалд, пише да је „освојио целу Данску и Норвешку и учинио Данце хришћанима". Овај споменик, смештен у некадашњем паганском месту сахрањивања, такође садржи један од најранијих приказа Исуса Христа у Скандинавији.

„Ово је била фаза, око двеста година након почетка викиншког доба, када је Данска почела да се уздиже као уједињена држава", наводи Адам Бак, кустос музеја Конгернес Јелинг. Како је објаснио Бак, северњаци су тада почели добро да разумеју различите облике европске политике, потенцијалне предности хришћанства и концентрацију моћи у оквиру једне државе.

Од Јелинга до Силицијумске долине

Идеја да се модерна технологија назове по средњовековном владару потекла је 1996. године од Џима Кардака, инжењера компаније „Интел“. Док је читао књигу о викинзима, Кардак је предложио "Bluetooth" као привремени назив за нову бежичну везу кратког домета.

Замисао је била јасна и симболична, јер баш као што је Харалд ујединио скандинавска племена, нова технологија је требало да споји индустрију персоналних рачунара и мобилних телефона.

Чак и препознатљиви лого ове технологије представља директан омаж викиншкој историји. Знак који данас свакодневно виђамо на екранима наших уређаја заправо је комбинација две руне из млађег футарка, Хагал и Бјаркан, које директно одговарају иницијалима Харалда Плавозубог.

Нова археолошка открића и технолошки напредак

Док се технолошки стандард непрестано развија, археолози и даље проналазе трагове Харалдове моћне државе. У јуну 2025. године, грађевински радници у Данској случајно су открили велико викиншко гробље са око тридесет гробова из друге половине 10. века, за које се верује да припада фарми племића у краљевој служби.

Поред тога, ранија открића масивне викиншке дворане и златног „Курмсун диска" изнова су покренула дебате о томе где је похрањено изгубљено благо чувеног краља.

Истовремено, технологија која носи његово име бележи импресивне искораке у дигиталном свету. Најновије верзије, попут стандарда 6.0 и 6.1, донеле су иновативну технологију која омогућава прецизно мерење удаљености између уређаја са тачношћу до нивоа центиметра.

Посебна интересна група која управља овим стандардом већ је најавила значајне промене које се очекују до 2027. године, укључујући веће брзине преноса података и коришћење виших фреквенцијских опсега од пет и шест GHz. Ова унапређења донеће још стабилнији бежични пренос звука и података, показујући како једно древно име наставља да обликује нашу свакодневицу.

Међутим, када је дошло време да се овековечи политичко лице које је водило Немачку 16 година, Ангела Меркел се одлучила за несвакидашњи потез.

Уместо да ангажује познате институционалне ауторе, бивша канцеларка је одабрала до тада непознатог уметника, што је касније описала као своју малу авантуру.

Прилику да изради званични портрет добио је Жереми Керас, двадесетосмогодишњи француско-немачко-канадски уметник који је 2022. године својеручно написао писмо бившој канцеларки, понудивши се да наслика њен портрет. После дугог периода тишине, неочекивано је добио електронску поруку са позивом за састанак у Берлину.

„Прво сам мислио да је то превара, нисам баш веровао, али је заправо деловало прилично уверљиво. Одлучио сам да преузмем тај ризик и пробам", рекао је Керас о почетку њихове сарадње која му је променила живот.

Носталгија и боје које привлаче публику

Својим приступом уметник је добио готово потпуну слободу у раду, што му је омогућило да направи дело које сада привлачи велику пажњу јавности, а посебно млађе генерације.

На портрету великог формата, Ангела Меркел је приказана у јаркоплавом сакоу на златној позадини.

Од почетка јула, када је слика изложена у берлинском Боде музеју, посета овој установи се скоро удвостручила. Према подацима музеја, од почетка излагања портрета Ангеле Меркел број посетилаца повремено је био већи за око 85 одсто.

Успех изложбе показује колико је бивша канцеларка и даље популарна у Немачкој, пет година пошто је напустила власт.

Музеј тренутно излаже слику јер, након што буде враћена у Савезну канцеларију, она иначе неће бити трајно доступна јавности. Због непрестаног интересовања посетилаца, изложба је у међувремену продужена до 3. јануара 2027. године.

Сада се појавила тврдња да је статуета Академије, изливена у бронзи и пресвучена 24-каратним златом, била инспирисана египатским богом, а не витезом крсташем, како се раније сматрало.

Стручњак за антиквитете тврди да је дизајн награде Оскар инспирисан скулптуром староегипатског бога Птаха, која је некада била у власништву лорда Амхерста, бившег посланика Конзервативне странке који је осамдесетих година 19. века представљао изборну јединицу Западни Норфолк.

Руперт Вејс, трговац уметнинама из Лондона, рекао је на лондонском сајму уметности „Фриз“ да постоји „уверљив аргумент“ да је та скулптура инспирисала дизајнера који је направио статуету Оскара, преноси Телеграф писање Тајмса.

Лорд Амхерст био је страствени колекционар и изградио је значајну збирку египатских предмета, али је његово богатство готово уништено након преваре коју је починио управник његовог имања.

Према истраживању Вејса, породица Амхерст је бронзану скулптуру двадесетих година 20. века продала Рендолфу Херсту, америчком медијском магнату познатом по борби за тираж својих новина са Џозефом Пулицером.

Вејс, који бронзану скулптуру продаје за „шестоцифрену суму“, рекао је да ју је купио Херстов фонд за набавку уметничких дела, International Studio Art Corporation.

Херст је своју египатску збирку чувао у свом стану у Њујорку и у свом калифорнијском дворцу Сан Симеон, где је, како се верује, била изложена и бронзана скулптура.

У том периоду, Седрик Гибонс, уметнички директор студија „Метро-Голдвин-Мејер“ (МГМ), који је осмислио награду Оскар, редовно је долазио у посету.

Гибонс је најпре излио дизајн Оскара у бронзи, попут скулптуре Птаха, пре него што је статуета пресвучена златом и уручена на првој додели награда Академије 1929. године добитницима, међу којима је био и Чарли Чаплин.

„Уверљив аргумент“

У староегипатској митологији, бог Птах створио је свет тако што га је обликовао према замисли свог срца.

Током различитих периода успона и пада староегипатских царстава, крунисања фараона одржавана су у храмовима посвећеним Птаху.

Велики свештеници тог бога били су толико цењени на птолемејским дворовима да су се чак женили принцезама краљевске крви.

Говорећи на сајму „Фриз“, Вејс је рекао: „Визуелно, то је веома уверљив аргумент, а у прилог томе говори и чињеница да су се сви актери повезани са овом причом међусобно познавали.

„Не можемо то да тврдимо категорички, али не бисмо је тако представљали за продају да нисмо уверени у то. Чак и без података о њеном пореклу, реч је о изузетном предмету високог квалитета. Али те везе је заиста стављају у потпуно другачији контекст.“

Академија никада није потврдила везу са Птахом, већ тврди да њена статуета представља „стилизовану фигуру витеза који држи мач крсташа и стоји на филмској траци“.

На њеном сајту такође се наводи да „није коришћен модел током процеса дизајнирања“.

„Желели су да сазнају: да ли је он био стваран или не? Да ли је заиста био геније? Мој стриц је, после прилично кратког времена, утврдио да је он био истински велики геније и да је био стваран у сваком смислу“, истакао је Трамп.

Када је један од најзагонетнијих проналазача двадесетог века преминуо у хотелу „Њујоркер", свет је био усред Другог светског рата. Само неколико сати након смрти Николе Тесле, савезни агенти су ушли у његову собу и запленили његове техничке ствари.

Америчка влада је била веома заинтересована за очување ових докумената због бојазни да би могли пасти у руке непријатеља. Због сумњи да би ови списи могли да садрже идеје од пресудног значаја за војне напоре, Канцеларија за имовину странаца преузела је контролу над његовом имовином.

Задатак да процени ове папире добио је доктор Џон Џ. Трамп, професор електротехнике на Масачусетском технолошком институту (МИТ). Он је био технички саветник Националног комитета за истраживање одбране и уживао је велики углед у научним круговима.

Његов посао био је да испита материјал и утврди да ли у њему има нечег корисног за америчку војску. Након детаљног прегледа материјала који је трајао три дана, доктор Трамп је написао званични извештај за владу Сједињених Америчких Држава. Закључио је да су Теслине мисли и напори у претходних 15 година били првенствено спекулативног и филозофског карактера.

Током својих говора, амерички председник често описује свог стрица као истинског и великог генија, истичући његов важан задатак у процени Теслине заоставштине.

Након званичне ревизије, већи део материјала је предат Теслиној породици, тачније његовом нећаку Сави Косановићу. Ти документи данас чине основу архиве Музеја Николе Тесле у Београду.

Међутим, копије Теслиних папира о оружју са снопом честица послате су у ваздухопловну базу Патерсон у Охају ради пројекта који је касније наводно прекинут. Судбина тих копија остала је непозната, остављајући простор за нагађања о тајним америчким војним пројектима.

Крађа је откривена у понедељак ујутру, када су запослени стигли на посао и приметили да је вино нестало. Истрагу воде карабињери и полиција.

Према првим проценама, украдене су боце вина из бербе 2023. године, чија се појединачна цена креће од око 120 до више од 300 евра. Међу њима је и приближно 10.000 боца вина Solaia, једне од најпознатијих етикета винарије Antinori, посебно цењене међу међународним колекционарима.

„Ово је сигурно веома добро припремљена банда“, изјавио је извршни директор компаније Ренцо Котарела за италијански лист Corriere della Sera. Он није искључио могућност да је реч о истој групи која је последњих месеци извела сличне крађе у другим италијанским винаријама.

„Сигурно је да се крађа оваквих размера и вредности никада раније није догодила у Италији“, рекао је Котарела.

Посебну пажњу истражитеља привлачи количина украденог вина Solaia. Годишња производња те етикете процењује се на 60.000 до 70.000 боца, што значи да је украдено око шестине до седмине годишње производње.

Међу украденим винима налази се и Tignanello, једна од етикета заслужних за међународну афирмацију такозваних супертосканских вина, као и Guado al Tasso, још једно од најпознатијих вина ове винске куће.

За сада није познато коме је украдено вино било намењено. Због велике количине и препознатљивости етикета, његова продаја могла би да привуче пажњу надлежних и купаца. Боце су опремљене системом заштите од фалсификовања који користи компанија Antinori, што би могло да помогне у провери њиховог порекла.

Винарија је већ почела да обавештава клијенте широм света и упозорава их да буду опрезни приликом куповине ван званичних продајних канала.

„Желимо да упозоримо наше клијенте широм света да буду опрезни са понудама које долазе изван званичних продајних канала“, саопштила је компанија.

Котарела је за Financial Times изјавио да се и даље нада да ће украдено вино бити пронађено.

„Још се надамо да ћемо успети да пронађемо вино. Два камиона не могу тек тако да нестану“, рекао је он, додајући да не види како би неко могао да продаје вина те вредности широм света, а да не буде примећен.

Случај је поново скренуо пажњу на крађе у винаријама које производе скупа и престижна вина. Њихова тржишна вредност не зависи само од цене, већ и од угледа произвођача, ограничене производње и потражње међу колекционарима.

Породица Antinori бави се производњом вина од 1385. године, а посао се преноси кроз 26 генерација. Компанија је једна од најстаријих и најпознатијих италијанских винских кућа.

Сталци за сушење на балконима дозвољени су само ако не прелазе висину ограде. Правила се односе и на поједине саксије и жардињере које излазе ван габарита зграде, а предвиђене су и новчане казне.

Градска управа објашњава да жели да побољша изглед центра и учини га привлачнијим за становнике, привреду и инвестиције.

Вероватно би све остало на једној од многих локалних одлука о урбаном реду да се уз позив грађанима да „сачувају квалитет животног окружења" није нашла и реченица о Напуљу, која је град практично поставила као негативан пример.

У Италији је на њу први скренуо пажњу напуљски новинар и писац Анђело Форђоне, који је на друштвеним мрежама објавио фотографију спорне поруке. Расправа се убрзо проширила далеко изван градића.

Берту је потом објаснио да Тизи-ле-Бур није једини француски град који ограничава излагање веша на местима видљивим са јавних површина и да му је циљ уреднији изглед града, а не напад на Напуљ.

Одговорио му је Карло Пука, новинар и градски одборник задужен за имиџ Напуља.

„Драги градоначелниче Берту, у праву сте: у Тизи-ле-Буру нисте у Напуљу. И то вам кажем са искреним жаљењем, јер много тога пропуштате", написао је на друштвеним мрежама.

Додао је да сваки градоначелник има право да уређује простор којим управља, али да због забране није било потребно користити Напуљ као синоним за оно што не треба бити. Према његовим речима, Напуљ се пречесто користи као ознака за неред и фолклор, а то је „лака шала која један сложен град своди на фолклорну разгледницу".

Подсетио је да је Напуљ метропола са више од две хиљаде година историје, уметности, музике, кухиње и филозофије, али и град у коме се чаршави суше на сунцу и додао: „И, узгред, одлично се суше и без икаквог трошка по животну средину."

Полемика је стигла и на улице Напуља. Грађани које је снимала емисија Дентро ла Нотициа италијанске телевизије Медиасет углавном су незадовољни. „То је срамота. Можда је у питању мало зависти?", рекао је један младић.

Други каже да се осећа увређено и пита шта је Напуљ без веша у уским улицама. Једна Напуљка у сушењу веша види много више од кућног посла: „За нас је то ритуал. То значи разговарати са комшијама, са људима који живе преко пута."

Веш између зграда у Напуљу одавно није само практична потреба. Део је визуелног идентитета тог града и призор који су деценијама бележили фотографи, уметници, илустратори и редитељи.

Оно што је једној градској управи знак неуређености, другом граду је део пејзажа и свакодневног живота.

Истраживање је обухватило анализу људских остатака из гробница које окружују места на којима су сахрањени краљ Џер, краљ Џет и владарка Меретнеит у древном светом граду Абидосу. Сви ови владари живели су током Прве династије, пре око 5.000 година, недуго након уједињења Горњег и Доњег Египта у једно краљевство.

Биоархеолог и египтолог са Универзитета Пердју, др Розелин Кембел, поново је испитала остатке појединаца за које се дуго сумњало да су били део овог ритуала.

Британски египтолог Флиндерс Питри први је ископао ове краљевске гробнице почетком 20. века, при чему је приметио стотине околних гробова у којима су се налазиле слуге и званичници.

Иако је Питри веровао да су ти људи жртвовани након смрти владара како би га пратили у загробном животу, тада није успео да пронађе физичке доказе смртоносних повреда на костима. Већину пронађених људских остатака поново је сахранио у пустињском песку.

Ипак, 46 лобања је сачувано и пренето у историјску збирку Универзитета у Кембриџу, где су деценијама чекале на нову научну анализу.

Користећи савремене форензичке технике, Кембел је открила да 18 од укупно 46 анализираних лобања показује јасне знакове смртоносне трауме, што чини 39 одсто испитаног узорка.

Њена анализа показала је да многе лобање имају специфичне линеарне преломе, које је Питри својевремено погрешно протумачио као оштећења настала након сахрањивања. Повреде су настале услед снажних удараца тупим предметом у пределу главе.

Форензички трагови указују да су преломи настали у време смрти, што потврђује да су ове особе биле жртве насилне смрти.

„О питању да ли се у Египту практиковало жртвовање слугу расправља се више од једног века, али ово је прва студија која испитује људске остатке из самих гробница“, истакла је др Кембел.

Њено истраживање тако пружа конкретне биолошке доказе о насилној смрти ових појединаца и додатно расветљава једно од важних питања ране египатске историје.

Пракса резервисана за прве фараоне

Жртвовање слугу имало је за циљ да владару обезбеди задржавање високог статуса и удобног начина живота и после смрти, а истовремено је представљало и демонстрацију моћи фараона.

Према речима Кембел, оружје коришћено за ова ритуална убиства највероватније је било равно и релативно лако. Форензички налази сугеришу да је смртоносни предмет можда био направљен од дрвета, а не од тешког камена, како се раније претпостављало.

Занимљиво је да је овај обичај био кратког века у староегипатској историји и да се задржао само током најранијих фаза формирања државе.

„Колико можемо да закључимо, ова специфична врста жртвовања слугу изгледа да је престала са крајем Прве династије, што значи да је трајала око два века или можда краће.“

Научница је објаснила да су друштвене промене убрзо довеле до потпуног напуштања овог обичаја. Отворен је пут ка симболичнијим облицима испраћаја владара на онај свет, који више нису захтевали жртвовање људи.

Након овог прелазног периода, древни Египћани су значајно променили погребне ритуале и праксу сахрањивања. Људске жртве су временом замењене посебним статуетама познатим као ушабти, које су у загробном животу симболично преузимале улогу слугу.

Професорка египтологије на Америчком универзитету у Каиру, Салима Икрам, похвалила је примену савремених методологија у анализи ових древних остатака. Са њом се слаже и истакнути египтолог са Универзитета у Гронингену, Јакобус ван Дајк, који је истакао да истраживање пружа снажне доказе у прилог научницима који су дуго веровали да се овакав обичај заиста практиковао.

Посебно је занимљиво то што овај крај није настао након филмске трилогије Питера Џексона. Прве куће у улицама које данас носе Толкинова имена изграђене су још 1990. године, више од деценије пре него што је први филм „Господар прстенова“ стигао у биоскопе.

Централна улица носи назив Лан ван Толкин – (Толкинова улица), а око ње су распоређене улице посвећене бројним јунацима и елементима његовог света.

Ту су Фродо, Гандалф, Арагорн, Леголас, Гимли, Боромир, Фарамир, Денетор и Палантир. Љубитељи Толкина могу да пронађу и Галадријелу, Арвен, Елронда, Елронда, као и бројне патуљке из „Хобита“, међу којима су Торин, Балин, Двалин, Бифур, Бофур, Бомбур, Дори, Фили и Кили.

Називи су распоређени тематски. У једном делу насеља налазе се улице повезане са Гондором, у другом су патуљци, док су хобити и други ликови распоређени у различитим деловима краја. Постоје и називи који упућују на места из Толкиновог света, попут Фангорна и Еребора.

Посебна занимљивост је да се на улицама могу пронаћи и називи из холандског превода Толкинових дела. Тако је, на пример, Самвајз Гемџи добио назив Сам Гевисијес, док се нека друга имена такође разликују од енглеских оригинала.

А где је Мордор

Ипак, једно место из Толкиновог света становници овог краја нису добили – Мордор.

Нема ни улице назване по Голуму, док је од познатијих негативних ликова изузетак Саруман. Чини се да су улице углавном добијале имена по јунацима, местима и другим позитивним или неутралним елементима Толкиновог света.

У насељу се налази чак и предшколска установа под називом Де Хобит – „Хобит“.

Како је Гелдроп постао Толкинов крај

Тачна прича о томе ко је први предложио Толкинова имена није до краја документована.

Према објашњењу које је својевремено дало руководство Гелдропа, приликом именовања улица један од људи који је радио у градској управи био је велики љубитељ Толкина и предложио је да се његови ликови употребе као инспирација. Друга верзија приче наводи да је одбор за именовање улица имао свега 14 дана да осмисли велики број назива и да је Толкинов свет предложен као решење.

Због тога је Гелдроп добио необичан део града који и данас привлачи пажњу љубитеља „Господара прстенова“.

Најзанимљивије је што је Толкиново насеље настало много пре филмске популарности његових дела. Када је „Дружина прстена“ стигла у холандске биоскопе крајем 2001. године, бројне улице у Гелдропу већ су више од једне деценије носиле имена из Средње земље.

Тако становници овог мирног холандског града могу да кажу да живе у Фроду, Гандалфу или Арагорну – и да је то њихова стварна адреса, а не само шала за љубитеље Толкина.

Ко једном проба тек припремљене топле ваљевске дуван чварке, поново због њих долази. Пазарити се мора. За цену се не пита. Плаћало се уобичајених од 1.500 до 2.000 динара.

„Било пет оранија и делили се чварци џабе и маст. Са пет оранија то је било пре 20 година. Сад ево видиите то је фестивал само такав. Видите како је то лепо. Лепота, мирис, укус,све“, каже месар Марко Дубљевић.

Фестивал чварака 20 година промовише дугу традицију припремања чварака. Од познатог домаћег специјалитета, чварци су постали један од брендова Србије.

„Постигли смо да је ово постао један од најбољих и најпосећенијих фестивала у Србији, можда и на Балкану, али у Србији је сигурно. Ми смо први фестивал можда у свету чварака направили“, наглашава Славен Баточанин, оснивач Фестивала дуван чварака у Ваљеву.

„Двадесети фестивал је привукао највећу пажњу до сада. Имамо из Канаде, из Северне Америке, па и из читаве Европе. Наравно, највише из региона“, наводи Дарко Достанић, директор Туристичке организације Ваљево.

И ове године на фестивалу у Ваљеву пазариило се више десетина тона чварака и других специјалитета, на више од 300 штандова. То Фестивал чварака чини и подједнако важном привредном манифестацијом.

Алмир Тахловић из Бара, где има продавницу здраве хране, по петролеј, односно воду која гори, долази редовно већ седам година. Пре тога је, каже, воду куповао на пијаци у Бару, осам евра за литар.

„Пио је мој отац, пила је моја мајка, пије је моја сестра. Тренутно, ево, пију обоје. Ја ово пошаљем доста тога за Босну, и онда баш доста позитивних искустава у вези овога“, истиче Тахловић.

Власник извора не сумња у исправност воде

Издан из којег тече вода која мирише на сумпор и гори када се упали, у приватном је власништву Хамида Цаке. Цеви је извео испред куће како би онима који по воду долазе олакшао приступ.

Каже да вода извире из бушотине напуштене после истраживања нафте и гаса, које је шездесетих година прошлог века радила руска компанија.

„Не желим да лажем људе. Говорим им истину и они све више долазе. Нико ову воду не пије више од мене. Нема нежељених ефеката“, истиче Цака.

Да је вода здрава и лековита, Хамид не сумња, али за њену исправност званичну потврду нема.

„Француска компанија је долазила овде две године заредом. Дошли су великим џипом, 12 људи. Урадили су анализе, касније им је преводилац донео резултате и рекао: 'Хамиде, вода је питка, није штетна, и људи могу да наставе да је пију'. Имам резултате анализе на телефону“, додаје Цака.

Здрава или лековита

Арбен Памбуку, бивши директор Албанске дирекције за управљање водним ресурсима, каже да је дубина бунара већа од хиљаду метара и да у околини села има још неколико сличних извора.

„То је карактеристичан извор и разликује се од других бунара који су бушени ради проналажења нафте и гаса, а који су дали воду са минералним солима. А ову воду прати метан који је запаљив и експлозиван у већим количинама. Ако је запалите, вода ће кратко горети веома светлим плавим пламеном“, објашњава Памбуку.

Стручњаци напомињу да треба разликовати здраву од лековите воде и да је свакако потребно урадити анализе.

„Ово је термална вода и ми имамо податке о садржају разних јона, сулфата и хлорида, и тако даље. Термалне воде су увек повезане са садржајем тешких метала, попут арсена, бора, литијума, хрома. Неки од њих могу бити штетни. Арсен је међу канцерогеним тешким металима који могу изазвати озбиљно тровање, јер се накупља у телу. Слично и бор или хром, који су саставни део наших подземних геолошких структура. Ми смо имуни на њих“ Наглашава проф. др Алеко Михо са Факултета природних наука.

Неопходна хемијска и микробиолошка анализа

Бивши генерални директор Геолошког завода Албаније пише нам да су бунари у Боризану испитивани седамдесетих година прошлог века, али да су ти подаци застарели и непотпуни.

„Да би се проценило да ли се вода из овог бунара може користити као минерална вода за пиће, потребно је да се изврши комплетна хемијска анализа и микробиолошка анализа. Лично мислим да док здравствене установе не изнесу мишљење, треба пронаћи начин да се ова вода не конзумира.“

Све институције у Албанији којима се РТС обратио поводом воде из Хамидовог дворишта, упућивале су да је адреса којој се треба обратити Градски завод за заштиту здравља у Круји. Међутим, они кажу да извор на приватном земљишту није у њиховој надлежности. Ипак, обећали су да ће послати екипу и урадити анализу воде.

Резултате још нисмо добили.

Качамак Радиша промовише с љубављу и жељом да се њиме представи и свету.

„Српско национално јело које нас је одржало чак и у неким тешким временима, кад једноставно народ није имао, кад је морао да једе качамак и проју, а верујте да нас је то одржало и богу хвала“, наглашава Радиша Радосављевић. 

За добар качамак најважније је брашно и то оно са поточаре. Радиша је и рекордер у ратарској производњи кукуруза и сунцокрета а на својим огледним парцелама годинама већ бира кукуруз који је најбољи за качамак и проју.

„Људи су схватили да морамо да се вратимо коренима аутохтоно нешто домаће, уникатно на бази осмака и хибрида. Поента је дужина укувавања. Значи да не загори, мешати само уједначено да се увида, да се лепо укува“, објашњава Радиша.

У жирију ове године било је 14 кувара из десет земаља.

„Наша палента терања је специјалитет у Ломбардији, али Италијани убаце пармезан, кобасицу или павлаку“, напомиње председник жирија, др Марио Савона.

За мање од сат времена на тихој ватри скуван је качамак и изливен на сто како би се прецизно измерио.

„Качамак има укупно 105 килограма на тежини, просечно са свим мерењима пречник је 187 и дебљина је пет центиметара“, наводи члан жирија Дејан Новаковић.

Стари рекорд у кувању качамака Радиша је оборио за два килограма тежине и пет центиметара у пречнику. За следеће кување за Гиниса биће му каже потребан већи казан.

Ту су поред бројних сребрних шипки и наруквице, 47 арапских и енглеских примерака кованог новца, мали Торов чекић, рунски натписи и више делова исеченог сребра.

До открића ћупа је дошло сасвим случајно, током радова на новој тераси у једној приватној басти у Ребилду.

„Ова ризница сребра је сада позната као благо из Ребилда“, наводи Торбен Сараув, директор Одељења за културно наслеђе, Музеји северног Јитланда.

Тристадвадесет предмета од сребра, тешких готово шест и по килограма, је било у оригиналном суду од глине док су остали нађени на околном земљишту.

У Музеју северног Јитланда то откриће описују како као спектакуларно, тако и као јединствено.

„Од предмета нађених овде највише је сребрних шипки“, напомиње Сараув.

Дански археолози тврде да је то откриће од изузетне важности за разумевање доба Викинга у Данској, не само због нађене количине предмета од сребра већ због тога што јасно показује како је сребро функционисало и као извор богаства и као начин плаћања за време доба Викинга, па је то попут налажења сефа за тај период.

„Ови сребрни предмети сведоче о везама са страним државама јер су Викинзи ишли у освајања, трговали. Били су пасионирани трговци. Нису само били добри у борбама са мачевима“, истиче Ларс Кристијан Норбах, директор Музеја северног Јитланда.

„Можда би требало да почнемо да тражимо и у нашим баштама, могло би бити још сребрног блага“, каже у шали Виви Нилсен, власница хостела.

Сребрни предмети, благо из 10. века, такође говори и о уједињењу Данске под краљем Харалдом Плавобрадим и наглашавају централну улогу северног Јитланда у далекосежним трговачким мрежама Викинга и прекоморским освајањима.

„Обала која окружује морски лук годинама је показивала знаке нестабилности“, навела је служба, подсећајући да је још 2021. године упозорила да ће се лук једног дана урушити.

Смештен на крају пута “Chain of Craters Road” на острву Хаваји, познатом и као „Велико острво“, овај природни феномен био је популарна и често фотографисана туристичка дестинација.

Верује се да се лук урушио док је парк прошлог викенда био привремено затворен због тропске олује Ноло.

Служба националних паркова навела је да су земљотреси током ерупције вулкана Килауеа 2018. године, као и урушавање његовог врха, оштетили литице у близини лука.

Његово коначно урушавање представља „најновију промену удаљене и сурове обале парка“.

У јануару 2020. године, нове пукотине и нестабилност литица довеле су до затварања првобитног видиковца са којег се посматрао лук. Неколико месеци касније отворен је нови видиковац, на безбеднијој удаљености, саопштила је НПС.

Таласи тропске олује касније исте године одломили су део стене са доњег дела лука.

„Ова формација је прелепа, али привремена и има ограничен животни век. Морски лук ће се једног дана урушити у море. Међутим, друге формације ће га заменити док се литица постепено буде повлачила ка унутрашњости“, саопштила је Служба националних паркова 2021. године.

Хиљаде људи лајковало је и коментарисало објаву НПС-а на друштвеним мрежама о урушавању лука, делећи своја сећања на посету овој формацији и објављујући њене фотографије.

„Ништа и нико није овде заувек. За милионе година Сунце ће умрети. Цените оно што је добро и лепо – сада“, написао је један корисник Фејсбука.

Фолклориста Алан Дандес у зборнику Зло око: Зборник (1992) наводи да „срећа, добро здравље или леп изглед жртве – или непромишљени коментари о њима – могу да изазову напад особе која има зло око...

Симптоми болести изазване злим оком укључују губитак апетита, претерано зевање, штуцање, повраћање и повишену температуру. Ако је мета крава, може престати да даје млеко; ако је реч о биљци или воћки, она може изненада да увене и угине“.

Такође се верује да зло око може да изазове низ других тегоба, укључујући несаницу, умор, депресију и дијареју, наводи Армандо Р. Фаваца у књизи Тела под опсадом (1996). У многим крајевима болест се не посматра само као медицинско већ и као магијско питање, па се разлог због којег је нека особа оболела понекад приписује клетви, а не случајности или изложености вирусу.

Зло око, према Роберту Елсију  може да утиче чак и на предмете и зграде. Возило на које је бачено зло око могло би, према том веровању, да се непоправљиво поквари, док би на проклетој кући убрзо могао да прокишњава кров или да се појаве инсекти.

Практично све што крене наопако може се приписати моћи злог ока.

Веровање старо хиљадама година

Веровање у зло око добро је познато кроз историју. Помиње се у древним грчким и римским текстовима, као и у бројним познатим књижевним делима, укључујући Библију, Куран и Шекспирове драме. У Причама Соломоновим (23:6), на пример, стоји: „Не једи хлеба у онога који има зло око, нити жели посластица његових“.

Иако је веровање у зло око широко распрострањено, оно није универзално. Фолклориста Џон Робертс је у међукултурном истраживању из 1976. године утврдио да је у зло око веровало 36 одсто проучаваних култура.

Зашто су се несреће приписивале клетвама

Зло око је, у суштини, посебна врста магијске клетве, чији корени леже у магијском размишљању и сујеверју.

Замислимо да неку особу задеси несрећа, болест, незгода или нека необјашњива катастрофа – можда суша или заразна болест. Пре него што је наука могла да објасни временске прилике и теорију о микроорганизмима као узрочницима болести, сваки лош догађај за који није постојао очигледан узрок могао је да буде приписан клетви, преноси Лајв сајенс писање Би-Би-Сија.

Клетве, укључујући зло око, представљале су један од одговора на вековно питање зашто се добрим људима догађају лоше ствари.

Поглед као симбол моћи

Очима се од давнина приписују посебне моћи и често се сматрају прозором у човекову душу. Верује се да немиран поглед може неприметно да ода лажова, док продоран и постојан поглед, у зависности од околности, може бити привлачан или претећи.

Контакт очима може да створи снажну личну везу, било између љубавника, било између надређених и подређених. Љутит или продоран поглед може да изражава моћ и ауторитет над другом особом.

Глумци, наравно, користе очи да би изразили читав спектар емоција, укључујући љубав, мржњу, гађење, досаду, презир, изненађење и завист. Управо је љубомора у основи културолошког повезивања злог ока са магијом.

Када су физичке особине повезиване са „злим оком“

Веровање у моћ очију било је толико снажно да су различите очне мане временом почеле да се повезују са злом и несрећом. Људи који су били разроки, имали неконтролисано трзање или грчење очију – стање познато као блефароспазам – или само изражен страбизам, били су избегавани и изазивали страх јер се веровало да доносе несрећу.

То је посебно било изражено међу људима који су се бавили опасним занимањима, попут рибарства и рударства.

У Оксфордском приручнику историје инвалидитета цитиран је древни грчки текст о физиогномији у којем се наводи: „Слеп човек је тврдоглав, једнооки је често неправедан, а разрок човек по правилу надмен“. Слично томе, за људе чије су очи биле необично близу једна другој или различите боје често се сумњало да поседују зло око.

Зашто су деца сматрана посебно рањивом

Сматра се да су бебе и деца посебно подложни штетном дејству злог ока, а у многим земљама, укључујући Грчку, Румунију и Индију, јавно хваљење детета понекад се сматра табуом, јер би комплимент могао да привуче пажњу злог ока.

Како би заштитили дете од урока, родитељи непромишљено похваљеног детета могу да затраже од особе која је упутила комплимент да одмах пљуне детету у лице.