Ту су и тихи и префињени будистички храмови у загаситим тоновима, опасани зидовима и зеленилом, те шинто светилишта са својим крупним каменим постољима за свеће и уљане лампе и капијама у цинобер боји које служе као међе које означавају прелаз из домена профаног у свето.

Пред пуно шинто богомоља седе од керамике, камена и понекад метала људском руком извајане лисице, често с портиклицом о врату, која је ту да би магијском снагом коју, верује се у источној Азији, поседује црвена боја одагнале зле духове и несрећу коју они изазивају.

Унутар тих светилишта уз мање олтаре могу се наћи и бројне фигурице тих животиња, а у занатлијским радњама, где су лисице чест мотив за сувенире, за наклоност посетилаца надмећу се и луткице које приказују људе одевене у традиционалну јапанску одећу с лисичјом главом – алузија на бројне легенде о магијској моћи те звери из породице паса да поседне људско тело или се потпуно претвори у човека.

Култ лисице у домаћој религији шинто

Крупна урбанизација и индустријализација су у Земљи излазећег сунца одавно извршене, па је становништво већ деценијама подвојено од природе и својих пољопривредних корена.

Па, ипак, храмови посвећени божанствима житарица и земљорадње у великом броју красе пејзаже јапанских насеља, и то не само оних у унутрашњости који задржавају интимну везу с природом, већ и великих урбаних центара којима је производња хране страна. А тамо где су таква светилишта, налазе се и разне врсте ликовних представа лисице – звери која се традиционално доводи у везу у с житарицама и жетвом.

Наиме, у старом народном веровању у Јапану лисице су сматране за божанства пиринчаног поља, јер у пролеће силазе са шумовитих брда и планина, лове глодаре, односно, чине услугу човеку уклањајући штеточине, те се враћају у шуме у јесен након жетве. Многи етнографи верују и да су боја крзна и заобљени реп лисице старе Јапанце подсећали на ту житарицу, односно, њено класје.

Временом лисица је постала део пантеона домаће многобожачке религије шинто, додуше можда не буквално као божанство, али сигурно као гласник или заступник натприродног бића. Наиме, богиња пиринча и пољопривреде и, шире, плодности и просперитета Инари, по древном домаћем предању, сишла је с Неба на белој лисици и јапанским острвима, која су тек била створена и прекривена бесплодним мочварама, донела прегршт зрневља које их је препородило.

Инари је у средњем и раном новом веку, осим међу сељацима, стекла мноштво обожавалаца и међу трговцима, занатлијама па и ратницима, па данас у Јапану има преко 30.000 шинто храмова у којима јој се одаје пошта. Инари, која се неретко описује и као мушко божанство, предмет је обожавања и у бројним малим светилиштима која се и даље могу наћи на крововима зграда које припадају фирмама, а која су до не тако давно красила и ентеријер – предворја и канцеларије – јапанских предузећа.

Упадљива карактеристика сваког храма посвећеног том божанству, чији се култ земљом проширио нарочито током периода владе клана Токугава у 17. и 18. веку, су статуе и фигурице беле лисице, па није чудно да се у свести обичних људи та дивља животиња поистовећује с њим.

Лисице у популарном јапанском будизму и народном фолклору

С доласком будизма лисице су ушле у фантастичне, али поучне приче из пера јапанских присталица тог древног учења које, буквално схваћене, опомињу на опрез од преваре и злонамерних натприродних бића, а метафорично схваћене – на опрез у односу на телесна искушења, жеље, таштину и илузије.

У тим старим јапанским легендама, наиме, лисице се често појављују у пољима и ливадама као лепе или страсне жене које зачас очарају мушкарца и приволе га на брак. Оне имају моћ да у потпуности омађијају мушкарца и присиле га да чини што год оне пожеле. Рецимо, да им преда своју имовину или чак живи у лисичјем брлогу а да тога није свестан.

Међутим, њихов истински идентитет услед одређеног сплета околности, као што су сусрет са псима или будистичким адептом великих духовних моћи, брзо буде разоткривен. То онда по правилу те лукаве натприродне сплеткароше присили на повлачење из људског друштва и проузрокује распад брачне везе упркос снажној жељи мужа да се заједнички живот настави.

Иако по карактеру несталне и превртљиве, лисице у тим легендама често постају мајке важних, смелих људи (јунака) и чаробњака, који захваљујући свом натприродном пореклу испољавају квалитете као што су необична физичка снага и брзина, или разне наднаравне моћи.

Када је у питању брак, интересантно је да у јапанском језику и данас феномен у којем киша пада док је ведро и сунчано зову „венчање лисичје младе“, јер се у народу у старини веровало да до таквог необичног сплета метеоролошких околности долази када лисице на небу организују свадбу.

Отуд се израђују фигурице младожење, младе и сватова који по телу изгледају као људи, али имају главу лисице – њихово поседовање, веровало се, доноси срећу у браку и просперитет породици.

Даље, из давнина до нас су допрле и будистичке приче у којима, на пример, дух лисице изазове болест код људи и када исцељивач (будистички монах) утврди узрок обољења, односно, разоткрије чињеницу да је оболелог запосела љута лисица, она се исповеда, објашњавајући да ју је човек којег мори у прошлом животу био убио – тиме се преноси будистичко учење о реинкарнацији и могућности да се греси из претходног живота одразе на будући, те да је најсигурнија политика уопште их не чинити, односно, не убијати жива бића, укључујући ту и животиње.

Има и прича у којима се појављивање лисице у храму или палати, нарочито њен чин дефецирања по олтару или каквом светом спису, узима као злослутно знамење које најављује несрећу.

У јапанским моралистичким алегоријама из средњег века лисице умеју да узму и облик каквог старијег мушкарца, самураја или будистичког свештеника, и користећи се њиховим ауторитетом, обману и понизе охоле и грешне. Те поучне приче су често имале форму хуморески извођених у паузи традиционалне Но драме.

Посебно је позната прича у којој се стари бели лисац претвори у будистичког свештеника да би својом проповеди о паклу и вечној патњи приволео ловца који живи од продаје лисичјег крзна да прекине да убија његове младунце.

Куриозитет је да се и данас понекад у продавницама могу видети фигурице лисице одевене у одору будистичког свештеника које су инспирисане том легендом из позног средњег века, али које су се у потоњим временима тумачиле као упозорење на лицемерје и дволичност клерика који проповедају уздржаност и врлину.

Културни дуг Индији и Кини и стапање шинто и будистичких веровања

Дакле, у фолклору обојеним будистичким назорима лисице умеју да се преобразе у људе, али и да их запоседну и омађијају и при том опомену на неки грех. Оне могу својим присуством у људској насеобини и да наговесте неки судбински важан догађај.

Лисица као симбол људске пожуде и створење које се преображава, сматрају јапански стручњаци, управо је концепт или виђење које корене има у индијској култури и коју је у Јапан донео будизам.

Наиме, у тој острвској земљи лисица је у прошлости била описивана и као (митска) животиња коју јаше будистичка богиња индијског порекла Дакини – првобитно, у хиндуизму гнусно чудовиште потчињено богињи Кали, које прождире лешеве, а касније, у тибетанском и езотеричном будизму, укроћено и преобраћено биће које помаже људима на трновитом путу ка просветљењу и спознаји или их штити пред смрт.

И док се у постојбини Дакини Индији веровало да она небески пут преваљује на леђима шакала, када је будизам стигао у Кину, место те грабљивице склоне храњењу лешинама животиња у иконографији везаној за богињу заузела је бела лисица. Ово стога што стари Кинези нису знали како шакали изгледају, а лисица им се чинила као звер сличног карактера пошто прави брлоге у гробним хумкама.

То синизирано веровање потом је пренето и у Јапан, где је Дакини, у складу с будистичком теоријом да шинто божанства нису ништа друго до привремене манифестације или форме испољавања буда и бодисатви, поистовећена са Инари, због чега је временом почела да се схвата и као биће које доноси богату жетву и просперитет.

Весник благостања и варалица

Лисица је, тврде поједини домаћи научници, у најранијим јапанским митолошким текстовима с почетка 8. века, који садрже и по неколико столећа старија веровања, животиња која је по важности у сенци у поређењу с другим зверима, попут змије или мајмуна. Они њену потоњу улогу као доносиоца плодности виде као утицај кинеске културе, који је, када су у питању писани споменици, видљив од деветог века.

Ипак, у наредним столећима, несумњиво је, лисица је у јапанским народним веровањима и предању, али и организованој религији, стекла ретко важно место, које и данас, у релативно секуларизованом друштву, наставља да држи.

Током историје лисице су у Земљи излазећег сунца имале амбивалентни карактер - с једне стране оне људима доносе обилну жетву, пун стомак и самим тим сигурност и срећу, а са друге их заводе и варају, те се њима поигравају.

Ту је реч о две мисаоне нити које се преплићу и стапају: шинтоистичком погледу на свет који је склон обожавању природе, те је спремно прихватио (кинески) сентимент о лисици као животињи која даје допринос ратарству и исхрани, и (индијског) езотеричног будизма, који је усвојио магију као инструмент за лечење болести и заштиту од природних непогода, незгода и друштвених превирања и који је при том склон мистичном учењу о спознаји.

Тако је и данас могуће видети статуе лисица које у устима држе сноп пиринча или кључ – кључ од складишта пиринча или каквог другог амбара са житарицама, што асоцира на богату жетву и благостање, али и кипове на којима оне у зубима носе драгуљ, који је будистички симбол мудрости и просветљења.

Вожња је почела у Мауерпарку, а затим је настављена ка административном кварту са владиним институцијама.

Траса дуга 33 километра пратила је стазу од Берлинског зида до Шенефелда, а према речима организатора, учесници вожње нагих бициклиста могли су слободно да бирају да ли ће учествовати потпуно без одеће или „обучени или свучени на начин који им је највише одговарао“.

Рута је водила и поред познатих места као што су Трептовер парк, Галерија Ист Сајд, Бранденбуршка капија и зграда Рајхстага.

Организатори су, како су навели, желели да унапреде и измене стари мото натуризма који гласи: „Наги, сви смо једнаки“.

„Ради се о разноликости људских тела уместо о конформизму. Циљ догађаја је да пошаље поруку толеранције и самоприхватања, повезаности са природом и заштитом животне средине, као и инклузије и разноликости“, саопштили су организатори.

Они наглашавају да голотиња нема сексуалну конотацију.

„Ми смо отворено друштво. У демократији понекад морам да прихватим ствари које ми се не свиђају. Можда не би требало увек да будемо толико гласни о томе шта нам се не свиђа, већ једноставно да будемо поносни на оно што смо постигли као друштво“, рекао је за Билд Ралф Шпренгер (58), један од организатора.

Представници локалне самоуправе, Експа 2027 Београд, туристичког сектора, привреде и локалних произвођача разговарали су о томе како велики број страних гостију који ће 2027. доћи у Србију усмерити и ка Златибору.

Експо 2027 очекује више од 1,5 милиона страних посетилаца и више од 135 међународних учесника, што туристичке дестинације у Србији виде као прилику за снажније представљање на иностраном тржишту.

Директорка ЈП „Голд гондола Златибор“ Бојана Божанић каже да је идеја да се очување аутентичности Златибора повеже са новим развојним приликама.

„Гондола Етно вајб од почетка смо градили као догађај који чува аутентичност Златибора, његове људе, традицију и локалне производе, а ове године желели смо да направимо корак даље“, рекла је Божанићева.

Према њеним речима, „Гондола Етно вајб толкс“ треба да буде место повезивања институција, привреде и туристичког сектора и разговора о даљем развоју Златибора.

„Експо 2027 је велика прилика да све што смо годинама градили представимо много широј, међународној публици“, истакла је Божанићева.

Од Експа до Златибора

Један од најконкретнијих планова јесте креирање туристичких програма који би посетиоцима светске изложбе омогућили да током боравка у Србији посете и Златибор.

Директор Туристичке организације Златибор Владимир Живановић најавио је посебне пакете и организоване доласке, укључујући и програме за волонтере који ће током Експа боравити у Београду.

„Током Експо 2027 желимо да Златибор представимо међународној публици, али и да направимо конкретан корак даље – да креирамо посебне пакете и организујемо доласке на Златибор, укључујући и програме намењене волонтерима који ће током изложбе боравити у Београду“, навео је Живановић.

Као један од наредних корака издвојио је снажније повезивање туристичке привреде и формирање дестинацијске менаџмент организације.

„Златибор за то има људе, снагу, визију и вољу“, поручио је Живановић.

Циљ да страни гости остану у Србији дуже

Представник Експа 2027 Београд Игор Ковачевић оценио је да Златибор већ има изграђен туристички производ и да је следећи задатак његово снажније представљање светском тржишту.

„Златибор више није локална дестинација – овде не говоримо о потенцијалу, већ о туристичком производу који већ постоји и који треба добро припремити, упаковати и представити свету“, рекао је Ковачевић.

Како је навео, значај Експа не би требало мерити само бројем људи који ће посетити изложбу током неколико месеци.

„Наш циљ није само неколико месеци трајања изложбе, већ да оставимо утисак због којег ће се страни гости враћати. Ако успемо да просечан боравак страних гостију у Србији продужимо макар за једну ноћ, направили смо огроман резултат“, рекао је Ковачевић.

Он је нагласио да је дугорочни циљ одрживи туризам који омогућава локалном становништву да остане, ради и развија своје послове.

Инфраструктура као услов даљег раста

Председник Општине Чајетина Милан Стаматовић указао је да даљи туристички раст мора да прати развој инфраструктуре и заштита животне средине.

Према његовим речима, настављају се улагања у водне ресурсе, нове акумулације, рециклажно двориште и системе за прераду отпадних вода, док је као следећи велики корак означено унапређење саобраћајне повезаности, укључујући и пројекат изградње аеродрома.

„Наш циљ је да сачувамо етно стил, традиционалне производе и природу Златибора, али да их уклопимо у модеран и савремен развој дестинације“, рекао је Стаматовић.

Локални производи део понуде за стране госте

Важан део туристичког производа Златибора остају локална храна и традиционални производи, који би кроз очекивани долазак већег броја страних гостију могли да добију и ширу публику.

Директор Златиборског еко аграра Марко Марић оценио је да су пољопривреда и туризам на Златибору „изузетно компатибилне гране“.

„Наш посао је да окупљамо и подржавамо локалне произвођаче и помогнемо им да своје производе пласирају на најбољи могући начин. Задовољан произвођач, задовољан хотелијер и угоститељ и, на крају, задовољан гост – мислим да је то рецепт и наш задатак је врло јасан“, рекао је Марић.

Скуп је одржан у оквиру другог фестивала „Гондола Етно вајб“, који на међустаници Голд гондоле траје до 12. августа, уз етно-базар, локалне произвођаче, уметнике и занатлије и радионице за децу и одрасле.

„То је био један од најстрашнијих тренутака које сам икада доживела. Када је кренуо да нас јури, адреналин је био невероватан“, рекла је Ознур.

Један од водича на путовању, који је управљао чамцем, угледао је нилског коња и успорио пловило како га не би узнемирио, рекла је Ознур. Чамац је непосредно пре тога наишао на слона, а она је већ држала телефон у руци када се појавио нилски коњ.

„Случајно сам имала телефон у руци јер сам снимала слона. Чистом срећом, нисам спустила телефон, што је једини разлог због којег сам успела да снимим оно што се догодило“, рекла је Ознурова.

Водич је убрзо схватио да је, упркос његовим напорима, нилски коњ ипак био узнемирен.

Ознур се сећа да је водич рекао: „Држите се – сада морамо да убрзамо, пре него што одлучи да крене за нама.“

„Чим смо убрзали, окренули смо се и схватили да нас нилски коњ јури“, додала је Ознурова.

На њеном снимку, који је објавила на свом Инстаграм налогу, види се огроман нилски коњ како избацује главу и горњи део тела из воде, снажно се пробијајући кроз воду покретима који подсећају на људски прсни стил пливања. Чамац је за собом остављао таласе док је убрзавао, а његов управљач је нервозно осмехивао.

„Заправо можете да видите осмехе на лицима водича, не зато што им је ситуација била смешна, већ зато што је то био осмех чистог олакшања када је чамац већ успео да побегне“, рекла је Ознурова.

Ознур је рекла да је реч о ретком тренутку и да јој је драго што је успела да га забележи.

Нилски коњи су биљоједи и, после слонова и белих носорога, представљају треће највеће копнене животиње. Могу да теже и до око 3.600 килограма. Упркос огромној телесној маси, ови сисари умеју да буду брзи на копну, а посебно у води.

Али постоји још један, наизглед много обичнији симбол који се изнова појављује у свету Спајдермена: кришка пице.

Не наполитанска, какву познајемо из Италије, нити римска “pizza al taglio”. Спајдерменова пица Њујорк слајс (New York slice), велика, танка кришка која се продаје појединачно, једе брзо и често пресавијена на пола. Иза те једноставне кришке, међутим, крије се прича о италијанским досељеницима, трансформацији традиционалне кухиње и самом карактеру Њујорка.

Џоова пица, пицерија која је ушла у историју Спајдермена

Ако постоји једно место које је заувек повезало Спајдермена и њујоршку пицу, онда је то Џоова пица (Joe's Pizza). Пицерију је 1975. године у Гринич Вилиџу основао Пино Џо Поцуоли, досељеник из Италије, пореклом из Напуља.

Прва локација налазила се на углу Бликер стрита и Кармин стрита, у једном од најпознатијих делова Менхетна. Временом је постала права институција у крају. Долазили су становници, студенти, туристи, али и бројна позната имена из света филма и музике.

Историјска локација данас више није на потпуно истом месту. Пицерија се преселила неколико корака даље, на број 7 Кармин стрита, где се и данас налази њена чувена локација у Гринич Вилиџу.

У међувремену је проширила пословање и отворила још неколико локала у Њујорку, између осталих на 14th Streetu, на Бродвеју код Тајмс сквера, на Фултон стриту у доњем Менхетну и у Вилијамсбургу у Бруклину. Ипак, баш је стара локација на углу Бликера и Кармина остала заувек запамћена због Спајдермена.

У филму Спајдермен 2 из 2004. године, који је режирао Сем Рејми, Питер Паркер ради као достављач управо у Џоовој пицерији. Његов посао је једноставан само на папиру: мора да достави осам великих пица на адресу удаљену 42 блока, и то за свега седам и по минута.

За обичног достављача то би био готово немогућ задатак, а за Спајдермена би требало да буде једноставно. Питер зато користи своје супермоћи, лети између зграда и покушава да стигне на време, али ни то није довољно. Касни, и шеф га због тога отпушта.

Сцена је постала култна, не само зато што је духовита, већ зато што савршено описује самог Питера Паркера. Он није милијардер попут Бруса Вејна, није индустријалац попут Тонија Старка.

Он је студент који покушава да плати рачуне, касни са киријом и прихвата лоше плаћене послове како би преживео. Супермоћи не плаћају рачуне, а пица је управо храна која припада том свету.

Од Напуља до Њујорка

Њујорк слајс (New York slice) има италијанско порекло, али није исто што и италијанска пица. Почетком 20. века велики број Италијана стигао је у Сједињене Америчке Државе, посебно у Њујорк, доносећи са собом рецепте, кулинарске навике и традицију прављења пице. Међу њима су били и досељеници из Напуља, града који се сматра колевком модерне пице.

Оно што се догодило у Њујорку, ипак, није било једноставно пресликавање наполитанске пице. Пица се променила заједно са градом: постала је већа, тања и чвршћа, тесто направљено тако да се кришка може држати једном руком, савити на пола и појести без прибора.

Тако је настала Њујорк слајс, кришка пице која се продаје појединачно, не као цело јело за једну особу. То је важна разлика. Наполитанска пица је мека, сочна, има изражен, ваздушаст руб. Пече се веома брзо на веома високој температури и намењена је да се једе одмах, за столом.

Њујорк слајс је другачија: већа, тања, чвршћа, довољно еластична да може да се савије. Њена форма није настала случајно, прилагођена је начину живота у огромном граду.

А којој италијанској пици је најближа

Ако бисмо тражили италијанску пицу која је по текстури и танкоћи најсличнија Њујорк слајсу, то би вероватно била римска округла пица (pizza tonda), позната и као скрокјиарела (scrocchiarella).

За разлику од наполитанске, има веома танко тесто, нижи руб и израженију хрскавост, по томе је ближа њујоршкој кришки. Кад говоримо о историјском пореклу, ипак, прича води пре свега у Напуљ. Другим речима, наполитанска пица историјска је предак, док је римска округла пица, по танкоћи и хрскавости, њена ближа рођака.

Не треба их, међутим, мешати са римском “pizzom al taglio” – пица на парче, која се пече у великим правоугаоним тепсијама и продаје се на комаде, често по тежини. Њујорк слајс је округла пица која се испече као цела, а затим сече на велике троугласте кришке, и баш та могућност да се једна велика пица подели и прода као појединачна кришка постала је једна од кључних карактеристика њујоршке пице.

Пица за град који нема времена

Њујорк слајс можда боље од било ког другог јела описује ритам Њујорка. Купује се брзо, једе се брзо, може да се једе стојећи, ходајући улицом, на путу до посла или између две обавезе, без дугог седења за столом и без посебног ритуала.

У граду који се често описује као место које никад не спава, пица је готово савршена храна: велика, заситна, релативно приступачна, поједе се за неколико минута. Зато је постала део идентитета града, баш као жути такси, метро или небодери Менхетна. Али Њујорк слајс говори и о много већој причи.

Италијанска пица која је постала америчка

Њујоршка пица је један од примера како миграције мењају културу. Италијански досељеници донели су традицију, Америка је понудила нове састојке, другачије брашно, другачије пећи и другачије навике потрошача, а Њујорк је свему томе додао свој ритам.

Резултат више није био потпуно италијански, али није престао да буде повезан са Италијом, па се Њујорк слајс може посматрати као италијанска кулинарска традиција која је добила амерички облик.

То је, уосталом, једна од најзанимљивијих карактеристика Њујорка: град у којем се различите мигрантске традиције не чувају само у изворном облику, већ се међусобно мешају и стварају нешто ново.

Италијанска пица данас тамо живи заједно са мексичким такосима, кинеском, индијском, пакистанском, филипинском и безбројним другим кухињама. Њујоршка пица је зато истовремено италијанска по пореклу и америчка по искуству.

Пица као део карактера Питера Паркера

Постоји још један разлог због којег пица савршено одговара Спајдермену. Питер Паркер је суперхерој који остаје обичан човек, са проблемима око новца, посла, станарине, љубави и свакодневних обавеза. Његов живот није само спасавање света, између две борбе са негативцима мора да размишља и како ће да плати следећи рачун.

Зато пица у његовом свету није само реквизит, она је део његовог карактера. Кришка пице је храна студената, радника, достављача и људи који живе брзо и немају велики буџет. Петер Паркер може да се попне на врх небодера, али кад огладни, купује кришку пице.

Спајдермен није једини херој који воли њујоршку пицу

Спајдермен, међутим, није једини њујоршки јунак чији је идентитет повезан са пицом. Ту су и Нинџа корњаче, Леонардо, Микеланђело, Донатело и Рафаело, које су одрасле у канализацији Њујорка.

Код њих је пица готово постала део личности, омиљена храна четири мутантне корњаче постала је један од најпрепознатљивијих елемената читавог серијала.

Тако се једна обична кришка појављује у два велика света америчке поп културе: код Спајдермена представља свакодневни живот младог Њујорчанина који покушава да преживи, код Нинџа корњача представља забаву, пријатељство и детињство.

Али у оба случаја пица повезује суперхеројски свет са стварним Њујорком.

Дивља свиња тежине око 60 килограма се прошетала станицом на линији М2, обишла неколико радњи, а потом се степеницама спустила до перона.

Како се наводи у саопштењу Будимпештанског транспортног предузећа, путници су одмах евакуисани, станица је закључана, а саобраћај на тој траси обустављен.

Путници воза који је пристигао на перон где се шетала дивља свиња су замољени да се врате у вагоне.

Животиња је накратко ушла у један од возова, али нико није повређен. 

Дивља свиња је потом напустила воз, па се увукла испод вагона који је био на станици. На лице места су стигли припадници Службе за управљање ванредним ситуацијама. 

Након што је откривено да је дивља свиња повређена, званични ветеринар који је проценио њено стање, одлучио је да је да животиња буде одстрељена. 

Како се наводи у саопштењу, није познато како је животиња задобила повреде. 

Током трајања ванредног догађаја, возови метроа на линији М2 нису саобраћали између Јужне железничке станице и Трга Ференца Деака, а заменски аутобуси су превозили путнике. 

Око поднева поново је успостављен редован саобраћај на метро линији М2.

На питање о томе колико је сада сатова у колекцији, одговара да их је 60, 70 само зидних, подних и каминских сатова, а да има и има и џепне.

До сатова долази претрагом огласа и пијаца у више градова на југу Србије и у суседној Северној Македонији. Неки потичу и с почетка 19. века.

Предраг је објаснио како процењује вредност сатова: „То се види ко ради и скупља сатове, зна шта је старо, по клатну, по цифрама, по казаљкама, од ког су материјала направљени, да ли је лакиран да није, има ли сјај, по обради стакла“.

На крају истиче да „чим тако стари сатови још раде“, то значи да, како каже, је добар квалитет, и да је у питању ручна ,а не машинска израду.

„Скоро сам схватила, заправо, колико их волим и колико су ми вредни, важни, и део свакодневног живота, управо због звука“, каже Предрагова ћерка Андреа Милојевић.

Сакупља, проучава, чува сатове, Предраг је сам научио и да их поправља.

Неке навија свакодневно, неке недељно, или месечно.

Породици не сметају откуцаји десетине сатова на сваких сат времена, то је сада део кућне атмосфере.

Реч је о фигурицама, мајицама и другим сувенирима који се односе на јунаке стрипова One Piece, Наруто и других који се објављују у склопу култне едиције „Шонен џамп“, коју штампа поменута компанија.

Осумњичена Мају Јошида је радње које су ометале пословање те компаније извршила у периоду од јула 2024. до маја 2025. године. Она би преко интернет портала под именом „Продавница јунака Џампа“ најпре поузећем поручила разну врсту робе, а онда је отказала или одбила да је прими, чиме је особље задужено за паковање и инвентар стотинама пута присиљавала на бесмислени рад, те компанији неоправдано проузроковала трошкове испоруке у износу од седам и по милиона јена.

Она је, укупно, наручила (и отказала) преко 2.100 комада робе, а сам поступак за отказивање углавном је био једноставан и није од ње захтевао напор, будући да је компанија имала систем у којем се наруџбина аутоматски оказује уколико се плаћање не изврши у року од недељу дана. У оним случајевима где је роба била послата на њену адресу, она једноставно није отварала врата, па је пошиљка била враћана пошиљаоцу.

Осумњичена је полицији признала да је починила наведене преступе. Истражитељима је изјавила да је понављајући наручивање настојала да задовољи своју жељу за куповином и поседовањем производа, с тим што су је и саме поруџбине задовољавале. Она је нагласила да није имала никакве зле намере према компанији и да ју је на стално наручивање наводио стрес.

Бројне сумње

И док има обожавалаца стрипова у Јапану који сматрају да је реч о компулсивној неурози, односно, (у психичком смислу) присилним радњама и претераној жељи за поседовањем ствари, има и оних који сумњају да Јошида није била једини извршилац, те да је могуће да је реч о злонамерном покушају више особа да опструирају рад комерцијалног одељења издавачке куће.

Има и оних који верују да је реч о покушају да се изврши препродаја производа на сигурно (без губитака), те да је отказивање наруџбе вероватно вршено у случајевима када унапред организована препродаја путем интернет аукција не би успела.

Када су у питању производи везани за стрипове „Шуеше“, у прошлости се, рецимо, дешавало да по објављивању нове друштвене игре с картама инспирисане „Ван писом“ препродавци масовно покупују све примерке и вештачки проузрокују несташицу како би онда исте могли да даље дистрибуирају по већим ценама. Отуд не би било чудно, сматрају они, ако би се испоставило да је и у Јошидином случају заправо реч о криминалној групи која је настојала да се обогати манипулишући тржиште тражених производа масовне културе.

Бројна питања у вези тога да ли је једна особа заиста сама могла да отвори чак 238 интернет рачуна, односно, да ли Јошида има саучеснике и да ли је реч о организованом криминалу, дакле, у очима обожавалаца стрипа у Јапану остају нерешена.

Шта је права истина показаће даља истрага и суђење.

„Дешавало се да нам их траже у касним вечерњим сатима, чак и током ноћи. Зато смо направили расхладни самопослужни аутомат који је доступан 24 сата дневно”, објаснили су власници.

У аутомату се налазе паковања већ припремљених ражњића, кобасица, али и других традиционалних специјалитета из Абруца, попут куглица од сира и јаја. Купац бира производ, плаћа директно на аутомату и одмах преузима паковање које се чува на одговарајућој температури.

У Абруцу, где се ражњићи сматрају готово делом идентитета региона, ова идеја представља малу револуцију. Током лета мирис печеног меса шири се свуда – са тераса, из приватних дворишта, са фестивала и сеоских прослава, где се пале традиционални мали роштиљи намењени управо овом специјалитету.

Тржиште аростићина у Италији процењује се на око 450 милиона евра годишње, а овај сектор у Абруцу обезбеђује посао за више од 3.000 људи.

Нови аутомат показује како се традиционална храна прилагођава савременом начину живота: локални специјалитет који је некад био везан за породична окупљања и летње вечери сада постаје доступан у сваком тренутку.

Ако пројекат браће Помпа успе, аутомат за ове ражњиће могао би да буде први у низу сличних примера у Италији – спој старе гастрономске традиције и нових технологија.

Чудесна су то бића јер често, претећег изгледа, страше и одбијају; понекад, егзотична и мистериозна – голицају машту и привлаче, а кадкад питома и пријазна – буде симпатије и осмех.

Та неуништива дела чекића и длета могу се наћи у читавој Источној Азији, по којој су се, упркос јапанском називу који сугерише порекло с Корејског полуострва, сматра се, проширили из мајке Индије, где су стрпљиво и верно стражарила на прилазима будистичким храмовима као заштитници монаха – првобитно то су биле стилизоване статуе лавова, који су својим мрким погледом, импозантним очњацима и тешким шапама требали да отерају зле духове и сачувају будистичке искушенике од болести и незгода.

Лав као митски архетип

У будизму његов утемељивач Гаутама Сидарта неретко се назива „лавом (племена) Шакја“, и због свог аристократског порекла, и због храбрости коју је испољио у борби против патње, незнања и илузија за добро човечанства.

Када је Будино учење о патњи и начинима за њено превладавање, те спасење од болног точка живота и смрти продрло у Кину, скупа с његовим постулатима усвојен је и обичај постављања статуа пара лавова пред манастирима.

У кинеском свету они су убрзо постали општеприхваћени, те су почели да се појављују испред и унутар храмова других вера, као што су таоизам и конфучијанство, као и пред гробовима царева и племства јер, слично другде у свету, и у старој Кини лавови су, поред снаге, симболизовали власт и висок друштвени статус.

Но, пошто те моћне грабљивице из породице мачака не живе у њиховој земљи, кинески мајстори никада нису имали прилику да их виде својим очима, па су за водиљу у изради њихових кипова могли да узму само на опису шкрта предања и своју стваралачку машту – лек за недостатак знања потражили су у чудовиштима из домаће митологије.

Они су тако створили јединствено створење, чији је изглед, зависно од маште, уметничких склоности и техничке вештине скулптора, значајно варирао: од снажног љутитог пса са змајском главом, преко стилизованог лавића симпатичног, незграпног изгледа, до фантазмагоричне звери ванземаљског изгледа коју је данашњем посматрачу немогуће класификовати – тај разноврсни ликовни израз узрок је широког дијапазона емоција или утисака које они буде.

Између лава и пса, између будизма и шинтоа

Када је будизам пренет на Корејско полуострво и одатле на Јапански архипелаг и тамошњи вајари су се нашли на сличном искушењу – могли су да се ослоне само на претходне кинеске примере и своју машту.

И док су статуе звери-заштитника у Кини и данас искључиво познате као „камени лавови“, судећи по називу, становницима јапанских острва они су се учинили слични псима. У Земљу излазећег сунца „корејски пси“ су стигли, сматра се, у 7. или 8. веку и, слично Кини, стекли улогу заштитника дворјана и највишег племства, да би онда, као одбрана од злих духова и несреће те симбол владара, запосели најпре улазе у шинто светилишта повезана с царском породицом, а онда и друга.

Чувајући капије светих шинто храмова од прљавштине профаног света, они су постали стражари који штите узвишено, свештено и чисто – врста граничара који својим присуством означавају прелаз из сфере световног у домен божанског.

У почетку реч је била о пару статуа идентичног изгледа, али су у 9. и 10. веку, под утицајем езотеричног будизма, који је стекао присталице и на јапанском двору, почели да ничу прикази у којима је један од „паса“ био извајан с отвореним устима, а други са затвореним. Онај на десној страни улаза у храм, наиме, држао је чељуст отвореном као да изговара глас „а“, а онај с леве затвореном, као да жели произведе (пригушени) назални глас „ун“.

То су, кажу, први и задњи глас, односно, почетак и крај азбуке древног санскрита, који је у езотеричном будизму важио за свети језик који изражава коначну истину и садржи магијске моћи, па је таква композиција „корејских паса“ представљала мистични симбол почетка и краја свемира, односно, свега постојећег – истине саме. „Аун“ је, заправо, јапански изговор старе индијске речце „аум“ или „ом“, која поседује слично мистично значење и често претходи или прати молитву и медитацију.

Спој поменутих гласова у Јапану и Источној Азији тумачен је и као јединство супротности (јина и јанга), али и симбол складног дисања, те, шире, хармоничног деловања, будући да је изговорити глас „а“ захтевало удисај, а произвести глас „ун“ кроз носиздисај.

Овде треба имати на уму да је езотерични будизам божанства домаће јапанске вере шинто, у којој су штовани духови природе и преци, видео као аватаре или манифестације буда и бодисатви – то практично значи да клањати се шинто боговима, у суштини, значи обожавати узвишена будистичка бића.

Секта шингон, која је главни заступник езотеричног будизма у Јапану, због тога се није устезала да гради шинто светилишта унутар својих храмова или одвојено, па су шинто богомоље које на улазу имају „корејске псе“ који изговарају „аун“(„ом“) најчешће дело будиста, или се бар налазе под њиховим мисаоним утицајем.

Од старине до данас

Вековима, „корејски пси“ су у Земљи излазећег сунца прављени од дрвета, али су влага и труљење које она подстиче понукали старе Јапанце да се окрену трајнијем материјалу – камену, услед чега су творевине од дрвета скоро ишчезле у раном новом веку.

У то доба мира под владом шогуна из клана Токугава, богатили су се трговци и занатлије – они су у 17. и 18. веку постали довољно имућни да су могли себи да приуште да шинто храмовима донирају статуе „корејских паса“ које су од каменорезаца наручили о сопственом трошку. То су нарочито често чинили након природних несрећа и зараза, чиме су изражавали жељу да их духови „корејских паса“, који су и сами били поштовани као света моћна бића, заштите од пошасти.

Данас та фантастична бића понекад красе и прилаз и предворје старијих, угледнијих продавница и радионица и, нарочито, ресторана кинеске хране, којима, верује се, доносе просперитет и срећу и, где на неки начин на себе узимају и улогу симбола кинеске културе уопште.

У нашем добу у острвској царевини се могу наћи разне варијанте „корејских паса“ (мада се и они од краја 19. века производе по калупу у стандардним величинама, што умањује разноликост). Наиме, понекад, они се предњим шапама ослањају на, или пак у њима држе куглу. Она симболизује богатство, те се сматра знамењем које призива или наговештава изобиље и срећу.

Односно, лопте или кугле се у Источној Азија повезују с просперитетом и благостањем јер се котрљају, односно, лако крећу – њихово уношење у кипове стога је израз жеље да у животу све иде глатко. Такође, у кинеском и јапанском језику идеограм за куглу или лопту има и значење драгог камена или накита, због чега се, осим са богатством, повезује и са високим друштвеним статусом.

Има и статуа које у устима држе куглу – то се често тумачи као симбол ситости и испуњености, односно, среће и доброг живота, мада има и оних који у тој верзији куглу виде као препреку за говор зле садржине, те читав приказ доживљавају моралистички, као опомену да се не сме лагати и друге вређати.

Утицај политичке идеологије?

Нису ретке ни статуе на којима се појављују младунци, понекад и читавих шест. И док нема сумње да је таква композиција израз жеље за бројним породом, поједини историчари повезују појаву тог мотива са милитаризацијом Јапана која је отпочела крајем 19. века јер је новоформирана централизована држава тада почела да од грађанства тражи да рађа војнике и раднике како би земља војно и економски ојачала.

У Јапану се могу видети и дела у којима пар „корејских паса" или митских лавова стоји на врху брда или планине, одакле посматрају своје младунце који пузе уз њене падине – то је алузија на средњовековно источноазијско веровање да лавице бацају своје младунце у провалију не би ли их научиле да буду храбри и брину сами о себи, те да подижу само оне међу њима који се сами докопају врха.

И ово је била порука, сматрају јапански интелектуалци, која изражава самурајски идеал челичења, који је ишао на руку ратоборној, тоталитарној држави на преласку из 19. у 20. век, која је становништву неуморно сугерисала, или боље рећи, наметала да буде снажно и увек спремно за рат.

Уметничка слобода

Последњих година скулптори узимају све више слободе и, у складу са савременим секуларним погледом на свет који је неоптерећен концептом опасности од злих духова и потребом да се од њих заштити, може се рећи, понекад играју, па „корејски пси" (бар они који чувају приватне продавнице), чини се, имају све мање заједничког са страшним лавовима и њиховим митским предоџбама, те све више личе на симпатичне кућне љубимце ванземаљског порекла.

У данашњици, ослобођеној од идеологије која опсесивно диктира потребу за ратом и доминацијом над другима народима и државама, ни парабола о лавовима који одбацују пород који је недовољно снажан или сналажљив нема прођу какву је имала у прошлости.

Такође, „корејски пси“ су последњих деценија ушли у популарну културу и индустрију сувенира, па сада маштовити аутори стрипова и дизајнери производа, склони стварању дражесних ликова, имају све више утицаја на то како народ доживљава та (полу)митска створења.

Тако статуе „корејских паса“ представљају огледало промена, не само у веровањима и вредностима свештенства и обичног грађанства, већ и државној политици и економским кретањима.

Необична прича долази из Битонта, у провинцији Бари, а испричао ју је Роберто Никола Тоскано, директор јавног предузећа „Санб“, које је задужено за прикупљање и одвоз отпада у општинама Битонто, Терлици, Корато и Руво ди Пуља.

„Овај случај има готово невероватан епилог. Једна особа је, као и увек, одиграла исте бројеве јер су били везани за успомену на некога ко јој је много значио. Није ни слутила да је управо освојила милион евра“, рекао је Тоскано. 

Добитак је остварен у извлачењу игре „MillionDay“, одржаном у петак, 31. јула. Извучена комбинација била је 2, 4, 8, 10 и 51, а главна награда у овој игри износи милион евра.

Према правилима игре, мање добитке исплаћује продајно место, док се за велике износе, попут овог, листић шаље у посебну процедуру наплате. Управо је порука „није могуће исплатити“ збунила играча. Уверен да са листићем нешто није у реду, односно да нема никакву вредност, оставио га је на продајном месту и отишао.

Тек када је стигао кући, чланови породице рекли су му да су бројеви које годинама уплаћује коначно извучени. Тада је схватио грешку и одмах се вратио, али је листић већ био бачен. Почела је права трка с временом.

На продајном месту потврђено је да је листић завршио у отпаду, након чега су радници „Санба“ покренули сложену акцију потраге. Требало је утврдити којим је возилом отпад одвезен, зауставити даљи процес одлагања и пронаћи један мали папир међу тонама смећа.

Операција није била нимало једноставна. Камион за одвоз отпада није могао да буде отворен у кругу предузећа због могућег ризика од контаминације, па је ангажована друга компанија из околине Барија, која је имала услове за ручно разврставање отпада. Потрага је почела у раним јутарњим часовима. Међу кесама, отпадом и предметима намењеним уништењу, радници су тражили листић вредан милион евра.

У 5.30 ујутру уследио је тренутак који нико није очекивао. Добитни листић је пронађен у поцепаној кеси, заједно са другим листићима који су били уништени. Он је, међутим, остао готово потпуно очуван.

„Био је један од ретких који је остао нетакнут. Додирнули смо срећни листић – можда ће део те среће прећи и на нас“, рекао је Тоскано. 

И заиста, догодило се нешто симболично. После успешне акције спасавања папира вредног милион евра, радници су, из шале, купили један греб-греб листић. Овога пута добитак је био 50 евра.

„Често се каже да отпад може бити ресурс. Ето, неко је ту изреку овога пута схватио баш дословно“, закључио је Тоскано уз осмех.

Тако је ова необична прича из Барија добила несвакидашњи расплет – богатство је најпре завршило у смећу, а затим је, захваљујући радницима који се свакодневно баве управо отпадом, пронађено и враћено свом власнику.

Њихова жеља била је да створе нешто аутентично и да своју креативност, коју свакодневно исказују кроз фризерски посао – Милан као берберин, а Јелена као фризер – пренесу и на рад у природи.

„Овде су некад биле све шљиве, пшеница, кукуруз, разне културе, а сад је све под лавандом. Што је врло битно да се нагласи, агротехничке мере се своде, такорећи, на нулу. Значи, нема ђубрења, нема прихране. Бог и земља шта дају, то ми беремо и склапамо производе“, каже Милан.

Неколико тона цветова потребно је за можда литар, два или три. На њиховом газдинству готово ништа се не баца. Свеж цвет продају у букетима и од њега праве домаћи сируп, док се осушени пакује у мирисне врећице.

Производе и етерично уље, лавандину воду, природне сапуне, чај, али и саднице за све који желе да почну да узгајају ове биљке.

„За разлику од других на тржишту, ми продајемо чисто лавандино уље, неразблажено, добијено органским узгојем лаванде. Ви видите колику количину ми имамо лаванде и цвета, али се добија јако мала количина уља. Сходно томе, пакујемо га у малој амбалажи јер је јако концентровано. Све зависи од саме године – да ли је била сунчана или сушна, колико рода има, колико цвета... Али неколико тона цвета треба да бисмо добили можда литар, два или три“, објашњава Јелена.

На плантажи, у берби и производњи помажу им деца, Софија и Никола. Они су уједно и први који испробавају нове производе, па су често најискренији критичари њиховог квалитета.

„Пре неки дан кад смо били на одмору, откад сам почео да га прскам, ниједан комарац ме није пипнуо“, наводи Никола.

„Ја сам ту да помогнем својој мами око прављења производа, да помогнем тати и имању око лаванде, и да помогнем баки око шивења. Све те неке мале ситнице чине да овај посао и сам бренд успешно расту и развијају се“, додаје Софија.

Митровићи су једини произвођачи у Шумадији са овако великом површином под лавандом. Верују да су упорност, љубав и предан рад кључ њиховог успеха – приче која из године у годину наставља да мирише на успех.

Шездесетчетворогодишњи кувар се током година више пута појављивао у MasterChefu, био је главни судија и водитељ у аустралијској верзији MasterChef: The Professionals, а гостовао је и у издањима у Јужној Африци и на Новом Зеланду.

У 2024. години појавио се као гостујући судија у великом финалу Би-Би-Сијевог MasterChefa, али његови најновији коментари говоре да се вероватно неће ускоро враћати у студио.

Описујући MasterChef као „ријалити шоу", открио је да: „Када дође до дегустације, храна је стара три, четири сата. То је хладна храна. То је телевизијски шоу, не схватајте га озбиљно. Није стваран. То је фантазија. Ако вас наводи да пожелите да кувате, онда је то једино важно. То је порнографија хране."

Вајт је своју каријеру започео у Херогиту пре него што се преселио у Лондон раних осамдесетих, где је почео класичну обуку под менторством Албера и Мишела Руа. До 1995. постао је најмлађи кувар који је добио три Мишленове звезде, које је вратио када је напустио свакодневни рад у кухињи 1999. године.

Хладна храна и режирана драма

Вајтова тврдња о хладној храни једна је од најпознатијих „тајни" са снимања, коју су потврдили и бројни бивши такмичари.

Након што кувари заврше јело, често је потребно и до два сата да се сниме сви кадрови пре него што тањири стигну до судија. Како би ипак осетили прави укус, судије често обилазе такмичаре током самог процеса кувања и пробају компоненте јела док су још топле, што се ретко приказује у финалној монтажи.

Бивши учесници су такође открили да продуценти понекад траже да се одређене радње, попут паничног завршавања у последњим секундама, понове како би камере забележиле драматичне кадрове из више углова.

Осим тога, постоје и тврдње о унапред припремљеним сценаријима. Бен Стар, бивши такмичар америчког MasterChefa, изјавио је да је шоу „прецизно изрежирана фикција" и да продуценти користе истргнуте изјаве како би створили драму, чак захтевајући од такмичара да данима носе исту одећу ради лакше монтаже.

Иако је касније ублажио своју изјаву, препоручио је гледаоцима да ријалити програме посматрају искључиво као забаву. Још директније признање стигло је од Џоа Бастијанича, судије америчке и италијанске верзије, који је признао да је један контроверзни сегмент у Милану био „унапред припремљен и део сценарија".

Године скандала

Последњих неколико година MasterChef је прошао кроз турбулентан период обележен озбиљним оптужбама и сменама водитеља. У новембру 2024. године објављено је да ће се дугогодишњи водитељ Грег Волас привремено повући из емисије због оптужби за неприкладно понашање и сексуално узнемиравање.

У јулу 2025. године, независна истрага коју је наручила продукцијска кућа потврдила је 43 од 85 оптужби, након чега је објављен Воласов трајни одлазак. Већина потврђених тврдњи односила се на неприкладан сексуални језик, као и на културолошки неосетљиве или расистичке примедбе.

У саопштењу, Волас је тада навео да „ниједна од озбиљних оптужби против мене није потврђена". Додао је: „Оспорио сам преосталу тачку о нежељеном додиривању, али сам морао да прихватим разлику у перцепцији и дубоко ми је жао због било какве нелагоде коју сам изазвао. То никада није била намера."

Истог месеца, објављено је да је његов колега водитељ, Џон Тород, отпуштен због „историјских расистичких примедби". Тород је изјавио да се „апсолутно не сећа ничега од тога и не верује да се то догодило".

Упркос свим контроверзама, MasterChef наставља да се емитује. Шоу је такође доказао да може бити одскочна даска за куваре аматере, попут Томасине Мајерс, победнице из 2005. која је основала популарни ланац ресторана "Wahaca", и Дина Едвардса, финалисте из наредне године, који је сада стални кувар на телевизији ITV.

На стотине окупљених гледалаца навијало је за своје фаворите а пси су на такмичење дошли спремни под пуном опремом: са маскама за роњење, даскама, прслуцима за спасавање…

Такмичење је обухватило више категорија у којима су и оцењивани: стил сурфовања, време останка пса на дасци, квалитет фигуре које су пси изводили и број таласа преко којих је животиња сурфовала.

Није то само пролазна мода: показује како екстремне врућине мењају чак и најобичније навике у свакодневном животу.

Пре неколико година мини вентилатор је углавном био јефтин и помало необичан геџет који се куповао из радозналости. Данас је ситуација другачија. Све топлија лета претворила су га у практичан предмет који многима олакшава свакодневицу, посебно онима који користе јавни превоз, раде у канцеларијама без добре климатизације или проводе много времена напољу.

Мали, лагани, једноставни за коришћење, ови уређаји стају у торбу, џеп или ранац, а неки модели могу да раде сатима захваљујући батеријама које се пуне преко УСБ прикључка.

Од вентилатора у руци до модела који се носе око врата

Нова генерација вентилатора доноси и другачији начин коришћења. Поред класичних модела који се држе у руци, све популарнији су они који се носе око врата попут огрлице: усмеравају ваздух ка лицу и врату, док руке остају слободне, што их чини практичним за шетњу, путовање, рад или боравак на отвореном.

Произвођачи све више воде рачуна о удобности, уређаји су лакши, тиши, са батеријама које трају дуже. Неки модели имају више брзина, склопиву конструкцију или могућност да се користе и као мали стони вентилатор.

Нова борба против врућине: од воде до расхладних плоча

Тржиште више не нуди само уређаје који покрећу ваздух. Ту су и вентилатори са функцијом распршивања воде, као и модели са расхладним елементима који директно хладе део тела, најчешће врат.

За оне који не желе електронику постоје расхладне огрлице које се хладе у фрижидеру или хладној води, па затим постепено ослобађају температуру током ношења. Све ове иновације имају исти циљ – да човеку олакшају функционисање у условима екстремних врућина.

Зашто су вентилатори освојили милионе корисника

Популарност мини вентилатора у Италији не објашњава се само практичношћу, променио се и наш однос према високим температурама. Дуги периоди тропских врућина доносе умор, пад концентрације, осећај исцрпљености.

Кад температура данима остаје висока, чак и померање лепезе руком почне да личи на додатни напор. Мали вентилатор зато нуди једноставније решење, притисак на дугме уместо сталног покрета руке. Ситан уређај, али симбол времена у којем се људи све више прилагођавају последицама климатских промена.

Од јефтиног геџета до модног додатка

Део популарности мини вентилатора долази и од њихове доступности. Најједноставнији модели могу се наћи по веома ниским ценама, што их чини приступачним широком кругу купаца, посебно млађим генерацијама које их виде као практичан и атрактиван додатак у исто време.

На тржишту се, истовремено, појављују и скупљи модели, модернијег дизајна, са тишим моторима и напреднијим функцијама. Вентилатор више није предмет који се скрива у фиоци, постао је део свакодневног изгледа, нешто што се носи са собом као флашица воде или телефон.

Еколошка цена мале летње помоћи

Иза овог тренда постоји и друга страна. Велики број јефтиних мини вентилатора направљен је од пластике и нема дуг век трајања. Ако се купују као сезонски производ и брзо бацају за новим моделом, могу допринети проблему електронског отпада и додатном загађењу, па би избор квалитетнијих и дуготрајнијих уређаја могао бити одговорнији начин потрошње.

Мини вентилатор је више од малог уређаја који производи ваздух. Знак је времена у којем климатске промене постају део свакодневице, мењају начин на који путујемо, радимо, проводимо време напољу и тражимо заштиту од врућине.

Некад је лепеза била довољна за блажа лета. И мада се оне и данас могу видети на италијанским улицама ипак носећи мини вентилатори превладавају.

Уз четврти талас екстремних врућина који је погодио ову земљу, изгледа да италијани али и туристи, траже нешто више од освежења, траже начин да се лето једноставно издржи.

Током великих тропских врућина пингвини у Београдском зоолошком врту из отворених базена прелазе у затворени простор пингивинаријум, тамо је константна температура 26 степени, а температура воде износи 15 степени. Они свакодневно уживају у њиховој омиљеној посластици – папалини.

Поред ових мезимаца, ту су и мајмуни који уживају у хладу. Јер, мајмун ради, што мајмун види. Па се и расхлађује туширањем. И њих често награде замрзнутим воћем и поврћем. Храниоци и чувари обилазе све станаре. Другачији су укуси, па се и менији животиња у зоо-врту разликују.

„С једне стране ту су папагаји који уживају своје искуство тропске џунгле, имају вегатацију и узвишене тачке које им помазу, имају фину маглу која их посипа и тако се расхлађују. Они се купају уживају у свему томе од јутра. Нама купање није само за папагаје, и остале животиње могу да се расхладе на мини-хиподрому, и они могу да се окупају и имају приступ свежој води. Медведи то најбоље осликавају, кад изађу из воде. Пингвини као најосетљивији уживају у пинвгинаријуму, на угодних 25 до 26 под климом, чак не желе да изађу иако би могли", објаснио је биолог Кристијан Овари.

Многи мисле да афричке животиње подносе добро топлоту. Није баш тако, каже биолог Кристијан Овари. Због њих су постављене надстреснице са хладом и базени како би им лето у Београду било свежије.

Ипак неки становници уживају у овим врућинама. Чак им је и хладно. Змије имају посебан третман. У својим склоништима се и током лета греју. Лампе у змијарама су укључене, то прија њиховој терморегулацији. У зоо-врту, као у хотелу!

Смештај је персонализован, свако добије оно што му треба. Храна на време, поштују се и посебне жеље станара. Запослени су их баш размазили. А кад дођу малишани, у друштву родитеља, свака животиња добија још једну дозу пажње.

Животињска оаза у срцу Београда, може да буде и бег од врућина. Јер прскалице које хладе животииње, могу да буду бесплатно освежење и нама.

Ипак, најбоље је да током ових тропских дана у зоо-врт идемо у преподневним или поподневним сатима, када су мање врућине.

Артефакти су пронађени на гробљу Шанђијабу, које припада држави Ћин из тог периода, у граду Гујуану, где су истраживачи пронашли течност очувану у бронзаној посуди у облику главице белог лука – карактеристичном предмету културе државе Ћин, саопштило је регионално одељење за културу и туризам.

Комбинацијом археолошких истраживања и савремених научних анализа, истраживачи су потврдили да је 3.740 милилитара течности извучене из посуде алкохолно пиће на бази житарица произведено током периода Зараћених држава.

Верује се да је овај узорак до сада најбоље очуван археолошки налаз течног алкохолног пића из тог доба који је јавно представљен, чиме је попуњена празнина у археолошким истраживањима древне производње алкохола у области Нингсија.

Гробље се налази у близини Великог зида који је држава Ћин подигла током периода Зараћених држава, а до 2024. године на том локалитету ископане су 183 гробнице.

Бронзана посуда имала је двоструки систем затварања, са унутрашњом облогом од текстила и премазом од органског блата. Тај сложени систем заптивања изоловао је садржај од спољашњих утицаја, омогућивши да древно пиће опстане више од два миленијума уз минимално испаравање, навели су археолози.

Како би утврдили састојке и начин производње пића, заједнички истраживачки тим Института за културне реликвије и археологију Нингсије и Факултета за културно наслеђе Северозападног универзитета спровео је детаљне анализе применом инфрацрвене спектроскопије, ултрависокоефикасне течне хроматографије са масеном спектрометријом, као и микроскопске анализе зрна скроба, фитолита и микрофосила квасца.

Анализом су идентификоване 24 категорије једињења, укључујући органске киселине, аминокиселине и угљене хидрате. Истраживачи су утврдили да профил органских киселина одговара вештачки одлежаном пиринчаном алкохолном пићу, што је потврдило да је реч о ферментисаном алкохолу на бази житарица.

Даља испитивања показала су да су зрна скроба пшенице и јечма у узорку била обрађена, укључујући млевење, загревање и микробну разградњу.

Налази указују на то да су становници државе Ћин већ овладали употребом стартер-култура за ферментацију житарица, које су омогућавале да се сахарификација и ферментација одвијају истовремено, што представља показатељ високог нивоа умећа у производњи алкохолних пића за то време.

Истраживачи наводе да ово откриће представља материјални доказ о развијености древне кинеске технологије ферментације житарица и пружа драгоцене податке за проучавање пољопривреде, културе исхране и занатства у предћинском периоду, односно раздобљу пре оснивања династије Ћин (221–207. године пре нове ере).

Илулисат се налази на западној обали Гренланда и познат је по истоименом леденом фјорду, који је због свог изузетног природног значаја уврштен на Листу светске баштине Унеска.

Према доступним информацијама, у инциденту није било повређених нити је причињена материјална штета.

Мали рекламни летак, скривен више од једног века у архиву древне апотеке манастира Сан Марко у улици Кавур, поново је изнео на светлост дана препарат под називом "Elisir vinoso ricostituente", окрепљујући вински еликсир који се у 19. веку рекламирао као лек против физичког и менталног умора, главобоље и слабости изазване годинама или, како је писало, „изузетним напорима“.

Истраживаче, међутим, није толико занимала његова намена колико састав. Међу састојцима су се налазили листови боливијске коке и плод коле, две супстанце које ће неколико година касније ући у историју настанка „кока-коле“.

Сличност са Пембертоновим "French Wine Coca"

Године 1886. амерички фармацеут Џон Стит Пембертон направио је у Атланти препарат под називом "French Wine Coca", лековито пиће на бази вина, екстракта коке и коле. Из те формуле, после каснијих измена, настала је „кока-кола“.

Фирентински документ описује ранији препарат са истим основним састојцима: 30 грама плода коле и 10 грама листова боливијске коке, потопљених у алкохолну мешавину.

Ту и настаје питање на које за сада нема одговора: Да ли је древни еликсир припадника доминиканског реда икако повезан са каснијом америчком формулом? Сам самостан Сан Марко позива на опрез, јер нема докумената који би потврдили директну везу са рецептуром Џона Пембертона. Подударност састојака ипак остаје занимљива и отвара ново поглавље у истраживању историје медицине и фармације.

Када су манастири били центри знања и истраживања

Откриће подсећа на улогу коју су вековима имале старе манастирске апотеке у Италији, места на којима су се сусретали вера, ботаника и медицина. Редовници су проучавали лековита својства биљака, прикупљали их из различитих делова света и претварали у препарате намењене лечењу.

Отац Мануел Русо, ректор манастира Сан Марко, који је стари рекламни летак пронашао током сређивања архиве, каже да је даља анализа докумената показала да је овај еликсир био један од траженијих производа манастирске апотеке.

Егзотични састојци, кока из Јужне Америке и кола из Африке, највероватније су до Фиренце стизали захваљујући мисионарима који су се враћали са својих путовања и доносили биљке које су у то време биле права реткост у Европи. Пре него што је савремена глобализација повезала свет, манастири су често били баш та места где су се сретала знања и искуства различитих континената.

Мали комад папира који додаје нову страницу историји „кока-коле“

Данас је „кока-кола“ много више од обичног напитка, њено име и лого познати су широм света, појављује се у популарној култури, песмама и рекламама, а њене кампање су чак утицале и на то како данас замишљамо Деда Мраза.

Документ из Фиренце не мења званичну историју настанка „кока-коле“ и не доказује да је њена формула настала у Италији.

Показује, ипак, нешто друго – колико су се вековима преплетали путеви биљака, медицине, трговине и људске радозналости. Један заборављени лист папира из манастирске архиве тако је постао траг једне много веће приче.

Многи корисници друштвених мрежа реаговали су са гађењем на његов снимак, који је касније подељен на једној локалној страници заједнице, а потом су га пренели и сингапурски медији.

Компанија iJooz, која је власник аутомата, саопштила је да је након Максимилијеновог поступка заменила свих 500 сламчица које су се налазиле у диспензеру аутомата.

За нарушавање јавног реда у Сингапуру предвиђена је казна до 2.000 сингапурских долара, до три месеца затвора или обе казне заједно.

И тужилаштво и одбрана затражили су да Максимилијен буде кажњен новчаном казном.

„Максимилијен искрено жали због свега што је изазвао и схвата да се оно што му је тада деловало као безазлена шала претворило у нешто са озбиљним последицама“, изјавио је његов адвокат, преноси лист The Straits Times.

Аутомати компаније iJooz, који продају свеже цеђени сок од поморанџе по цени од два сингапурска долара по чаши, уобичајен су призор у тржним центрима, на железничким станицама и у стамбеним четвртима широм Сингапура.

Како преноси Channel News Asia, Максимилијен је 12. марта, након тренинга бокса, полизао сламчицу из аутомата компаније iJooz у пословном центру Голдхил, који се налази у једном од имућнијих делова града-државе Сингапура.