Низ од четири јединице вековима интригира људе, од античких математичара до модерних тумача анђеоских бројева. Док једни у њему виде јасан знак за духовно буђење, наука овај феномен објашњава тежњом људског мозга да лако препознаје и памти обрасце.

Магија бројева и нумеролошка значења

Пракса повезивања бројева са светим значењима датира још из шестог века пре нове ере, када је рад грчког математичара Питагоре помогао у успостављању првог познатог култа заснованог на симболици.

Модерни термин анђеоски бројеви настао је почетком двехиљадитих година, а дала га је списатељица Дорин Верџу. У учењима о овим специфичним низовима, значење анђеоског броја 1111 обично се тумачи као снажан симбол личног усклађивања са сопственим путем.

Цифра један у нумерологији представља почетак, иницијативу и самостално деловање. Понављање ове цифре четири пута наглашава и појачава њену основну симболику стварања и предузимања првог корака. Ипак, постоји и дубља нумеролошка повезаност кроз процес редукције, где се сабирањем четири јединице добија број четири. Ова редукција указује на стабилност, постављање темеља и прелазак из фазе пуке жеље у конкретну акцију и изградњу, указује нумеролог Блер Ендруз.

Синдром синхроницитета и психолошка објашњења

Традиција помишљања жеље када сат покаже време 11:11 популаризована је крајем двадесетог века.Илузиониста Ури Гелер такође је имао велику улогу у ширењу овог феномена деведесетих година, наглашавајући енергетску моћ броја. Како сведоче списи овај број носи специфичну архетипску поруку.

Феномен виђања истог низа бројева на сатовима, рачунима или билбордима Мари Д. Џоунс и Лари Флексман у својој књизи називају временским упитима.

Људски мозак природно трага за обрасцима и знатно лакше региструје симетричне и понављајуће низове у околини. Препознавање овог специфичног броја објашњава се психолошком склоношћу ума да чешће примећује ствари након што им једном прида лични значај, али и теоријом хаоса, којом скептици објашњавају анегдотска запажања као неизбежну случајност засновану на закону великих бројева.

Датум 11.11. сматра се посебно повољним за остваривање жеља, привлачење љубави, новца и среће, али и за доношење важних животних одлука. Они који верују у симболику бројева сматрају да је ово идеалан тренутак да се ослободе прошлости и направе први корак ка променама о којима дуго размишљају.

Овај датум познат је као датум огледала, јер се у њему понавља број 11, који у нумерологији има посебно значење. Према духовним тумачењима, управо данас симболично се отвара портал 11.11, повезан са интуицијом, новим почецима и остваривањем намера.

Удвостручење (11:11 / 1111): Сматра се „енергетским порталом“ или позивом на буђење. Када га приметите, тумачи се као знак да сте усклађени са својим путем, да вас води интуиција и да треба да обратите пажњу на сопствене мисли у том тренутку.

Манифестација и замишљање жеље у 11:11

Замишљање жеље 11:11 је познати ритуал. У учењима манифестације, овај низ често сигнализира тренутак за фокусирање на намере и жељене исходе. Неки верници то повезују са законом привлачења: идејом да мисли привлаче одговарајућа искуства.

Наука није утврдила да саме мисли привлаче догађаје или да приказивање сата чини жеље снажнијим. Ритуал и даље може помоћи у разјашњавању циља. Разлика је између одлучивања шта желите и очекивања да ће вам број то испунити.

Прошле недеље амерички судија је привремено обуставио пројекат, након гласања којим је омогућен наставак изградње.

Из Беле куће саопштили су да је „несрећна околност“ то што су се поједини чланови породице Кенеди придружили судском поступку против изградње лука „који треба да ода почаст нашим херојима који почивају на гробљу Арлингтон“.

„Правосуђе не би требало злоупотребљавати за политизацију грађевине која је замишљена да уједини нашу нацију. Наставићемо да заступамо став у корист овог прелепог и прикладног споменика и уверени смо да ће се показати да смо у потпуности у праву како се судски поступак буде одвијао“, изјавио је портпарол Беле куће Дејвис Ингл за Би-Би-Си.

Међутим, америчка окружна судија Тања Чаткан одлучила је да се радови на изградњи лука не могу започети у наредних 14 дана, док траје судски поступак.

Породица Кенеди придружила се заједничкој тужби коју су поднели савезна држава Вирџинија и град Вашингтон, са циљем да се заустави изградња. У тужби се наводи да би подизање лука на улазу у гробље нарушило „историјски значајне визуре“.

Међу тужиоцима је седморо деце Роберта и Етел Кенеди, њихов унук Џо Кенеди, некадашњи конгресмен из редова Демократске странке, као и Едвард Кенеди млађи, син Теда Кенедија.

У тужби се, међутим, не налази Роберт Ф. Кенеди млађи, члан Трамповог кабинета и министар здравља и социјалних служби САД.

Њихов захтев односи се на прикључивање двема другим тужбама које су поднели заштитници културног наслеђа и војни ветерани, такође тражећи обуставу изградње.

Спор због погледа на гробове и спомен-обележја

Чланови породице Кенеди наводе да би тријумфални лук представљао „трајно нарушавање достојанства гробних места“. Истичу и да њихови потомци „више никада не би могли да доживе оба места онако како су то одувек чинили, нити онако како је породица Кенеди одувек намеравала“.

У тужби се наводи да би грађевина трајно бацала сенку на гробна места и нарушила историјски значајне визуре ка постојећим гробовима и спомен-обележјима подигнутим у част породице Кенеди на гробљу.

Према наводима породице, изградња би „из темеља променила искуство посете гробним местима“, укључујући и спомен-обележја посвећена стотинама хиљада америчких ветерана.

У тужби се такође наводи да су Национална служба за паркове и Министарство унутрашњих послова 5. новембра 2026. године одобрили изградњу без неопходне сагласности Конгреса.

Такозвани „Тријумфални лук Трампа“ један је од пројеката којима председник САД намерава да измени изглед престонице. Планирано је да буде подигнут поводом обележавања 250 година од оснивања Сједињених Америчких Држава.

Туристе у Италији обично не изненађује навика да се еспресо попије стојећи за шанком, готово у једном гутљају, нити чаша воде која се служи уз кафу. Међутим, ситуација је нешто другачија када после ручка наруче капућино. Конобар им вероватно неће замерити, али би неко од гостију за суседним столом могао да их погледа са нескривеним чуђењем.

У Италији, наиме, капућино има своје незванично радно време – време доручка, по могућству пре 11 часова. Након тога, предност се даје еспресу.

Туристи за ово правило најчешће сазнају преко блогова, друштвених мрежа или италијанских пријатеља. У Риму су се чак појавили и натписи „Молимо вас, без капућина после поднева“, инспирисани популарним интернет-ликом „Dude with Sign“. Иако су угоститељи и конобари подржали ову поруку, она није променила навике страних посетилаца.

Правило, а не закон

Једно од најчешћих објашњења за ову навику односи се на варење. Капућино садржи знатну количину млека и, према традиционалном италијанском схватању, није најбољи избор после обилног оброка. Еспресо се, с друге стране, сматра идеалним завршетком ручка.

Ипак, ово објашњење више припада домену културе него медицине. Не постоје докази да капућино после ручка штети варењу здравих особа. Људи осетљиви на лактозу или маснију храну могу имати одређене тегобе, али оне могу настати без обзира на то у које доба дана пију овај напитак.

„То је свакако део културног наслеђа, али ми Италијани требало би да будемо мало отворенији“, каже Фабио Сипионе, менаџер за догађаје и обуку у тренинг-центру компаније „Лаваца“, поводом Дана капућина.

У Италији је капућино готово нераскидиво повезан са доручком. Припрема се од еспреса, топлог млека и млечне пене, а најчешће се служи уз кроасан или бриош. Та комбинација део је препознатљиве слике италијанског јутра – кафе попијене за шанком, новина у рукама и кратке паузе пре одласка на посао.

„Капућино смо сврстали у напитке за доручак и у том делу дана он је готово недодирљив“, објашњава Сипионе.

Слична правила важе и за кроасан, који се традиционално једе ујутру, иако, како додаје, нема разлога да неко не пожели ово пециво и током поподневне паузе.

Странци не маре за неписано правило

Изван Италије капућино се пије ујутру, поподне, па чак и после вечере. У неким земљама постао је готово десерт, нарочито у верзијама са додатном количином млека или шлагом.

Док Италијани после ручка предност дају еспресу, туристи без много размишљања наручују капућино и у три сата поподне, често и не знајући да су прекршили једно од најпознатијих неписаних правила италијанске гастрономије.

Ипак, ни италијанска култура кафе није остала имуна на промене. Америчка и филтер кафа некада су сматране страним навикама, неспојивим са традицијом, али су данас део понуде бројних италијанских кафића.

Сипионе сматра да би слична промена могла да се догоди и када је реч о испијању капућина у поподневним сатима. На то би, између осталог, могли да утичу и туристи који у Италију доносе другачије навике.

Дан капућина – без правила о времену

Наручивање капућина после поднева није увреда за италијанску културу, већ само одступање од традиционалне навике. Ако вам се после ручка пије овај напитак, нема разлога да га се одрекнете.

А уколико вас бариста погледа зачуђено, увек можете да кажете да Дан капућина славите са једним даном закашњења.

Остварење је признала Међународна аутомобилска федерација (ФИА), а Yangwang U9 Xtreme поставио је и два Гинисова светска рекорда – за највећу брзину серијског аутомобила и највећу брзину електричног серијског аутомобила у вожњи у једном смеру.

Нови резултат надмашио је претходни рекорд истог модела, постављен у септембру 2025. године на тест-полигону у немачком Папенбургу, када је достигнута брзина од 496,22 километра на час.

Више од 3.000 коњских снага

Иза невероватних перформанси кинеског хипераутомобила стоје четири електромотора, чија укупна снага премашује 3.000 коњских снага.

Сваки мотор покреће по један точак, а систем омогућава независну расподелу снаге и обртног момента, што доприноси стабилности и контроли возила при екстремним брзинама.

Посебност модела је и електрична архитектура напона од 1.200 волти, која омогућава ефикаснији пренос енергије и управљање великим оптерећењима. Електромотори могу да достигну до 30.000 обртаја у минуту.

Инжењери су пред рекордну вожњу додатно подесили аеродинамику, ослањање и притисак у пнеуматицима како би побољшали стабилност аутомобила. За потребе покушаја затворено је око десет километара пута, од чега је седам километара чинила права деоница.

Од 496 до више од 503 километра на час

Развој модела У9 почео је 2024. године. Прва верзија аутомобила достигла је брзину од 309 километара на час, да би исте године на тестирању у Немачкој убрзала до 391,94 километра на час.

Посебна верзија У9 екстрим представљена је 2025. године. Након резултата од 472,41 километар на час у августу, већ у септембру поставила је тадашњи рекорд од 496,22 километра на час.

Најновији резултат потврђује да електрични погон више није ограничен само на ефикасност и убрзање, већ постаје озбиљан фактор и у борби за највеће брзине у аутомобилској индустрији.

Производња модела Yangwang U9 Xtreme ограничена је на свега 30 примерака за купце широм света.

„То је заиста изванредна машина“, рекао је за Си-Ен-Ен у четвртак Стивен Лејн, оснивач и генерални директор аукцијске куће „Пропстор“.

Лејн је навео да је возило, познато и под називом „Звер“, осмислио сам Нолан, у сарадњи са сценографом Нејтаном Кроулијем. Задатак да ту замисао претвори у стварност потом је поверен Крису Корволду, добитнику Оскара за визуелне ефекте.

„Прави је инжењерски подвиг направити нешто такво што заиста може да функционише на филмском сету“, рекао је Лејн, објашњавајући да мотор покреће Хондин агрегат запремине 750 кубних центиметара и да има „чудовишне“ гуме пречника 31 инч.

„Знам да је глумцима било изузетно тешко да седе на њему, али и каскадерима да га заиста возе“, додао је Лејн.

Према његовим речима, забележено је више инцидената у којима су возачи изгубили контролу над Бетподом, укључујући и један који је снимљен камером, када је возило ударило у једну од филмских камера.

„Мотор је практично измакао контроли и оборио камеру. Зато мислим да је управљање њиме било веома, веома захтевно“, објаснио је Лејн.

Овај мотор је један од шест направљених примерака, али је једини који је филмски студио „Ворнер брос“ званично пустио у продају, навео је Лејн.

„Оваква возила су изузетно тражена због своје јединствености, али и због импресивног изгледа“, истакао је.

„Мислим да је ово једно од најупечатљивијих и најпрепознатљивијих филмских возила свих времена“, додао је Лејн.

Онлајн лицитирање почело је у четвртак, а биће завршено 4. децембра, када ће у Лондону бити одржана аукција уживо.

Бетпод ће бити понуђен на продају заједно са стотинама других филмских реквизита, међу којима су и два комплетна Бетменова костима – један који је Кристијан Бејл носио у филму Бетмен почиње из 2005. године и други који је десет година раније носио Вал Килмер у филму Бетмен заувек.

Међу предметима који ће се наћи на аукцији су и шешир и кошуља које је носио каскадер Вик Армстронг у филмовима Индијана Џоунс и уклети храм (1984) и Индијана Џоунс и последњи крсташки поход (1989), као и мач који је користио Џон Снежни, лик којег је Кит Харингтон тумачио у телевизијској серији Игра престола.

Међу филмским реквизитима је и рукавица Фредија Кругера, која је свега неколико сати након почетка онлајн аукције достигла минималну продајну цену од 34.000 долара.

Више од 100 аукцијских предмета биће изложено на изложби уочи продаје, која ће бити одржана у хотелу „Камберленд“ у Лондону, од 19. до 22. новембра.

Њена препознатљива мермерна база, бела опека и карактеристичан мансардни кров донели су јој статус званичне знаменитости града Њујорка 1969. године.

Поред архитектонске вредности, хотел је деценијама представљао епицентар друштвеног живота и поп-културе.

Писац Ф. Скот Фицџералд и његова супруга Зелда били су редовни гости током „доба џеза", а зграда је овековечена и у чувеном роману Велики Гетсби, док су хиљаде обожавалаца опседале хотел током прве посете групе „Битлси" Сједињеним Америчким Државама 1964. године.

Плаза је послужила и као сценографија за бројне филмске класике, међу којима су Север-северозапад Алфреда Хичкока и Сам у кући 2: Изгубљен у Њујорку и Бесани у Сијетлу.

Значај хотела превазилази оквире индустрије забаве, о чему сведочи међународни Споразум из Плазе потписан 1985. године, којим су светске економске силе договориле девалвацију америчког долара. 

Комплексна обнова архитектонског драгуља

Управа хотела најавила је да се читав објекат затвара 19. јануара 2027. године на најмање четири године, како би се спровела детаљна санација и рестаурација фасаде.

Радови обухватају обнову оштећене глазиране беле опеке, декоративне архитектонске теракоте и мермерних блокова који брже пропадају услед изложености временским условима.

Комплексност пројекта захтева постављање скела дуж читаве зграде, због чега су из безбедносних разлога обустављене све хотелске операције, укључујући и рад познатог ресторана „Палм корт".

Будући да фасада ужива статус заштићеног споменика, сви радови морају стриктно пратити смернице Комисије за очување знаменитости Њујорка.

„Обим и сложеност радова на фасади захтевају детаљно планирање и координацију са релевантним актерима, уз поштовање важећих захтева за очување историјских споменика", наводи се у званичном саопштењу управе хотела.

Званичници Комисије активно сарађују са пројектним тимовима како би осигурали да интервенције очувају аутентичност архитектонских детаља.

Ово није први пут да хотел пролази кроз значајне промене, с обзиром на то да је између 2005. и 2008. године био затворен ради реновирања вредног 450 милиона долара. Током те реконструкције, део огромног објекта претворен је у луксузне приватне стамбене јединице.

Ипак, предстојећа санација усмерена је првенствено на заштиту историјске спољашњости зграде, осигуравајући да њујоршки драгуљ задржи свој препознатљиви сјај упркос изазовима које доноси зуб времена.

Последице за раднике и посетиоце

Тренутни власник зграде је катарска компанија „Катара хоспиталити" (Katara Hospitality), која је престижну некретнину купила 2018. године. Занимљиво је да станари 181 приватног стана у склопу исте зграде неће морати да се иселе током трајања обимних грађевинских радова.

Готово четири стотине радника хотела мораће да пронађе привремени посао због вишегодишње паузе. Надлежни синдикат је потврдио договор према коме сви запослени имају гарантовано право повратка на своја стара радна места када хотел поново отвори своја врата, што се не очекује пре 2031. године. Они ће такође имати предност при запошљавању у другим локалним хотелима током овог прелазног периода.

Због изненадне вести о затварању, бројни парови који су заказали венчања у познатим салама хотела нашли су се у великом проблему. Кристина Карни, чије је венчање било заказано за мај, изјавила је америчким медијима да су о затварању сазнали из вести, а не директно од менаџмента хотела.

Њена организаторка венчања, Алиса Петинато, истакла је да морају да започну планирање потпуно испочетка и да у кратком року потраже нову, адекватну локацију за церемонију.

„Баш када смо прелетали изнад западне Африке, угледао сам светао објекат директно испод нас, који је јурио кроз горње слојеве атмосфере“, написао је Вилијамс у објави. „Видео сам како му се траг продужава, а затим распада на мноштво мањих делова“, додао је. „Био је то прави светлосни спектакл!“

Вилијамс је првобитно посматрао Земљу како би угледао руску теретну летелицу „Прогрес 95“, која је касније тог дана успешно допремила неопходне залихе и додатну опрему на МСС. Међутим, уместо ње, приметио је оно за шта је веровао да је „неки комад орбиталног отпада или сателит који се распада приликом уласка у атмосферу“.

Како је касније открио за портал Спејс (Space), Вилијамс је заправо посматрао остатке руске ракете „Сојуз“, која је у свемир понела летелицу „Прогрес 95“. Ракета је претходно полетела са недавно поправљене лансирне рампе космодрома Бајконур у Казахстану.

Убрзо након што је теретна летелица упућена у ниску Земљину орбиту, делови ракете, укључујући заштитни омотач и потисне степене, почели су очекивано да се враћају ка Земљи. Приликом проласка кроз атмосферу распали су се на мање комаде, који су се услед огромног трења у горњим слојевима атмосфере загрејали до екстремних температура и на крају испарили, наводи Спејс.

Веома слична ватрена лопта примећена је изнад Аустралије у августу 2023. године, када је још једна ракета „Сојуз“ поново ушла у атмосферу.

Претходна руска мисија снабдевања, „Прогрес 94“, такође је привукла пажњу јавности раније ове године, када се једна од њених антена није отворила након одвајања од ракете „Сојуз“. То је приморало космонауте, односно руске астронауте, да употребе резервни систем за даљинско управљање како би летелицу спојили са МСС.

Историјски гледано, једине ватрене лопте које су се могле видети на Земљином небу биле су оне настале сагоревањем метеора, који се такође могу распасти у пламену. На то смо недавно подсетили када су овог пролећа изнад Сједињених Америчких Држава уочене ватрене лопте. Један свемирски камен експлодирао је изнад Охаја уз снажан звучни удар, док је други пробио кров куће у Хјустону.

У саопштењу Насе наводи се да је и ватрена лопта коју је Вилијамс посматрао могла бити последица метеорске активности, али да је вероватније да је реч о ракети „Сојуз“.

Међутим, ватрене лопте настале сагоревањем објеката које је направио човек постају све чешћа појава. Број свемирских летелица које круже око Земље драстично је порастао последњих деценија, а правило је једноставно – све што оде у свемир једног дана мора и да се врати.

Већина свемирских летелица и великих комада свемирског отпада сагори на висини од око 80 километара изнад Земљине површине, непосредно испод замишљене границе између Земљине атмосфере и свемира, познате као Карманова линија.

Иако овај процес може да створи визуелно спектакуларне призоре, попут оног који је забележио Вилијамс, научници све више увиђају да би овакве ватрене лопте могле да имају знатно већи утицај на горње слојеве атмосфере него што се раније претпостављало.

Последњих година истраживачи су открили нагли пораст загађења атмосфере металима који настају испаравањем делова свемирских летелица. Иако научници још покушавају да утврде какве последице ова појава може имати, поједини сматрају да би могла да утиче на озонски омотач или чак да промени Земљино магнетно поље.

Поред тога, са повећањем броја свемирских летелица које се враћају на Земљу расте и вероватноћа да ће њихови остаци доспети до површине планете, уместо да у потпуности сагоре приликом поновног уласка у атмосферу.

То се показало у марту 2024. године, када су остаци батеријског пакета тешког три тоне, одбаченог са Међународне свемирске станице, пали на породичну кућу на Флориди.

Како је навела, овај период траје од 30. октобра до 14. новембра, због чега је препоручила паузирање важних обавеза. Снимак је пропраћен и реторичким питањем када ће коначно проћи овај период.

Према речима Дураковићеве, у протеклим данима имала је низ лоших искустава у комуникацији са људима. Министарка је истакла да јој овај период посебно тешко пада јер је у хороскопу Близанац, а по професији комуниколог. Због такозване комуникацијске блокаде одлучила је да се привремено повуче из одређених активности, препоручивши исто и грађанима.

„Почињем стварно веровати у чињеницу да положај планета и те како утиче на наше расположење, на наше понашање и и те како на нашу комуникацију", нагласила је Дураковић.

Додала је да су људи у њеном окружењу раздражљиви и нервозни без видљивог разлога. Због тога је њена главна порука била да се сви договори и преговори оставе за другу половину месеца, када би ствари требало да се врате у нормалу.

Бурне реакције јавности и накнадно објашњење

Савети министарке чији ресор у свом називу носи реч наука наишли су на оштре критике, неверицу и бројне реакције на друштвеним мрежама. Корисници друштвених мрежа и медији дочекали су ову изјаву са подсмехом, питајући се како једна државна званичница задужена за образовање може јавно да промовише астролошке концепте као валидан разлог за одлагање пословних процеса.

У самом снимку, она је унапред замолила пратиоце да се уздрже од увреда, напомињући да ће управо по коментарима видети у којој мери ретроградни Меркур утиче на њих.

Након таласа негативних коментара, Јасна Дураковић се огласила на свом Фејсбук профилу како би појаснила ситуацију. Министарка је навела да је видео био духовите природе и да је заправо реч о шали коју јавност није разумела.

Изразила је незадовољство због количине вулгарних напада и нивоа агресивности у порукама које је добила на свој рачун. Њено разочарање односило се првенствено на недостатак смисла за хумор код публике.

„Кад ме питају како описујем данашњу свакодневицу у Босни и Херцеговини, осећам страшну горчину и тежину", написала је Дураковић.

Како је објаснила, хумор и смех би требало да буду начин повезивања међу људима, а не повод за трајну озлојеђеност. Овим поводом закључила је да су смех и добронамерност у данашњем друштву уступили место агресији и примитивизму.

Прво окупљање одржано је 28. октобра у миланском кварту Сити Лајф, на иницијативу друштвеног пројекта „Il Milanese Imbruttito”, који на сатиричан начин приказује свакодневицу становника града. Заједнички урлик предводио је Лука Абресија, познат по духовитим интервјуима, а после групног „пражњења” учесници су наставили дружење уз аперитив.

Од свађе до стотина људи који заједно вичу

Идеја није настала у Милану. Почеци се везују за Чикаго, где су Емануел Ернандез и Елена Соболева основали први „Scream Club”.

Све је почело на шетњи поред језера Мичиген, када су се посвађали. Ернандез је осетио потребу да виком избаци нагомилану напетост и предложио је партнерки да то ураде заједно. Пронашли су место за које су мислили да је довољно изоловано, али су их приметили пролазници. Уместо да се повуку, позвали су их да им се придруже, и људи су прихватили.

Тако су настала редовна окупљања, сваке недеље у чикашком парку Линколн, на обали језера. Убрзо су им се придружиле стотине људи, а иницијатива се проширила и на друге америчке градове. Данас постоји и интернет платформа на којој учесници могу да постављају снимке својих урлика и слушају туђе.

Зашто је лакше викати у групи

Италијански психолог Матео Мериго каже да је овакво изражавање напетости само један од многих облика емоционалног пражњења, али да је важно што се одвија у групи.

„Често помислимо: да, вичем у својој интими, али можда изгледам као лудак док то радим. Када, међутим, то ради много људи истовремено, тај чин постаје друштвено прихватљив”, објашњава Мериго.

Према његовим речима, групно искуство може да смањи осећај стида и усамљености. Човек схвата да није једини под притиском и да и други имају потребу да се ослободе фрустрација.

„Осећамо се мање усамљено јер се ствара нека врста несвесног колектива те схватамо да је и наш бол заједнички”, каже психолог.

Групна динамика, међутим, не делује на све исто. Неко ће покушати да виче гласније од осталих, неко ће охрабривати друге, а могу се развити и различити облици повезивања и нових познанстава.

Тренд у ослобађању од стреса

Rage Room, односно просторије у којима људи разбијају предмете, јога смеха и друге колективне активности за ослобађање од напетости последњих година су све чешће.

Мериго упозорава да и овакве иницијативе могу постати пролазни тренд. Важно је, каже, сачувати њихову првобитну идеју и не дозволити да је временом потисну различите групне динамике.

За сада, милански “клуб викања, вриштања или урлања”, како вам је драже, нуди једноставну поруку: понекад није потребно много да се осећамо боље, довољно је да застанемо и схватимо да нисмо једини којима је много тога преко главе. И заурламо заједно. Можда тај заједнички урлик неће решити проблеме учесника, али бар на неколико тренутака може да учини да се његови становници осећају мање усамљено.

Према листи „Хурун – најбогатије жене у Кини 2026“, објављеној 28. октобра, њено богатство порасло је за 15 одсто током протекле године, чиме је незнатно престигла оснивачицу фармацеутске компаније „Хансо фармасјутикал“ (Hansoh Pharmaceutical) Џонг Хуиђуен, чије се богатство процењује на 124 милијарде јуана (приближно 18,6 милијарди долара).

Џоу је претходно носила титулу најбогатије жене у Кини 2015. године.

„Хурун“, глобални институт за истраживања и издаваштво, објављује листу најбогатијих жена у Кини од 1999. године. На свом сајту навео је да се та листа разликује од опште листе најбогатијих у Кини јер се, „за разлику од главне листе, на којој се породице и брачни парови рангирају заједно, на листи жена издваја појединачно богатство сваке жене које се може одвојити од породичног богатства“.

Од дневнице од 1,20 долара до сопствене компаније

Пут Џоу од фабричке раднице до милијардерке почео је у провинцији Хунан, где је рођена 1970. године. Као тинејџерка напустила је школу, преселила се у Шенжен и запослила у фабрици стакла за сатове, где је зарађивала око 1,20 долара дневно.

Са 23 године основала је сопствену радионицу за обраду стакла, самостално савладавајући напредне технике ситоштампе и производње закривљеног стакла.

Касније је била један од оснивача компаније „Ленс технолоџи“, која је постала један од главних добављача стаклених екрана за паметне телефоне.

Пословање компаније нагло је напредовало након што је 2007. године почела да испоручује заштитна стакла за прве „Еплове“ ајфоне. Према проспекту компаније, „Епл“ је у периоду од 2011. до прве половине 2014. године учествовао са готово половином укупних прихода од основне делатности „Ленс технолоџија“.

Излазак компаније на берзу у Шенжену у марту 2015. године довео је Џоу на врх листе најбогатијих жена у Кини.

Међутим, њено богатство претрпело је значајан пад 2018. године, када су трговински рат између Сједињених Америчких Држава и Кине, као и забринутост због продајних резултата „Епла“, допринели наглом паду цене акција компаније.

Ширење пословања на вештачку интелигенцију и роботику

Компанија је потом проширила пословање изван производње компоненти за паметне телефоне, улазећи у секторе електричних возила, хардвера повезаног са вештачком интелигенцијом и роботике.

У јулу 2025. године њене акције уврштене су и на берзу у Хонгконгу, како би прикупила средства за даље ширење пословања, иако је и даље изложена ризицима повезаним са потражњом за потрошачком електроником и флуктуацијама девизних курсева.

„Ленс технолоџи“ је међу компанијама које траже нове пословне могућности у области вештачке интелигенције и роботике, у тренутку када се кинески сектор високотехнолошке производње убрзано развија.

Значај Џоу у кинеској пословној заједници дошао је до изражаја и на свечаној државној вечери коју је кинески председник Си Ђинпинг приредио за америчког председника Доналда Трампа у Пекингу 14. маја. Том приликом, Џоу је седела између извршног директора „Епла“ Тима Кука и директора „Тесле“ Илона Маска.

На Иновационом форуму Пуђанг 2026. године, Џоу је изјавила да ера вештачке интелигенције захтева од произвођача да се не усредсређују само на рачунарску снагу и алгоритме, већ и на континуиране иновације у оквиру читавих система.

Две трећине најбогатијих Кинескиња саме стекле богатство
Према подацима „Хуруна“, 65 одсто од 50 најбогатијих жена у Кини самостално је стекло своје богатство, док је њихово укупно богатство достигло рекордних 1,93 билиона јуана (око 289,6 милијарди долара).

Заједничко богатство Џоу и њеног супруга сврстало их је на 33. место опште „Хурунове“ листе најбогатијих у Кини.

На врху те листе налази се оснивач компаније „Бајтденс“ (ByteDance) Џанг Јиминг, чије се богатство процењује на 670 милијарди јуана (око 100,4 милијарде долара).

Међутим, када је овог пута размотала тканину, открила је да на њој стоји назив најновије образовне установе у округу, која ће понети њено име – основна школа „Мерилин Хемптон“. Овај неочекивани обрт оставио је пензионисану радницу у потпуном шоку.

Снимак који су забележили присутни ухватио је емотивну реакцију ове посвећене жене док је брисала сузе пред члановима одбора.

Иако се званично повукла из свакодневног посла домара 2022. године, она и даље неуморно проводи време са најмлађом децом округа у локалном центру за рано учење. О својим осећањима и животном путу након овог несвакидашњег догађаја говорила је са много захвалности и искрене смирености.

„Само сам помислила: Знаш, Мерилин, бог те је ставио тамо где би требало да будеш. Веома сам срећна начином на који су се ствари одвијале", објаснила је поносно Хемптонова након званичне церемоније.

Учитељица без учионице и дипломе

Током скоро четири деценије рада, награђена домарка је постала позната по томе што је редовно излазила ван оквира својих основних задужења. Према речима надзорнице округа, Шенон Сејлор, која је потврдила детаље за магазин Пипл, Хемптонова је често одвајала сопствени новац како би куповала школски прибор угроженој деци.

Поред тога, лично је достављала материјале и свакодневно помагала ђацима да се охрабре пред тешке испите. Признање је било посебно значајно за њу с обзиром на то да је одрасла као једно од осморо деце и једина у породици успела да стекне диплому средње школе.

Иако се пракса именовања образовних установа по грађанима који су задужили локалну заједницу често примењује у Сједињеним Америчким Државама, ситуација је знатно другачија у нашем региону.

На Балкану, установе махом носе имена књижевника и истакнутих историјских личности, готово је незамисливо да објекат добије назив по раднику на одржавању. Нова тексашка основна школа, која на најлепши начин слави управо такву посвећеност и безусловну љубав према деци, планирана је за свечано отварање у августу 2027. године.

Овај период јапанске историје, који је трајао од око 300. до 710. године, назива се период Кофун.

Многе гробнице из тог времена садржале су цилиндричне глинене скулптуре познате као „ханива“. Оне су служиле као погребни прилози, а веровало се да могу да садрже душе покојника.

Новопронађена фигура висока је око 40 центиметара, али су сачувани само глава и труп, што указује на то да је првобитно била знатно већа.

Артефакт је откривен у јарку који окружује огромну гробну хумку пречника око 45 метара. Археолози претпостављају да је фигура првобитно била постављена у близини саркофага у облику чамца, пронађеног унутар хумке, али да се временом откотрљала низ падину и завршила у јарку.

Свештеница као посредник између људског и духовног света

Стручњаци сматрају да фигура представља жену-шамана, познату као „мико“, односно свештеницу шинтоистичке религије. Оне су имале улогу посредника између људског и духовног света. Током периода Кофун учествовале су у важним погребним обредима и пружале духовне смернице.

Фигура има традиционалну јапанску фризуру са пунђом, познату као „шијмада“, што додатно поткрепљује претпоставку да је реч о свештеници.

На оба зглоба налазе се наруквице направљене од глине и црвеног пигмента, док су прсти пажљиво обликовани, а нос је посебно истакнут. На торзу је насликана црвена трака, а у левој руци фигура држи предмет у облику штапа, који је највероватније служио у ритуалне сврхе.

„Ови детаљи указују на то да је приликом израде фигуре посвећена велика пажња, чак и деловима који не би били видљиви са веће удаљености“, навели су представници префектуре Гунма.

Откриће током вишегодишњих ископавања

Археолози су ханива фигуру пронашли ове године током ископавања главне гробне хумке на локалитету Нишикамино мија, на којем истраживања трају од 2020. године.

Артефакт је тренутно изложен у Музеју археолошких ископавања при Археолошком центру префектуре Гунма, у граду Шибукава.

Доминација тамних нијанси на аеродромима

Пословни путници бирају црну због њеног професионалног и елегантног изгледа. Црвена боја је нешто ређа, али и даље популарна, чинећи око десет одсто укупне продаје. Према подацима из индустрије, иако тамније нијансе успешно маскирају уобичајена оштећења настала током транспорта, ова визуелна униформност ствара масовне логистичке изазове за путнике и аеродромско особље.

Зашто је црни пртљаг безбедносни и логистички проблем

Највећи проблем са црним коферима није њихов квалитет, већ апсолутна баналност на траци за преузимање пртљага. Ирска авио-компанија Рајанер издала је саопштење током 2024. године у ком идентификује црне, тамноплаве и сиве кофере као оне који се најчешће губе јер су превише уобичајени. Превозник је посаветовао путнике да избегавају ове боје како би спречили непријатне ситуације у којима путници случајно преузму туђ пртљаг који изгледа идентично њиховом.

Поред конфузије на траци, стандардни црни кофер без препознатљивих знакова представља омиљену мету за опортунистичке крадљивце. Његова визуелна анонимност омогућава лоповима да га једноставно зграбе и одшетају, а да притом не привуку пажњу околине. Стручњак за безбедност на путовањима, Боб Арно, упозорио је да лопови обожавају црне торбе јер им је лако да одглуме незнање или једноставну грешку уколико буду ухваћени.

Када је реч о безбедносним проверама, важно је истаћи да спољашња боја није формални окидач за физички претрес. Одлуке агената америчке Управе за безбедност транспорта вођене су оним што се налази унутар торбе и како се то очитава на скенеру. Ипак, тамне торбе стварају слике нижег контраста на неким старијим системима за скенирање, што у комбинацији са густо спакованим стварима може повећати вероватноћу додатне инспекције.

Паметније алтернативе за безбрижно путовање

Кофери у упечатљивим нијансама попут ружичасте, љубичасте, зелене, наранџасте или жуте представљају знатно безбеднију опцију. Ове боје су мање уобичајене и олакшавају уочавање пртљага из даљине, што убрзава преузимање и смањује стрес. Суоснивач сајта за путовања "Векејшонер" (The Vacationer),Фил Денглер, препоручује светлије тонове као што су беж, светлоплава или бела, који тренутно привлаче поглед и одбијају потенцијалне крадљивце. Током 2025. и 2026. године, све већу популарност бележе и префињене боје попут крем боје слоноваче, топле сиве, маслинасте и бордо.

За путнике који не желе да се одрекну свог класичног црног кофера, постоје једноставна и приступачна решења. Употреба шарених трака за пртљаг, упадљивих омота за ручке или светлих идентификационих ознака пружа тренутне визуелне сигнале. Лопови ће много ређе покушати да однесу високо упадљив пртљаг, док ће јединствени детаљи спречити друге уморне путнике да ваш кофер понесу кући мислећи да је њихов.

Од свечаних репрезентативних лимузина до отворених папамобила, направљених да папа може да поздравља, благосиља и буде ближи људима, аутомобил је постао део јавног деловања Свете столице.

Изложба „Век папамобила” отворена је 28. октобра у Ватиканским музејима поводом стогодишњице сарадње Mercedes-Benz-а и Ватикана.

Осам историјских аутомобила немачког произвођача, прво возило у историји аутомобилске индустрије и савремена С-класа прате развој технологије и промене у папству.

Аутомобил у служби пасторалне мисије

Папамобил сведочи о томе како поглавар Римокатоличке цркве остварује однос са верницима, рекао је Сандро Барбагаљо, кустос Историјских збирки Ватиканских музеја, на конференцији поводом отварања изложбе. Његова функција је, објаснио је, пре свега пасторална: „Омогућити да папа током кретања улицама може да поздравља и истовремено благосиља људе, приближавајући им се”.

Исту идеју изнела је и Барбара Јата, директорка Ватиканских музеја, која у каталогу изложбе описује како се аутомобил из обичног превозног средства претворио у простор сусрета.

„Аутомобил, настао да би омогућио кретање, тако постаје и простор сусрета, средство помоћу којег папа може да се представи, поздрави, благосиља и успостави непосредан однос са људима окупљеним дуж његовог пута”, навела је Јата.

„Пред нама је велики временски распон који треба представити, али и прича о томе како стварамо мобилност за садашњост, прошлост и будућност”, изјавио је Маркус Брајтшвердт, директор сектора "Mercedes-Benz Heritage".

Одговорност према поглавару Цркве

Израда аутомобила за папу не своди се на прилагођавање стандардне репрезентативне лимузине. Удобност, поузданост и безбедност захтевају посебна техничка решења. На представљању изложбе речено је да Mercedes-Benz папу вози до одредишта, а да га аутомобил на симболичан начин доводи и у домове милиона верника.

Та свест види се и у чувању историјских возила. У Штутгарту, где се налазе аутомобили намењени римским папама, у просторима које Брајтшвердт назива „светим дворанама”, према возилима се поступа са посебним поштовањем. Правила су строга, а једно је посебно симболично: нико не сме да седне на седиште резервисано за папу.

Историја у архивима и фотографијама

Важан део приче чине и фотографије и новинске хронике. Луиђи Конту, директор агенције АНСА, основане 1945. године, говорио је о значају архиве агенције за реконструкцију једног века догађаја. Док Mercedes-Benz брине о физичкој сигурности папе на путовањима, медији документују догађаје, проверавају информације и чувају сећање на њих.

Од Бенцовог патента до првог аутомобила Пија XI

Карл Бенц патентирао је 1886. године Patent-Motorwagen, који се сматра првим аутомобилом у историји. Званична сарадња Мерцедеса и Ватикана почела је 1930. године, када је за папу Пија XI произведен модел Nürburg 460, луксузна лимузина Pullman израђена према посебним захтевима: унутрашњост је била пресвучена свиленим брокатом, уз пажљиво одабрано дрво и металне детаље, а кров посебно украшен. Возило је требало да одражава достојанство и свечаност папске службе.

Папа се тада још кретао у простору који га је јасно одвајао од окупљених људи.

Шездесете: папа се отвара ка верницима

Шездесетих година папска мобилност прилагођава се непосреднијем односу са верницима. Папа Јован XXIII добио је 1960. године Mercedes-Benz 300 d Landaulet, аутомобил са задњим бочним прозорима који су могли да се уклоне. Возило више није служило само за превоз поглавара Цркве, већ и за непосредан контакт са људима дуж пута.

Велики заокрет уследио је 1965. године, после путовања папе Павла VI у Свету земљу у јануару 1964, које је отворило нову фазу апостолских путовања. Све израженија међународна димензија папске службе захтевала је возила прилагођена сусретима са великим бројем верника. Тако је настао Mercedes-Benz 600 Pullman Landaulet са подигнутим кровом и склопивим кровним покривачем, у којем је папа могао да се вози у отвореном аутомобилу и буде видљив окупљеној маси. Аутомобил је тада постао простор сусрета: папа је могао да поздравља и благосиља вернике, а свако његово путовање било је прилика за ближи контакт.

Године 1967. представљени су и модели Mercedes-Benz 300 SEL Pullman са шест седишта, велика репрезентативна возила за превоз и пратњу угледних гостију који су долазили у Ватикан.

Један век папских возила

Изложена возила сведоче о промени односа између папе и света. Први аутомобили били су симбол достојанства и свечаности, а каснији модели све више су отварали простор за непосреднији контакт и чинили папу видљивијим и приступачнијим на путовањима.

Изложба у Ватиканским музејима, отворена за јавност од 29. октобра, биће доступна до 31. јануара 2027. године.

Упечатљив торањ висок 52 метра, који је накнадно дограђен 1962. године, временом је почео да се криви. Због безбедности у наредном периоду размотриће се његова санација.

"То тло на ком се налази цела Звездара, она је порозна,подлеже временским променама. Када је сушно онда се скупља кад је влажно она се шири, а и сами одводи отпадних вода праве проблем за торањ", рекао је Фра Илија Аланџак,жупник гвардијан.

Данас је ова грађевина накривљена 43 центиметра у односу на тло и само здање и због тога посетиоцима није дозвољено да се попну.

"Ја мислим да и пуно зграда које се граде у околини односно особито једна зграда која је одмах близу ту на 6 метара од торња . Онасвојим слегањем прави додатно проблем торњу који је и онако проблематичан, јер се криви. Дакле не дај боже потреса могао би бити баш катастрофално. Где би највише могли грађани настрадати јер људи живе у тој згради поред торња", рекао је Фра Илија Аланџак, жупник гвардијан.

И поред проблема, ова црква никада није закључала врата. Верници који овде долазе често могу да чују оргуље, набављене још 1969. године. Огласе се увек за време свечаних литургија и фестивала оргуља.

Друга особа описала је црвену заставу Црне Горе са златним обрубом као „дречаву“ и оценила да амбасада „нарушава склад мирних и достојанствених“ белих фасада у стилу касног регентства, које је пројектовао Томас Кјубит.

Неки од критичара били су незадовољни што пре постављања јарбола и плоче са ознаком амбасаде није поднет захтев за урбанистичку дозволу. Њихово незадовољство донекле је ублажено када је отправник послова црногорске амбасаде организовао пријем уз пиће. „Можда би дипломатски било да су то урадили одмах на почетку“, пркоментарисао је један од становника.

Међутим, пријем није убедио све становнике, па је један од комшија који није својом вољом добио амбасаду за суседа одлучио да правду потражи на суду.

Дајана Симпсон, дипломац једног од универзитета Лиге бршљена, која живи са родитељима у Кембриџ стриту, тужила је градско веће Вестминстера. Затражила је судску ревизију одлуке, као и потенцијалну одштету, уз образложење да локалне власти, када је амбасада накнадно затражила дозволу за промену намене објекта и постављање јарбола, нису узеле у обзир утицај доласка Црне Горе на њено ментално здравље. Црна Гора је, наводи се у тексту, последњих година имала неколико спорних ситуација у односима са Русијом.

Симпсонова, ћерка бившег америчког дипломате која у тој улици живи више од три деценије, прима инвалиднину након што су јој дијагностиковани клиничка анксиозност, дуготрајни ковид и функционални неуролошки поремећај. Како је навела у образложењу тужбе, долазак амбасаде толико ју је узнемирио да јој је сан редовно нарушен.

У поднеску је навела:

„Често осећам потребу да спавам у некој другој соби, уместо у својој, у којој спавам целог живота, како бих макар мало ублажила нелагоду. Понекад то учиним унапред, а понекад усред ноћи, када не могу да умирим активирану примитивну реакцију страха у мозгу. На пример, када чујем шкрипу, одмах се уплашим да би неко могао да уђе у моју собу из амбасаде, иако знам да је та могућност веома мала и да је таква реакција углавном ирационална.“

Позивајући се на кршење закона о људским правима и закона о равноправности, она је навела да се питала да ли је „и даље одрживо да наставим да живим у овој кући, за коју сам очекивала да ћу имати могућност да у њој живим до краја живота“. Додала је да би одлазак значио и одвајање од „локалне, чврсто повезане заједнице“.

Симпсонова је за Гардијан рекла да је уверена у основаност свог случаја. У тужби наводи да градско веће није узело у обзир њена здравствена стања, да је поступало неразумно и да је спровело мањкаву јавну расправу, јер није било спремно да размотри примедбе након што је Министарство спољних послова дало сагласност.

У одговору на тужбу, градско веће Вестминстера одбацило је наводе, истичући: „Не постоји вероватно мешање у дом тужитељке нити у њен приватни и породични живот.“ Веће је затражило доношење пресуде без одржавања рочишта.

Портпарол градског већа Вестминстера изјавио је да су градске власти законски обавезне да доносе одлуке у складу са важећом планском политиком.

Случај који је пред судијом Моулдом на разматрању можда је неуобичајен, али је скренуо пажњу на много чешћи сукоб између мањих држава, које премештају амбасаде због раста кирија или продаје некретнина, и становника неких од најбогатијих лондонских улица.

Сједињене Америчке Државе имају амбасаду у Лондону у импозантној, наменски изграђеној згради у облику коцке са 12 спратова, јужно од Темзе. Међутим, већина великих држава своје амбасаде традиционално смешта у Белгравију, а понекад и у насеља Саут Кенсингтон, Најтсбриџ и Мејфер. Мање државе често желе да буду у близини тих престижних дипломатских представништава, али да за закуп простора не издвајају подједнако велике суме.

Управо због тога Црна Гора се сместила у Пимлико, недалеко од аутобуске станице Викторија. У међувремену је амбасада Туркменистана отворена у још једној адаптираној породичној кући, у Викторија роуду, у Кенсингтону. Међутим, та локација удаљена је чак два километра од велелепне француске амбасаде, која се налази преко пута Природњачког музеја.

Пресељење амбасаде Туркменистана такође је изазвало незадовољство. „Не могу да разумем недостатак обзира према непосредним комшијама“, написао је један становник у оквиру јавне расправе коју је организовала Краљевска општина Кенсингтон и Челси. „Испитаћу да ли је било неких неправилности и, ако јесте, можда ће бити потребно да се поново обратим новинама.“

У свом допису, становник је навео и да би за амбасаду Туркменистана, бивше совјетске републике у централној Азији, требало пронаћи другу локацију. Амбасада се сада налази у кући у власништву Тенгкуа Фахада (32), сина покојног краља Малезије, који се школовао на Итону.

Када се посматрају сирове бројке, животиње су неприкосновени владари брзине. Црни медвед може да трчи брзином од 48 километара на час, док гепард достиже невероватних 93 километра на час.

Бивши олимпијски шампион Јусеин Болт поставио је рекорд трчећи око 44 километра на час, што значи да би у краткој трци изгубио од гризлија, иако би могао да престигне белог носорога. Ови подаци јасно показују да су људи у спринту инфериорни у односу на многе дивље врсте.

Истраживачи су деценијама мерили максималне брзине животиња, од паука до великих сисара. Биолог Миријам Хирт са Немачког центра за интегративна истраживања биодиверзитета у Лајпцигу, анализирала је податке за око 350 копнених врста. Њен тим је открио да највеће животиње нису нужно и најбрже, јер велика телесна маса захтева више времена и енергије за убрзање. Велике врсте често исцрпе своје енергетске залихе пре него што достигну теоретску максималну брзину.

„Имате ограничену количину енергије за убрзање, а у једном тренутку више не можете да напредујете јер вам нестане снаге", објашњава Хиртова. Због овог спорог процеса убрзања, крупне врсте почињу да осећају умор пре него што остваре свој пуни потенцијал. То у пракси значи да би човек у првим метрима трке могао да надмаши чак и афричког слона.

Физиологија издржљивости и еволуциона предност

Ситуација се драстично мења када се раздаљина повећа и када кратки спринт пређе у маратон. Бивши олимпијски тркач Енди Бедли истиче да се мишићи деле на оне који брзо производе снагу, али се лако умарају, и оне који раде спорије, али обезбеђују дуготрајну издржљивост.

Због тога су гепарди способни да одрже своју максималну брзину само неколико секунди, обично прелазећи мање од 200 метара током лова. Са друге стране, људско тело је еволуирало за дугопругашко трчање како би наши преци могли да исцрпе бржи плен кроз упорни лов.

Кључна предност човека лежи у терморегулацији и јединственој биомеханици. За разлику од већине сисара који се хладе дахтањем, људи се зноје преко целе површине тела, што омогућава ефикасно ослобађање топлоте током дуготрајног напора.

Уз то, усправан ход, дуге ноге и еластичне тетиве делују као опруге које складиште и ослобађају енергију при сваком кораку. Четвороножне животиње морају да ускладе дисање са ритмом трчања, док људи дишу независно, што пружа бољу контролу напора на дугим стазама.

Човек против коња у пракси

Практичан доказ људске издржљивости може се видети на годишњем такмичењу „Маратон – човек против коња“ у Велсу. Ова трка, дуга око 35 километара по брдовитом терену, деценијама супротставља људске тркаче и јахаче на коњима. Иако су коњи историјски побеђивали, последњих година забележен је јасан тренд људских тријумфа. Британац Рики Лајтфут освојио је прво место 2022. године, а сличан успех поновили су Данијел Коноли наредне, као и Деви Грифитс 2025. године.

Ови резултати на терену савршено се поклапају са научним сазнањима о људским физичким границама. Док животиње трче вођене инстинктом за преживљавање, људи поседују јединствену менталну снагу која им омогућава да свесно потискују бол и одржавају темпо. Према речима стручњака, способност да се толерише умор и настави кретање упркос исцрпљености представља врхунску предност у ултрамаратонима.

„За предатора је то само оброк, али за плен је то питање живота и смрти, због чега је притисак да буду брзи већи на ловини", навела је Хиртова. Због тога животиње попут антилопа могу да одрже високу брзину знатно дуже од великих мачака.

Ипак, када се ради о екстремним дистанцама, људска способност хлађења и ментална издржљивост преузимају примат над сировом брзином.

Припадници алпске бригаде „Ђулија“ уклонили су и деактивирали пронађене направе, међу којима су биле италијанске артиљеријске и француске минобацачке гранате.

Оружје потиче из такозваног Белог рата, који су од 1915. до 1918. године на неприступачним и изузетно хладним теренима водиле аустроугарска војска и италијанске трупе.

Више од једног века касније, планинари су током лета пријавили неколико локација са бомбама, углавном у области Канал Сан Бово, у долини Примијеро, на истоку италијанске покрајине Трентино. Војници су потом детаљно претражили то подручје, као и друге високопланинске пределе и глечере у региону Трентино-Алто Адиђе, у Доломитима.

Припадници бригаде пронашли су и неутралисали укупно 250 експлозивних направа, укључујући „18 италијанских артиљеријских граната калибра 75 милиметара и 37 минобацачких граната типа Тевето, француске производње, које су током Првог светског рата испоручиване и италијанској краљевској војсци“.

Ово није први пут да се остаци из Белог рата појављују испод леда глечера који се топе. Њихово повлачење убрзано је током протеклих више од десет година.

„То је у великој мери последица глобалног загревања“, рекао је Стефано Морозини, професор Универзитета у Бергаму и координатор пројеката заштите културног наслеђа у Националном парку Стелвио, где су такође пронађене неке од експлозивних направа.

„Последњих година, на крају сваког лета, појављују се ови опасни предмети, а њихов број сваке године расте. Лед их је сачувао више од 100 година. Неки су већ експлодирали, али многи нису, па су сада, када поново излазе на површину, веома, веома опасни“, упозорио је Морозини.

Планинарима се саветује да никада не додирују експлозивне направе које пронађу, без обзира на то где се налазе, већ да сваки такав налаз одмах пријаве полицији.

Бели рат вођен је углавном у Доломитима, у области Трентино-Алто Адиђе, и на Алпима у италијанској регији Ломбардија. Тај део историје остао је замрзнут у времену све до деведесетих година прошлог века, када су последице глобалног загревања почеле да откривају бројне добро очуване предмете, међу којима су оружје, санке, писма и дневници.