Slučaj Tramp – osveta demokratskog subjekta

Da li to znači da su dosadašnji predsednici Sjedinjenih država vodili upravo onakvu transatlantsku politiku kakvu je želela Evropa, a definisali Brisel, Berlin, Pariz i London? Da su intervencionistički potezi američkih administracija, od bombardovanja Srbije 1999, preko intervencija u Afganistanu i Iraku, do one u Libiji i "proxy" rata sa Rusijom u Siriji, ne samo bili u skladu s željama najmoćnijeg dela EU, već od njega i inicirani?

U kobinacijama "Tramp mora" koje od srede lete preko Atlantika češće od redovnih avionskih linija, krije se deduktivni zaključak: EU nikad nije uslovljavala politiku Reganu, Bušu prvom i drugom, Klintonu prvom, Obami, ne bi ni Klintonu drugom, zato što su oni davali Uniji upravo ono što je Unija htela - rat tamo gde želi, diskriminatorsku primenu međunarodnog prava tamo gde je oportuno, odsustvo formalne logike tamo gde prija.

U protivnom, ne bi bilo nikakvog smisla da Unija sada tako samouvereno razgovara sa osobom koja će od 20. januara sedeti u Ovalnoj sobi Bele kuće, osim ako se prihvati objašnjenje da američki predsednici, sada prvi put u poslednjih nekoliko decenija, više nisu spremni da slede evropski diktat.

Toliko je energije do sada uloženo u kritikovanje Vašingtona, a on nevin, marioneta u rukama Unije i njenih najmoćnijih nacija! Za sve koji uživaju u teorijama zavere, evo jedne dobre: proglašenje nezavisnosti Sjedinjenih država od Velike Britanije četvrtog jula 1776. bilo je obična farsa.

Šta se onda može očekivati od nove vlade jedine preostale svetske supersile, u momentu kada se ona upravo oslobodila stranog diktata i konačno osvojila šansu za samostalno kreiranje politike?

Zaustavite globalizaciju!

Izbor Trampa za američkog predsednika je prvi ozbiljni pokušaj za zaustavljanje procesa globalizacije. Ili, preciznije: To je globalno prvi pokušaj koji ima ozbiljnu šansu da na globalno/ujednačavajuće stavi tačku. Samo šansu, ništa više.

Dok su se male nacije kao Mađarska, relativno velike kao Poljska, ili velike, ali od Zapada ostrakirane kao Rusija, svaka kroz svoj sistem vrednosti, samoubilački bacale na auto-put globalizacije, ne bi li zaustavile njen neometani tok, to je protivnicima globalizacije bilo dirljivo uzaludno, a njenim zagovornicima smešno.

Tramp u tom smislu nije ni smešan za druge, ni diriljivo uzaludan za prve. Generalno, Tramp uopšte nije smešan. Ako Amerikanci, barem oni koji su glasali za Trampa i po važećoj demokratskoj i zakonskoj proceduri pobedili, odluče da je dosta globalizacije, onda bi takav cilj mogao imati uspeha.

Istina, Tramp direktno nikada nije rekao "obećavam da ću zaustaviti globalizaciju", ali kada ga kritikuju, američki i evropski mediji na prvo mesto stavljaju njegov anti-globalizam.

Elektoratima u kulturama "belog čoveka" polako sviće da mehanizam globalizacije jednostavno radi protiv njih. Da sve druge razloge bacimo u vodu, ostaje realnost zastrašujućeg demografskog trenda: Evropa je 1950. imala oko 500 miliona stanovnika (onoliko koliko danas ima EU), danas negde oko 740 (sa čitavom Rusijom). Azija je 1950. imala ispod milijardu ipo stanovnika, danas nešto manje od 4,5 milijardi. U Africi je 1950. živelo negde oko 200 miliona ljudi, danas oko 1,2 milijarde.

Sve skupa, planeta Zemlja je sredinom prošlog veka nosila dve i po milijarde ljudi, danas blizu sedam i po.

"Beli čovek" se skupio kao vuneno klupko posle grubog pranja. Sad je pitanje: Hoće li se suprotstaviti procesu koji njegovim društvima daje izgled minornih kulturnih oaza, ili će mu se predati kao nezaustavljivoj prirodnoj sili?

Tramp je odlučujuće pojačanje u taboru antiglobalista, ili, kako ih najveći deo evropskih medija zove, desnih populista.

Kraljevstvo "postfaktične politike"

Da bi se objasnio užas Trampovih kritičara nad njegovom "postfaktičnom politikom" potrebne su dva pojašnjenja: Ko su njegovi kritičari i da li se današnjica zaista može nazvati "postfaktičnom".

Gori od Trampovog "banalnog seksizma" (termin Slavoj Žižek) je proces u kome su se ujedinjeni, bez minimalne pristojne granice između sebe, našla dva bloka: Političke elite EU i novinari velikih evropskih medija.

Političkim rečnikom iz poslednjih godina Jugoslavije, ta bi se sprega mogla nazvati "neprincipijelnom koalicijom". Austrijski novinar Andreas Unterberger, bivši glavni urednik Presea, sada politički bloger, naziva tu spregu "polit-medijskom klasom".

Evropski novinari su dakle, dobrim delom, izgubili distancu prema političkim elitama, srasli s njima u novu interesnu i ideološku "klasu". Zato, kad neko od relevantnih EU lidera ovih dana tu i tamo pokušava da spusti tenziju, iz medija stiže vrisak - nema popuštanja!

Novinarska profesija u slobodnom svetu kao da je zaboravila da posmatra i analizira, već se popela na barikade. Trump non pasaran!

"Postfaktizam" je društvena dijagnoza koja se u svet politike preselila iz knjige američkog autora Ralfa Kejsa "S one strane istine: Neiskrenost i prevara u današnjem vremenu" (Ralph Keyes, "The Post-Truth Era: Dishonesty and Deception in Contemporary Life", 2004).

Englesko "post-truth" je u nemački i francuski jezik ušlo kao "postfaktizam", ali zadržalo značenje kao dijagnoza za one političare koji svojim glasačima pružaju upravo onu vrstu neistine, koju ti glasači žele da čuju.

Takvi političari lažu s dozvolom demokratskog subjekta. Odnosno, to što govore nije ni laž, ni istina, već politička simbioza s one strane istine i laži, dobra i zla; čista ničeovska kategorija.

Angela Merkel bi po toj dijagnozi bila iskreni, "faktički" političar, zato što je Nemce bez pitanja pretvorila u centralu demografske, kulturne i religiozne globalizacije, plus ih postavila na ratnu stazu s Rusijom.

Tramp bi, po istoj dijagnozi, bio "postfaktični", zato što je svojim "fellow Americans", uključujući i "onu nekolicinu koja nije glasala za njega" obećao da će zaustaviti najbolnije efekte globalizacije (samo za Amerikance, razume se), deportovati pet miliona ilegalnih migranata i gledati da izbegne rat s Rusijom.

Na primer: Rudi Đulijani je izjavio a da ne trepne, kako "osam godina pre Obame, u Americi nije bilo velikog islamističkog terorističkog napada". Publika naravno zna da je 11. septembar pao u godine vladavine republikanskog kandidata Buša mlađeg, ali to je postfaktično - islamistički terorizam se u Ameriku uselio sa Obamom, i gotovo.
Najkraće rečeno, Trampov "postfaktizam" bi se ogledao u činjenici da je:

a) dao obećanja koja neće moći da ispuni

b) u toj igri bio veštiji od Hilari Klinton, koja je svojoj izbornoj bazi, kako onoj u Americi, tako i polit-medijskoj klasi u Evropi, obećala da će svet pretvoriti u globalni liberalno-demokratski raj. Ako treba i silom.

Neodoljive zamke popularne kulture

Polit-medijska klasa i ovde i u Americi užasnuta je niskim intelektualnim nivoom kojim je Trampov postfaktični izborni tim vodio kampanju.

To je cezura, viču austrijski, nemački, švajcarski mediji: Politika je prešla donju kritičnu granicu zaglupljivanja i više se nikad neće voditi voditi oko uzvišenih etičkih principa.

Ideja da su istorijski vladari, ili moderni operateri političke moći, do sada vodili neku politiku koja bi stajala u ozbiljnoj opoziciji prema "postfaktizmu" je naivna - "puku" se uvek pričalo ono što je on hteo da čuje, nekad uz veće poštovanje realnosti, nekad manje.

A predstava o neintelektualnim masama neintelektualne politike, koje su sada sa Trampom kaznile, intelektualno ponizile Evropu...? Čovek ne mora deliti kulturni pesimizam jednog Teodora Adorna, da bi shvatio da u ljudskim društvima trivijalnost generalno zauzima više prostora nego uzvišenost.

U svim izbornim štabovima širom sveta, filosofi su u manjini. Kome je trebala pobeda Trampa da to shvati, mašala.

Grubi verbalni ton, odsustvo uzusa civilizovane pristojnosti, čak se pre detektuje s druge strane, iz pravca "polit-medijske klase". Pojednostavljeno, fenomen se može nazvati "Milošević-efekat", pošto je u poratnoj Evropi prvi put došao u upotrebu u deceniji raspada Jugoslavije.

Naime, kako je frustracija nad Miloševićevim ponašanjem rasla, tako je on tretiran sa sve manje obične pristojnosti koja sleduje nosiocu državne funkcije bilo gde na svetu. Pred kraj, on nije bio doživljavan samo kao političar koji iritira, nego obična bitanga, probisvet, lumpenproletarijat o kom ne treba birati reči.

Najkasnije od ukrajinskog Majdana pre tri godine, polit-medijska klasa tako razgovara s Putinom. Poslednju godinu, a zadnjih nekoliko dana u paroksizmu, s Trampom.

Nepredviđene zamke demokratije

Trampova pobeda, postignuta po pravilima arhaičnog zakona od pre 240 godina, znači da je došlo krajnje vreme da se preispitaju ciljevi, dometi i posledice demokratije kao tipa vladavine.

Američki filosof i politolog Mark Lila je pre nekoliko godina postavio sumornu dijagnozu o demokratiji, žaleći se kako ju je njena praktična primena u vremenu posle 1945. iz seta tehničkih pravila dobre vladavine pretvorila u ideologiju, čak u civilnu religiju.

Demokratija nije ni temeljno ljudsko pravo, ni univerzalna vrednost, već svesna odluka odgovornih subjekata koji se obavezuju da će poštovati izvesna pravila igre. Čisti habermasovski idealizam.

Ali ako se posmatra u svom istorijskom izvoru, Staroj Grčkoj, ona je s naše vremenske pozicije neprepoznatljiva. Iz atinske demokratije bile su isključene žene, robovi, stranci, muškarci mlađi od 20 godina, kao i svi oni koji nisu posedovali komad zemlje. Danas bi to bilo, koliko - 70, 80 odsto populacije u Evropi i Americi?

Izvorno, demokratija je bila ekskluzivistički princip, koji je od 19. veka mic po mic pretvaran u inkluzivistički, da bi u poratnoj Evropi postao ideološka pilula, klin čorba, žrtveni oltar operatera vlasti, tajna novinarska organizacija za kloniranje podobnog mišljenja.

Kao što je Tramp odustao od političke korektnosti u komunikaciji sa nacionalnim i internacionalnim simpatizerima klana Klinton, tako je sada u nastavku protestni američki pokret "Trump is not my president" skinuo rukavice u komunikaciji s njim.

"On nije moj predsednik" znači, demokratija koja ga je dovela na vlast neprijatnog je mirisa, to nije "moja demokratija". Hoću neku drugu, u kojoj pobeđuje moj kandidat.