"Žogo bonito" bez svetske titule

Ziko je krenuo tek iza podneva, svestan da doktor ne ustaje rano. Kada je stigao, zatekao ga je sa knjigom u ruci. Iznad njegovog radnog stola visila je velika slika Fidela Kastra, i pored nje nešto manja - portret najpoznatijeg svetskog revolucionara, Ernesta Čea Gevare.

"Osećam ogroman pritisak, Doktore" - kaže sad Ziko, ali umesto odgovora, dobija samo blagi osmeh i prijateljski zagrljaj.

Sokrates Sampajo de Sousa Viera de Oliveira, poznatiji kao "Doktor Sokrates" potom prima od Zika najlepši poklon u karijeri. U svojoj 28. godini u rukama drži dres sa brojem osam i kapitensku traku reprezentacije Brazila. Stručnjaci ističu: "Najbolja reprezentacija Brazila svih vremena".

Prethodno Svetsko prvenstvo u Argentini 1978. propustio je zbog doktorskih studija na pedijatriji. Sada je kaže spreman za teren.

Ziko iz torbe izvlači svoju "desetku" - kaže brine ga onaj Francuz, koji će sa istim brojem na leđima predvoditi svoj tim. Kažu i da taj Francuz dolazi po prvu titulu šampiona sveta za svoju zemlju, da ima u tom timu i Žiresa i Tiganu i Bosisa i Siksa.

Prethodne 1981. Ziko je proglašen najboljim igračem sveta - Platinija sada mnogi vide kao najboljeg na svetu.

Brine ga, kaže, i to što će Pele gledati njihove utakmice. Ziko je voleo Pelea - ali ga plaši to što nacija očekuje od njega da postane novi Pele i da posle 12 godina donese Brazilu četvrtu titulu svetskog prvaka. Četiri godine ranije, u Argentini '78 Brazil je bio treći na Svetskom kupu.

"Jedan je Pele" - kaže sad Ziko.

"Ne zaboravi da si ti sada kralj." Sokrates je oduvek isticao da je Ziko najbolji fudbaler sa kojim je igrao. "Ti si naš kralj. Ti nas vodiš. Bez tebe, mi nećemo znati kuda da idemo!" - Ziko dobija brz ogovor od Sokratesa, i oni se sada smeju.

U isto vreme, na obali jezera Pampulja u rodnom Belo Orizonteu, selektor Brazila, Tele Santana, ispija kafu i razmišlja o rudnicima u svom Minas Žeraisu. Decenijama su se rudari peli na okolne planine, izvlačili zlato, divili se toj lepoti, produktu kopanja i napornog rada. Oduzimali od prirode.

Tele Santana se divio prirodi, prelepim vodopadima, rekama, potocima, velikim cvetnim prostranstvima i pašnjacima Minas Žeraisa. Odrastao je Itabiritu, predgrađu Belo Orizontea, posmatrao kako se muškarci nakon zlatne groznice sele, migriraju u Rio de Žaneiro, u Sao Paulo, u potrazi za boljim životom, što je i sam uradio pre trideset godina kada je kao fudbaler prešao u redove čuvenog Fluminensea.

Ipak, uvek je u sebi nosio lepotu prirode svoga kraja i preneo je na svoju fudbalsku filozofiju. Čak i to jezero Pampulja, u centru Belo Orizontea, ono je veštačko, ali priroda oko njega, svako drvo, travka, ptica...

To privlači ljude da svakoga dana posete jezero. U trenerskom poslu, njemu nije bio primaran naporan rad na terenu, mnogo trčanja, statistika, dueli...

Bila mu je važna lepota prijema, lepota dodavanja, duplog pasa, lepota u prenosu lopte, lepota šuta, centaršuta... Lepota fudbala. To privlači ljude na stadione.

Kada se narednog dana sreo sa selektorom, Ziko je bio raspoložen. "Doktor je mudar", on sada kaže: "Rekao mi je da podredim svoju igru timu. Da uživam na terenu."

Te iste večeri, jedan od najboljih levih bekova na svetu, Žunior, ulazi u veliki muzički studio u Rio de Žaneiru - došao je, kaže, da snimi pesmu posvećenu drugovima iz reprezentacije i svojoj zemlji.

On sada stoji iza studijskog stakla sa širokim osmehom, gladi brkove i u dahu peva pesmu, ne sluteći da će ona postati planetarni hit i simbol jedne generacije koje ćemo se zauvek sećati sa nostalgijom.

"Voa Kanarinjo, voa - leti kanarinče, leti" - peva sad Žunior i daje nadu Brazilcima da je konačno došao njihov trenutak.

Kaže: Doktor mu je rekao da se uvek smeje, i on se sada smeje i na terenu.

Za razliku od ushićenih Brazilaca - Italijani jadikuju. Kažu - "nespremni dočekuju Svetsko prvenstvo". Nisu slavili od 1938, a niko im ni sada im ne daje velike šanse. U ušima italijanskih navijača i dalje odzvanja "Totonero, totonero" - Kalčo je u prethodne dve godine potresao veliki skandal oko klađenja fudbalera.

Selektor Azura Vinćenco Enco Berzot nudi rešenje - objavljuje da je napadaču Paolu Rosiju smanjena trogodišnja suspenzija zbog klađenja uvedena 1980, dok je bio igrač Peruđe. Berzot kaže i da će Rosi biti vraćen u reprezentaciju, igrao je u Argentini 1978, i biće među putnicima i za Španiju.

Novinari ga gledaju zbunjeno - taj momak dve godine nije igrao fudbal. U razgovoru sa selektorom, Rosi ističe - "Nisam kriv. Ja sam žrtva nepravde. Želim da skinem to teško breme sa pleća, da se dokažem na terenu".

I selektor Enco Berzot mu sada veruje. Okosnicu italijanskog tima čine golman Zof, Širea, Đentile, Marko Tardeli i najbolji igrač, Bruno Konti.

Sedam je godina prošlo od Frankove smrti. Španija je prvi put bila domaćin Svetskog prvenstva, međutim sistem takmičenja bio je komplikovan. Fifa je ranije donela odluku - biće to prvo Svetsko prvenstvo sa 24 tima, prvo na kojem će se šutirati penali. Ekipe će biti podeljene u šest grupa sa po četiri tima. Po dve najbolje reprezentacije ići će dalje.
Potom će se formirati nove četiri grupe sa po tri ekipe! I samo će pobednici tih novoformiranih grupa ići u polufinale.

Ispostaviće se da će takav sistem takmičenja prvi i jedini put biti primenjen na Svetskim prvenstvima. Selektori svih timova tvrde da je sistem komplikovan. Iz današnje perspektive, zaista je sve delovalo pomalo konfuzno.

Ne i za selektora Brazila Telea Santanu, koji potencira - "Igraćemo lep fudbal"! Samo to ga zanima.

"Žogo bonito" - on sada kaže svom timu. Insistira na napadačkoj formaciji - želi pobedu na svakom meču. I nacija se slaže.

"Žogo bonito" - piše brazilska štampa. Imaju tim za titulu. On dalje redom šalje svoje igrače kod "Doktora".

Eder želi da svoj Minas Žerais učini ponosnim - tamo i žene gledaju fudbal, a žena je više od muškaraca u toj brazilskog državi, mnogo ih se kaže odselilo u veće gradove u potrazi za poslom.

Sokrates mu kaže: "Češće šutiraj sa distance".

Falkao kaže da dobro poznaje Italijane, dve godine već nosi dres Rome, ali ga drugo brine - "Maradona, najveći talenat svetskog fudbala". Sokrates mirno odgovara - "On nema iskustva. Češće dodaj loptu u sredinu ka centarforu Seržinju".

Na drugom kraju sveta, novinar Televizije Beograd Zvonko Mihajlovski ispraća reprezentaciju koju sad kao selektor vodi Miljan Miljanić. Vodio je nacionalni tim i na Svetskom kupu 1974. u Zapadnoj Nemačkoj, ali se nije proslavio.

Sad ima Pižona i Zajeca. 

Jugoslovenska štampa u prvi plan stavlja Safeta Sušića. Taj tim nazivaju evropskim Brazilcima - drugi krug se podrazumeva. Mihajlovski postavlja realistična pitanja - Zajec još realnije odgovara, bez euforije:  "Teška grupa sa Španijom, Severnom Irskom i Hondurasom, ali verujemo da ćemo proći dalje".

Niko i ne sluti da će ta ekipa ispasti već u grupi i to posle jedne od najvećih nepravdi u istoriji fudbala, kada je Špancima protiv Jugoslavije dosuđen penal napravljen van kaznenog prostora. Posle pobede nad Miljanićevim timom, Španci su "slučajno" izgubili od Severne Irske sa 1:0 i taj poraz bio im je dovoljan da prođu dalje iza Iraca. Jugoslovenima nije bila dovoljna ni pobeda nad Hondurasom od 1:0 u trećem kolu.

Stariji ljubitelji fudbala pamte i da je na pitanja novinara o eliminaciji već u grupi, nakon utakmice sa Hondurasom, Miljanić dao interesantnu izjavu: "Dugo sam radio u Španiji i ne kaže se Honduras nego Onduras!!!'' Jugoslovenska štampa piše - "Debakl". Balašević posvećuje pesmu "Ondurasu".

U italijanskoj štampi još je veća drama. Posle utakmice bez golova sa Poljacima u prvom kolu, Italijani su u drugom remizirali sa Peruom 1:1 i bili su pred eliminacijom uoči poslednjeg meča u grupi sa Kamerunom. Na udaru je bio napadač Paolo Rosi.

"Loša forma... Rosi nespreman... Bezopasna Italija..." - ređali su se naslovi. Da stvar bude još gora, reprezentativci su bili uslikani u hotelskom bazenu u komotnoj atmosferi i novine su najavljivale debakl nezainteresovane Italije. Rosi je i dalje ponavljao "Nisam kriv".

Ipak, Italijani ne bi bili Italijani da nisu prošli dalje sa tri remija. Bili su drugi u grupi iza vodeće Poljske koju je predvodio Zbignjev Bonjek.

Zapadna Nemačka je u Hihonu savladala Austriju sa 1:0 u poslednjem kolu grupe dva. "Skandal u Hihonu" - piše na svim naslovnim stranama. Nemci su dali gol već u 10. minutu i taj rezultat bio je dovoljan i jednima i drugima za prolaz u narednu rundu, jer znali su rezultat prethodno odigranog meča između Alžira i Čilea u trećem kolu, baš kao što su i Španci sve znali, te izgubili od Severne Irske.

Nakon vodećeg gola Hrubeša, fudbal se bukvalno nije igrao u narednih osamdeset minuta, a ispao je Alžir. Nemci i Austrijanci - izviždani sa tribina.

Od tada se svi mečevi poslednjeg kola grupne faze Svetskih i Evropskih prvenstava igraju u istom terminu.

Ipak, sve to što se dešavalo u grupnoj fazi, bez obzira na nekoliko skandala, bilo je u drugom planu. Svet je bio opčinjen "lepotom fudbala".

Sedam dana uoči Svetskog prvenstva u Južnoafričkoj Republici 2010, kao najmlađi novinar sportske redakcije RTS-a, dao sam predlog da uradim rubriku "Istorijat sSvetskih šampionata". U to vreme, sa nepune tri godine radnog iskustva, u svojoj 25. godini, sanjao sam o tome da jednoga dana postanem sportski komentator. Jasno sam video put, svestan da bi uz pomoć takvih rubrika, mogao pre svega da unapredim svoje znanje - komentator mora da zna! I da voli.

A voleo sam i igrao od detinjstva tu čarobnu, prelepu igru, svestan da je nikada neću upoznati do kraja. Uvek postoji nešto novo u fudbalu.

Sa gomilom kaseta u rukama, seo sam za mašinu i ubacivao traku za trakom. Arhiv RTS-a je jedan od najbogatijih u ovom delu sveta. Birao sam kadrove, najlepše golove, popisivao vremena, zastajao kod Svetskog kupa u Švedskoj 1958, gledao Peleove golove... Tražio Šekularca na snimcima sa Svetskog kupa u Čileu ’62... Pa ponovo Pelea u Meksiku 1970, Krojfa '74, Kempesa '78...

Dobro poznati snimci, koje sam mogao da gledam iznova i iznova - svaki put bih video nešto novo. I sve je išlo po planu... Sve dok nisam došao do Svetskog prvenstva u Španiji 1982. Izdvojio sam na stranu kasete koje sam izabrao sa tog prvenstva i pogledao u tekst koji sam pripremio. U naslovu: Veličanstveni Paolo Rosi. Odmah sam pronašao utakmicu Italija - Brazil i tražio Rosijeve golove.

Ali... Tog dana, našao sam nešto sasvim drugo. Pronašao sam dugonogog Sokratesa, maštovitog Zika, neustrašivog Edera, harizmatičnog Falkaa, kreativnog Sereza, brzonogog Žuniora i nezaboravan kadar zbunjenog selektora Telea Santane na kraju meča.

Naravno da sam znao gotovo svaki rezultat sa tog Svetskog prvenstva, međutim, bilo je to jedno sasvim novo polje istraživanja za mene - Šta se dogodilo sa tako kvalitetnom reprezentacijom?

Ponovo sam se spustio do centralne dokumentacije.

"Želeo bih sve kasete sa utakmicama Brazila na Svetskom kupu 1982". I danas se sećam našeg dragog, nasmejanog kolege Željka iz dokumentacije. Taj osmeh na njegovom licu...

"Uhhh, kakav je to tim bio" - on sada kaže i u trenu pred mene stavlja još pet kaseta. Smeje se, kaže još jednom "Kakav je to tim bio" - sad sa nekom setom, nabraja redom igrače...

Naredna tri sata proveo sam u montaži gledajući sve golove i najbolje poteze reprezentacije Brazila.

Potom, zajapuren utrčavam u redakciju, uzvikujem - "Ljudi moji...!" I čekam reakciju kolega. Uzvikujem "Brazil ‘82".

Pamtim brz okret kolege Radoslava Raleta Simića, pisao je neki tekst, a potom se trgao. Kaže: "Uh, kakav je to tim bio", a potom i on počinje kao iz topa da nabraja celu ekipu:
"Valdir Peres, Leandro, Oskar, Žunior, Serezo, Sokrates, Ziko, Eder, Falkao..."

Okrećem se ka Kovinjalu, vidim ima neku setu u pogledu.

Još sat vremena propitujem starije kolege, svestan da su i Kovinjalo i Rale Simić prave "sportske enciklopedije" te besomučno postavljam pitanje za pitanjem.

Razumite, rođen sam 1984. Pripadam jednoj od poslednjih generacija "mladih ljudi" koja nije odrastala uz internet, već sam u detinjstvu sakupljao fudbalske časopise, knjige, isecao sam rubrike iz novina, crtao grbove fudbalskih klubova, lepio sličice i postere, sakupljao magazine... Tog danas sam se trudio sam se da mi štogod ne promakne - kažem: "Želim da saznam detalje od ljudi koji su gledali uživo pomenuto prvenstvo - u novinarstvu je najvažnije postaviti prava pitanja!"

"Previše su očekivali od Zika - zvali su ga ‘Beli Pele’", kaže Kovinjalo. "Imali su odličan vezni red i bekove, ali mislim da im je nedostajao kvalitetniji napadač." Pominje dalje Paola Rosija i taktičku prilagodljivist Italijana.

Iste večeri završio sam rubriku "Istorijat Svetskih prvenstava", a već narednog dana ponovo sam sišao u montažu i još jednom detaljno pregledao kasete svih utakmica Brazila na tom Svetskom kupu u Španiji '82.

Taj tim je pre svega igrao lep fudbal. Do noge. Sa mnogo pasova i čestim promenama strane. Maštovito. Raznovrsno. Tehnički su bili besprekorni u završnici napada. Imali su i taj neizostavni brazilski štos u igri, lopta ostavljena kroz noge saigraču, što je recimo učinio Sokrates protiv Sovjeta na početku šampionata, kada je prelepi gol postigao čovek sa izuzetno snažnim udarcem - Eder.

Pored njega, odlični šuteri bili su i Sokrates i Falkao i Ziko - sva trojica su se upisivali u strelce u grupi gde su pobedili SSSR sa 2:1, Škote sa 4:1 i Novi Zeland sa 4:0.

Ipak, primetio sam da su i protiv Sovjeta i protiv Škota prvi primali gol. Navijači su to opravdavali, ističući totalnu ofanzivu tima i filozofiju Telea Santane koji je uoči šampionata rekao:

"Ukoliko protivnik postigne četiri gola, mi ne želimo da damo pet golova - mi želimo da postignemo pet ‘prelepih golova’. Žogo bonito!"

I zaista je njegov tim u grupi svetu predstavio filozofiju "prelepe igre", postigavši nekoliko golova koji su odmah ušli u uži izbor za najlepši pogodak Svetskog prvenstva, međutim Ziko je i dalje bio zabrinut, te ga je selektor uoči drugog kruga ponovo poslao kod Doktora.

"Ne igramo odbranu" - kaže sad Ziko.

"Nije nam potrebna. Mi smo napadački tim" - dobija odgovor od Sokratesa.

Ziko je isto to čuo i od selektora Telea Santane nekoliko dana ranije. Bio je zabrinut, jer njegov tim je u drugom krugu bio u grupi sa Argentinom i Italijom i samo je pobednik te grupe mogao u polufinale. Brine ga, kaže, i onaj Francuz. Voleo bi da igra protiv Platinija u finalu.

"Mi danas čitavom svetu predstavljamo našu fudbalsku umetnost. Nisi ni svestan da uskoro niko neće želeti da kupi ovakvu vrstu fudbala. Zato uživaj. Žogo bonito" - kaže sad Sokrates i otpija gutljaj.

Narednog jutra Ziko je smireniji nego inače. Mirniji nego ikada pre, I to baš uoči istorijskog meča sa najvećim rivalom, braniocem titule, Argentinom. Ne plaši ga Maradona, on sada kaže. Voleo bi da igra protiv onog Francuza u finalu.

"Maradona još uvek nema iskustva. Možda za četiri godine... Sada je naše vreme" - dodaje Sokrates.

Oko njega suklja dim iz lule, crn kao rudnička okna Minas Žereaisa. Potom otpija još jedan gutljaj. Ziko je primetio da njegov prijatelj, Doktor, otpija sve češće, ali je ćutao.

Zanimljivo je podsetiti se i kako su izgledale grupe u drugoj fazi.

U grupi A - Poljska, Sovjetski Savez i Belgija. U B grupi - Zapadna Nemačka, Engleska i Španija. Grupu C su činili Italija, Brazil i Argentina, dok su u novoformiranoj grupi D igrali Fransuka, Austrija i Severna Irska.

Pobednici grupa prolazili su u polufinale. Bez obzira na to što je Brazil bio u najtežoj grupi svih vremena, Santanini izabranici su bili izraziti favoriti. Mediji su prvi put upotrebili izraz "Grupa smrti".

Međutim, Italijani su u prvom meču grupe C pobedili branioca titule, Argentinu, sa 2:1. Pogađali su Tardeli i Kabrini. Mario Kempes je bio jedan od najlošijih na terenu, a Argentina je meč završila sa igračem manje - isključen je Galjeho u 84. minutu.

Čvrsta odbrana "Azura" u potpunosti je zaustavila Maradonu, tada najtalentovanijeg igrača planete.

Italijanska štampa piše - "Veličanstven povratak nacionalnog tima". Ponosni su. Hvale Bruna Kontija i Tardelija. Nema pohvala Rosiju, kažu nije postigao nijedan gol na turniru.

Brazilska štampa najavljuje spektakl protiv Argentine. Selektor Tele želi totalnu ofanzivu i uoči meča čitav tim šalje kod Doktora. Sokrates te večeri saigračima priča o svojim herojima, Fidelu Kastru i Ernestu Če Gevari. Citira Džona Lenona. Priča o svojim doktorskim studijama. "Postao sam pedijatar. Želim da pomognem svoj deci sveta. Želim da pomognem ugroženima i siromašnima. Pravda, pravda" - on sada kaže. Bori se, kaže, za pravdu u celom svetu. Srećan je što ima priliku da se njegova reč čuje. Sutra će svet slušati brazilsku himnu, diviće se njihovom stilu igre - "Žogo bonito", a on će kao kapiten predvoditi svoj tim i glasno će pevati himnu Brazila.

Žunior se smeje, voli Sokratesov optimizam i ceni njegove ideale, te sluša sa osmehom dalju priču.

"Rekao sam majci da će se jedan od mojih sinova zvati Fidel. Rekla mi je da je to prilično zvučno ime i nosi veliko breme. Odgovorio sam joj - Majko, pogledaj šta si ti meni uradila sa imenom". Čitav tim se smejao.

Sutradan su deklasirali Argentinu sa 3:1, golovima Zika, Seržinja i levog beka Žuniora, koji je nakon gola otplesao sambu kraj aut linije, u ritmu njegove dobro poznate pesme. Ta samba je postal simbol njihove nepobedivosti. Maradona je dobio crveni karton u 85. minutu.
"Rekao sam ti da još uvek nema iskustva" - Sokrates kaže Ziku na kraju meča. Brazilcima je bio potreban remi sa Italijanima za prolaz u polufinale.

Pojedini fudbalski stručnjaci u Brazilu smatrali su da bi ekipa trebalo da promeni pristup protiv Italijana i da igra za nijansu defanzivnije. Isticali su kako su bekovi Žunior i Leandro konstantno na protivničkoj polovini. "Italijani znaju da čekaju, igraju tvrdo u defanzivi. "Katanaćo" ističu brazilski stručnjaci.

Italijanski navijači strepe, kažu da igraju protiv najboljeg tima na turniru. Na svetu!
Selektor Brazila Tite kategorički odbija savete. "Napašćemo. Idemo na pobedu" - kaže uoči meča. "Žogo bonito".

Ali, nisu stigli da napadnu kako treba, a Italijani su golom Paola Rosija poveli sa 1:0 u petom minutu. Kabrini je centrirao, a Rosi ostao sam na petercu. Bez odbrane!

Sokrates potom započinje napad, gleda u Zika, daje mu loptu i ovaj vara dva igrača Italije koja gube orijentaciju nakon Zikovog driblinga. Sokrates pravolinijski utrčava u šesnaesterac i dobija pas.

Najlepša akcija Brazila na turniru. Sokrates doktorski pogađa u bliži ugao u 12. minutu- Dino Zof je frustriran. Rezultat je 1:1, međutim već u 25. minutu, neshvatljiva greška u odbrani Brazila - Rosi krade neshvatljiv poprečni pas Sereza na polovini Brazila i drugi put pogađa, za prednost Italijana od 2:1.

Novi šok. Brazilski stručnjaci ponovo ističu - ekipa nema odbranu! Selektor Tele doziva igrače - "Napadajte".

U drugom poluvremenu, Žunior ponovo kreće napred. Brazil napada. Lopta dolazi do Falkaoa.
Niko ga ne čuva. Italijani ga ostavljaju bez bloka - odličan šut Falkaoa za 2:2. Taj rezultat vodio je Brazil u polufinale. Igrao se 68. minut.

Navijači Brazila traže da ekipa više ne napada po svaku cenu. Selektor Santana ne odstupa. Brazil i dalje napada, želi pobedu.

Nekoliko godina kasnije, legendarni Pele je rekao: "Kada bi Sokrates trčao u oba pravca, kada bi igrao i odbranu, bio bi mnogo bolji igrač".

Sokrates mu nikada nije direktno odgovorio - voleo je Pelea. Međutim, uoči Svetskog kupa u Južnoafričkoj Republici 2010, Doktor je izjavio:

"Godine 1970. svaki igrač je u proseku trčao četiri kilometra po meču. Danas fudbaleri trče deset kilometara i više, nemaju toliko često loptu u nogama. Tako je ugušena kreativnost u igri. Niko nema loptu dovoljno vremena u svom posedu. Smatram da bi danas trebalo smanjiti broj igrača na terenu, u ekipama bi trebalo da bude po devet igrača, tako bi se vratio duh igre". Branio je svoju fudbalsku filozofiju. 

Međutim, tog dana, raspoloženi Bruno Konti je trčao kao nikada pre, čuvao loptu, razigravao Tardelija i Antonjonija, nudio se bez straha i opterećenja, izvodio prekide...

U 74. minutu korner za Italiju - njihov komentator na stadionu u Barseloni ističe: "Prvi korner za Italiju na meču. Izvodi ga Konti. Situacija je bezazlena. Brazilci su nonšalantni u svom šesnaestercu. Antonjoni puca, Rosi ponovo ostavljen sam na petercu, zahvata loptu - 3:2 za Italiju!

Brazilski komentator pomišlja - "BRAZIL NEMA ODBRANU" ali ne kaže ništa.

Italijani kliču Paolu Rosiju. Kažu, to je sad najbolji igrač sveta. Odveo je Italiju u polufinale. Het trik. Kažu i "osveta" - Brazil je u borbi za treće mesto u Argentini 1978. savladao Italijane sa 2:1.

Brazilci slomljeni. Ziko plače. Neutešan je. Plače i uvek nasmejani Žunior.

Kanarinac iz njegove pesme je uzleteo, a potom doživeo dramatičan pad. Bio im je dovoljan remi, primili su tri gola. Nakon meča, hladnokrvni Doktor Sokrates izjavljuje:

"To je fudbal. Neko mora da pobedi. Često pobeđuje onaj ko pravi manje grešaka. Sami smo krivi za ovaj poraz. Bili bi smo ludi kada bi smo krivili nekog drugog. Mi smo pokazali fantastičnu igru, igrali smo idilično i lepo, a oni su bili efikasni. Mislim da smo na kraju izgubili ne odstupajući od svoje ideje, boreći se za svoje ideale."

Ideali nisu bili dovoljni. Kada smo već i kod efikasnosti, centarfor Brazila Seržinjo postigao je samo dva gola na turniru. Ziko četiri. Nedovoljno.

Međutim, svi fudbal doživljavamo drugačije. Iz današnje perspektive, mišljenja sam da je to bio duel dvojice vanserijskih fudbalskih majstora, koji su u isto vreme bili pod ogromnim pritiskom. Sasvim različitim pritiskom. I imali su sasvim drugačiji motiv.

Sa jedne strane onaj koga su zvali "Beli Pele". Tele Santana je Sokratesu dao kapitensku traku, možda i sa namerom, kako bi Zika oslobodio bar jednog dela pritiska.

Sa druge, varalica, otpadnik društva, čovek za koga su mnogi uoči prvenstva smatrali da ne bi smeo da bude među reprezentativcima.

Jedan je imao motiv da donese Brazilu titulu posle 12 godina i zaseni svet prelepom igrom - filozofijom "Žogo bonito".

Drugi da skine ljagu sa svog imena i dokaže da je vredan dresa reprezentacije Italije.
Mnogi su nakon meča smatrali da je Paola Rosija pogledala i sreća na tom meču, ali ih je brzonogi Italijan brzo razuverio.

Najpre je dao oba gola u polufinalu protiv Poljske, za pobedu "Azura" od 2:0, a potom je pogodio i u finalu, u pobedi Italije nad Zapadnom Nemačkom od 3:1. Pogađali su još Tardeli i Altobeli, dok je Brajtner dao jedini gol za Nemce.

Italija, koja je posle tri remija u prvoj fazi turnira bila otpisana, vratila se jača nego ikada u završnici takmičenja i osvojila treću titulu šampiona sveta, a svet voli i pamti heroje i timove koji su sposobni za preokrete.

Momak koji je dve godine ranije bio suspendovan zbog klađenja, postao je junak nacije. Za samo mesec dana, osramoćeni Paolo Rosi je osvojio titulu prvaka sveta i zlatnu loptu, ali i zlatnu kopačku - dao je šest golova na Svetskom prvenstvu. Zauvek je upisao svoje ime u istoriju svetskog fudbala.

Ziko je sa druge strane, zauvek ostao upamćen kao lider najjače reprezentacije ikada - koja NIJE osvojila Svetsko prvenstvo!

Nekoliko godina kasnije, čovek koji je optužio Paola Rosija za prevaru sa klađenjem, priznao je da ga je lažno optužio, i da su optužbe bile izmišljene! Junak Italije je i definitivno bio slobodan.

Rosi je docnije objavio knjigu pod nazivom: "Kako sam rasplakao Brazil", što samo potvrđuje tezu da je za mnoge taj meč bio finale pre finala.

Ono što je najvažnije - Nemci su 1974. srušili Mihelsovu filozofiju "totalnog fudbala". Italijani te '82 Santaninu misiju "Žogo bonito".

Svima je bilo jasno da za titulu svetskog prvaka nije više nije dovoljno samo znanje, niti veština, fizička sprema, trčanje, taktika, borbenost...

Neophodno je i nešto sasvim drugačije... A to "drugačije" svet je upoznao već na narednom Svetskom prvenstvu u Meksiku 1986.