Četvrt veka od kada je Jugoslavija ostala bez Milana Mladenovića

Dvadesetpet godina je prošlo od smrti Milana Mladenovića. Sa turbulentnim vremenom, mračnim osećanjima i mržnjom oko sebe borio se uspešno, ali je „Dečak iz vode“ izgubio borbu sa rakom pankreasa kada je imao tek 36 godina.

Iako je rano preminuo, Mladenović je ostavio veliki trag na tadašnju muzičku scenu i urbanu kulturu.

Rođen je 21. septembra 1958. godine u Zagrebu. Otac Spase bio je vojno lice, rodom iz Kruševca, a majka Danica poreklom iz Makarske.

Zbog očevog poziva, kada je imao šest godina, porodica se preselila u Sarajevo, a detinjstvo u Valterovom gradu obeleženo mu je bilo buntovničkim periodom, koji je, prema njegovom svedočanstvu, mračno uticao na njega.

Ipak, nije sve bilo loše u gradu na Miljacki. Tamo je trasirao svoj muzički put. Prve akorde naučio je kod čuvenog sarajevskog rokera Garija Garinče.

Posle šest godina provedenih u Sarajevu, 1970. preselio se u Beograd, gde je upisao Jedanaestu gimnaziju, u kojoj je osnovao svoj prvi bend „Limunovo drvo“.

Mladi bend nastupao je na brojnim gitarijadama po Beogradu, u Domu omladine,  i tri samostalna koncerta. Novi talas (New Wave) činilo se da savršeno odgovara Mladenovićevom karakteru, a on je savršeno jahao na njemu.

Nova decenija došla je kao okidač za promene. Osamdesete godine sa legendarnim Dušanom Kojićem Kojom i Ivanom Vdovićem osniva grupu „Šarlo Akrobata“, koja je iznedrila neke kultne pesme, poput Niko kao ja, Ona se budi, Mali čovek...

Uprkos kratkoj karijeri, „Šarlo Akrobata“ imao je velikog uticaja na tadašnju „nju vejv“ scenu.

Ovaj period je za Milana ostao u lepom sećanju, što je i zabeleženo u monografiji Dečak iz vode, Flavija Rigonata: „Osamdeset prva, druga i treća bile su veoma interesantne godine, jer je tada bila manija žurki po Beogradu. Nešto u vazduhu je visilo, neka dobra atmosfera, svi su bili zajedno i svi su imali simpatije za svoje bližnje. Iz te euforije isplivale su tri beogradske grupe – 'Idoli', 'Električni orgazam' i 'Šarlo Akrobata'.“

Krajem 1981. godine školskim drugom Dragomirom Mihajlovićem Gagijem (sa kojim je osnovao „Limunovo drvo“) formira „Katarinu II“. Već naredne godine pridružuje im se Margita Stefanović Magi na klavijaturama, a 1983. bas preuzima Bojan Pečar, a za bunjeve seda Vdović.

Grupa je 1984. godine izbacila istoimeni album Katarina II, koji su obeležile pesme Treba da se čisti, Ja znam, Jesen...

Gagijev problem sa zakonom i kraći boravak u zatvoru rezultirao je njegovim izbacivanjem iz grupe, ali on kao nosilac imena grupe uskraćuje ostalima pravo da ga koriste.

EKV i juriš na vrh

Zbog toga grupa menja ime u „Ekatarina Velika“, a Vdu za bubnjevima menja Ivan Fece iz „Lune“. Istoimenim albumom, izdatom 1985. godine, EKV se nameće kao jedan od najozbiljnijih predstavnika „nju vejva“ u SFRJ, a treći album S vetrom u lice iz 1986. godine, grupa dolazi u vrh jugoslovenske rok scene i odatle ne silazi sve do Mladenovićeve smrti.

Prve pesme albuma Budi sam na ulici, Ti si sav moj bol i Kao da je bilo nekad odmah su najavljivale da se radi o izuzetnom izdanju.

EKV se u tom periodu odlikovao stalnim turnejama i koncertima širom zemlje. Tokom 1987. godine, bend je radio i stvarao punom parom. Putujući i nastupajući, turneju iz prošle godine završili su neverovatnom serijom od šest potpuno rasprodatih koncerata u Domu omladine.

Iste godine bend objavljuje i četvrti studijski album Ljubav, koji se često navodi kao najboljim izdanjem grupe, ali i jednom od najboljih u istoriji jugoslovenske rok scene. Pored mene, Ljubav, 7 dana, Zemlja, samo su neki od hitova sa albuma.

Mnogi kritičari i obožavaoci primećivali su da se u pesmama vide suptilni tragovi Mladenovićeve depresije. U prilog takvim mišljenjima ide i peti studijski album Samo par godina za nas, izdat 1989. godine, koji je svojevrsni mračniji nastavak Ljubavi.

Hitovi kao što su Krug, Srce i Par godina za nas sa težim melodijama i sporijim ritmom davali su čitavom albumu neku mračnu dimenziju, koja bi se mogla protumačiti kao neka vrsta predosećanja budućeg raspada države i izbijanja rata.

Milan Mladenović se nikako nije mirio sa izbijanjem rata. Početkom sukoba formirao je, sa članovima „Partibrejkersa“ i „Električnog orgazma“, supergrupu „Rimtutituki“, koja je bila fokusirana na antiratne poruke.

Najpoznatija pesma Slušaj vamo! sa refrenom „Mir, brate, mir“ postala je zaštitni znak benda.

Dok je trajala opsada Dubrovnika, na jednom koncertu je pozvao da se održi minut ćutanja, što je naišlo na negodovanje publike, a koncert „Rimtutitukija“ u Banjaluci otkazan je zato što je eksplozivom srušena Ferhadija, najstarija džamija u tom gradu.

Ratne strahote, sankcije i opšte teško stanje u zemlji, odrazilo se ne samo na Mladenovića, već na čitavu grupu EKV. To je posebno bilo evidentno na albumima Dum dum i Neko nas posmatra.

„Moja prva i najveća želja bi bila da se probudim i da ustanovim da je devedeseta i da kažem: Uh, al sam nešto ružno sanjao!“, rekao je u jednom intervjuu.

Početkom 1994. godine, EKV počinje da radi na novom albumu, ali ubrzo i prekida zbog zdravstvenih problema Mladenovića. U avgustu na festivalu u Budvi poslednji put su nastupili, a dan posle hospitalizovan je i otkriven mu je rak pankreasa.

Manje od tri meseca kasnije, 5. novembra Mladenović je preminuo u Beogradu.