Злоупотребе дечјег рада и тамни бројеви малолетничких бракова – шта се мења изменама Закона

Сања Кљајић је гостујући у Дневнику РТС-а изјавила да је заштита дечаку неопходна и да надлежни центар за социјални рад мора на томе да поради. "Као прво, да утврди о чему се ради", каже Кљајићева.

“Бојим се да се у овом случају не ради о лаком раду, нити о достојанственом раду, него се ради о злоупотреби дечјег рада. Наравно да треба видети на који начин уопште је дечак ангажован да обавља ове послове, а онда утврдити и колика је одговорност родитеља за ризик у који је дечак доведен јер на улици ради нешто за шта није заштићен довољно формално-правно", каже Кљајићева.

Нико, додаје, не каже да деца не треба да раде.

“Дакако да деца треба да раде, али треба да раде лаке послове. Послове које подстичу њихов развој, које им дозвољавају и остављају довољно времена за испуњавање школских обавеза, па чак и попуњавање слободног времена, које доприноси њиховом развоју. Али никако се не смеју доводити у ризик да њихов рад буде злоупотребљен“, напомиње Кљајићева.

На питање како ту повући границу, јер има деце која живе на селу, чији родитељи имају имање и она врло често помажу родитељима у том послу.

“Дакле, радећи послове, дете не сме да буде изложено теретима, подизању тешких предмета, не сме да будe изложенo хемијским и физичким супстанцама које могу да угрозе њeгово здравље, не сме да буде угрожено њихово школовање и слободно време. И оно што бих истакла као велики искорак Републике Србије јесте доношење Уредбе о утврђивању опасних послова за децу. Јер постоји та уредба из 2017. године, чак постоји и нацрт њене измене који још није усвојен, али у припреми је. И ту су пописани отприлике и услови и врсте послова које деца на одређеном узрасту не могу да обављају“, истиче Кљајићева.

Оно што недостаје, указује, јесте уредба о лаким пословима.

“Али морам да кажем да смо прилично заведени предрасудама о дечјем раду. И у стању смо да излагање деце неким опасним пословима тумачимо као добробит за дете и породицу, што није. У сваком случају морамо више и у медијима да говоримо шта је то непожељан рад и злоупотреба дечјег рада", наводи Кљајићева.

Свако излагање детета свему оном што представља физичко насиље на неки начин је кршење људског достојанства, интегритета детета, физичког благостања, али и ако дете присуствује насиљу међу родитељима, такође представља насиље и над дететом.

“Закон покушава управо да обухвати све врсте насиља и да поброји врсте физичког насиља и, као што рекох, то је препорука Комитета за права детета у УН, које контролише испуњавање обавеза сваке државе која је потписница Конвенције о правима детета. Оно што је забрињавајуће у Србији јесте да смо ми некако много огуглали на насиље", наводи Кљајићева.

Подсећа да је и уставна обавеза сваког грађанина у овој земљи да пријави насиље.

“Толико ретко се то дешава. У стању смо да затварамо очи пред нечим што нам се дешава ту, око нас. Уколико чујемо да је насиље присутно у породици која живи поред нас, имате ретко када пријаве. Дакле, ми морамо као друштво да порадимо нешто на томе да опет вратимо оне старе вредности да све што се дешава око нас је део нас“, истиче Кљајићева.

Измене закона дефинишу и нове облике насиља.

“Нови облик насиља јесте злоупотреба деце у циљу склапања дечјих бракова. Коначно смо успоставили неку терминолошку јасноћу када дефинишемо ове ствари. Дечји брак не мора бити формално склопљен брак пред матичарем и пред одређеним органима. То су заједнице у које улазе малолетна деца. Дакле, причамо о дечјем браку уколико је један од партнера малолетан. Јер управо и ту имамо једну новину. Коначно, Породични закон дефинише шта је то дете. Дете је свака особа до 18 година. Па онда идемо даље. Брак може да склопи само пунолетна особа, дакле, изнад 18 година, што досад није био случај, него је у Србији било могуће да дете изнад 16 година склопи формалну брачну заједницу уз одобрење суда и мишљење органа старатељства", напомиње Кљајићева.

То се, додаје, сада зове рани брак и препорука Комитета за права детета јесте да се онемогући и та врста брачне заједнице и остаје трећа форма – ванбрачна заједница деце која су млађа од 18 година.

Додаје да постоје случајеви где се таква врста заједнице склапала између деце од 12 година.

“Републички Завод за социјалну заштиту иначе прати ову појаву, али само у социјалној заштити. Наши подаци кажу да је реч о отприлике 260 и неком случају на годишњем нивоу", казала је Кљајићева. Она наглашава да се овај податак односи само на случајеве када са децом и породицом ради Центар за социјални рад. Дечјих бракова иначе има много више.

"Онај таман број је далеко већи, о чему говоре нова истраживања која спроводе невладине организације", додаје.

То, указује, и јесте проблем јер деци не можете адекватно да помогнете.

"Ако имате у питању тако младо дете, јасно вам је да оно прекида процес образовања, да ту често долази до малолетничких трудноћа које са собом носе додатне ризике и проблеме и да је то један затворен круг“, закључила је Кљајићева.