Intervju: Milan Milutinović

Gostujući u emisiji "Svedok" na Radio-televiziji Srbije, nekadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović rekao je da, nakon pet i po godina koje je proveo u Haškom tribunalu osećaj gorčine postoji, ali ne u meri osvetoljubivosti.

(Snimak "Svedoka" možete pogledati/preuzeti na našoj strani Emisije) 

Opisujući dane koje je proveo u Hagu, Milutinović je rekao da je tamo živeo svoj život, da je to shvatao kao nešto prolazno, i kao nešto što mora da se odradi.

"Svako ima svoj odbrambeni mehanizam, tamo je dosta mesta zauzelo suđenje, pripreme, čitanje materijala. Postoji jedno nepisano pravilo da tamo o slučajevima možda samo razgovaraju oni iz istog predmeta, i da se samo pitaju proceduralne stvari. Svako ima svoju muku i teško je deli sa drugima", rekao je Milutinović.

Na pitanje Glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS-a Nenada Lj. Stefanovića da li se u Hagu viđao sa Slobodanom Miloševićem, Milutinović je odgovorio su se dva tri puta sreli u hodniku, ali da su bili na različitim spratovima, i da nisu imali prilike za viđanje.

O optužnici koja je protiv njega, kao i protiv Ojdanića, Lazarevića, Pavkovića i Šainovića menjana tri puta, i na pitanje je li suština njegove odbrane bila da su i vojska i MUP bili van njegove nadležnosti, Milutinović kaže da je to tačno i da je sam Ustav propisivao da on nije imao prava ni na kakva naređenja "bilo kom vojniku, niti bilo kom policajcu".

"Zločina je bilo sa obe strane, ali treba biti precizan, jer se optužnica bavila sa svega pet dana rata i pet dana zbivanja, a u vreme kada je pisana bila su još uvek ratna dejstva, pa nije sve u njoj moglo da drži vodu".

Dostojanstven odlazak u Hag

Što se tiče susreta sa Luiz Arbur, tadašnjom glavnom tužiteljkom Tribunala, koja je potpisala optužnicu protiv njega, u maju 1999. godine, i sa kojom se sretao i pre podizanja optužnice, bivši predsednik Srbije kaže da sretao sa njom dva tri puta, ali kao ministar spoljnih poslova , i da je na osnovu tih razgovora i potpisao sporazum o formiranju kancelarije Tribunala u Beogradu koja je formirana još 1997. godine.

"Bili su to razgovori bez velike drame i pompe, potpuno normalni i u skladu sa okolnostima", rekao je Milutinović.

Na pitanje zašto je Karla del Ponte navodno sprečila da mu se sudi u Beogradu, Milutinović je rekao da "se tada svašta pominjalo, ali da nije siguran da je baš tako sve bilo, da su priče uvek drugačije od realnosti".

Što se tiče njegove slike koja je "prilično dugo stajala na Interpolovoj poternici, uz napomenu da je opasan čovek, kao i da je u Hag otišao dostojanstveno, bez lisica, redovnom Jatovom linijom, Milutinović je rekao da je u tim uslovima, kada je na dvadeset dana do toga bio predsednik Srbije, bilo sasvim normalno da ode dostojanstveno.

"Nije bilo fame, niti je trebalo da bude", rekao je Milutinović.

Na pitanje kada je saznao za plan koji je u svojoj knjizi "Misija u Beogradu" izložio Marti Ahtisari, da umesto sa Slobodanom Miloševićem, Međunarodna zajednica pregovara sa njim, ali koji je propao kada je podignuta optužnica, Milutinović kaže da je za to saznao nešto kasnije, ali da je normalno da se takve stvari u tako burnim vremenima događaju, jer ni u Međunarodnoj zajednici nije bilo potpune koordinacije.

O tome da li je uopšte bilo realno da u to vreme neko pregovara sa Zapadom, a da to nije Milošević, Milutinović je naveo da "nije bilo realno, jer bi to bilo veoma teško mimo njega".

Nije bilo direktnih pregovora sa Albancima

Na pitanje Glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS-a Nenada Lj. Stefanovića zašto je na završnim mirovnim pregovorima koji su prethodili Kumanovskom sporazumu i kasnijim dešavanjima bio ljut, o čemu je i Ahtisari govorio, Milutinović kaže da nije bio besan.

"Osnovni problem bio je prednacrt rezolucije, jer sam ja tražio da se neke stvari pojasne, da ne bude različitih ponašanja, pa je ustvari Ahtisari zato bio ljut, jer se neko bunio. Nisam bio nervozan, samo sam se trudio da poboljšam ono što mi je savest nalagala", rekao je Milutinović.

O pregovorima u Rambujeu, značajnom delu njegove političke karijere, i na pitanje da li su ti pregovori unapred bili osuđeni na propast, Milutinović je rekao da "iz ove perspektive ima više objašnjenja, ti pregovori ipak nisu odmah bili osuđeni na neuspeh, ali su bile različite reakcije".

"Dve delegacije nisu direktno razgovarale. Mi sa Albancima ustvari nikada nismo ni razgovarali, uvek je bilo posrednika. Bilo je manjkavosti u proceduralnom smislu. Nije bilo jedinstva ni unutar Kontakt grupe. Tekst je predviđao referendum samo na jednoj teritoriji, pa se onda unapred znao rezultat", kaže Milutinović.

"Teško je sada biti pametan, taj problem postoji još od Prizrenske lige, i nije se samo prelila situacija iz Albanije na Kosovo. Veliko je pitanje da li je i sam Rugova mogao da reši situaciju jer je i njegov život bio ugrožen od ekstremističkih grupa. To pitanje je tinjalo stotinak godina, i svaka je vlast imala svoje probleme i rešavala ih na razne načine", ocenio je bivši predsednik Srbije.

NATO pre Partnerstva za mir

U seriji Bi-Bi-Si-ja "Smrt Jugoslavije" iz koje se saznalo da se sa Medlin Olbrajt sreo četiri puta, i da joj je, u dogovoru sa Miloševićem ponudio da NATO dođe u Srbiju pod komercijalnim uslovima, Milutinović kaže da su "svi pokušavali da nađu način da se izbegne ono najstrašnije, i da je postojala ideja da se, s obzirom na veliki broj baza SAD, jedan broj njih izmesti na Kosovo, kao što je recimo to u sporazumima sa Nemačkom ili Italijom, ali pod uslovom da tu odluku ratifikuje srpski parlament".

"To je bila ideja još u razgovorima sa Holbrukom 1996. godine, da se direktno ide u NATO, a ne preko Partnerstva za mir, jer sam mislio da bi u tom kontekstu mnoge stvari išle drugačije. I išle su čak i do 1998. Propalo je jer se očigledno nije uklapalo u koncepciju koja je bila pripremana za druge svrhe. Mi smo hteli da po svaku cenu izbegnemo bilo kakav konflikt, da drugačije rešavamo stvari", rekao je Milutinović.

Na pitanje kako je Olbrajtova na to reagovala, Milutinović kaže da je ona bila iznenađena u velikoj meri i da je na odbijanje više uticala njena okolina. "Taj zamajac se nije mogao zaustaviti".

Na pitanje zašto nije došlo do razgovora Olbrajtove i Miloševića, neposredno pred bombardovanje, i o mogućnosti da se ono izbegne, Milutinović kaže da je ideja bila da ona dođe u Beograd, da se obave normalni razgovori, ali da je ona predlagala neko treće mesto i da je to delovalo prazno.

"Stvari su prohujale, naše namere bile su iskrene, hteli smo što bolje odnose, ne samo sa kontakt grupom, nego i sa SAD, i smatrali smo da je suživot sa Albancima moguć, ali uz dobru volju sa obe strane".

Katalizator u Rambujeu

Što se tiče Miloševićevih navodnih reakcija na njegovo ponašanje i ophođenja prema novinarima tokom pregovora u Rambujeu, Milutinović je odgovorio da je tamo samo pomagao delegaciji, da je poznavao sve ministre sponih poslova, i pokušavao da deluje kao katalizator, a da su sureti sa novinarima, o kojima se govorilo, bili zapravo podsticanje svetske javnosti da shvati da sa Albancima ustvari i nema pravog dijaloga, kako bi pomogla da dođe do takvih susreta.

Na pitanje kako je došlo do susreta sa Rugovom, kako je on otišao u Italiju u sred bombardovanja, i šta se nakon toga dešavalo, bivši predsednik Srbije rekao je da Rugova "nije odmah po odlasku govorio da je bio na to prisiljen, nego kasnije, ali to ipak ne menja suštinu".

"On je zapravo molio da ode, jer je njegova partija počela da se osipa, izgubio je kontakt sa najvažnijim ljudima. Priču kasnije jeste izmenio kao prvi svedok protiv Miloševića, ali u Hagu su razni ljudi pričali razne stvari", kaže Milutinović.

O ulozi u Dejtonskom sporazumu navodi da je to "ipak za dugačku priču, da je ideja bila razvijana od marta 1995. godine, kada je govorio da je najbolje da se napravi nešto poput konferencije u Kemp Dejvidu, gde će se akteri skupiti i nešto potpisati".

"Ja sam sa nekim svojim prijateljima Amerikancima u Atini razgovarao o Bosni, i govorio da je najbolje rešenje takva konferencija, jer su svi prethodni planovi propadali. Napravili smo tekst osnovnih principa gde smo rekli da postoje dva entiteta, tri konstitutivna naroda, dali neke osnovne smernice o federaciji i entitetima i to smo smestili na neku stranicu i po".

"Kasnije je tek Bil Ričardson, kongresmen, bio u Beogradu, razgovarao sa Miloševićem i taj papir se ugojio na više stranica, pa je onda došao Holbruk i taj papir je postao knjiga. A Savet za implementaciju mira najviše toga je promenio", kaže Milutinović.

Uloga u Dejtonu logistička

Na pitanje jesu li razgovori o pregovorima u Dejtonu "bili mučni" i ubeđivački, kaže da nije bio neposredni akter toga, da je njegova uloga više bila logistička, nego suštinska, ali da jeste vršio pritisak na rukovodstvo na Palama da ga prihvati.

O tome da je Dejton došao na kraju prvog Klintonovog mandata, kada mu je trebao veliki međunarodni uspeh, Milutinović je rekao da Dejtonski sporazum jeste apecifičan jer ima elemente koji su inovacija u međunarodnoj praksi, da je bio politički potreban svima koji su patili.

"To se moralo završiti, i postojala je saglasnost o potrebi zatvaranja te bosanske tragedije i u tom smislu su svi bili saglasni, pa nije samo problem mandata. U politici treba biti pragmatičan i ceniti šta druga strana misli, ako nema zajedničkih inetresa, neuspeh je uvek zagarantovan".

O tvrdnjama Radovana Karadžića da mu je Ričard Holbruk obećao da neće ići u Hag, kada je u julu 1996. saopštio da se povlači sa mesta lidera SDS-a, i sa političke scene, nekadašnji predsednik Srbije naveo je da ne zna da li je Karadžiću bilo šta obećano, da je tom prilikom potpisano da je to samo njegova izjav, i ništa više od toga.

"Nije tu problem sećanja, nego samo objašnjenje da on napušta svoje funkcije u Bosni, ali u pismenom delu nema toga, stvarno ne znam", kaže Milutinović.

"I Srbija i svet"

O predsedničkim izborima 1997. godine kada je pobedio Šešelja, i tome da je deo opozicije često govorio da je dobio neuobičajeno puno glasova Albanaca, čak i u Drenici, kaže da ipak treba gledati zvanične rezultate, da je najviše glasova ipak dobio u Srbiji, kao i Vojislav Šešelj.

Slogan na tim izborima glasio je "I Srbija i svet", čega se i danas drže sve značajnije stranke na političkoj sceni Srbije. Milutinović kaže da ga je smislio sam, da je smatrao da jedno bez drugog ne može, "da Srbija ne može biti izolovano ostrvo, i da ukupan politički i ljudski razvoj mora biti tako konstituisan, i internacionalno i nacionalno".

O tadašnjim predizbornim obećanjima, na primer da će Srbija stići danski standard, odgovorio je da on to nije rekao i da bi voleo da vidi insert toga, jer se takvim poređenjima nikada nije bavio.

Što se tiče raznih analiza i tekstova u kojima se govori o "pritajenoj netrpeljivosti" između njega i Miloševića, Milutinović je rekao da tračeva ima, ali je suština da u svakom poslu ima i neslaganja, ali da je to daleko od nepoverenja. "U pitanju su drugačije procene, različitost vaspitanja i porekla, pa bih više na to stavio akcenat".

Petooktobarska drama

Nakon Miloševićevog izbornog poraza septembra 2000. godine, i dramatičnih razgovora tokom kojih ga je ubeđivao da prizna poraz, Milutinović kaže da je opšti zahtev bio da se prizna pobeda, ali da je bilo izuzetaka, jer su neki smatrali da treba ići u drugi krug.

"Čelnici DOS-a tražili su podršku da ne dođe do najgoreg, ja sam to i obećao, tako da je to bila dramatična epizoda koja se dobro završila", kaže Milutinović.

Milutinović je naveo da je suština tog odnosa bila savetodavna, jer je on mnogo toga u politici prošao.

To je zapravo značilo da i "ne počinje svet od neke nove vlasti, da državni kontinuitet ipak mora postojati".

Razgovarao sam sa Labusom, on nije imao posebne zahteve, njihova procena je bila da nisu u mogućnosti da kontrolišu situaciju. U tom smilu su tražili pomoć, i ja sam to i obećao", kaže bivši predsednik Srbije.

Nema više političkih ambicija

Na pitanje zašto nije preuzeo kormilo stranke posle 5. oktobra, kako je tada izgledalo, Milutinović je odgovorio da nije imao takvu želju, niti ambicija da bude partijski lider, da je to pre svega tražilo poznavanje članstva i ljudi, a da je ipak šest godina, u najdramatičnijem periodu, bio u Grčkoj.

"Pomagao jesam za vreme embarga, ali to je jako daleko od dešavanja u unutrašnjoj politici da bih mogao merodavno da sudim i da procenjujem".

O statusu u partiji, bivši predsednik Srbije rekao je da je bilo pojedinačnih pokušaja da se isključi iz SPS-a, ali da ti pokušaji nisu uspeli.

Na pitanje da li se kaje "što se upustio u izbornu trku 1997. godine kada je postojao veliki pritisak i spoljne i unutrašnje javnosti", Milutinović je rekao da ostaje na poziciji "šta bi bilo kad bi bilo".

"U politici nikad nije dosta kajanja, tada je pritisak bio suviše snažan i u zgusnutom vremenu. Znao sam koje to posledice može imati u jednom suženom smislu, u širem nisam. Podlegao sam tom pritisku, ali nije bilo izbora, na tako nešto nije se moglo drugačije odgovoriti".

O mogućem budućem angažovanju u politici, Milutinović je rekao da više nema nikakvih političkih ambicija, da je u tome dostigao vrh.