Tito i Franko, za kim zvona zvone

Za Josipa Broza Tita Fransisko Bahamonde Franko bio je mračni fašista iz zamka El Pardo. Da li je Broz ratovao protiv Franka u Španskom građanskom ratu – o tome do danas nema preciznih podataka. Ali mnogo je stvari po kojima se njih dvojicu razlikuju. Josip Broz ratovao je protiv Hitlera i Musolinija, Franko im je bio saveznik. Franko je bio zagriženi katolik, Broz komunistički ateista. Njihove vizije društva potpuno se razlikuju.

Ipak, profesor Branko Milanović, jedan od najboljih svetskih ekonomista srpskog porekla, ovih dana zanimljivo je primetio da dvojica diktatora imaju mnogo sličnosti. Obojica su rođena iste godine i umrla u razmaku od pet godina. Obojica su imala vojne titule, obojica su izašla kao pobednici iz krvavih građanskih ratova. Sprovodili su ekonomske reforme. I po Brozu i po Franku su se zvale brojne ulice i gradovi.

"Diktatori obični liče jedni na druge, jedna sličnost je kult ličnosti, i taj kult je došao do nekog grotesknog nivoa, tako da je Josip Broz u SFRJ bio slavljen kao najbolji lovac na medvede i muflone, a Franko kao najbolji ribolovac na sabljarke, losose i slične ribe", slikovito opisuje profesor Pravnog fakulteta Boris Begović.

Za sociologa Triva Inđića, sličnosti se odnose na spoljnu stranu sistema, ali ne i na suštinu poredaka. "To je kao kad poredite Staljina sa Hitlerom, što je sada u modi", smatra bivši ambasador u Španiji.

Da bi osvojili vlast, obojica su morala da pobede u ratu. Josip Broz u građanskom i ratu protiv Hitlera i Musolinija. Španski građanski rat bio je uvod u Drugi svetski rat. U njemu je Fransisko Franko, kao pomoć, Hitleru poslao takozvanu Plavu diviziju na Istočni front. Ali Španija je formalno ostala neutralna.

"I to je ono što je prevagnulo da Franko posle Drugog svetskog rata ostane na vlasti, jer da je ušao u rat na strani Nemačke, on bi podelio sudbinu Hitlera i Musolinija", kaže istoričar Srđa Trifković.

Frankova diktatura bila je kleronacionalistička. Vladao je uz podršku crkve, vojske i partije. A Falanga se, u nameri da učvrstu Frankovu diktaturu, surovo obračunavala sa onima koji su još sanjali Republiku.

"Računa se da je do milion ljudi Franko praktično likvidirao posle dolaska na vlast 39. godine", kaže Trivo Inđić.

Kao i rat u Španiji, i onaj u Jugoslaviji bio je i ideološki. Iz njega Josip Broz izlazi kao pobednik, ali, da bi učvrstio svoju vlast, obračunava se sa narodnim neprijateljima.

"U Jugoslaviji, koja je u predvečerje Drugog rata imala 16 miliona ljudi, samo u Srbiji komunisti su ubili nekih 200.000 ljudi, uključujući i nekih 40.000 u prvom naletu nakon oslobođenja Beograda 1944. godine", kaže Srđa Trifković.

Zaokret ka Zapadu 

Za pisca Igora Marojevića, koji je živeo u Kataloniji, dve diktature nisu bile istog formata.

"Španci bi ono što smo mi imali u Jugoslaviji nazvali mekom diktaturom, a oni su imali pravu diktaturu čak sa elementima streljanja u javnosti. U isto vreme kada su se odigravala ta javna streljanja, zemlja se otvorila za turizam, došlo je to jednog slogana – mislim da je Franko to smislio – Španija je drugačija. I dolaze strani turisti da onako u egzotizmu Španije gledaju javna streljanja", kaže Marojević.

Posle sukoba sa Staljinom 1948, Josip Broz pravi zaokret prema Zapadu. Početkom pedesetih bio je blizu da jednu socijalističku zemlju približi južnom krilu NATO-a. Do toga ipak nije došlo. Te 50. biće ključne i za vladavinu Fransiska Franka.

"U odnosu na period Drugog svetskog rata, Franko taj fašistički režim prilagođava interesima zapadnih sila. Dolazi Hladni rat, Franko je raspoložen da Americi ustupi četiri velike vojne baze", ističe Trivo Inđić.

"Taj je period krunisan posetom američkog predsednika Ajzenhauera Madridu 1959. i Franko je dočekan kao deo Zapada, iako Španija nije postala članica NATO-a", podseća Trifković.

Titonomija i frankonomija

I Josip Broz i Fransisko Franko pokreću ekonomske reforme u svojim zemljama 60-ih godina. Broz pravi socijalizam na jugoslovenski način. Frankova Španija 1950-ih godina bila je nerazvijena zemlja latifundista, zatvorena za strane banke i preduzeća. Tada kreće otvaranje Španije. Šta je bilo uspešnije – titonomija ili frankonomija?

"Španska priveda se transformisala u njegovo doba, ne treba zaboraviti da je tamo negde pred početak građanskog rata Španija bila jedna polufeudalna privreda, vrlo nerazvijena sa obiljem siromaštva, treba se podsetiti Bunjuelovog filma iz 1933. 'Zemlja bez hleba', u regionu Estramadura, gde ljudi nisu znali šta je to hleb, od te Španije, Španija je danas moderna privreda", kaže Boris Begović, ekonomista i Profesor pravnog fakulteta.

"U završnici Drugog svetskog rata i početkom 50-ih godina, BNP po glavi stanovnika tadašnje FNRJ i Španije bio je jednak, a već krajem 60-ih i početkom 70-ih u Španiji je bio dvostruko veći nego u Jugoslaviji, toliko o uspešnom modelu samoupravnog socijalizma", kaže istoričar Srđa Trifković.

Bivši ambasador u Španiji Trivo Inđić podseća da je sve do 70-ih godina Španija bila manje razvijena nego Jugoslavija, a onda u Španiji kreće masovni turizam i zemlja se otvara za strani kapital.

"Međutim, poređenja su teška, vi to možete da izražavate nekim kvantitativnim jedinicama, ali to su cifre koje ne govore ništa o prirodi samog sistema. U Brozovo vreme napravljen je iskorak ka industrijskom urbanom društvu i to je teško poreći, izgrađena je ekonomska infrastruktura, zdravstveni, obrazovni i socijalni sistem bili su u usponu", kaže Inđić.

Tito i Franko – političko nasleđe

Josip Broz i Fransisko Franko umrli su u razmaku od pet godina. Obojica su imala masovne sahrane. Narod ih je ispratio u suzama. Šta su ostavili onima koji su za njima plakali?

Broz je u svoje nasleđe ostavio otrovne plodove svoje vladavine kroz kolektivno rotirajuće predsedništvo, jedan totalno disfunkcionalni model odlučivanja, dok je Franko ostavio Huana Karlosa, koji je bio specifično treniran za tranziciju od autoritarnog sistema ka demokratiji, Tito nije sledio princip Luja Petnaestog – Posle mene potop, Tito je sledio princip – Posle mene pokolj.

Po mišljenju Triva Inđića, Jugoslavija se raspala ne toliko zbog unutrašnjih problema, koliko zbog spoljnih pritisaka. "I činjenica da je to zemlja po svome iskustvu bila alternativa u ondašnjem svetu, mnogo čemu i levom i desnom i da je sa padom Berlinskog zida njena funkcija prigušivača između dva bloka iščezla", smatra Inđić.

Za Borisa Begovića, velika prednost Španije je duga državna tradicija, za razliku od Jugoslavije, koja je nastala 1918. godine. "Druga velika prednost je konfesionalna homogenost, bez obzira na etničku i jezičku, konfesionalna uglavnom ne postoji za razliku od Jugoslavije. U tom smislu je Španija imala veće šanse da opstane posle smrti diktatora", smatra Begović.

Koga će se radije sećati?

Josip Broz Tito sahranjen je u posebnoj grobnici koja je vremenom postala najposećeniji muzej među turistima bivše Jugoslavije. Njegovo vreme i dalje se pamti kao srećan period. Fransisko Franko sahranjen je u Dolini palih.

Svi spomenici Franku u Španiji su srušeni. Ali njegove pristalice veruju da je u Frankovo vreme udaren temelj modernoj Španiji. Ko danas bolje stoji u kolektivnoj svesti svojih naroda? Branko Milanović u svom tekstu zaključuje – Sećanje ljudi je možda blagonaklonije prema Titu, ali završni račun govori u Frankovu korist.

"Španci pamte Franka sada sa izvesnom dozom odijuma, ali on više nije bitan, neću da kažem da je zaboravljen i većina mlađih Španaca misli da je on bio jedna mračna i negativna ličnost. Ali on više nije deo aktuelnog diskursa o tome kuda Španija ide. Nažalost, mi u Srbiji sa Titom još ni izdaleka nismo raščistili", kaže Srđa Trifković.

"Ideja samostalne razvijene Jugoslavije je nešto što naravno jeste teška nostalgija svih nas, jer vi danas vidite da nikom od onih koji su razbijali Jugoslaviju ne ide baš najbolje, ni Slovencima ni Makedoncima, ni Srbima ni Hrvatima, da smo stigli u status neokolonijalnih zemalja u velikoj evropskoj globalnoj igri", smatra Trivo Inđić.

"Za razliku od Španije, koja dan danas funkcioniše kao članica Evropske unije, kao članica NATO-a, kao jedna moderna država integrisana u svetsku politiku, ova naša država raspala se deset godina pošto je umro naš dikatator, onaj koji je osmislio bratstvo i jedinstvo koje treba čuvati kao zenicu oka svog. E ti koji su čuvali to bratsvo i jedinstvo, ta braća su počela jedinstveno da se ubijaju, a kad su prestala da se ubijaju, onda su počela da se međusobno mrze, što je slučaj i danas", kaže Boris Begović.

Za pisca Igora Marojevića važna činjenica je što smo mi u silaznoj putanji već 30 godina, a Španija je u silaznoj putanji tek deset godina. "Od smrti svog diktatora pa do 2006. i 2007. Španija je sve vreme bila u uzlaznoj putanji, znači da su ti njihovi političari koji su nasledili Franka bili bolji od njega u ekonomskom smislu. Naši su bili gori od Tita, narod ipak najviše voli da jede od svih svojih političkih potreba. I prosto, Tito je održao uzlaznu putanju, i manje okrvavio ruke u postratnom periodu i Tito je samim tim bolji", smatra Igor Marojević.

U slučaju Josipa Broza i Fransiska Franka valjda nikad neće biti saglasnosti o tome – ko je više zaslužio da ga bolje pamte. Da je Jugoslavija bila kapitalistička zemlja na Iberijskom poluostrvu, da li bi onda danas odgovor na pitanje – Za čijom državom zvone zvona – bio isti?