Bez prepreka na putu ka EU

Odlazeći ambasador OEBS-a u Srbiji Dimitrios Kipreos za RTS govori o Kosmetu, reformi pravosuđa i odnosu politike i medija.

Ovde možete pogledati/preuzeti emisiju "Oko 11"

Vaša ekselencijo, pre tri godine, kada ste stupili na dužnost u Srbiji, rekli ste da je zemlja na dobrom putu, putu koji vodi ka EU. Šta sada mislite?

Da, iako moram na samom početku da napravim razliku. OEBS nije Evropska Unija, ali mi podržavamo iste standarde koje države treba da učine naprednim, modernim i to je razlog zašto smo u Srbiji i zašto radimo u partnerstvu sa srpskim vlastima i društvom. Sada, pošto, naglašavam, nismo EU, a ipak u praksi težimo istim ciljevima, rekao bih da u ovom trenutku ne postoji veliki problem ili velika prepreka, na putu Srbije. To je više pitanje intenziviranja napora Srbije koji vode ka modernizaciji, odnosno Evropskoj uniji.

Dakle, kažete da imamo dobar put, ali treba da popravimo motor?

Ne. Malo je komplikovanije. Ali, ne nailazimo na reku bez mosta, pa da nam to prekida put.

Znači, put je jasan. Niste promenili mišljenje u protekle tri godine?

Ne. Sasvim suprotno. Za ove tri godine bilo je dostignuća koja mnogo govore o napretku Srbije. Da pomenem jedno. Izbori koji su održani u junu 2010. za savete nacionalnih manjina. U kontekstu jugoistočne Evrope, to je veliki korak. Napredan korak. Ima i drugih. Poput reforme policije. Ili napora, iako nisu privedeni kraju, u medijskom sektoru. Razgovaraćemo još o tome. Ali, ovo su koraci koji ohrabruju, koji su pozitivni, i vode Srbiju ka konačnom cilju, a to je pristupanje Uniji.

Mislite da bi Srbija u tome mogla da bude uzor zemljama regiona...

U nekom pogledu da.

To je ohrabrujuće. Ali, postoji još jedno pitanje, to je Kosovo i Metohija, veoma važno pitanje za Srbiju. Da li je to najveći izazov za bezbednost zemlje?

To jeste bezbednosno pitanje. U stvari, više pitanje stabilnosti. Ali, u ovom trenutku postoje drugi bitni činioci koji nisu u centru naše pažnje, a predstavljaju bezbednosna pitanja. Nije to nikakva misterija. Mislim na dužničku krizu u Evropi, koja je prerasla u evropsku krizu i koja ima svoj uticaj na jugoistok kontinenta. Ako ne bude brzog odgovora i sprovođenja mera, u zemljama i društvima u jugoistočnoj Evropi, rekao bih da bi to moglo da postane bezbednosno pitanje.

U kom smislu?

U tom smislu da globalna ekonomska kriza koja duboko utiče na naše nacije, očigledno nosi bezbednosne rizike.

Kažete - bezbednosni rizici u jugoistočnoj Evropi. Vi znate da je, bar u bivšoj Jugoslaviji, prva stvar koja ljudima pada na pamet kada se to pomene - rat. Kažete da bi moglo.....

Ne govorim isključivo o ratu, ali može biti efekata destabilizacije koji mogu imati negativne posledice. Ovo je naravno, hipotetički scenario, ali ovo govorim da bih naglasio da naše vlade moraju vrlo brzo da preduzmu mere u tom pravcu.

Da li to govorite i svojim kolegama u Srbiji?

Da, svima. Da.

I šta kažu na to?

Svi to prepoznaju kao ozbiljan problem. Ekonomsku krizu. Dužničku krizu.

Da, ali da li im govorite koliko je ozbiljno?

Naravno. Ali, vidite da Evropska unija već preduzima korake. Ja mislim, pošto sam optimista, da će ova kriza biti nova prilika da EU nastavi sa integracijom kao što je to činila i do sada.

Da se vratimo Kosovu i Metohiji. Mogu li da razumem da mislite da je Kosovo manja kriza od ekonomske krize?

Slušajte. U ovom regionu imamo jednu pozitivnu stvar, ne postoji nijedan deo regiona jugoistočne Evrope koji ne želi da postane deo EU. Svi žele da budu deo istog kluba. Svi imaju iste težnje, svi se kreću ka ovom cilju.

Kad kažete svi, verovatno mislite na sve države, ne bi se baš svi građani složili sa vama. 

Ali, u našim zemljama, čak i ako nema apsolutne većine, postoji nekih 50 odsto koji se slažu. To je veliki procenat. Mislim da u ovoj sredini delimo iste ciljeve. Ne vidim da bi mogli da postoje bezbednosni rizici.

Kako onda gledate na Kosovo? Kakav je ono rizik za region, ako nije bezbednosni?

Mislim da ako se potrudimo više, svi mi, i zemlje koje su članice EU i one koje tome teže - to što danas vidimo, ili što bi se moglo videti ili što neki ljudi vide kao bezbednosni rizik - neće biti bezbednosni rizik. Ili će biti mnogo manji što zemlje budu bliže Evropskoj uniji.

I to bi, prema vama, trebalo da bude rešenje krize na Kosovu?

To trebao da bude osnov rešenja.

Ali mi smo daleko od toga da postanemo član EU, znači daleko smo i od tog rešenja. Moramo da rešavamo pitanje Kosova na dnevnoj bazi, čak i danas.

Da, ali mislim da zajednički trud stvara tu bazu za rešenje. Ne kad već postanete član, govorim o zajedničkom trudu i tome da se deli isti pogled na stvari. Imamo iste ciljeve. Svi mi u jugoistočnoj Evropi.

Da, ali kada pominjete zajednički trud, da li mislite da svi od Srbije traže da čini najviše ustupaka u tom zajedničkom trudu?

Znate, to je deo razgovora. Dijaloga. Ne mogu unapred da kažem ko treba da ponudi manje a ko više. Pre svega, da kažem ovo - dijalog nikad nikome nije naškodio. Dijalog je nešto što nam je potrebno na Balkanu. Treba nam dijalog u jugoistočnoj Evropi. Propatili smo i skupo platili činjenicu da nije bilo dijaloga koliko je trebalo da ga bude.

Da, ali srpska strana se stalno žali da dijalog na drugoj strani, posebno na strani Zapada, počinje recima - Vi morate da prihvatite stvarnost , a ona je takva i takva. I to ne prija Srbiji. Gde je tu dijalog?

Naravno, ima dijaloga. Ali mislim da govorimo o dve različite stvari. Prvo, šta je pozadina, to je ono što zovemo stvarnost. Za mene, to je pragmatično pitanje. Ne možete da rešite međunarodne probleme ili nacionalne probleme, zovite ih kako hoćete, a da ne prihvatite stvarnost, da ne priznate šta se dešava oko vas. Nemate dijalog na bazi stvarnosti ako ne priznate činjenice.

Da, ali moram da udarim na vašu slabu tačku. A to je da ste vi Grk. Kao Grk, da li bolje razumete srpsku mitologiju i poseban odnos prema Kosovu i Metohiji koji se ne može tako lako pragmatično prevesti?

Znate, pošto tri godine živim u Srbiji, mislim da to mnogo bolje razumem. Ali, insistiram na onome sto sam maločas rekao. Za diplomatiju, uspešnu diplomatiju, i na kraju, da bi se zaštitili interesi vaše zemlje, morate da prihvatite činjenice i bazirate diplomatske napore na stvarnosti i činjenicama. Ne emotivno. Bojim se da je to greška koju pravimo mi na Balkanu. Toliko smo opsednuti istorijom i gledamo više u prošlost umesto u budućnost. Moramo se više okrenuti budućnosti. Naša prošlost ostaje tamo gde jeste, sa nama.

Da li imate isti stav kada je reč o Grčkoj? Kada čujete da neko predlaže da Grčka proda neka svoja ostrva da plati dugove? Ili da Grčka ne treba da gleda u prošlost kada traži svoje vrednosti rasute širom sveta, na primer u Britanskom muzeju, i slično? Mislite da mi na taj način treba da prihvatimo stvarnost?

Da, to je odlično pitanje. To su bile apsurdne ili provokativne izjave na početku krize. Danas, dve godine kasnije, niko to ne ponavlja jer je svima jasno, shvataju da se problem dužničke krize, krize u Evropi, neće rešiti prodajom Akropolja. Ili nekog grčkog ostrva. Otišli smo dovoljno daleko da razumemo da, prvo, to nije problem koji je vezan samo za Grčku, to je strukturni problem EU. Evropska Unija je već sprovela veliki broj mera bez presedana kako bi rešila ove probleme. Fizionomija EU se menja. EU se kreće ka bližoj fiskalnoj uniji. Ljudi su shvatili da su ove početne izjave, koje su ponavljam, po mom mišljenju bile više provokacija, a ne ponuđeno rešenje, reči koje se više ne ponavljaju.

Blago Grčkoj. Ali vratimo se Srbiji. Ima li pitanja na koje mislite da građani Srbije, posebno srpski političari, treba više da se skoncentrišu u narednim mesecima i godinama?

Mislim da sam na početku rekao da je Srbija na dobrom putu da ispuni svoje ciljeve. Postoji jedna stvar koja je možda više stvar društva nego političara. Više pažnje treba da se posveti u odnosu na različite pristupe životu drugih ljudi. Treba da prihvatimo, i tu nije reč samo o Srbiji....

O kojim drugim ljudima pričate?

Pričam o različitim ljudima sa kojima živimo. Ako moj sugrađanin nije isti kao ja, ima različit način izražavanja, ili drugačije mišiljenje, ili ponašanje, treba prihvatiti i poštovati njegovu ili njenu različitost.

Mislite da je Srbija slaba u tom pogledu?

Moram da kažem da treba više da se radi na tome. Treba da budemo otvoreniji, društvo treba da bude otvorenije za različitost svojih sugrađana.

Da li i o toj temi razgovarate sa srpskim političarima?

Između ostalog, da.

Kakav je bio vaš odnos sa njima tokom protekle tri godine?

Moram da kažem da su odnosi bili odlični. Imao sam sreću da sa svim političkim partijama imam izuzetno otvoren odnos. Ne kažem da smo se uvek slagali, ali smo imali otvorenu i konstruktivnu razmenu ideja.

Možda ste bili previše fini prema njima?

Ne bih rekao.

Zašto, jeste li im govorili I nešto manje prijatno?

Rekao bih da sam govorio istinu. Ono što sam ja verovao da je istina.

Razgovarali ste o više tema, a jedna od njih je bila, ako se ne varam , reforma pravosuđa. Šta ste im govorili o tome?

Reforma pravosuđa traži mnogo više rada. To je slaba tačka. Sećate ste da je sve počelo ocenjivanjem sudija i tužilaca u septembru 2009. Zatim je za godinu dana došlo do revizije reforme. Na početku svi su bili zadovoljni reformama, uključujući međunarodnu zajednicu...

Opozicija se prilično protivila...

Da. Ali ne toj ideji, jer su svi prihvatili činjenicu da je Srbiji potrebno moderno pravosuđe. Mislim da je opozicija bila protiv načina na koji se reforma sprovodila. Sada imamo reviziju reforme, i Ustavni sud prihvata sve petcije, dobro ne sve, ali skoro sve, i sudije se vraćaju na posao. Činjenica je da je taj proces stvorio nepoverenje i otvorio pitanja.

Mislite li da je bilo jakog političkog uticaja na reformu pravosuđa kako se pričalo?

Znate, činjenica je da je grešaka bilo. Sada, ne želim samo da kritikujem, hoću da ponudim i rešenje, bar prema našem viđenju stvari.

A to bi bilo?

Potrebno je i kratkoročno i dugoročno rešenje. Dugoročno je da se napravi idealna reforma pravosuđa. Ali pre nego što dotle stignemo, hitno je potrebno kratkoročno rešenje. Da ustanovimo poverenje između celog korpusa sudija i tužilaca i lidera u pravosuđu. Poverenje i kredibilitet i otvaranje dijaloga, to mora smesta da se uradi. Juče. To će biti kao tableta od koje spada temperatura i koja će kupiti neophodno vreme da se dođe do dugoročnog rešenja.

Pretpostavjam da je lakše o tome razgovarati sa novom vladom koja je bila u opoziciji i tada kritikovala reformu?

O tome smo već razgovarali.

Šta je sa medijima? Da li napreduju ili nazaduju, i posebno, šta mislite o javnom servisu?

Ako biste uporedili situaciju danas sa onom od pre 2000. - to su dva različita sveta i nesumnjivo je došlo do napretka. Sada, upoznao sam mnoge vaše kolege koji smatraju da napretka ima samo u privatnim medijima. Nemam ništa protiv privatnih medija, na njima je da nastoje da budu najbolji mogući. Ako imaju efikasano novinarstvo, prema odgovarajućim standardima, Ali moram da kažem da ne bi trebalo da budemo dogmatični. Jer, ima primera kao što su Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija gde imamo državne televizije koje imaju veliku gledanost i drže časove iz novinarstva širom sveta. Nema veze da li su mediji državni ili privatni, to ne odredjuje da li su dobri ili loši, reč je o načinu na koji rade. Ako rade po najvišim standardima to su odlični mediji. RTS ovde u Srbiji ima veliku gledanost, u Grčkoj toga nema.

Mislite na javni servis?

Da. Ni privatni mediji nemaju tako veliku gledanost kao RTS.

Iskreno, šta mislite o javnom servisu u Srbiji?

Rekao bih da javni servis mora da nastavi da radi, jer se u novinarstvu nikada ne može dostići raj. Uvek morate da nastavite da radite da postignete sve bolje i bolje standarde.

Šta je sa ekonomskom krizom i načinom na koji utiče na medije? Da li usporava napredovanje?

Ne. Bilo da je reč o državnim ili privatnim medijima, ekonomska kriza svakako nije nešto što pomaže. To svuda vidimo. Ali, čak i državna televizija mora da se prilagodi. I može da se prilagodi, da radi ekonomičnije, i da pronađe način da ima još bolje rezultate sa ograničenim sredstvima.

Koliko politika utiče na medije?

Nadam se da će se među zakonima koji treba da se usvoje naći i medijska strategija. Znate bolje od mene, da je ta strategija osnov. Zakoni koji treba da se usvoje narednih meseci, moraće da je primene. Tu će se otvoriti pitanja finansiranja, vlasništva, političkog uticaja itd. OEBS je već imao sastanak sa novim ministrom kulture, imali smo veliku diskusiju i on je obećao, bio je veoma otvoren, da će raditi sa nama i u izradi nacrta zakona, kako bi postigli najbolji rezultat.

Da vas pitam o predrasudama kada ste dolazili u Srbiju. Gde ste se najvise prevarili, u čemu ste najviše promenili mišljenje?

Najveća greska je što ranije nisam boravio u Srbiji dovoljno dugo pa da razumem Srbe. Stvorio sam sliku u mojoj kancelariji u Atini. Iako sam bio direktor za jugoistočnu Evropu, gradio sam viziju o Srbima iz Atine i nekoliko puta sam posetio Beograd. Mislio sam da je reč o tvrdoglavim ljudima koji teško menjaju mišljenje, malo grubim, ali kada sam došao ovde, naišao sam na još jedan aspekt, ispod ili iza ove slike koju sam stvorio. To su osećajni ljudi, koji mogu da postanu pravi prijatelji. U Srbiji možete imati prave prijatelje a to na nekim drugim mestima nije lako.

Pomenuli ste kancelariju u Atini. Hoćete li u njoj držati nešto što će vas podsećati na vreme koje ste proveli u Srbiji?

Znate, našao sam nedavno u antikvarnici u Beogradu, veoma lepu knjigu o manastiru Mileševa, blizu Prijepolja. Za ovaj manastir sam znao, ali slika na knjizi, anđeo koji stoji kraj Hristove grobnice, me je privukla. Mislim da je to bogatstvo. Nije to samo versko već i kuturno nasleđe, to je duhovno nasleđe i istorijski dokument i spomenik, jer na dragocenoj ikonografiji zidova manastira, vidite život vizantijske Srbije, iz 13. veka. To ću poneti sa sobom sledeće nedelje.

A šta će vam nedostajati?

Svakodnevni kontakt sa Srbima.

Pa to imate i u Atini.

Da.

Vaša ekselencijo, hvala na gostovanju u našoj emisiji, uvek ste dobrodošli u Beogradu.

Mnogo vam hvala.