Bolc: Sloboda govora je lažni argument političke korektnosti

Norbert Bolc (1953) je poznati nemački filozof, teoretičar kulture i medija. U svetu nauke poznata je njegova "teorija novih medija", u kojoj spaja filozofske paradigme Valtera Bendžamina, Maršala Mekluana i Fridriha Ničea. Autor je brojnih knjiga koje tematizuju razvoj, upotrebu i zloupotrebu medija, najprominentnija od njih "Nevoljena sloboda" (2010). Profesor je na Berlinskom Tehničkom univerzitetu.

27346988 Norbert Bolc (arhivska fotografija)

Već godinama se žalite kako se politička korektnost raširila po nemačkim medijima. Istovremeno, niko Vas ne sprečava da tu kritiku javno iznosite. Na osnovu čega onda mislite da ste žrtva zabrane javnog govora i mišljenja?

Sloboda da nešto mislim ili kažem je privilegija mojih godina. Ne znam kako bih procenio svoju situaciju da nemam 63, nego 33 godine. Ne zavidim mlađim kolegama, koji su primorani da svaki dan podnose žrtve na oltaru političke korektnosti, ne bi li sačuvali karijeru. Mene više ne mogu izbaciti s posla, a ni kazne se ne ispate. Zbog toga budim utisak slobode, a ne zato što delujem u klimi slobode.

Tvrdite da su nemački mediji pod državnom kontrolom kad izveštavaju o izbegličkoj krizi. Ali Merkelini kritičari kao Peter Sloterdijk, Henrik Broder ili Horst Zehofer nemaju problema da dođu do medijskog prostora. 

Pa i Tilo Sarazin može slobodno da govori šta hoće, čak i napiše bestseler o tome! Pogledajmo tačno sudbinu tih ljudi koji smeju da kritikuju kancelarkinu izbegličku politiku. Kod Sarazina je jasno: On je parija, nedodirljivi. To nije da on kaže svoje mišljenje, a onda se o tome razgovara. Time što kaže šta misli, on se automatski isključuje iz zajednice "pravih" ljudi. Čak se neko, kao Sloterdijk, koji je praktično imun s obzirom na svoju slavu, sve više sistematski gura u blizinu "nedodirljivih", neprihvatljivih osoba javnog života. Samo malo zucnite nešto o službenoj izbegličkoj politici, već stupa na snagu rapidni mehanizam proizvodnje "nedodirljivih". Neko ko posmatra taj fenomen, logično kaže sebi: a da ja malo ućutiim, da ne bih ostao bez karijere i egzistencije? Politička korektnost koristi lažni argument kad kaže da postoji sloboda govora i mišljenja.

Zar ne mislite da su događaji u Kelnu za vreme Nove godine bili granica tolerancije? Nisu li mediji sada spremniji da pruže informaciju, a da odmah ne uskaču s komentarima i predavanjima kako to nije ništa? 

Ne delim Vaš optimizam. Sigurno, treba praviti razliku kod medija. Nisu svi isti, ne teče sve u uravnilovki, ima i glasova upozorenja. FAC uvek otvara svoje stranice za suprotna mišljenja. Tu su i Špigel, Fokus. Ali upravo tamo, kod elektronskih medija masovnog dometa, kod ARD-a, detektujem još veći stepen penetrantnog pedagoškog zatupljivanja. Samo pre nekoliko dana je na ARD-u objavljena informacija da je statistički utvrđeno kako u Nemačkoj postoje tri religije - pored hrišćanstva i judaizma, sada i islam. Da je islam postao deo Nemačke saopštava se ljudima usput! To je eklatantan primer kako se pod pokrivačem "informacije" stanovništvo odgaja. Kad smo kod kelnske priče, ono što je mnogim novinarima uteralo jezu u kosti jeste činjenica da su se oni kao nosioci loših vesti našli na optuženičkoj klupi.

Da li izveštavanje o AfD-u pojačava Vaše sumnje u slobodu medija? Nemojmo preterivati, kancelarka upozorava kako se ta stranka ne sme satanizovati....

Upozorava sad kad je već kasno, šteta već učinjena. Naš pogled na pojam politički desnog je već godinama medijski "istreniran" pozivanjem na primere u Francuskoj i Austriji. Mi smo preparirani da reagujemo po sistemu lančanih asocijacija: Desni populizam jednako desni ekstremizam jednako nacista. Svako ko primeti da tu postoji razlika automatski je u opasnosti da će ga svrstati u krajnju desnicu. Ja to zovem propagandom mržnje, čiji plodovi trenutno uslovljavaju stav javnosti prema AfD-u! Ako u nekim pokrajinama 15, čak 20 odsto i više glasača bira AfD, onda te ljude ne možete tek tako nazvati fašistima.

Svojevremeno ste religiju nazvali "riznicom smisla". Ali onda je to i islam! Mislite da je u redu kada se jedna partija kao AfD tako rigorozno distancira od islama i muslimana koji žive u Nemačkoj, samo zato što imaju drugačije religiozne korene od većine?

Da li me pitate kakvo je moje lično mišljenje o tome, ili da li je u redu da AfD to govori i radi? Moj lični stav je po tom pitanju mnogo diferenciraniji od AfD-ovog. Ali mislim da je u redu da jedna politička snaga zastupa takav stav, zato što je suprotni više ili manje postao službena vladina politika. Kada je bivši državni predsednik Kristian Vulf izjavio da "islam spada u Nemačku", to je još i negirano unutar CDU-a, o tome se vodila unutarpartijska diskusija. Sada samo tišina vlada s te strane. Zbog toga mislim da je u redu kad neko kaže - ne, islam nije deo Nemačke. Pitanje je koliko se islam uopšte može uporediti s drugim religijama.

Zašto ne bi mogao?

Za razliku od hrišćanstva, islam je pre-prosvetiteljska religija. On nije prošao kroz proces racionalizacije. Ne postoji jasno razgraničenje između religije i politike. Nema intepretativnih teoloških autoriteta, nema Pavla, Lutera ili Pape. Loša posledica toga je, da se sve i svako može dovesti u vezu s islamom. Dokle god se o tome javno ne progovori, tema islam ostaje virulentna.

Kako onda objašanjavate da i pored tih deficita prominentni predstavnici hrišćanske crke ne samo da žele dijalog s islamom, već tu religiju smatraju kompatibilnom sa evropskim demokratskim vrednosnim modelima?

Može se biti mišljenja da je islam religija kao i sve druge, ali i ne mora. Ostaje činjenica da u islamu ne postoji obavezujući autoritet. Ono sa čim se moja branša sreće je takozvani "seminar-islam": obrazovani, civilizovani, inteligentni ljudi, koji vode nekakve katedre na univerzitetima i pričaju o tome da je islam religija mira i razmevanja, znači, monoteistička religija kao i sve druge. Oni su vrlo prijatni za slušanje, vrlo uverljivi. Ali onda naiđete i na drugačije autoritete, koji vam takođe vrlo uverljivo iz islama izvuku motivaciju za sveti rat, ili indulgenciju da je za odbranu islama laž etički dopušteno sredstvo.

Kad govorimo o predstavnicima naše crkve koji u trku pružaju ruku islamu, mislim da se oni u tim situacijama razumeju kao političari, ili osujećeni političari, i onda automatski prave zaključke kao Vulf ili Merkel. Ako je to njihova poruka vernicima, nemam ništa protiv. Ako oni na taj način uspostavljaju kanon političkih uputstava, smatram to problematičnim.

Nedavno ste se na Tviteru pozabavili pojmom "ljubavi prema bližnjem". Citat: "Kultura dobrodošlice zamenjuje tešku ljubav prema bližnjem sa komotnom ljubavi prema daljnjem." Ili: "Kada je ljubav prema bližnjem bezgranična, potkopava uslove vlastitog postojanja." Zašto ste toliko skeptični prema tom pojmu?

Naprotiv. Skeptičan sam prema ljubavi prema daljnjem. Kultura dobrodošlice je za mene pojam arogantnog humanitarizma koji velikom gestom pokušava da zabašuri kako ne oseća ljubav prema bližnjem. Paušalno uključenje svih poniženih i uvređenih bilo gde na svetu u "bližnje" je etička formula bez političkog razuma. Merkel se mora odlučiti - ili će držati Besedu na gori, ili voditi politiku, ne može i jedno i drugo.

Politički protagonisti kulture dobrodošlice me podsećaju na gospođu Delbi u Dikensovom romanu "Sumorna kuća". Dikens je opisuje kao "teleskopskog filantropa", zato što svoju ljubav projektuje samo na one koji žive daleko u Africi, a ne na osobe koje gladuju ispred njenih vrata. Ili slične scene iz Kestnerove drame "Tačkica i Anton", kada Tačkica kaže svojoj mami: "Stalno se brineš za decu u Africi. Kada ćeš se jednom konačno brinuti o meni?" Lepe, jednostavne scene, koje pokazuju šta je sve krivo krenulo u ovom apstraktnom humanitarizmu velikih gestova "mi spasavamo svet!", koji samo vodi ka tome da se izbriše odgovornost politike tamo gde ona zaista postoji. Ljubav prema daljnjem je samo izgovor.

Nije li ipak moguć i pozitivni scenario, da se zajedno sa muslimanskim gostima u umornu, postmodernu Evropa Ničeovih "bogoubica", useli i nova duhovnost?

Sigurno je jedno: seoba naroda ide dalje, uprkos uskih grla i graničnih kontrola. Sledeće dekade biće u znaku gigantskih seoba naroda. Jasno je kao sunce, da islamske zemlje kroz svoju demografsku politiku postavljaju potpuno nove odnose snaga i moći na svetu.

Islam je vrlo samosvestan. Evropa, to je istina, nema ništa čime bi mogla povećati motivaciju svojih naroda da se tom razvoju suprotstave. Ratujuće hrišćanstvo više ne postoji. Hršćanski Bog se razoružao. Kao predstavnici jedne hrišćanske kulture, mi smo još jedino u defanzivi; to je fatalna situacija. Sad pokušavamo da tome dodamo misionarski image, širimo ruke i želimo da zagrlimo sve, a da se ni jednog trenutka ne zapitamo da li i oni žele nas da zagrle, da li oni žele da nas tolerišu. Ja ne verujem da Evropa još može da importira velike ideje duhovnog buđenja, obnove.

U svojoj knjizi "Manifest konzuma" (2002) ste kroz "pravo na trivijalnost" branili zapadni životni stil u odnosu prema sveobuhvatnoj ideologiji islamizma - u smislu, trivijalni smo, pa šta!

U knjizi mi je bilo važno da, i pored prezira prema banalnom, koje je postalo stalna crta zapadne kulture, ukažem i na drugu stranu "banalnog" - igru atrakcije, zavođenja, mimezisa, društvene energije, koja se otkriva u konzumu. Moje duboko uverenje je da iza porasta islamističkih pokreta stoji frustracija onih koji ne izlaze na kraj za razvojem blagostanja u civilizacijama belog čoveka. Ta je frustracija izazvana katastrofalnim uslovima u arapskim zemljama, gde vladaju minimalni životni uslovi i nezaposlenost. Njihovo siromaštvo, kukanje nad nesupehom stari su već stotinama godina. Kod svih diskusija oko islama ne sme se zaboraviti da ta kultura, koja je pre bila u intelektualnom vođstvu, već nekoliko stotina godina stagnira. Islamska društva nisu samo propustila naučnu revoluciju, ona su čak prespavala i priključak na tehnološku. Odnos islama prema modernom vremenu je tabu tema.

Kako ste doživeli Bomerman-aferu, kancelarkino popuštanje pred Erdoganom?

Propao sam u zemlju od sramote. Reakcija Merkel me je vrlo rastužila. Ona je zaista jedna sjajna mešavina između Isusove "Besede na gori" i Makijavelijevog "Princa"! Ko bi rekao, da to ide zajedno. Njeno prostiranje pred turskim predsednikom Erdoganom je pokazalo na šta je sve spremna da ga drži dobro raspoloženog, da se ne iznervira i otkaže ugovor koji njoj osigurava opstanak na vlasti. Za sve one kojima su ljudske i medijske slobode ozbiljna stvar, bio je to ogroman šok.

Ako je centralna vrednost evropske civilizacije neograničeni konzum, a glavna politička filosofija spajanje biblijskih propovedi sa tehnikom renesansnih vladara - šta ona još može da ponudi ljudima 21. veka? Jesmo li ostali bez velikih uzora?

Živi uzori mi zaista ne padaju na pamet. Ali ostaju nam knjige napisane u Evropi od evropskih mislilaca. Što sam stariji sve više dolazim do zaključka da nas još samo "velike stare knjige" održavaju na životu. Velika dela - oprostite na izrazu - zapadne civilizacije. To nam se ne može uzeti i dokle god postoje ljudi koji to mogu da čitaju i razumeju, još nije sve izgubljeno.