Igre na selu i u gradu

"Idem kod drugara, ja i on najčešće idemo u gljive da ih tražimo. To je zanimljivo, penjemo se tako uz planine, i zabavno je", kaže Milorad Petrović iz Donje Trešnjice.

Marija Erić, iz istog sela, dodaje: "Igramo se dobacivke, odbojke, laste prolaste, igramo se i sa peskom, pravimo kao neke kolačiće, igramo se na primer kuvarica".

U Donjoj Trešnjici i škola se uključila u nameri da decu zadrži u prirodi i udalji od telefona i tableta. U šali, kažu, da pomoću takvog sistema rada mališane uče da vežbaju celo telo, a ne samo prste.

"Trudimo se da sve aktivnosti i nastavne i vannastavne organizujemo da deca budu napolju i da budu aktivna motorički. Šta to znači, znači da učimo decu da se igraju starih igara počev od žmurke, preko ovih svih ostalih igara u kojima se oni jure, sakrivaju, zatim bacamo kamen ili kladu sa ramena, od malih kamenčića radimo prvo slovo imena,  vežbamo i finu motoriku. Nekada će to biti da od konopca naprave određeno slovo ili neki drugi zadatak gde se traži njihov timski duh, ali sve u prirodi", objašnjava učitelj Predrag Spasojević.

I u gradskim parkovima dece ima na pretek, s tim što je način njihove igre drugačiji od onog kako se igraju njihovi vršnjaci na selu. Sve su popularnije i dečije igraonice, kako među mališanima, tako i među roditeljima.

"Često dolaze deca, svakodnevno ih ima, broj zavisi od vremenskih uslova ako je lepo vreme više su napolju, a kad je lošije vreme unutra su. Moram da priznam da ih više tate dovode, jer im je lakše da sednu i da odmore, a deca da se igraju sa nama vaspitačima", kaže Nikola Popović, dečiji animator.

Koliko je aktivan boravak u prirodi značajan za decu slušamo često, a nedostatak vremena kao izgovor slušamo još češće. Potrudimo se da naša deca detinjstvo ne pamte po mobilnom telefonu ili skupim igračkama, već po osmesima koji nemaju cenu.