Matićev šal uvek greje

"U ruci, odnosno u svesti, plivaju neke slike pa je teško da ih čovek stavi, da li u san, da li u maštu, da li u stvarnost u stvarnu prošlost..." - govorio je davne 1962. godine Dušan Matić, pesnik, mislilac, koji se u svom delu, i to u poznim godinama, razračunavao s tradicijom, s poezijom kao takvom, s pesmom i pesničkim jezikom.

Matić je bio rodonačelnik nadrealizma u srpskoj književnosti, a poeziju je nazivao večnim, tajnim plamenom koji peva. I danas je uzor pesnicima.

„Oni koji danas pišu, mladi pesnici moraju da budu ogrejani tim samosvojnim tajnim plamenom, jer bi se smrzli u okvirima onoga što su već naučili i odgonetnuli", naglašava Radomir Andrić, predsednik Udruženja književnika Srbije. „Jer nije stvar samo znati nešto, nego i otključati neki drugi prostor."

Ovogodišnji dobitnik nagrade „Matićev šal", mladi pesnik Rastko Lončar iz Kaća taj prostor otključava. Zahvalio je žiriju recitujući svoju pesmu iz nagrađene zbirke "Nervi od volframa", uz ogradu da pesma nije pedagoška:

„Kaže ovako. Status kvo. Tačno je. Priznajem, s bolom. I puštam da me istina slomi. Imam problema s alkoholom! A problem je - nestalo mi. Hvala još jednom svima."

Žiri je jednoglasno doneo odluku da su "Nervi od volframa" najbolja prvoobjavljena knjiga pesama u protekloj godini. 

Po mišljenju pisca Petra Žebeljana, to je zanimljiva, lepa knjiga koju je jedan mladi pesnik napisao sa mnogo energije, dara, talenta.

Uz učešće velikog broja intelektualaca i pisaca iz cele Srbije u narodnoj biblioteci u Ćupriji održajn je i okrugli sto pod nazivom "Uvek prisutni Matić". U svojoj rodnoj Ćupriji zaista i jeste.