Zašto i dalje šaljem novogodišnje čestitke

One sa nasmejanim Deda Mrazevima, sankama, snegom, macama koje spavaju ispod jelke, sa lepim kovertama i ručno ispisanim adresama! I nije to samo ove, po mnogo čemu neobične godine. Ja novogodišnje čestitke šaljem otkad znam za sebe! Nisam prestajala ni u najtežem periodu svog života kad je i taj mali izdatak predstavljao problem, kad su želje bile skromne, a opet toliko nedostižne.

Nisu me sprečili ratovi i besparica niti borba da se preživi i povežu pokidani konci jednog običnog, malog života. Te vesele slike uvek su me podsećale na neko prošlo vreme, na vreme u kojem sam bila srećna i bezbrižna.

Podsećale su me na detinjstvo i prvu mladost, na oči koje tek upoznaju život i raduju se novom danu. Ispisujući pažljivo one uobičajene redove o "zdravlju i sreći u Novoj godini", kao da sam i samu sebe ubeđivala da će sve biti dobro, da će godina u koju ulazimo stvarno doneti nešto novo, bolje, drugačije. Bio je to moj beg od stvarnosti koja mi se smejala u lice, izazivala me i uporno iskušavala "materijal" od kog sam sazdana.

Pobeđivala je često u toj našoj igri, lomila me i mučila, ali decembar sam grčevito branila. Nisam joj dala da mi oduzme taj mesec radosti, svetla i ustreptalog iščekivanja. Iako sam odavno shvatila da su godina plus i poneka nova bora jedino novo što donosi 1. januar, nekako sam svečano ulazila u decembar, radovala se i sećala spokojnijih vremena nadajući im se uporno.

Sećala sam se kako sam, negde tamo, davnih osamdesetih, s mamom kupovala novogodišnje čestitke i pomalo nespretnom, ali pažljivom dečjom rukom ispisivala adrese naših rođaka u Zagrebu, Beogradu, Skoplju... Mama mi je kasnije prepustila sav taj posao, a ja sam usavršavala ono slovo S (s kojim je počinjao gotovo svaki tekst), dodavala mu kitnjasti "rep", menjala boje hemijskih olovaka i pokušavala da svake godine uradim nešto novo, lepše...

Paradno odelo na priredbi kod Deda Mraza 

Verovatno zahvaljujući svom karakteru, ovu "obavezu" sam shvatala veoma ozbiljno, a upravo tako sam se spremala i za susret sa Deda Mrazom. Prvo sam pažljivo birala pesmicu koju ću da mu izrecitujem, a onda je danima učila napamet i vežbala "nastup". Iako me inače niko nije mogao naterati da obučem nešto drugo osim trenerke, za priredbu kod Deda Mraza obavezno sam spremala haljinu.

Sećam se dobro i danas jedne posebne, tamnoplave sa "volanima" i pojasom koji se vezivao na mašnu. Uz nju su bile obavezne bele grilon hulahopke, ali i mašnice za kosu na tufne. Tako uparađena, recitovala sam samouvereno i pomalo sumnjičavo gledala dedinu loše nameštenu bradu ispod koje se naziralo poznato, nasmejano lice tatinog kolege.

Ništa, naravno, nije moglo da pokvari onaj posebni, uzbudljivi trenutak kad se konačno u dečjim rukama nađe kesa s poklonom. Neki moji drugari su je strpljivo, neotvorenu nosili kući, ali to je za mene bila nemoguća misija. Neopisivo znatiželjna, jedva sam čekala da provirim u njenu čarobnu unutrašnjost i uvek sam se radovala.

I danas se vrlo dobro sećam knjige "Po preriji juri konj" koju sam pročitala milion puta, velike lutke koja je, gle radosti, imala gotovo istu tamnoplavu haljinu kao ja, crvenih i plavih Kraš čokolada i bombonjera sa kojih su se smešile nepoznate plavooke lepotice.

Kićenje jelke – praznik 

Sa gotovo istim žarom isčekivala sam dan kad će tata konačno doneti jelku. Radovala sam se mirisu koji je danima ispunjavao naš mali stan i bila spremna da, zarad lepote, izdržim i bockanje njenih iglica i smolu koja se lepila za prste. Priznajem, nismo tad razmišljali o ekologiji.

Gotovo niko nije imao veštačku jelku, a prirodne sa busenom jednostavno nisu postojale. Drvo se kupovalo ili seklo u šumi. Jedino što, sa ove distance, mogu da kažem u našu odbranu je da smo živeli u kraju bogatom šumom i da su ljudi imali neku prirodnu svest da ne seku veliko i najlepše drvo.

Kako bilo, kićenje jelke uvek je bilo neka vrsta praznika. Iz kutija sa ormara vadili su se stakleni, svetlucavi ukrasi od kojih je svaki imao svoju priču.

Skupljali su se i čuvali godinama i nisu bili jeftini i dostupni kao danas. Sećam se vrlo dobro koliko smo ih ja i sestra pažljivo i svečano kačile na našu mirišljavu jelku, a svake godine na njoj se našao i po neki papirni lampion ili lančić od šarenih kolaž papira-naših ruku delo!

Koliko smo se radovale zbog kićenja, toliko smo bile tužne kad bi na red došlo skidanje ukrasa, a jelka ostajala tužna i gola. Čini mi se da sam baš u tim trenucima polako shvatala kakvu smo štetu činili sekući jedan život, jedno drvo koje je moglo rasti još godinama. Ali...bilo je to jednostavno neko drugačije vreme!

A danas? 

Danas imamo veštačke jelke, ukrase menjamo svake godine, lampice (koje su nekad bile luksuz) svetlucaju na sve strane, Deda Mraz se "angažuju" i plaća, Nova godina čestita na društvenim mrežama... Sve je mnogo lakše i dostupnije, ali kao da se, baš zbog toga, sve manje radujemo! Ne vidim u dečjim očima onaj sjaj i uzbuđenje s kojim sam ja nekad otvarala poklone.

Prednovogodišnja atmosfera svodi se na gužve, nervozu i sumanutu i nekontrolisanu kupovinu.

Kao da smo, u besomučnoj trci s vremenom i životom zaboravili na one male, jednostavne radosti! Novogodišnje čestitke koje šaljem svake godine, moj su pokušaj da ih otrgnem od zaborava, da se setim i oživim vreme u kojem smo se više družili i više brinuli jedni o drugima nego o vrednosti poklona koje ćemo razmeniti.

Pokušajte i vi! Čestitke nisu skupe, a potrebno je samo malo truda da ih napišete i pošaljete! Verujte, osećaj je baš dobar! Iii... srećna vam Nova!!!