Fenomen atinske kanalizacije

Da počnemo od opisa Atinskog terena.

Središnji polis antičke Grčke pružao se na umereno brežuljkastom terenu sa malim ili nikakvim prirodnim padom ka luci Pirej, od koje je u antičko vreme bio odvojen dobrih pola sata hoda.

Već u doba Pisistratovih sinova, a to znači u drugoj polovini šestog i početkom petog veka pre nove ere kreće izgradnja prvih kanala za čistu vodu i prvih kanalizacionih odvoda.

Periklova Atina kasnog petog veka već je jedan moderan polis koji ima kanalizaciju i neku vrstu vodovoda (bez slavina i cevi, naravno), ali avaj, pad prema luci Pirej suviše je mali, te čista voda dotiče sporo, a izlučevine Paladinog grada moraju da se poteruju dodatnim radom đubretara koji su na prilaze Atini izlazili sa velikim drvenim vilama u rukama.

Ove vredne i polisu neophodne ljude Atinjani su zvali "češljugari" i oni su bili poznati po dve stvari, tipične za ono doba: po svojoj pesmi i po međusobnim zađevicama.

Ovo prvo ne znamo koliko je unapredilo muziku starog veka, jer o njoj nemamo nikakve zapise, ali ovo drugo – dakle, međusobna razgovorljivost, kao i prema došljacima koji su najpre na njih nailazili dolazeći u grad – bez sumnje je unapredilo atinsku demokratiju.

Kažu da je svaki putnik, bilo da je prilazio sa severa iz pravca Larise ili sa zapada iz pravca Kolona, morao najpre da naiđe na "češljugare" i s njima zapodene razgovor. Ovi đubretari bili su ujedno i prva (pomalo smrdljiva) straža koja je sačekivala stranca i prema govoru ga procenjivala.

Ovo je bilo naročito važno u doba Peloponeskog rata (431 – 404. g. pre nove ere) jer se, u to vreme muvala svakojaka "fukara i špijuni", kako reče jedan savremenik, pa su đubretari bili i neka vrsta policijskih lingvista koja je prema naglasku mogla pretpostaviti odakle putnik dolazi i da li laže u pogledu svojih putničkih tvrdnji.

Sve ovo danas deluje neverovatno, ali biće da su antički đubretari bili daleko obrazovaniji nego što bi se očekivalo danas. Zašto su onda završavali na tom nimalo lakom poslu?

U staroj Atini svaki posao je bio zlatan. Smatralo se da nema važnih i nevažnih poslova za grad, koji je posmatran kao organska celina svih svojih stanovnika i svih njihovih zanimanja.

Naposletku, atinska demokratija po prvi put je učinila da svaki "češljugar", dok peva pesmu na odvodima Atine, može i čak ima prava da sanja da će postati strateg (jedan od članova gradske vlade, da se tako kaže) ili čak sam Perkle.

Dok ne postane "neko i nešto" on je čistio, pomalo ispitivao, i podobro uhodio za račun svoga grada. Kakve sve to ima veze sa skulpturom Hermesa iz kasnog 4. veka p.n.e.? Nije slučajno što se ovakvi artefakti pronalaze i danas u kanalizaciji, ne samo zbog sedimentiranja terena nakon mnogo vekova, već i stoga što su se mesta za čuvanje zbirki umetničkih dela nalazila kod starih Atinjana jednostavno svuda.

Stara Atina je bez sumnje bila čudesan grad koji jeste preteča svih savremenih gradova, ali se od njih i dalje razlikuje kao original od falsifikata.