Svedok tvrdi da je Simatović lično dopremao oružje u Krajinu

Svedok, međutim, nije mogao da precizira koliko je tačno pušaka Simatović dopremio. Kazao je da su bile dve velike pošiljke i nekoliko manjih.

"Oko 200 pušaka bila je svaka pošiljka koju je dopremio Frenki... Garantujem glavom, ja sam istovarao", rekao je svedok iz čijeg iskaza proizlazi da je tada bio pripadnik milicije SAO Krajine.

Prema optužnici, tadašnji načelnik Službe državne bezbednosti Srbije Stanišić i njegov pomoćnik Simatović sprovodili su udruženi zločinački poduhvat čiji je cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje nesrpskog stanovništva iz velikih delova Hrvatske i BiH radi srpske dominacije.

Kao dokaz za povezanost lidera krajiških Srba Milana Martića sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, koji je je, po optužnici, bio na čelu zločinačkog udruženja, tužioci su u sudnici pustili Martićev predizborni govor iz 1993. godine.

Nazivajući Miloševića "svesrpkim liderom" koji "nikada Krajinu ne bi prodao", Martić se u govoru zalaže za ujedinjenje sa maticom Srbijom.

RFJ-066 prokomentarisao je da je "tu kampanju Stanišić gotovinom finansirao".

Verodostojnost svedoka, tokom unakrsnog ispitivanja, Stanišićev branilac Džordaš potkopavao je ukazivanjem na razlike u njegovim izjavama.

U izjavi iz prošle godine, svedok je, po braniocu, opisao kako je "u martu 1991", tokom velikih demonstracija u Beogradu, Stanišić od Martića zatražio da mu u glavni grad Srbije "pošalje 150 krajiških milicajaca".

Po toj izjavi, kako ju je citirao Stanišićev advokat, Martić je mogao da pošalje između 50 i 70 milicajaca, ali ne kopnenim putem, jer je kroz Bosnu "koridor bio zatvoren" i "tri autobusa naoružanih ljudi nisu mogla proći neopaženo".

Upitan da li je to istina, RFJ-066 je odgovorio potvrdno, tvrdeći da su milicajci u Beograd prebačeni avionom sa aerodroma Udbine.

Na sugestiju Stanišićevog branioca da u martu 1991. Posavski koridor kroz BiH nije ni postojao, pa nije mogao ni biti "zatvoren", svedok je uzvratio da "nije mislio na koridor, nego na tu teritoriju", koju je u to vreme već kontrolisao naoružani "hrvatsko-muslimanski živalj" i "paravojske".

Stanišićev branilac tvrdio je da "nema nijednog dokaza, izveštaja, ni naslova" da su u martu 1991. pripadnici milicije Krajine bili na beogradskim ulicama.

Sugerisao je da svedok "halucinira" i pozvao ga da dokaže svoju tvrdnju.

RFJ-066 odgovorio je da je uvređen tom sugestijom.

Advokat Džordaš predočio je, potom, svedoku izjavu koju je dao 2003, a u kojoj je za isti događaj rekao da se dogodio "u martu 1992".

U toj izjavi, RFJ-066 naznačio je i da mu je Martić preneo da Stanišić od njega "traži da pomogne bosanskim Srbima da otvore koridor" pošto krajiški milicajci nisu mogli da prođu do Beograda.

Zastupnik odbrane tvrdio je da je dokaz da svedok "izmišlja" to što navodi različite godine za isti događaj.

"Pogrešio sam godinu, potpuno ste u pravu,'91-'92, ali to se desilo. Garantujem glavom da je to bilo, znam puno mojih kolega koji su učestvovali u tome", odgovorio je RFJ-066.

Branioci nastavljaju sa unakrsnim ispitivanjem svedoka.

Stanišića (66) i Simatovića (67) optužnica tereti za progon, ubistva, deportacije i prisilno premeštanje hrvatskih i muslimanskih civila tokom ratova u Hrvatskoj i BiH, 1991-95. U četiri tačke optuženi su za zločine protiv čovečnosti, a po petoj za kršenje zakona i običaja ratovanja.

Posle prvog suđenja, prvostepeno veće Haškog tribunala oslobodilo je, 29. maja 2013, Stanišića i Simatovića krivice po svih pet tačaka optužnice.

Apelaciono veće Tribunala usvojilo je, 15. decembra 2015, ključne osnove žalbe koju je na tu presudu uložilo Tužilaštvo. Poništilo je oslobađajuću presudu i naložilo da proces bude ponovljen.