Istoričar Dimitrijević: Nedićeva vlada nije progonila Jevreje

Svedočeći u protestu po zahtevu za rehabilitaciju Nedića, Dimitrijević je naglasio da je glavna karakteristika Nedićeve vlade bila borba protiv komunizma koji je u to vreme, kako je naveo, bio smatran najvećim zlom za Srbiju.

Prema njegovim rečima, srpske strukture vlasti u okupiranoj državi bavile su se samo evidencijom Jevreja i eventualnim skrivanjem pod srpskim imenima.

"Poslove privođenja logorisanja i likvidacije vršili su isključivo Nemci, njihova policija i Vermaht", rekao je istoričar.

Nedićeva vlada je, kako je naveo, uredbe kojima se oduzimala imovina od jevrejskih porodica donosila tek 1942. i 1943. kada Jevreja više nije bilo, pošto su mahom logorisani početkom okupacije.

"Ovo govorim jer se poslednjih 25 godina u istoriografiji pokušava da se Srbima pripiše učešće u Holokaustu - što je skandalozno. Insistiram da srpska vlada nije imala saznanja šta se dešavalo u logoru na Starom sajmištu. Nedić nije imao direktnu nadležnost nad logorima u kojima su bili Jevreji, niti na njihovu likvidaciju, i sve ono što je vezano za tretmana od strane Nemaca", rekao je Dimitrijević.

Dodaje da je to jedna stvar koja je često prenaglašena u slučaju samo Nedića.

"Mislim da postoji tendencija negde od rata 1992. do 1995. da se Srbima pripiše učešće u Holokaustu čak i u situaciji kada Srbi i Jevreji bivaju zajedno likvidirani od istog okupatora", smatra Dimitrijević.

Kada je u pitanju borba protiv komunizma, Dimitrijević je rekao da se ona sprovodila propagandom, policijskim i oružanim progonom.

"Beogradska policija je pratila komuniste, hapsila, isleđivala i predavala Nemcima koji su ih odvodili u logore u Rajhu", rekao je Dimitrijević pojašnjavajući da je delatnost komunista bila širenje propagande, napadi na predstavnike srpske vlade, policije i nekoliko slučajeva napada na Nemce u Beogradu.

Komunisti su van grada, kako je naveo, delovali u oružanim odredima.

Odgovarajući ba pitanje suda, Dimitrijević je rekao da smatra da Nedić nije verovao u nemačku ideologiju i nije bio germanofil.

"Ja mislim da je hteo da sačuva Srbiju i da je radio u interesu srpskog naroda", rekao je Dimitrijević napominjući da je Nedić 1941. postao antijugoslovenski nastrojen.

Istoričar je takođe detaljno svedočio o formiranju Nedićeve vlade, policijskim odredima, delovanju i ograničenim nadležnostima vlade u državi pod okupacijom.

Iako označen kao saradnik Hitlera, zvanični Berlin i nemački firer nisu odobravali formiranje Nedićeve vlade nacionalnog spasa, objašanjava svedok tadašnje okolnosti u Srbiji.  

Arhiv Srbije dostavio je dosije o Milanu Nediću koji je tražio predlagač. Međutim, u Viši sud stiglo je 277 od 1.645 stranica i dosije sa mnogo zatamnjenih imena. Predlagač traži da se otkriju ta imena.  

"Zato što bi se preko tih imena moglo doći do recimo dokumenata koja se odnose na ta lica i na osude tih lica ako su učestvovala u svim tim stvarima, njihove ranije izjave i sve ostalo", kaže pravni zastupnik predlagača rehabilitacije Zoran Živanović. 

Za vreme ročišta, ispred zgrade Višeg suda u Timočkoj ulici okupilo se više desetina pristalica i protivnika rehabilitacije.

Sve vreme su pevali partizanske i četničke pesme noseći obeležja jedne i druge strane, dok je u jednom trenutku policija sprečila jednog namernika da otme zastavu od pristalica rehabilitacije.

Ispred zgrade je bilo pojačano prisustvo policije.

Nedićevi potomci zatražili su od suda da ga rehabilituje, odnosno da poništi Uredbu Vlade FNRJ kojom je proglašen za narodnog neprijatelja i na osnovu koje su mu oduzeta građanska i imovinska prava.

Milan Nedić nikada nije bio osuđen, niti je protiv njega podignuta optužnica.
Navodno je u pritvoru izvršio samoubistvo, a nikada nije objavljeno gde je sahranjen.

Postupak po zahtevu za rehabilitaciju izazvao je negodovanja u javnosti, budući da jedan deo građana smatra da je Nedić zločinac i da sud treba da odbije rehabilitaciju, a prilikom svakog ročišta ispred zgrade suda se skupljaju pristalice i protivnici rehabilitacije.