Lični bankrot: Da li biste svoj novčanik poverili stečajnom upravniku

Sudbinu Borisa Bekera ili Majka Tajsona moguće je doživeti i u Srbiji. Pri tom se ne misli na njihov sportski uspeh, već finansijski neuspeh. Ova dvojica proslavljenih sportista su tokom karijere proglašavali lični bankrot.

I u Srbiji će to biti moguće ukoliko se usvoji predlog Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Tako će i građani, baš kao što to rade preduzeća, moći da proglase lični bankrot.

Nakon praznog novčanika, dolazi lični stečajni upravnik, koji umesto vas odlučuje kako da potrošite vaš novac. Prema jednom modelu, taj čuvar vašeg novčanika određuje koliko novca u novčaniku je potrebno za život. Sve ostalo odlazi na vraćanje dugova.

Jasnica Garašić, profesorka Pravnog fakulteta u Zagrebu, objašnjava da u susednoj Hrvatskoj takva praksa već postoji.

„Mi ga zovemo poverenik. On samo malo nadzire tog dužnika da ne rasipa novac. Da to što zaradi ode poveriocima. I da sa tog posebnog računa on upalati onoliko koliko je zaradio", kaže profesorka Garašić.

Ivan Zlatić predstavnik akcije građana „Krov nad glavom", smatra da ideja da to može biti lekovito za siromaštvo i dužničko ropstvo u Srbiji počiva na pretpostavci „ideološke fantazije gospode iz MMF-a da ovde ljudi ne plaćaju dugove zato što su nevaspitani, a ne zato što su različitim merama, privatizacijom i dezindustrijalizacijom, dovedeni u bezizlaznu ekonomsku situaciju".

To se ne rešava tako što im određujete staratelja, već suočavanjem sa stvarnošću. Na osnovu toga bi trebalo da se definiše socijalna politika i odredi minimum dostojanstvenog života, smatra Zlatić.

Vaše pare pod nadzorom staratelja

A taj minimum dostojanstvenog života, koji određuje stečajni upravnik, ne može da traje da traje večno. Najmanje tri, najviše sedam godina. To vreme, dok je novčanik dužnika pod nadzorom stečajnog upravnika, zove se „period dobre prakse".

Vuk Radović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu kaže da je ideja da se prezaduženom građaninu omogući novi finansijski početak.

„To se ostvaruje kroz institut oslobođenja. Nakon okončanja stečaja, dužnik je oslobođen dugova, više ništa ne dugujete svojim poveriocima. To nije nešto što je upereno protiv fizičkih lica, već im time dajete pravo da budu oslobođeni svojih balasta kredita i dugovanja prema bankama", ističe Radović.

Šta to konktretno nudi institut oslobođenja? Drugim rečima, zašto će nam, ako slušamo stečajnog upravnika, posle tri ili sedam godina biti bolje.

„Kad prođe taj period koji je određen, dužnik je recimo otpatio 10 odsto duga. Ostalioh 90 će mu biti otpisano. On će moći ponovo da krene i da ne bude balast, ni za sebe, ni za okolinu", odgovra profesorka Jasnica Garašić.

Dakle, ako vratiš, pola ti se prašta, i više od toga. I mnogi će ovu meru videti kao slamku spasa.

„Onda se ne sme dopustiti da se dužnik prečesto koristi tim institutom. Onda treba propisati nekoliko godina da dužnik ne moće ponovo da otvori stečaj", dodaje Garašić.

Dužnik plaća usluge stečajnog upravnika

Problem je što stečajnog upravnika, plaća onaj koji ga angažuje. Da li je moguće da neko ko i bukvalno rečeno nema hleba da jede treba da plati stečajnog upravnika, pitali smo eksperte za ovu oblast. Profesor Vuk Radović objašnjava da u stečajnom pravu postoji nešto što se zove predujam troškova. I da on predviđa da onaj ko stečajnog upravnika angažuje, treba i da ga plati.

Lični bankrot mogao bi da zanima građane koje izvršitelji pokušavaju da iz stana jer više ne mogu da plaćaju račune i kredite. I te slike gotovo da gledamo svkog dana.

Vuk Radović kaže da su to tipični kandidati za stečaj fizičkih lica, jer su nesposobni za plaćanje.

"Time bi bio ispunjen stečajni razlog nesposobnosti za plaćanje i onda bi oni mogli da podnesu zahtev za pokretanje stečajnog postupka", kaže Radović.

A takvih je 4,48 odsto od svih onih građana koji su uzeli kredite. Prema podacima Narodne banke Srbije, svaki 20 građanin ne izmiruje redovno svoje obaveze prema bankama.

„Programom za rešavanje problematičnih kredita za period od 2018. do 2020. predviđeno je da radna grupa razmotri pitanje eventulanog uvođenja stečaja, odnosno bankrota fizičkih lica u budućnosti", odgovaraju iz centralne banke.

U prevodu, uvođenje ličnog bankrota u Srbiji još je na dugom štapu. Profesor Vuk Radović, koji je o ličnom bankrotu napisao i knjigu kaže da bi Srbija prvo trebalo da uvede stečaj preduzetnika kao fizičkih lica. Njih u Srbiji ima oko 260.000.

"Dobro bi bilo krenuti sa njima, kao stečajnim dužnicima. Da vidimo kako bi to funkcionisalo u praksi. A tek nakon tog iskustva za koju godinu možda da uvedemo i stečaj svih fizičkih lica", predlaže profesor Radović.

U Americi bankrot nije blam

Bankrot je u Srbiji ipak blam. U Americi nije. U filmu „Uhvati me ako možeš" otac Leonarda Dikaprija u opuštenom razgovoru svom sinu otkriva da proglasio je lični bankrot. Ali, zbog toga što su njegove finansije pod nadzorom staratelja, on odbija da prihvati skupoceni auto koji mu poklanja sin.

"Znaš li šta bi Poreska rekla kad bi videla da vozim "kadilak". Došao sam vozom, vozom ću se i vratiti", odgovara otac u ovom filmu dok sinu vraća ključeve od auta.

Vuk Radović, kaže da bankrot mora biti moralno i društveno prihvatljiv i da je Amerika puna primera bogatih ljudi koji su proglašavali lični bankrot. Profesorka Jasnica Garašić kaže da država mora da vodi računa o onim građanima koji dođu u takve životne okolnosti da ne mogu vratati dugove.

Nikome nije ugodno kad ne može da vratiti dug. A oni koji to zaista ne mogu, njima treba pomoći. Zakonodavac mora predvideti slučajeve u kojima imate osobe koje više neće moći da rade. Jer su u godinama ili bolesne. U tim nekim posebnim slučajevima bi trebalo propisati da se odmah oslobode od dugova jer jednostavno, nikad ih neće vratiti", predlaže profesorka Garašić.

Ivan Zlatić iz udruženja "Krov nad glavom" kaže da većina slučajeva sa kojima radi predstavlja gubitnike tranzicije.

"To su ljudi koji su u srednjim godinama ostali bez posla, koji nisu imali mogućnost za prekvalifikacie. Znači nema, razumete? Go se ne skida. Ne možete da naplatite ljudima nešto što nemaju", kritičan je Zlatić.

Ali šta drugo preostaje tom čoveku? U suprotnom skida se koža s leđa. Univerzalna pravila ne postoje, svetska praksa nije svuda ista. Pa zakon o ličnom bankrotu Srbija ne može da prepiše. Kod Šekspira piše - nit budi dužnik, nit poverilac. „Dužnik često gubi i sebe i druga, zajam tupi oštricu štedljivosti".