Enigma životnog osiguranja

Iako na našem tržištu posluje 12 osiguravajućih kuća, samo dva i po odsto građana ima životnu polisu.

Po tome daleko zaostajemo čak i za zemljama u okruženju. U većini evropskih zemalja, polisa osiguranja ili račun u privatnom penzionom fondu se podrazumevaju i čine starost bezbrižnijom.

Preopterećen sistem državnih penzija traži da na vreme mislimo o dodatnim prihodima u starosti.

Slučaj je hteo da anketa iz centralne beogradske ulice, liči na priču o životnom osiguranju iz bilo koje evropske prestonice. Ispalo je da svaki treći prolaznik ima polisu.

Ipak, patimo od početničkih grešaka u osiguranju, jer je uvek bolje uplaćivati godišnju, nego mesečnu ratu, jer vam osiguravajuća kuća svaki put obračunava troškove obrade.

"Ili je bolje da skupim, na primer, novac u toku jedne godine, štedim u nekoj banci tokom godine i onda na kraju uplatim celogodišnju sumu životnog osiguranja, to bi bila moja preporuka u tom smislu", kaže Kristof Cetl, direktor "Grave osiguranja".

Kako je polisa ugovorni odnos koji vas obavezuje da, više godina, uplaćujete dogovorenu sumu, bolje je, kažu poznavaoci, da počnete sa manjim iznosom, minimum je 250 evra godišnje, pa tek kad vam se učini da su vam prihodi stabilni, uzmete još jednu polisu.

Ako vam godine dozvoljavaju, dobro je odlučiti se za životnu polisu sa što dužim vremenskim periodom uplata, jer to povećava vašu dobit.

"To je sad dodatni problem. Ljudi od 55 godina shvataju da se bliži penzija i da treba nešto preduzeti da imaš dodatni prihod, ali je to sa aspekta vremenske linije ekonomski teže. Znači, mladi ljudi moraju da znaju da preduzmu individualne akcije", kaže Nebojša Divljan, direktor "Delta đenerali osiguranja".

Posle buma od pre dve do tri godine, kriza je usporila potpisivanje novih životnih polisa. U ukupnim uplatama osiguranja, životno učestvuje sa 15 odsto.