Ćosić i Ekmečić u Zadarskoj i Travničkoj ulici

To je način da se oda dužno poštovanje dvojici intelektualaca, smatra predsednik Republike, a isto misli i Komisija za spomenike i imenovanje trgova i ulica, koja je prihvatila predlog.

S druge strane, čula su se pitanja da li se to u Beogradu, brisanjem imena gradova regiona, ukidaju obeležja bivše države, budući da će ime Dobrice Ćosića nositi Zadarska, a Milorada Ekmečića – Travnička ulica.

A to je oživelo i još neka pitanja, koja se često čuju kada se pominju Ekmečić i Ćosić: da li je njihov književni odnosno naučni rad moguće odvojiti od društveno-političkog angažmana?

Od "oca nacije" do predsednika SR Jugoslavije

Pisac najobimnijih memoara u srpskoj književnosti. Tačno pola veka stalo je u njegove piščeve zapise. Svedok prelomnih događaja u XX veku, učesnik u nekima. U XXI veku, kojeg je smatrao tuđim, i dalje polarizuje javnost.

Srpski Tomas Man – tako ga je zvao Zoran Đinđić. Najveći srpski živi pisac – tim rečima opisao ga je Slobodan Milošević u Hagu. Dobrica Ćosić najbliži je bio sa Borisom Tadićem i Vojislavom Koštunicom.

Bio je čovek koji se bavio politikom, ali čovek kojim se politika zvala, zapisao je Matija Bećković.

Latinka Perović ga je, po energiji i koncentrisanosti na cilj, uporedila sa Nikolom Pašićem.

Seljak s naočarima, kako ga je opisao Mihiz, prvi je progovorio o podeli Kosova.

Da li je moguće razdvojiti književni i društveno-politički angažman Dobrice Ćosića?

"Čini mi se da on prosto nije mogao, s obzirom da je bio protagonista partizanskog pokreta, da je bio čovek te nove vlasti. Ja ne mogu da zamislim da je bio lišen politčkog angažmana prvo u tom svojstvu, a kasnije kad se okrenuo protiv tog režima – pa u trećem svojstvu... verovatno mu je i odmogao politički angažman, ali to je besmiusleno vagati, jer on nije bio od onih pisaca koje možete gledati odvojeno od njegovog političkog angažmana", smatra kolumnista nedeljnika Vreme Teofil Pančić.

"Možda mu je odmogao, jer ga ljudi apriori odbacuju. Mogao je da bude cenjeni pisac, a da ne izazove nikakvu lošu emociju niti negativan komentar, ali kako je on govorio – ne mogu svi da te vole", navodi Predrag Marković, istoričar, rođak Dobrice Ćosića.

"On se prihvatio dužnosti predsednika u starosti, na nagovor prijatelja. Mislio je da može pomoći. Pošto je godinu dana trajao taj manadat, pokazalo se da takvo poimanje nije bilo korisno politici. Kod površnih čitalaca politički angažman bacio je senku, ali ja verujem da će to da se promeni i da će njegovi romani, eseji i zapisi, ali prevashodno romani, preživeti sud vremena", kaže Milivoje Pavlović, pisac biografije Dobrice Ćosića.

Ćosić je na fuknciju predsednika došao u vreme građanskog rata 1990-ih i raspada SFR Jugoslavije, zemlje u vreme čijeg nastanka počinje njegov angažman. Tokom Drugog svetskog rata, u kojem je učestvovao kao komesar Rasinskog parizanskog odreda, pisao je za "Mladi ratnik", a u književnost je zakoračio romanom sa tematikom iz istog doba – "Daleko je sunce" štampan je 1951. I tada je prvi put u poratnoj književnosti oslikan partizanski odred koji ima i trenutke sumnje i kolebanja i partizani koji mogu i da zaplaču i posumnjaju u ratnu taktiku.

Tri godine kasnije, objavljuje "Korene" čime počinje genealoška saga o Katićima i Dačićima koje čemo kasnije, kroz pet generacija, pratiti u svim deobama i vremenima XX veka.

Od "Korena" pisca prate kontroverze – spekulisalo se da je prva Ninova nagrada kasnila, jer se čekalo da Ćosić objavi roman. Drugi su se pitali da li su "Koreni" zaista bolji od "Proklete avlije", mada je Andrićevo delo tada tretirano kao duža pripovetka.

Oko "Deoba" zato nije bilo dilema tog tipa, osim – može li isti pisac dva puta da dobije tako važno priznanje.

Danas, tih pitanja nema, a "Deobe" doživljavaju nova izdanja i tumačenja. Za Teofila Pančića, to je najbolji Ćosićev i prvi "drugosrbijanski" roman.

Hrvatski publicista i novinar Darko Hudelist otkriva kako se došlo do imena romana: "Meni je rekao Dejan Medaković da je Dobrica svojim prijateljima koji su bili 'siminovci' rekao da raspisuje natječaj za naziv romana. Ekipa – Mihiz, Dejan, Žika Stojković...čitali su roman i onda je Mihiz predložio 'Nož' kao klanje i četnici i onda su svi rekli kako je to brutalno, mada je Vuk Drašković kasnije nazvao tako svoj roman. Dobrica je sam predložio da se zove 'Na dnu reke buna', to je njegova zavičajna Morava, nije ni to prošlo, onda je Dejan Medaković rekao 'Deobe', Mihiz je rekao da je to direktna asocijacija na 'Seobe', pa se onda složiše da je to ime dobro. Kao u 'Seobama' tragika jer odlaze u rusiju, tako i ovdje suštinska tragika jer narod se dijeli."

Oko Dobrice se tako javnost često delila – na prvu i drugu Srbiju, u kojoj ova druga redovno kritikuje prvu, Ćosića pogrdno naziva "ocem nacije", poziva se na njegovo pokretanje kosovskog potanja, na reči izgovorene u pristupnoj besedi u SANU. To je bio period kada je polagano počeo da izlazi iz ilegale, u kojoj je bio od Brionskog plenuma, da bi se posle angažovao i na najvažnijoj državnoj funkciji. A to nas vraća na početak i pitanje – kome je važan Dobrica Ćosić i koliko je njegovo književno delo obeleženo njegovim društvenim angažmanom.

"Od Nikolaja Velimirovića do Zorana Đinđića i Ivice Dačića, nema srpskog političara ili čoveka iz kulture koji se nije domunđavao sa Dobricom Ćosićem", kaže Predrag Marković.

"On je sam u svoje glavne likove pa često i sporedne transponirao sam sebe ili neke antagoniste, evo kad je u pitanju 'Vreme smrti' – Vukašin Katić izriče jednu od glavnih teza političkih Dobrice Ćosića da su u Jugosalviju ušle i Hrvatska i Srbija gledajući, kako je on rekao, obostranu nuždu opstanka. Čak je i Dobrica sam kada je bio predsjednik sebe doživljavao kao imaginarnog pripadnika nekog romana", navodi Darko Hudelist, publicista i novinar.

Dugo kretanje kroz istoriju

I akademik Milorad Ekmečić obeležio je jednako dugo razdoblje – u istoriografiji se zadržao tokom cele druge polovine XX i početkom XXI veka. Pet vekova istorije srpskog naroda od 1492. do 1992. smestio je, kao i Ivo Andrić, "između klanja i oranja".

1990-ih godina postaje član Senata Republike Srpske.

Kažu da je lekcije učiteljice života učio pre drugih, pisao i istraživao šest decenija, kao i da će decenije biti potrebne da se njegovo delo razume.

Oni koji su istoriju učili iz Ekmečićevih knjiga, podsećaju nas na njegovo delo i ideje koje je zastupao.

"Njegovo suočavanje sa novim tipom zla koje se ponavlja, dva ili tri puta u jednom veku – prvo je izučavao, drugo (u Drugom svetskom ratu) doživeo, a i treće – bio je žrtva progona i zatvaranja u Bosni i Hercegovini i to je ostavilo traga. Postavljao je pitanja šta je to kakvo ciklično zlo koje se ponavlja jednom narodu u jednom veku i zašto. Istorija nikad nije bila samo balkanska, ona je svetska samo se kod nas odvija u lokalnnim okvirima, a on je to shvatio", navodi istoričar Ljubodrag Dimić.

"U situaciji u kojoj se našao krajem 80-ih i početkom 90-ih kada se uveliko sprema razbijanje Jugoslavije, on kao angažovani intelektualac zauzeo je prirodnu poziciju, on prati što se događalo tokom prethodnih vekava i zna da će da podela ići po dužnoj liniji i znao je da će se to dogoditi. 'Nacionalizam sudnjeg dana' – tako je nazivao veru i nacionalost povezane, ideja je bila sekularizovati narod i da bi verska priadnost trebalo da ostane privatna stvar, a bitno je šta je jezik i zajednička subina, jer kad živite na istom prostoru i onda treba da živite u miru i slozi, a ne da muslimane, pravoslavne i katolike ovde instrumentalizuju velike sile", kaže istoričar Miloš Ković.

"Moj prvi susret sa njegovim djelom bio je u stvari početkom fakulteta kad sam se počeo baviti istorijom, to je ono što će kasnije raja reći: 'Kako su Nadrealisti znali sve pogoditi?' Ja sam znao reći da mi je to rekao profesor Ekmečić. Kad imate tako ozbiljno djelo i elitu koja to nije čitala dobro ili nije uopšte... jer da je neko to čitao, shvatio bi da u sukobu unutar Jugoslavije taj Zapad neće stati na našu stranu. Profesor je bio dobar prjatelj mog oca pošto je i on predvaao na filozofiji i viđali su se dnenvo i pred početak ratova otac je došao kući zabrinut i rekao mi pretpostavke profesora Ekmečića koliko će ljudi poginuti a koliko se raseliti u eventualnom sukobu... Zapanjujuće je koliko su te pretpostavke bile tačne", kaže umetnik Nele Karajlić.