Koreni političke mržnje u Srbiji

Radikali brane seosku opštinu kao "krv krvi svoje i kost kosti svoje", kako je to zapisao Slobodan Jovanović. Radikalski tribuni koje narod sluša bez reči. I seoske bune, poput one prerovske, koju je opisao Dobrica Ćosić. To je samo jedna slika inače burnog političkog života Srbije s kraja 19. veka. Života koji možda najbolje slika narodni radikalski vođa Aćim Katić.

Ovi radikalski tribuni su bili u mogućnosti da urade nešto što je bilo nezamislivo za nekog vođu Liberalne ili Napredne stranke, da odu u neko selo, da održe govor. Morate da se vratite u Srbiju tog vremena, guslari su još opevali skupštinske debate, tako je to prepričavano i iz Beograda odlazilo. To je jedna usmena kultura, gde se sve usmeno prenosi i taj narodni tribun to je kao televizijski kanal danas", kaže istoričar Slobodan Marković.

Scenarista serije "Koreni" Đorđe Milosavljević kaže da je narodni tribun poput Aćima Katića otac, a opština porodica i "narod je tu seosku opštinu posmatrao kao nešto svoje".

Tribuni poput Katića dobili su na značaju 80-ih godina 19. veka, kada dotadašnje partijske struje i klubovi prerastaju u prve moderne političke stranke. Te stranke vodili su pripadnici takozvane otečestvene inteligencije. To su oni učeni Srbi koje je država ranije slala u inostranstvo na školovanje.

Postojale su tri stranke. Napredna stranka imala je četvoricu lidera – Milana Piroćanca, Milutina Garašanina, Čedomilja Mijatovića i Stojana Novakovića. Naprednjaci će biti prvi izbor kralja Milana Obrenovića i jedina stranka koja će se u spoljnoj politici oslanjati na Austrougarsku. Naprednjaci žele modernizaciju srpskog društva odozgo, zalažu se za dvodomu skupštinu, kao branu demagogiji i populizmu.

Srpski liberali nastaju još 40-ih godina, kada ih predvode Vladimir Jovanović i Jevrem Grujić. Zalažu se za srpsku narodnu kulturu, za zadruge, veruju da je srpski narod predodređen za demokratiju. Vremenom će liberali sve više zastupati činovnike, trgovce. Najuticajniji liberal i vođa stranke bio je čuveni diplomata Jovan Ristić.

"Osamdesetih i početkom devedesetih liberali predstavljaju ono što bi se reklo – bolji svet. Bogatiji ljudi, gazde u unutrašnjosti Srbije. Dakle, liberali se već mogu 80-ih i 90-ih godina nazvati elitom, a ovi prvaci iz 40-ih i 50-ih godina, kao Vladimir Jovanović i Jevrem Grujić, oni se povlače u drugi plan, prihvataju ministarska i diplomatska mesta, tako da su u prvom planu Ristićevi liberali, koji su izrazitija elita.

Prva klasna seljačka stranka

Politički vrhunac Jovana Ristića bio je Berlinski kongres. Međutim, kad se formiraju prve stranke 80-ih, ubedljivo najveću podršku u narodu imali su radikali, i njihove vođe Nikola Pašić i Pera Todorović. U početku se oslanjaju na socijalističke ideje Svetozara Markovića, ali sve više govore o narodu, o Skupštini kao nosiocu narodne volje i prvi organizuju seljačku masu kao političku stranku.

"Kada govorimo o srpskom seljaku, moramo da razumemo da su to domaćini, gazde na svojoj zemlji, još od vremena Karađorđa i Miloša, ta zemlja je podeljena u stanju revolucije, i od 1869. kad taj seljak dobije pravo glasa, on izlazi na izbore, zato putopisci, naročito neki konzervativniji pisci iz Britanije, nazivaju Srbiju rajem siromašnih ljudi. To je taj srpski seljak, koji je vrlo samosvestan zato što zna da je njegov otac ili deda učestvovao u Karađorđevom ustanku, i ti ljudi znaju da su oni svojom mukom stvorili srpsku državu", objašnjava istoričar Miloš Ković.

Istoričari pišu da su se radikali po Srbiji raširili brzo kao zaraza. A to se nije svidelo kralju Milanu. Serija "Koreni" počinje Timočkom bunom iz 1883. Kralj je želeo da razoruža narod, ali radikali odbijaju da predaju oružje. Buna je ugušena za deset dana, mnogi radikali osuđeni na smrt, a Nikola Pašić pobegao je u Bugarsku.

Kralj Milan je ojačao posle Timočke bune, ali je oslabio nakon poraza u Srpsko-bugarskom ratu 1885. Radikali nikad nisu izgubili podršku u narodu. Naprednjaci, koji, uz kralja, sve vreme vladaju, navući će na sebe radikalski bes. Kad 1887. radikali dođu na vlast, počinje velika osveta prema naprednjacima, kroz takozvani "narodni odisaj".

Kralj Milan 1889. godine napušta presto u korist maloletnog Aleksandra. A u maju te godine izbili su veliki neredi u Beogradu, kada su naprednjaci pokušali da održe zbor. Učesnici tih nereda u novinama su opisivani kao sinovi greha, junaci mraka, ljudi za kakve smo mislili da postoje samo u podzemnom Parizu, u romanima Viktora Igoa.

"Odisaj počinje 1887, doživljava vrhunac 1889. godine, ali traje do 1896. godine, i kad su naprednjaci prebrojali mrtve i objavili u kalendaru 'Beli orao', oni su izbrojali 384 mrtva u tom periodu od devet godina. Na tom spisku se nalaze i oni koji su bili žrtva obične hajdučije, i mi ne možemo da razložimo ko je ubijen iz političkih razloga, ko iz hajdučije", kaže istoričar Slobodan Marković.

Miloš Ković ističe da je nasilje konstanta političkog života, ali da Srbija nije izuzetak: "Ne bih Srbiju odvojio od recimo političkog iskustva Italije, Portugalije, Španije, Francuske, da ne govorimo o Bugarskoj, to nije nešto što izrazito odvaja Srbe od ostatka Evrope."

Liberali novi–stari neprijatelji radikala

Posle tih događaja naprednjaci su bili politički mrtvi. Glavna borba sada se vodila između liberala i radikala. Posle odlaska kralja Milana iz zemlje 1889, postojala su dva centra moći. Liberal Jovan Ristić bio je vodeći član Namesništva. Nikola Pašić, koji se vratio u zemlju, bio je predsednik Vlade. Sukobi kreću kada Ristić ruši radikalnu vladu 1892. To je i godina u koju je Dobrica Ćosić smestio radnju "Korena".

Liberali su radikale napadali preko opština. Počeli su da uvode, modernim rečnikom rečeno, privremene mere. A samouprava je za radikale bila glavni poklič i moto cele stranke. Zato su i izbijale lokalne bune, poput one imaginarne u Ćosićevom Prerovu.

"Neki radikali su se školovali u Švajcarskoj, za neke od njih švajcarski kanton je jedan obrazac, kada kažemo radikal u 19. veku to je sinonim za demokratu, liberali su elita i vlast najboljih, demokrati su vlast naroda, i kad liberali kažu – vi ne plaćate porez, vi ste neobrazovani, radikali kažu – jeste, a kad treba da se ide u rat, da ginemo, onda nas mobilišete", opisuje Miloš Ković.

Umesto naprednjaka nekad, sada su glavni protivnici radikala liberali. Otud ne čudi slom u porodici Katića, kada sin odluči da se oženi ćerkom liberala Tošića. I ta scena, iz prve epizode "Korena", izazvala je najviše polemika, jer je, kako kaže scenarista, u starim izdanjima romana pisalo "liberal Tošić", a u poslednjem izdanju "naprednjak Tošić".

"Moje rešenje kao scenariste je bilo oportuno, ja sam prosto prepisao rečenicu iz poslednjeg izdanja romana. Reditelj je pak na setu odlučio da prosto stvar distancira od dnevne politike, on je inicirao tu promenu u liberala. I ja sam tu promenu podržao, jer sam video da u toj polemici postoji namera nekih dragih kolega da na očigledan način umanje uspeh serije 'Koreni'", kaže scenarista Đorđe Milosavljević.

"Koreni" prikazuju da se u Srbiji s kraja 19. veka vodi veoma aktivan politički život, svaka stranka ima svoje novine preko kojih napada protivnike, a kafane su središta političkog života.

Politički i porodični slom

Te 1893. u Skupštini je ozbiljna borba za vlast. Politički život mnogo je važniji posle radikalskog Ustava iz 1888. jer o sudbini Vlade više ne odlučuje kralj, nego sam narod. Zato i ne čudi lom do kojeg dolazi u kući Katića kada sin Vukašin postaje poslanik Liberalne stranke.

"Treba da imate u vidu da je kraj 19. veka u intelektualnoj istoriji doba pobuna sinova protiv očeva u celoj Evropi, od Beča pa nadalje, tako da to svakako ima reperkusiju na Srbiju", navodi Slobodan Marković.

"Stalno mi pada na pamet misao Nikole Samardžića, koji kaže da, za razliku od albanskog društva, u srpskom dolazi do sukoba oca i sina koji imaju različite vizije društva, dok u albanskom društvu npr. sinovi rade ono što im otac kaže. I to ipak govori pozitivno o našem društvu, a to je neka promena", kaže Đorđe Milosavljević. 

Sukobi liberala i radikala bili su dobar povod mladom prestolonasledniku Obrenoviću. U godini velikog sukoba oca i sina, Aćima i Vukašina Katića, Aleksandar Obrenović odlučuje da se proglasi punoletnim. Uz pomoć vojske zbacio je i Namesništvo i Vladu. Srpski parlamentarizam, u suštini, trajao je svega četiri godine. Umesto Milana Obrenovića, sada su, protiv njegovog sina, srpske stranke kretale iz početka.

Serija "Koreni" završava se 1899. godine, kada je na Milana Obrenovića pokušan atentat. Milan je ponovo u Srbiji, sada je kralj otac, vodi vojsku i pomaže Aleksandru da vlada. Zbog Ivanjdanskog atentata uveden je preki sud, mnogim radikalima preti vešanje, ali se onda dešava dvostruki obrt, i u srpskoj politici i u porodici Aćima Katića. Nikola Pašić osuđen je na kaznu zatvora, ali je ubrzo pušten. Nije se bavio politikom sve do dolaska dinastije Karađorđevića na vlast. A Vukašin Katić prelazi u redove Radikalne stranke.