"Matematička gimnazija od sna do jave" – svedočenje Milana Raspopovića o razvoju škole

Razvojni put Matematičke gimanzije, dug više od pola veka, svojevrsna je istorija srpskog obrazovanja. A rasla je od škole-podstanara do škole od posebnog nacionalnog interesa, od trogodišnje srednje do šestogodišnje – odnosno gimnazije koja ima i dva završna razreda osnovne škole.

Najteže mi je u ovoj školi bio početak, priseća se dugogodišnji direktor Matematičke gimnazije Milan Raspopović.

"Tri đaka i tri profesora u stalnom radnom odnosu. Strah od toga da li će opstati. Tada nije bilo kao što imamo danas priliku da se družimo sa vama novinarima i nismo imali nikakve šanse da mi to objavimo i napravimo atmosferu da se upišu đaci. Na prvom konkursu tri đaka, a na ponovljena dva još pedesetak, a planirano šezdeset. Stalno smo isticali kako ostavismo radno fino mesto i dođosmo ovde u ovu neizvesnost. Međutim, godine prolaze, Matematička gimnazija raste jednom kosmičkom brzinom i stiže do rezultata vrhunskih dometa", ističe Raspopović.

Od tada do danas učenici su osvojili više od petsto medalja na međunarodnim takmičenjima, a njih 500 postali su doktori nauka, u zemlji i svetu.

"Ja sam angažovao đake svojevremeno da pripremaju naše učenike za međunarodna takmičenja. To je najviši nivo interpretacije nastavnog predmeta. I tada su mi se smejali, jer nije bilo načina kako ga isplatiti. To je bio veliki problem. Nije bio problem u znanju i prenošenju znanja, nego kako ga isplatiti. Moj veliki prijatelj Radomir Lukić je isticao: 'Raspopoviću, radi, i svoje ideje sprovodi, i ovoj školi nema zime'", navodi Raspopović.

Izračunao je da je sarađivao sa 14 ministara prosvete. Aktuelnom, Mladenu Šarčeviću, koga poznaje tri decenije, predlaže: "On ima mnogo velike naslage prošlosti tako da to nije lako razrešiti. Da bar poštedi Matematičku gimnaziju ljudi koji mogu da donose spolja odluke, a nisu ni ušli u Matematičku gimnaziju ni održali nijedan čas".

"Sva tela u ovoj školi su tela uma i ruku i rada kolektiva škole. Da ostavimo stručnjacima da rade, onima koji su spremni da se žrtvuju za rezultate rada sopstvenog đaka, jer ovde se primenjuju posebne metode", tvrdi Raspopović prisećajući se kako je 29 Japanaca u vreme najvećih sankcija i inflacije deset dana prisustvovalo svakom školskom času Matematičke gimnazije.

Naglašava i da je škola kolevka informatike. Prvi kompjuter je ovde ušao sedamdesetih godina, ukazuje profesorima kako da se sa đacima komunicira i kako znanje da upotrebe u praktične svrhe.

Ukazuje i na danas otvorena pitanja. Predlog o osnivanju internata u kojem bi boravili đaci iz unutrašnjosti, star pola veka, nikada nije realizovan. Drugo otvoreno pitanje jeste udžbenička literatura, jer zbog malog tiraža izdavači nerado štampaju knjige koje su talentima potrebne.

Opisao je i ulicu u kojoj se škola nalazi – Ulicu kraljice Natalije. Ona nije ni najduža ni najlepša u Beogradu, ali ima "vrednost koja nema ekvivalenciju". Ulica je rasadnik potomstva i talenata.