Kako pomoći detetu koje trpi vršnjačko nasilje

"Pretili su mi. Ismevali su moj nos, rekli da sam ružan, da nemam prijatelje. Na ručku su me polili mlekom i terali da skinem odeću", ispričao je Kiton u snimku koji je njegova majka objavila na internetu.

Njegova ispovest uzburkala je javnost u Americi. I pokrenula pitanje koliko je još dece koja ćute i trpe. Istraživanje u beogradskim školama pokazuje da je reč o svakom desetom detetu.

"Misle da je to opasnost za njih, zato što im je pre toga pretio taj koji ih je dirao da će im, ako nekom kažu, još gore stvari govoriti i da će nastaviti da ih zadirkuje ili možda tuče. Pa zato i nisu hteli da kažu roditeljima ili nekom starijem u blizini", kaže 11-godišnji Nikola Setler.

A šta reći detetu kada u blizni nema starijih. Da se brani, ili da ne uzvraća silom – i dobije batine?

"Kada je u situaciji da je napadnuto, morate da se branite. Međutim, u situaciji kada možete da izbegnete nasilje, onda je svakako najbolje obrtiti se nekome za pomoć", ističe supervizorka Dečje linije Snežana Nikolić.

Istraživanje pokazuje da se deca najpre požale roditeljima, zatim drugarima – a tek onda nastavnicima i školskim psiholozima. Najveći problem imaju oni koji o tome ne govore nikome.

"Dete počne da gradi lošu sliku o sebi, šta sam kriv, nisam dovoljno dobar, nikome se ne dopadam, zato me tuku... Svašta se mota po dečjim glavama", kaže rukovodilac Dečje linije Željka Burgund.

Najvažnije pitanje je: Kako im pomoći?

"Ako je to nešto otvoreno, što se vidi u učionici, na odmoru ispred škole, i o čemu može da izvesti samo dete ili njihovi drugari i drugarice koji vide i znaju za to, onda je jako bitno da odrasli koji su tu prisutni, osoblje iz škole, reaguju po protokolu. Ima ekipa koja se time pozabavi, i najbolje oni koji poznaju decu – učitelj, učiteljica, razredni starešina, nastavnici u koje deca imaju poverenje", rekao je dr Oliver Vidojević, psihijatar i psihoterapeut za decu i adolescente.

Da bi se poverenje izgradilo, potrebno je da i roditelji i škola šalju istu poruku – da se nasiljem ne rešavaju problemi. I da u tome budu primeri.

"Nije retko kada dođe do neke situacije da roditelji budu prirodno uznemireni, pa onda i sami uđu u konflikt sa drugim roditeljima, sa drugom decom, odnosno ne u konflikt već u neko rešavanje konflikta koje nije baš konstruktivno", kaže Milja Krivokuća iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Nije konstruktivno ni da olako shvatamo probleme naše dece.

"Iz nekog našeg kulturološkog skripta i načina razmišljanja je upravo to – ćuti i trpi, kad porasteš to će proći, i mene su tukli, pa nema veze, evo, šta mi fali. To je potpuno pogrešan model i obrazac", poručuje Snežana Nikolić.

Ako decu učimo da nasilje ne treba da trpe, moramo učiniti sve da im pomognemo da iz toga izađu što bezbolnije. Istraživanje u beogradskim školama opominje – oko 16 odsto učenika požalilo se nekome u koga je imalo poverenja, ali im ni tada niko nije pomogao.