Američki uzbunjivač za RTS o desetogodišnjoj borbi za povratak na posao

Robert Meklejn je 2003. godine otkrio da je ministarstvo državne bezbednosti SAD odlučilo da smanji troškove tako što će otkazati putovanja vazduhoplovnim maršalima na letovima po Americi i to u trenutku kada su postojali konkretni dokazi da Al Kaida preti Americi i Australiji novim napadima, čije bi žrtve bile daleko veće od onih 11. septembra. Potom je otpušten i vodio je deceniju dugu bitku za povratak na posao.

"Zbog toga što smo obučeni da reagujemo na bezbednosnu pretnju i zbog plana Al Kaide da napadne američke građane i Australiju, bio sam ubeđen da je u pitanju greška. Mislio sam da je reč o nekom testu – kada smo dobili poruku da otkažemo hotelske sobe. Tako nešto nije imalo nikakvog smisla", počinje priču Meklejn .

A šta ste onda uradili? Kome ste se obratili?

Najpre sam se obratio svojim pretpostavljenima i svi su mi manje-više rekli isto – da ne insistiram na priči i da zaboravim na to. Onda sam se obratio novinaru koji je imao direktan kontakt sa senatorima Čakom Šumerom, Hilari Klinton i kongresmenom Haroldom Rodžersom. Obično ne možete da pozovete telefonom kongresmena i da kažete da postoji opasnost od napada. Taj novinar sa direktnim kontaktima mi je rekao da će moja priča izazvati bes u Kongresu. I tako je i bilo. I tadašnji predsednik Buš je morao da odgovara na pitanja u vezi sa mojim slučajem na pres konferenciji u Beloj kući.

I tako je počela vaša duga bitka. Da li ste tada razmišljali o posledicama kada ste odlučili da obelodanite priču?

Ne, nisam. Nisam ni bio svestan da ću da zbog toga ostanem bez posla. Čak je i moj nadređeni, koji je potpisao raskid ugovora sa mnom, verovao da ću pre kraja godine da se ponovo vratim na posao i da ću da pobedim. Protiv sebe sam imao združenu i organizovanu akciju brojnih vladinih institucija koje su demonizirale to što sam uradio, vređali su me javno i retroaktivno su informaciju koju sam obelodanio označili kao osetljivu. To je bio poslednji ekser zakucan u moj sanduk.

Šta je tokom tih deset godina bilo najteže?

To što sam stalno morao da objašnjavam svoju priču, da molim. Mnogi su mi govorili da sam lud što se suprotstavljam federalnim vlastima Amerike, upozoravali me da mislim na svoju porodicu, na svoju decu. Morao sam da radim razne poslove, bio sam domar, prodavac od vrata do vrata, radio sam bilo šta kako bih zaradio za život. Ali, najveći deo vremena sam bio nezaposlen i živeo od socijalne pomoći.

U suštini, niko nije hteo da zaposli osobu koja je javno otkrila ono što je Odeljenje za državnu bezbednost želelo da sakrije od američke javnosti?

Da. Bio sam glup da pomislim da će velike kompanije želeti da radim za njih – nijedna nije bila zainteresovana.

Kako se sve završilo?

Na kraju sam dobio državu na Vrhovnom sudu, posle godina sporenja po sudovima sa njima. Moj slučaj je bio saslušan pred Vrhovnim sudom, gde se obično na 1.000 predmeta javno sasluša tek oko 70. U januaru 2015. su presudili da nisam prekršio nikakav zakon. Cela strategija države je bila da me optuži da sam prekršio neki zakon i da zbog toga nemam prava na pravnu zaštitu kao uzbunjivač.

Oni su vas jednom retroaktivnom odlukom optužili da ste prekršili zakon?

Da. Retroaktivno su me optužili da sam otkrio neklasifikovane osetljive informacije.

Zašto se ta presuda Vrhovnog suda naziva istorijskom?

Zato što je to bio prvi slučaj nekog uzbunjivača koji je dospeo do Vrhovnog suda. Bio sam jedan od zaista malobrojnih federalnih službenika koji su uspeli da dobiju na suđenju u poslednjih pedesetak godina.

U Beogradu učestvujete na konferenciji koju organizuje "Pištaljka". Kakva bi bila vaša poruka srpskim uzbunjivačima? Onima koji imaju hrabrosti da se konfrontiraju i da otkriju nepravilnosti?

Dosta sam o tome razmišljao. Hteo sam najpre da razgovaram sa političarima. Političari moraju da obezbede postojanje čvrstih pravila i zakona i onda treba da ih primenjuju. I jasno sam rekao vašem predsedniku da je to stvar na kojoj se lako dobija na popularnosti. Jedan od kongresmena koji su me podržali dobijao je godinama izbore sa dvocifrenom prednošću. To je posao političara. Da donose zakone o našoj zaštiti i da ih striktno primenjuju.

A kada je reč o pojedincima koji žele pravdu?

Oni sada u Americi dolaze kod mene i smatraju me svojim liderom. I svima kažem isto, osim onima koji su se zakleli da će svojim životima braniti poredak, morate dobro da razmislite. Da budete svesni da će biti ozbiljnih posledica koje će uticati na vas, na porodice i da sve može, ali i ne mora da se završi dobro. Zato dobro razmislite. Pričajte sa svojim porodicma, nađite nekog dobrog pravnog zastupnika. Nažalost, kada mnogi od mene čuju ovaj savet, odustanu. Obično im ponudim da ja na sebe preuzmem taj teret, da ja izguram njihovu priču, kao uzbunjivač.

Kako izgleda kada se uzbunjivač posle deset godina vrati na svoj posao?

Najveći broj kolega me je podržao. Nisu želeli da budu viđeni blizu mene, ali su svi znali da sam uradio dobru stvar. Nažalost, moji pretpostavljeni su sve radili da me marginalizuju, pokušali su čak da me proglase ludim, pošto su me vratili na posao. To se nije prekinulo, ali nastavljam svoju borbu. Verujem da su mi Vrhovni sud i Kongres dali mandat da nastavim. Zahvalan sam ljudima iz Stejt departmenta i Ministarstva pravde i administraciji Donalda Trampa, kao i nevladinim organizacijama koje su me podržale. To je veoma važno i to svima kažem, važno je stvoriti mrežu koja vas podržava. Srećom, meni je uspelo, ali to ne znači da će uspeti i drugima.