Duh svetosavlja čuvan i u najtežim vremenima

Na dan prvog srpskog arhiepiskopa, mali Rastko Petrović ponosi se poznavanjem života i dela svog imenjaka.

"Sveti Sava je pomagao škole, bolnice i pomagao bolesnim ljudima, i napravio crkvu...", zadovoljno kaže Rastko.

Sveti Sava i svetosavlje su ono što Mileševu čini posebnom u svesti i srcu naroda, a njena monumentalna, raskošna arhitektura i čudesne freske, okrilje su Savinog groba, što nesmanjenom snagom zrači dobrotu i mudrost, iako moštiju sveca tamo već odavno nema.

Pregovori Savinog sinovca, kralja Vladislava, ktitora Mileševe, sa bugarskim kraljem Asenom, trajali su dve godine, da bi tek posle jednog sna, bugarski vladar, teška srca, odlučio da dozvoli da se mošti sveca prenesu u Srbiju, u Mileševu, gde su počivale tri i po veka.

A posle Sinan-pašinog zlodela, kult svetitelja je postao još jači, negovan i čuvan i u najtežim vremenima rušenja i paljenja, posle kojih se uvek iznova uzdizala bela crkva Savina.

"U devetnaestom veku, počinje, da kažemo, svenacionalna obnova našeg identiteta, naše kulture, naše duhovnosti. Tada se pojačava kult Svetog Save, da se slavi po različitim krajevima, selima, gradovima. Jedan zanimljiv primer govori kako je knez Miloš propisao za one koji ne idu za Svetog Savu u crkvu 25 batina i 25 groša da moraju da daju za crkvu", kaže kustos Riznice manastira Mileševa Mladen Tomašević.

Sveti Sava je potom postao i školska slava, zahvaljujući knezu Mihajlu.

A Mileševa, Vladislavljeva zadužbina, uskoro će navršiti osam vekova, kojima svedoči o svetorodnoj lozi Nemanjića, o Svetom Savi i istini kojoj nas je učio – da, iako smo potomci slavnih predaka, svakim delom svojim moramo misliti o tome kakvi ćemo biti preci našim potomcima.