Kaldrmu nema ko da postavlja

"Mora sve okom lično da vidite, treba dosta prakse da bi se ušlo u taj posao. Treba da ga okreneš, da ga zavrtiš, da ga pogledaš. Svaka kocka ima šest, osam strana, moraš da je osetiš pod rukom, ja kad radim, ja sve to pod ruku, ne moram ni da je gledam", navodi Stojan Nikolić, majstor za kaldrmu u penziji.

Iako je u penziji, Stojan i dalje obilazi gradilišta. Zanat se za pola veka nije promenio, pa zato danas obučava i unuke.

"Gledao sam da ih uvedem u ovaj posao, znao sam da tu ima šta da se radi, ima hleba, kako da vam kažem", navodi majstor Stojan.

Aleksandar Linjaković, takođe majstor za kaldrmu, navodi da je zanat naporan.

"Ovo je najstariji zanat u Srbiji, nema ljudi koji to rade, tako da je bilo vrlo teško, dosta puta sam hteo da odustanem, ali na kraju sam izgurao i postigao to što je trebalo. Zanat je, istina, naporan zato što se kleči", objašnjava Linjaković.

U srednjim građevinskim školama ne postoji smer za kaldrmu mada je, kako kažu majstori, zanat najčešće isplativ.

"Najvažnije je održavati visine, one su najvažnija stvar u ovom postavljanju. Zavisno od sistema kako se radi, postoji nekoliko sistema", navodi Sale Stojičić, majstor za kaldrmu.

Početkom 20. veka čak 80 odsto ulica u Beogradu bilo je pod kaldrmom, a vlasti su donele i detaljan plan kaldrmisanja svih ulica. Ipak, danas je ostalo tek nešto više od 8.000 kvadrata pod kaldrmom.

I nju će neko morati da održava. Narednih godina majstori "kockari" tek će biti traženi. Zato mlađi kaldrmaši navode da svaki dan iskoriste da od iskusnog dede ukradu po koju tajnu i tako sačuvaju zanat.