Voleti Revoluciju

Pasternakove slike su pune nade i iščekivanja novog početka. Doživljaj koji ima Jurij Živago je poetski: "Sve je previralo, raslo i uspinjalo se od volšebnog kvasca života. Široki talas životne radosti kretao se kao tihi vetar, ne birajući pravac, po zemlji i gradu, preko zidova i plotova, kroz drvo i meso. Da bi prigušio dejstvo tog toka, doktor pođe na trg da sluša govore..."

Pasternak opisuje rađanje ljubavi. Jurij Živago je pesnik i njegovi izlivi strasti prema Revoluciji se podudaraju sa njegovom ljubavnom vezom sa Larom. Njih dvoje se spajaju u radosti koju može doneti samo ljubav. Pasternak nije bio usamljen: čitava generacija pisaca, slikara i muzičara je dočekala slobodu koju je donela Revolucija sa uzbuđenjem kakvo se otkriva u novoj ljubavi.

Od 1917. do 1932. ovo pokolenje će iskusiti čitav spektar osećanja koje budi ljubav: početnički mladalački zanos koji prevazilazi razum, ljubavna iskušenja, neprijatne sumnje, nepoverenje... Kad su se pojavile sumnje u čistotu predmeta njihovog obožavanja, pokušavali su da ih potisnu i skrenu pogled na drugu stranu. Na kraju se Revolucija okrenula protiv njih. Neke je tokom Velikog terora uništila u mašinama za ubijanje u Gulagu, neki su se odrekli svoje umetnosti, neki su uspeli da pobegnu. Za neke od najboljih, koji su se osećali kao ostavljeni ljubavnici, život više nije bio vredan življenja i oni su ga sami okončali.

Godina 1917. koja je donela obećanje novih hrabrih svetova i oslobađanje od prošlosti, zapalila je umetnost. Pesnici Sergej Jesenjin, Aleksandar Blok i Andrej Beli napisali su svoja najznačajnija dela. Futuristički pesnici, među kojima je najveći Vladimir Majakovski, prihvatili su Revoluciju i objavili obnovu umetnosti. Muzički eksperimentalizam je prelazio granice harmonije, prelazio u džez i stvarao orkestre bez dirigenata.

Kreativnost i inovacije su vodile vizuelne umetnosti ka novim pravcima. U manifestu suprematizma Kazimir Maljevič je objavio: "Objektivni prikaz nema nikakve veze sa umetnošću. Objektivnost je beznačajna." Poput Vasilija Kandinskog, u deceniji posle Revolucije i Maljevičeve slike pune su formi u pokretu koje se kreću prema posmatraču i energije iz doba zanosa.

Umetnost se prelivala u svaki oblik strasti. Boljševici su brzo otkrili mogućnost da film utiče na mase. Reditelji Sergej Ejzenštejn i Dziga Vertov su stvarali filmove koji su imali velike umetničke domete, ali i propagandni karakter. Dokumentarni serijali pod vođstvom Vertova koristili su konstruktivističke radove Rodčenka, koji je izrađivao i plakate za filmove.

Boljševici su u početku bili tolerantni i okupirani drugim stvarima, tako da nisu previše obraćali pažnje na domete savremene umetnosti. Ali, već krajem dvadesetih, vladajući režim nije gledao s prevelikim odobravanjem na apstrakciju i umetnički radikalizam. Zbog toga je počeo da oblikuje novu doktrinu koja će čitavu umetnost podrediti ciljevima komunizma. Kao jedini prihvatljivi oblik umetničkog izražavanja, 1932. godine je proglašen socijalistički realizam. Umetnički stvaralac je u Sovjetskom Savezu morao da služi proletarijatu svojim realizmom, optimizmom i herojstvom. Apstraktna umetnost se u ovo nije uklapala. Doba slobode je okončano za avangardu.

Lenjin je na slikama i skulpturama prikazivan sa ispruženom rukom koja pokazuje na cilj koji je na horizontu i vodi ka svetloj komunističkoj budućnosti. Kako je mit o njemu rastao, Lenjin je postajao svetac i mučenik. Staljinovi portreti su bili zahtevniji. Sa kraćom rukom i nogom i ožiljcima od boginja, on svakako nije bio idealan za junaka. Međutim, pojedini slikari i vajari su bili spremni da zanemare nesavršenosti vođe. Oni su voleli Revoluciju, a od nekih ljubavi se gubi vid.

Nisu svi bili uvereni u komunističku utopiju. Pasternakov izmišljeni pesnik Jurij Živago je prestao da obožava Revoluciju onda kada se suočio sa boljševičkim nepoštovanjem ljudskih vrednosti. Stvarni pesnici i umetnici su se takođe razočarali. Kandinski i Šagal, koji su igrali važne uloge u prvim danima Revolucije, emigrirali su iz Sovjetskog Saveza već početkom dvadesetih godina.

Šokantna je bila smrt režimskog pesnika Vladimira Majakovskog. Njegova poezija je bila poziv na ustanak protiv starog sveta i žurba ka rađanju novog. Ali očevi i vođe Revolucije su bile kulturni konzervativci. Lenjin je omalovažavao rad Majakovskog kao "besmislicu, glupost, dvostruku glupost i pretencioznost". Krajem dvadesetih godina Majakovski više nije bio u ljubavi sa Revolucijom. Počeo je da piše drame koje su napadale filistinstvo sovjetskog društva. U aprilu 1930. izvršio je samoubistvo u svom stanu u Moskvi.

Više pisaca, pesnika i umetnika umrlo je u Gulagu. Bilo im je suđeno pod izmišljenim optužbama da su špijuni stranih sila, a u stvarnosti njihov jedini greh je bio taj što su umetnici. Reditelj Vsevold Mejerholjda je bio eksperimentator i avangardista. On se suprotstavio ograničavajućim dogmama socijalističkog realizma i održao govor o tome. Mučen od NKVD-a, beležio je u zatvoru Lubjanka: "Ja urličem i plačem od bola. Uvrćem se i cvilim kao pas. O, smrt je sigurno lakša nego ovo. Počinjem da optužujem sebe u nadi da ću brzo stići na gubilište."

Bulgakov je video metod u ludilu, iako svakako nije predvideo da oni koji pretenduju da stvore raj na zemlji, upravo ustanovljuju pakao u kome nema zla koje nisu spremni da učine. Teror Francuske buržoaske revolucije je trajao trinaest meseci i za to vreme je pogubljeno 16.000 ljudi. Boljševicima je za to trebalo svega dve nedelje. Mejerholjd je išao na pogubljenje u februaru 1940. navodno uzvikujući: "Živeo Staljin!", verujući da Otac Nacije nije bio obavešten o zločinima koji su vršeni u njegovo ime.

Ali je Staljin, a pre njega Lenjin, to svakako znao. U tajnim arhivima "Nepoznati Lenjin", koje su objavljene 1996. godine, sa datumom "Mart 1922" piše: "Baš sada, kada u izgladnelim regijama ljudi jedu ljudsko meso i stotine i hiljade ljudskih tela leži razbacano uz puteve, mi moramo da nastavimo konfiskaciju crkvene imovine sa najsurovijom i nemilosrdnom snagom. Što više predstavnika reakcionarnog klera i buržoazije uspemo da pogubimo, tim bolje." Crkveni podaci pokazuju da je te godine ubijeno 1.962 monaha, 2.691 sveštenik i 3.447 monahinja.

Umetnost, poezija, muzika i ljubav nisu značili ništa boljševičkim zilotima. "Ja se ne razumem u umetnost", izjavljivao je Lenjin. "Umetnost je za mene samo privezak i kada se njena upotreba kao propagande – što nam je sada potrebno – završi, mi ćemo je odseći kao nekorisnu: cap, cap!" Kritičar Viktor Šklovski je pisao tridesetih godina: "Umetnost mora da se kreće prirodno, kao srce u čovekovim grudima, ali oni žele da to kretanje usmeravaju kao da je voz."

Viktor Kravčenko ("Izabrao sam slobodu"), Evgenija Ginzburg ("Putovanje u vihor") i Nadežda Mandeljštam ("Strah i nada") pokazuju društvo iz koga je ideja poverenja potpuno odbačena – društva u kome pitanja "Da li oni pišu?" znači "Da li oni pišu potkazivačka pisma tajnoj policiji?" Ne možete verovati svojim roditeljima, niti svojoj deci. Svi su u strahu, uključujući i Velikog Vođu, koji se svakog trenutka plaši smaknuća.

"Mapa sveta koja nema Utopiju, nije vredna čak ni pogleda." – govorio je Oskar Vajld. Istina govori suprotno. Utopija znači "nemesto", ona znači "nigde". U dvadesetom veku, cena marksističke Utopije bila je više desetina miliona života. S druge strane, svaka izmišljena Utopija, od Platona do danas, postaje Distopija, zbog toga što se pisci trude da ovo "mesto" učine zanimljivim. Jer šta biste po čitav dan radili u Utopiji? I ko bi danas okretao mapu sveta u potrazi za pustom zemljom koju zovu Nikad nije bilo, Nikad ne može da bude i Nikad neće biti?