Još jedan važan korak u životu male Lane iz Šapca

Njeni koraci za nas su kao od sedam milja, sanjali smo i nadali se ovakvom septembru, kažu roditelji, ispraćajući prvaka u školu.

Lanina radost i sreća ista je kao kod drugih sedmogodišnjaka.

"Dobila sam i ranac i patike i mnogo volim školu, zato što sva deca kreću u prvi razred i ja krećem u prvi razred", kaže Lana.

Pre tri godine hodala je samo na kolenima. Jedna intervencija u Rusiji, dve operacije u Americi, stalne vežbe i život između bolnice i terapija bio je njen put do prvog samostalnog koraka.

"Taj trenutak sreće na njenom licu ja vam ne mogu opisati, a ona kao da kaže: 'Tata, vidi me, ja idem sama.' Zaista, to je nešto što bridi u grudima", priseća se otac Marko Jokić.

Većinu drugara iz odeljenja Lana je upoznala u predškolskom. Matematika joj je omiljeni predmet, a stepenice lako savladive uz učiteljicu. Za đačke korake Lana ima podršku cele škole.

"Kad treba, skinemo joj ranac, pomerimo stolicu, družimo se sa njom i svi joj pomažemo", rekla je učenica prvog razreda Neda Radovanović.

Učiteljica škole "Jevrem Obrenović" kaže da se Lana fantastično uklopila u odeljenje.

"Od nje možemo mnogo da naučimo i o upornosti, i o istrajnosti, i o hrabrosti", ističe učiteljica Katarina Gajić.

Prva slova, brojevi i domaći nisu joj problem. Lakše su joj i terapije jer sada može da vežba i kroz igru sa bratom Kostom.

"Prošli smo jako težak put, bilo je svega, bilo je dosta tuge i ne tako lepih momenata. Konačno onako možemo da odahnemo, konačno nam je srce puno, Lana sama ide u školu, sa svojim drugarima, sa svojom generacijom, sama ulazi u školsko dvorište, ogromna je sreća", kaže majka Sandra Jokić.

Lana je sa svima koji su pomogli da napravi svoje korake htela da podeli i dodatnu sreću.

"Naučila sam da skačem, da vozim bicikl, da plivam i da gnjurim", ushićeno kaže Lana.