Kako žive izbeglice u naselju Busije

Crkvena zvona u najvećem izbegličkom naselju čuće se i u petak u podne – u vreme kada su kolone Srba napuštale Hrvatsku.

Dvorište crkve, gde je prošle godine obeležena godišnjica "Oluje", sada je igralište za najmlađe. Iako su rođeni deceniju posle progona, znaju gde su im koreni.

"Mama je iz Vinkovaca, tata iz Drniša", kaže Srđan. Roditelji su mu izbegli u "Oluji". "Nekad su mi pričali. Otkad se desio taj rat, nikada nisu otišli tamo", dodaje Srđan.

Stariji su još rečitiji. Pamte dan kada su napustili domove.

"Pobegli, kad je počela 'Oluja' i ovo kad su terali. Nisi poželjan, prema tome ondak moraš ići. Ono što sam imao, to sam ostavio. Što kažu, ni vilicu nisam odneo. Evo, jedino taj traktor", rekao je Simo Radanović, izbeglica iz Osijeka.

"Ujutru oko šest sati, počelo je bombardovanje sa svih strana i morali smo da bežimo. Kako se ko snašao, kamionima, traktorima, peške...", seća se Đuro Đukić.

Novi dom, u Busijama je našlo oko 5.000 izbeglica. Na pitanje kako je živeti među svojima, Ostoja Mijoković, koji je izbegao iz Zagreba, odgovara: "Odlično, ne može biti bolje". Svi se, kaže, međusobno pomažu.

"To jedni drugima išli pomagati, sve to. Tuđman nam jedino fali, da je i on došao", dodaje Mijoković.

Zajedno i obeležavaju događaje od pre dve decenije.

U sećanje na nestale i poginule zemljake koji su svoje živote ugradili u temelje nekadašnje domovine podignut je spomenik. I to na mestu gde im se svake godine odaje pošta.

Spomenik na ulasku u naselje, od prošle godine, podseća da je Busije stvorila "Oluja". U otvorenoj knjizi već su izbledela slova, sećanje na 1995, kažu, neće.