Ispovesti žena iz Sigurne kuće

Punih osamnaest godina K. D. trpela je nasilje. Pre četiri godine, pokušala je samoubistvo. U tome je videla jedini izlaz, jer ni od koga nije imala zaštitu.

"Izgubila sam sina, poginuo je na Kosovu, tada sam sve izgubila. Jedino bi on mogao da me brani, jer nemam nikoga drugog da stoji iza mene. Njegova familija, svi su na njegovoj strani, koliko god sam se trudila da budem dobra strina, snaja. Niko od moje familije nije smeo da mu suprotstavi", kaže žrtva porodičnog nasilja.

Muža nasilnika nikada nije prijavljivala policiji. Pretio joj je da će je ubiti.

"Nisam ga prijavila ni ovaj put, nego je Hitna pomoć pozvala policiju i tako sam onda morala to da prihvatim. Bojim se, strašno se plašim da će me negde naći i ubiti", dodaje žrtva nasilja.

Za razliku od nje, S. Đ. je tražila pomoć ali, kaže, zaštitu od policije nije dobila. Reagovali su tek pošto su dobili poziv iz Centra za socijalni rad.

"Kad sam drugi put pozvala policiju već su dobili dojavu iz Centra i rekli su da to ne smeju tako da rade. Onda su stali na moju stranu. Tada mi je javni rekao ti možeš da ga tužiš, otići će u zatvor na četiri meseca, izgubiće posao, od čega ćeš decu da izdržavaš?", objašnjava S. Đ.

Nije je maltretirao samo muž, koji je i sam kao dete često gledao majku i oca kako se svađaju i tuku.

"Njegov otac me je isto udarao, deca su poletela da me brane a on je rekao 'uđite u dnevni boravak' i zatvorio vrata i deca su počela da pište. Volim što je ovaj zakon došao, ne za mog muža nego za sve, mora da im se stane na put", dodaje S. Đ.

I dok su žene, spas od nasilja pronalazile u sigurnim kućama, nasilnici su ostajali u svojim domovima. Zbog sporosti pravosuđa i propusta nadležnih, gubile su poverenje u institucije i na kraju, mnoge od njih su odustajale od gonjenja i vraćale se nasilniku. To, ubuduće ne bi smelo da se dešava.