Mini-farme koka nosilja za kvalitetniji život distrofičara

Život mu je postao ispunjeniji i smisleniji. To što je zbog mišićne distrofije vezan za kolica nije ga sprečilo da u četrdeset drugoj godini iskoristi ponuđenu šansu. Svako sakupljeno jaje donosi radost i želju da opstane u započetom poslu.

"Ovo je baš posao prema mojim mogućnostima, jer ne zahteva toliko truda i rada. Dnevno imamo oko sat vremena rada da se počisti, jaja da se skupe, da se koke nahrane", kaže Bojan Pešić iz Belog Potoka kod Leskovca.

Do početka godine četvoročlana porodica živela je od 13.500 dinara invalidske penzije. Zarada nije velika, ali sada se opuštenije živi.

"Puno nam znači, finansijski nam je bolje. I Bojanu dosta znači, dosta se kreće", ističe Bojanova supruga, Ljiljana.

Na prvi pogled bolest nije vidljiva, ali zbog mišićne distrofije Mirjana Cakić nikada nije dobila priliku da radi. Prvi posao sa sedamdeset nimalo joj ne pada teško.

"Ovaj posao mi mnogo znači i kao razonoda među živinom i kao dodatak u kući", ističe Mirjana.

Biljana Jovanović samohrana majka dvoje bolesne dece, kaže da su kavezi, stotinu koka nosilja i koncentrat za dva meseca stigli u pravom trenutku. Bez posla, sa dva školarca. Nadu ponovo ima.

"Dobra je zarada. Sve troškove trenutne kućne mogu da pokrpim tim novcem", naglašava Biljana.

Projekat "EU Progresa" vredan 13.000 evra podržao je delom Grad Leskovac. I da je bio dvostruko veći ne bi zadovoljio potrebe članova Udruženja distrofičara. Za devet grantova čak 36 zainteresovanih.

"Postali su radno aktivni i, što je još bitnije, stvorili su jednu pozitivnu sliku o sebi u svom okruženju, ukazuje Dragana Petričić", sekretar Udruženja distrofičara Leskovca.

Zadovoljni poslom, prodajom jaja, udruženi u nabavljanu hrane. Naučeni da se raduju malim stvarima, velikih planova nemaju. Želja im je da polako uvećavaju jato i postanu kao mali privrednici, uz pomoć svojih porodica, još vidljiviji i korisniji.