Zanat koji otkucava

Sve je počelo pre 179 godina kada je kada je Nemac Franc Beherer otvorio prvu sajdžijsku radionicu u ovoj varošici. Njegov sin Karlo, nastavio je posao, otvorio fabriku zidnih satova koja je radila do 1945. A pre rata u Odžake je stigao mladi Josip Vogrinc, časovničarski pomoćnik.

"I onda je nekako upoznao ćerku tog Beherer Karla i venčali su se i dobili decu, imali su devetoro dece", kaže časovničar iz Odžaka Martin Vogrinc.

Tako su spojene dve časovničarske porodice. Naš domaćin, Martin, radio je pola veka do penzije.

"Mene je nauka više zanimala nego popravka satova. Ali to je bilo tako. Otac je rekao tu ti je sto, tu ti je alat, tu ćeš sesti tu ćeš raditi", kaže Vogrinc.

Tokom decenija u porodici je stasalo tridesetak vrsnih majstora.

"Ovde je bilo dedino mesto, očevo, moje, dve sestre. Ja sam došao tu za vreme škole čisto da pomažem, e onda kako su počeli da odlaze redom onda sam ja dobio svoje mesto", kaže časovničar Rihard Vogrinc.

Šest generacija časovničara u porodici Vogrinc popravilo je na haljade ručnih i zidnih satova. Popravljali su i decenijama besplatno sat na Crkvi "Svetog Mihajla" u OXacima.

Nije isto, kažu, biti časovničar nekada i sada.

Pre 40 godina to je bio unosan posao, ne da se čovek može obogatiti da kupuje jahte ali se moglo lepo živeti sa tim prihodima.

A na pitanje da li danas može da se živi od toga,  Edvard Vogrinc kaže – dosta teško samo od satova, ali da su uveli graviranje, izradu ključeva, popravku naočara i sa nakitom rade popravke.

Kaže da je časovničarski zanat jedan od retkih ili jedini koji će imati kratak vek, 200, 300 godina i sa ovom generacijom, možda sledećom još i neće biti potrebe za popravkom satova.

Ako nisu profesionalni časovničari, Vogrinci satove popravljaju iz hobija jer su im otkucaji kazaljke u krvi.