Uvački "restoran" za beloglave supove

Sa zvukom motora i pojavom automobila čuvarske službe, i bez poziva, oni su tu, u vazdušnom prostoru nadomak hranilišta, u nervoznom iščekivanju da se prizemlje i preuzmu obrok.

"Znaju da im se donosi nešto za hranu tako da kruže iznad nas. Ovo je hranilište 'Manastirina' a mi čuvari ga zovemo 'Restoran za supove'", kaže čuvar Mustafa Kolenović Tajo.

Rukovodilac čuvarske službe Novak Pejović priča da je počelo od 60 tona, pa poraslo na 100 tona hrane.

"Poslednje dve godine dostigli smo nivo od 250 tona hrane", ističe Pejović.

Bez obzira na vremenske prilike, ovde se izlazak na teren nikada ne dovodi u pitanje, a čuvarska služba uginule životinje preuzima od Bijelog Polja do Užica.

"Dođu po pozivu nakon par sati ljudi i oteraju. Neki dan su bili tu kod mene, imao sam štetu, jedva su se provukli sa ovim terenskim vozilom", priča Slobodan Popović iz Božetića.

Čuvar Mića Kurčubić ukazuje da se to dešava u brdsko-planinskim predelima gde nema infrastrukture.

"Često ostajemo zaglavljeni, primorani da ručno izvlačimo, nosimo ili sečemo komade da bi dopremili supovima hranu", navodi Kurčubić.

Od početka zime gotovo svakodnevno čak i na minus 20 do ovog hranilišta, jedinog u Rezervatu Uvac, stiže hrana, jer da bi spremno dočekao proleće, svakom supu nedeljno je potreban obrok od 700 do 800 grama.

Iako samo njihovo, tokom dana ili noći, na hranilište stižu i "nezvani gosti" - izgladneli vukovi, lisice, kune, sove, ali i druge, sa ovih prostora odavno proterane vrste ptica.

"Primećena je jedna vrsta koja nije bila u Srbiji poslednjih stotinak godina, to je crni lešinar, ili kako su ga nekad zvali - sup starešina", kaže čuvar Nebojša Radišić.

U Specijalnom rezervatu prirode Uvac već dve decenije uzajamna briga daje vidljive rezultate - čistu okolinu i svake godine nove stanare Rezervata i kolonije beloglavih supova.