Kad park postane psihološki kutak migrantima

Zamislite da vam je mesto na kom spavate potopila kiša. Iako je sve hladnije, izbeglica i dalje ima u parku kod Ekonomskog fakulteta. Tu su zaglavljeni već nekoliko nedelja, i počinju da gube strpljenje. Incidenata je sve više.

Poslednji incident dogodio se u ulici Gavrila Principa, kada su se dvojica migranata izboli nožem. I nije prvi ovakve vrste, a dešavali su se u gradovima gde ima izbegličkih centara. Bilo je i pljački, čak i pokušaj silovanja. Postoji li način da se ovi incidenti nekako spreče?

U tome pomažu ljudi kao što je Jana Stojanović. Ona je psiholog, a park je njena kancelarija. Sa izbeglicama razgovara o svemu kroz šta su prošli, i o onome što ih u ovoj situaciji najviše muči.

Spavaju na otvorenom, bez zimske garderobe i redovnih obroka. Zato, kaže Jana, sve im manje treba da se pred njom otvore i rasplaču.

Jana ističe da je sa kulturolške strane specifično i neobično za muškarce koji dolaze iz konzervativnih sredina - Avganistana, Iraka, Pakistana, da se rasplaču pred ženom.

Iako pred kamerom ne deluju tako, osećaju se sve depresivnije, bespomoćnije, gube nadu i povlače se u sebe.

Jana kaže i da se sve češće se žale da su tretirani kao psi. Zato je neophodno pokazati empatiju i pružiti psihološku podršku.

"Kako bi bili strpljiviji, mirniji, da ne bi bili toliko isfrustrirani, da ne bi dolazilo do pucanja do kakvih je dolazilo i do kakvih će dolaziti jer je situacija sve teža, i samim tim i njihovo psihičko stanje je sve teže", objašnjava Jana.

"Ja sam jak čovek, ne plačem, moram se izboriti sa ovim stvarima. Takav je život", kaže Asef.
Neki bi rekli da ovo ne liči na život. Dok im je egzistencija ugrožena, a napolju postaje sve hladnije - psihološka podrška može da pomogne, ali ne i da reši izbegličke probleme. Pa ni da spreči incidente.