Kakva je sudbina bostandžija iz Dobrinaca?

Slatke su grčka i makedonska, ali nema svežije i traženije lubenice od one iz sremskog atara. Dragan Radojev iz Dobrinaca kod Rume proizvodi je od 2000. godine. Od tada, kaže, prodajna cena gotovo da nije porasla, troškovi proizvodnje jesu i to nekoliko puta. Ipak, ne žali se mnogo, biti bostandžija može da bude isplativo.

"Mi se borimo bukvalno tako što smo našoj robi dali ime i prezime. Naša sva roba koja izađe iz dvorišta ima etiketu, svaka lubenica ima etiketu gde stoji moja adresa i broj telefona –tako da, ako misli da nešto nije u redu, svako može da se javi. Siguran je da je roba zdravstveno bezbedna i samim tim postižemo i nešto bolju cenu", objašnjava Dragan Radojev.

Da bi prvi izašli na tržište i potukli konkrenciju proizvođači ponekad za brže sazrevanje koriste i nedozvoljena sredstva. To, upozoravaju stručnjaci, ugrožava zdravlje ali i poskupljuje porizvodnju.

"Mnogo proizvodnje dolazi u jednom kratkom periodu i imamo paradoks da rana proizvodnja lubenica ne ostvaruje cenu koja bi bila realna", navodi Đuro Pajić iz Poljoprivredno-savetodavne stručne služba iz Rume.

Iako se gotovo celo selo bavi tom proizvodnjom u Dobrincima ne postoji udruženje proizvođača lubenica, iako bi to značilo jeftiniji repromaterijal i bolji plasman. Na zadruge liče samo porodice koje su ovih dana u berbi.

Boško Radojev ističe da ima dosta posla od sejanja do branja, kao i da student sebi može da obezbedi dobar džeparac pre svega na istovaru lubenica.

Pijacu u Dobrincima nazivaju i berzom lubenice. Van pijačnih dana, na tržnicu liče i ulice ovog mesta.

"Odavde je išla lubenica u celu bivšu Jugoslaviju, a danas većinom na domaće tržište", kaže Zora Đurić, prodavac lubenica na ulici.

Do pre 15 godina u Dobrincima je važila izreka da samo seoski doktor i popa ne uzgajaju bostan, jer nemaju zemlju. Gotovo svaka kuća bavila se proizvodnjom lubenice. Ipak, u poslednje vreme dosta njih odustaje od ove proizvodnje, pre svega zbog visokih troškova ulaganja.