Nova čitanja Svetlane Velmar Janković

Komentarišući deklaraciju o Srebrenici 2005. godine, akademkinja Svetlana Velmara Janković rekla je da je propuštena prilika da osudom bude pribavljeno moralno pravo da "progovorimo i o onome što se događalo srpskom življu", prenosi Tanjug.

"Mogu samo da kažem da je još jednom propuštena prilika da nedvosmislenom osudom onog što je nesrpskom življu, hiljadama ljudskih bića učinjeno u Srebrenici, steknemo moralno pravo da sutra progovorimo i o onome što se događalo srpskom življu devedesetih godina", reči su ove akademkinje.

"Ako odbijamo da se suočimo sa strahotom čina nasilničke smrti počinjenom pre 10 godina, kako ćemo se boriti za istinu u svetu", rekla je tada Velmar Janković.

Pre dve godine u Biblioteci grada Beograda održan je okrugli sto na temu "Nova čitanja Svetlane Velmar Janković" na kojem je 10 mladih žena na doktorskim studija podnelo saopštenja pred svojim mentorom profesorom, dr Mihajlom Pantićem i akademkinjom čije su delo analizirale.

Omiljena autorka romana ("Ožiljci", "Lagum", "Bezdno", "Prozraci"...) eseja, pripovedaka ("Dorćol", "Vračar", "Glasovi"), knjiga za decu, istoriografskih studija... rekla je tada da je "odušveljena što je stigla tako predivna generacija istraživača književnosti".

"Veoma sam iznenađena jer sam ovde videla ono što sam samo slutila, da moja dela imaju trajan odjek i to kod generacije koja još stasava, a otkrili su mi o mom radu što nisam ni slutila i što nisu uočili ni pisci mudriji od mene", nastavila je književnica, dobitnica NIN-ove nagrade za roman godine i brojnih priznanja.

Velmar Janković, koja je i sama napisala izvanredne studije o srpskim piscima, ocenila je da niko do tada nije napisao tako kompletnu analizu njenog celokupnog opusa kao ove mlade doktorantkinje koje su se, kako je rekla, saživele sa njenim delima. Istakla je i da joj niko nije odao počast kakvu je dobila tog dana.

Iste godine je, povodom Svetskog dana knjige, izjavila da "svakoga dana ulazi u dalja čitanja koja je čine mlađom". Zamoljena da odgovori šta upravo čita, književnica je odgovorila da "kao i obično, uporedo čita nekoliko knjiga".

"Dok sam je potpuno usredsređena to je dragocena i obimna studija trojice istraživača srpske istorije: Marka Popovića, Miroslava Timotijevića i Milana Ristovića 'Istorija privatnog života u Srba'", istakla je Velmar Janković.

Ona je objasnila da "istraživanja ove trojice uglednih stručnjaka obuhvataju periode od Srednjeg veka do savremenog doba, i bave se ispitivanjem pojmova 'privatnog'' i 'javnog' kao istorijskih kategorija, a na granicama kulturnih modela u kojima se odvijao život pojedinca i porodice".

"Knjiga je pravi trezor nepoznatih podataka i novih sagledavanja ispitivanih istorijskih perioda, i predstavlja, ne preterujem ako tako kažem, čekani alem-kamen u našoj savremenoj istorijskoj nauci", ocena je velikog znalca istorijske literature.

"U nastojanju da malo predahnem, već danima pročitavam 'Beogradski književni časopis'(proleće 2012, broj 26) koji donosi neophodan pregled književnih zbivanja, najviše u Srbiji, ali i van Srbije", nastavila je akademkinja i zapazila da časopis donosi značajan izbor iz najmlađe srpske poezije pod naslovom "Od soneta do jezičke igre", koji pokazuje da se može mnogo očekivati od mladih srpskih pesnika.

Velmar Janković je izjavila i da ju je "oduševila svojim esejem o Vislavi Šimborskoj sjajna Biserka Rajčić", a pri tom su je "kupili" i prozaisti stavljeni u uvodni deo časopisa - Dragan Velikić, Ivana Potić, Snežana Bukal i Srđan Srdić.

"Još nisam stigla do drugog dela časopisa koji se predstavlja kao izuzetno bogat i zahtevan i čeka me", poverila se književnica.

Ona je najavila da će se uveče posvetiti "aprilskom broju pariskog časopisa "Lir" (Lire - čitanje na francuskom) čija su tema ljubavni romani, i to 30 i nekoliko, u izboru članova uredništva".

Za Dan pobede 2010. Svetlana Velmar Janković je Nacionalnoj novinskoj agenciji darovala kratki memoarski tekst koji je naslovila "9. maj 1945".

Tek što je počeo prvi školski čas u sredu, devetog maja 1945. godine, kad su se naglo otvorila vrata i u razred je ušla naša 'klasna', kako se govorilo tada za nastavnicu što vodi odeljenje. Brzo smo sve ustale, a ona nas je uzbuđeno obavestila da je, konačno, Nemačka kapitulirala i da je rat gotov! Svršeno je!

Iako nismo znale šta te reči uistinu znače, shvatile smo da smo oslobođene, najzad, straha u kojem smo predugo živele i radost je, kao silan blesak, ispunila našu učionicu, u staroj školskoj zgradi u Krunskoj broj 8, u kojoj je bila smeštena i Treća ženska gimnazija.

Pre dva meseca, u martu, dok je rat još besneo i u našim i u drugim krajevima sveta, pošla sam u drugi razred gimnazije (danas bi to bio šesti razred osnovne škole) i počele smo da naporno učimo, kako bismo savladale, u toku četiri meseca, gradivo predviđeno za celu jednu školsku godinu.

Iz tog devetog majskog dana, kad je stigla Pobeda, ostalo mi je u sećanju parče savršeno plavog neba što se gotovo uvuklo kroz širom raskriljen prozor učionice, i nečujni šum odaha što se, sav gust, oslobađao iz naših dahova: neki novi, lakši vazduh se širio i oko nas i u nama, lebdeo je nad celim razredom, gotovo nas je poneo, sve smo to osećale.

Čim nam je bilo dozvoljeno, potrčala sam, hitra, nisam ni znala da imam tako brze noge, trčala sam od Krunske do Jovanove ulice, na Dorćolu, bez ikakvog zastajanja, navikla na mnoštvo ruševina. Stigla sam do kuće moje nane, kod koje smo mama i ja stanovale od ovogodišnjeg Božića, kad nam je bilo naređeno da se, tokom prepodneva Badnjeg dana, iselimo sa najnužnijim stvarima iz našeg stana, što smo morale i da učinimo.

Smestile smo se kod nane čiju su kuću, istog tog zimskog, ledenog Badnjeg dana, zaposeli vojnici, cela četa vojnika. Oni su se naselili u tri velike sobe, jer je četvrta bila neuseljiva, pogođena nemačkom bombom još prvog dana avionskog nemačkog bombardovanja Beograda, u aprilu 1941.

Nama trima, nani, mojoj majci i meni bilo je dozvoljeno da se stisnemo u mračnom dvorišnom sopčetu, koje je nekad služilo kao dodatna ostava za sitniji nameštaj i tkanine. I stisle smo se.

U Jovanovoj, zatekla sam, kad sam dotrčala, širom otvorenu kapiju što je značilo da su vojnici u kući i požurila sam na zadnji ulaz, ostavljen nama. Nana me je dočekala u hodniku i čvrsto me je zagrlila:

"'Ipak smo dočekali da te proklete Švabe odu, pobeđeni!", rekla je i dodala: ''Ne uleći u sobu, tvoja majka se danas ne oseća nimalo dobro!''

Uprkos opomeni, žurno sam ušla u sopče u kojoj je moja majka ležala. Ne, nije ležala, dočekala me je uspravljena, sedeći na krevetu, sva osmehnuta i raskriljenih ruku!

"Pa vidiš da mi je već bolje", šapnula mi je, "bolovi su manji, a više nema ni razloga za strah, gotovo je, sine! Gotovo je mila moja, rođena!"

U taj čas je, iz sobe do naše, odjeknuo mitraljeski rafal i, u žurbi, ušla je nana.

"Opet pucaju, lude jedne vojničke, iako su im to dva puta već strogo zabranjivali! Hvala Bogu da ti nisi naišla dok se tako vesele pucajući u vazduh!"

''Ma neka ih, mama, neka se raduju što su ostali živi u toj ratnoj pogibelji, pa tako su mladi. Neka se vesele, makar i pucanjem", rekla je majka, prvi put osvetljena u licu posle mnogih nedelja.

Tog dana je izgledalo da se velika strepnja izmakla i iz našeg sopčeta - ali nije.

Nas je tek čekalo vreme novih i teških strepnji, i to u skoroj, posleratnoj budućnosti: nas, pripadnike poražene građanske klase, nas ostatke propale buržoazije, kako su nas, tada, pobednici imenovali, navela je Velmar Janković.

Književnica i akademkinja Svetlana Velmar Janković preminula je 9. aprila 2014. godine u Beogradu ostavivši iza sebe brojne romane, kritike, eseje.