Kruševac, od prestonice do pozornice

Crkva Lazarica, kula Donžon i nešto bedema, to je ono što je ostalo od nekadašnjeg prestonog grada - Kruševca. Povlačeći se posle izgubljene Maričke bitke, knez Lazar Hrebeljanović odlučio je da se zaustavi u bogatoj kotlini podno Kopaonika i to mesto izabere za svoj dom.

Nema mnogo pisanih dokumenata iz tog vremena, ali zna se da su dvorani pili čuveno Aleksandrovačko vino i hranili se žitaricama i divljači. Predanje kaže da je u kneževom dvoru u sobi za svetkovine održana čuvena kneževa večera pred Kosovski boj.

Istorija kaže da je Kruševac osnovan 1371. godine, a ubrzo je postao kulturni i privredni centar Srbije.

"Grad je bio oivičen zidom, na određenim rastojanjima bile su kućice za stražare, u gradu je bila kuća u kojoj je živeo knez sa porodicom i poslugom i samo su oni živeli unutar zidina, a građanstvo van zidina grada", objašnjava Nataša Dimovska iz kruševačkog Narodnog muzeja.

Nataša Dimovska podseća da je Crkvu Lazaricu sagradio takođe knez Lazar i posvetio je Svetom Stefanu, koji je bio slava njegove porodice, a kasnije je i svom prvorođenom sinu dao ime Stefan.

Legenda kaže da su se baš u toj crkvi knez i njegova vojska pričestili pred boj na Kosovu. Narodni muzej Kruševca među 22.000 eksponata čuva uspomene na te dane. Od čuvenog krušika, sa smolom i zapaljenom slamom pravljene su zapaljive bombe kojim se branio grad.

Posle Kosovskog boja, Kruševac postaje prestonica vazalne Srbije. Na prestolu je sedela Lazareva udovica Milica, a kasnije njihov sin despot Stefan, koji će prestonicu preseliti u Beograd.

Lazarev grad je od Turaka konačno oslobođen u 19. veku, a te dane pamti i "Kuća Simića", jedna od najstarijih građevina u Kruševcu.

Begovi Frenčevići bili su prvi poznati vlasnici dvospratnice u centru tadašnje kasabe. Najpoznatija legenda o ovim Kruševljanima pamti ih po zulumu koji su činili nad devojkama iz okoline grada. Otmica sestara iz obližnjeg sela dovela je do spora pred Portom, a uz pomoć kneza Miloša devojke su vraćene kući. To je bio, veruje se, prvi takav slučaj.

Kustos "Kuće Simića" Zorana Drašković Kovačević kaže da je knez Miloš zapravo hteo da pokaže kako se Turci prema lokalnom življu ponašaju silno i bahato - što je svakako bilo tačno.

"One nisu bile jedine otete, ali je taj slučaj postao poznat i on ga je iskoristio u dobre svrhe i na taj način je stvarno bila anatemisana vladavina Turaka u ovom kraju", dodaje Zorana Drašković Kovačević.

Terasa "Kuće Simića" gleda na Trg kosovskih junaka, a na njemu jedan je od najlepših spomenika Kosovskom boju.

Spomenik kosovskim junacima 1904. godine, otkrio je Petar Prvi Karađorđević. Prethodno, kamen temeljac postavio je kralj Aleksandar Obrenović. Reklo bi se, nema vladarske dinastije koja nije prošla kruševačkom kaldrmom.

Šetnja glavnom ulicom od Trga kosovskih junaka vodi kroz ratnu istoriju grada. Posle spomenika Prvom svetskom ratu, stiže se do čuvenog "Slobodišta", spomen-parka na kraju grada.

Na brdu Bagdala okupatori su tokom Drugog svetskog rata streljali 1.642 rodoljuba, a "Slobodište" je kasnije postalo jedna od najvažnijih kulturnih tačaka u gradu. Tu su organizovane svečanosti slobode, ali i pozorišne i baletske predstave na otvorenom.

"Ovde smo imali atelje sa likovnim stvaraocima, negovala se pisana reč. "Bagdala" je bila jedno od najvećih izdavačkih preduzeća, kultura je cvetala", seća se novinarka Gorana Mićić Mladenović, dopisnica RTS-a iz Kruševca.

"Naravno, otkada u privredi nema para, nema ko ni da ulaže u kulturu, ali ovi iz Kruševca i sa kaldrme trude se da očuvaju kulturni imidž prestonice", dodaje Gorana Mićić Mladenović.

Pozorište koje "rađa" veličine

Tu funkciju već decenijama uspešno obavlja jedno od najuglednijih pozorišta u zemlji. Za čuveno Kruševačko pozorište čuli su i oni koji nikada nisu bili u gradu na Moravi.

Osnovano je posle Drugog svetskog rata, i nema pozorišta u Srbiji koje je dalo toliko glumačkih veličina kao što je ovo: Rada Savićević, Bata Paskaljević, Miodrag Petrović Čkalja, Đuza Stojiljković, Taško Načić, Radmila Živković, Ljubinka Bobić, Jovan Janićijević Burduš, Tomislav Trifunović, Ljiljana Toković, Marko Živić, Sergej i Bane Trifunović, Nataša Šolak, Nataša Marković. Pitali smo ih u čemu je tajna.

Glumica Nataša Marković otkriva da je već u osnovnoj školi sa profesorom srpskog počela da se interesuje za predstavu.

"Pravili smo predstavu koju smo izvodili u nekoj velikoj firmi, ali sam bila mala pa se ne sećam, možda je bila 'Merima', za neki njihov dan", priča Nataša Marković i dodaje da ima mnogo scena gde se ljudi amaterski bave glumom.

Upravnik Kruševačkog pozorišta Branislav Nedić kaže da je politika kuće da svaki mladi čovek koji je iz tih krajeva prvu šansu dobije baš u Kruševačkom pozorištu.

U srećnija vremena i pozorište je lakše živelo. Kruševac je imao velike firme, koje su rado, čak i bez reklame, ulagale novac u kulturu.

"Bez te industrije, Grad je morao da nas finansira - incidentno - ako ministarstvo uplati za neki projekat", ističe Nedić.

Novac koji imaju, kažu, pametno ulažu u možda manji, ali kvalitetan repertoar.

U gradu glumaca samo tri ulice nose ime po rođenim Kruševljanima. Ulice Bate Paskaljevića, Radmile Savićević i Bore Mihailovića, osnivača pozorišta. Sledeće godine trebalo bi da dobiju i trg, a na njemu će se, kažu, naći statue nekadašnjih i sadašnjih glumačkih zvezda.

Sećanje na Miodraga Petrovića Čkalju već postoji - u ulici u kojoj je rođen tablu su postavile komšije, "Balšićevci", poznati po čuvanju sećanja na ono što je Kruševac nekada bio.

Engleska reprezentacija na travi "Napretka"

Kada se spoje sport i Kruševac dobije se "Napredak". Nikada toliko uspešan u košarci, koliko ga pamte po fudbalskim rezultatima. Sportsko društvo nastalo je posle Drugog svetskog rata, a nakon dva izlaska na evropske fudbalske terene i Superlige Srbije, danas je u Prvoj ligi Srbije.

"Prošle godine su kao nosioci sporta i fudbaleri i košarkaši nastupali u drugoj ligi i izborili plasman u elitno takmičenje, tako da su u ovom trenutku fudbaleri 'Napretka' u prvoj ligi, košarkaši i rukometaši takođe. Rukometašice koje su svojevremeno bile najbolje u državi, sada su u drugoj ligi, odbojka ima više klubova, imaju i vaterpolo klub", navodi Miodrag Ražnatović iz agencije "Beobasket".

Od kada je renoviran jedan od arhitektonski najlepših fudbalskih stadiona u zemlji, čak je i reprezentacija Srbije utakmicu sa Engleskom igrala na ovoj travi.

Problem ostaje Dvorana sportova u koju nije ulagano još od izgradnje. Ove godine uloženo je nešto novca, ali rekonstrukciju još čeka iako je Kruševcu pokušao da pomogne jedan od najboljih timova u Jadranskoj ligi.

"U vreme dok sam bio na čelu kluba 'Mega Vizura', odigrali smo neke utakmice u Superligi u Kruševcu. Ali kad je taj plasman u Jadransku ligu izboren, susreli smo se sa mnogo problema u vezi sa organizacijom utakmica u gradu, a to je prvenstveno udaljenost, jer klub je morao 13 puta tokom trajanja lige da putuje u goste", priča Miško Ražnatović.

Kruševljana je bilo u košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije: Boban Petrović, Goran Grbović. Sada se ponose Draganom Milosavljevićem. Ipak, nikada nije bilo toliko dobrih igrača koliko ih je dalo komšijsko Kraljevo.

Ražnatović podseća da je u prošlosti Kraljevo tradicionalno bilo prva stanica nekih "visokih ljudi" iz Sandžaka, Raške. U poslednje vreme, kaže, to se promenilo, jer nije bilo dobrih uslova za rad, pa je nova stanica postala Beograd.

Bivši industrijski centar

U staroj Jugoslaviji, kažu, samo su Kruševac i Maribor imali više automobila nego stanovnika. U gradu koji su nekada "Merima", "Trajal", "Rubin", Industrija motora "14. oktobar" činili jakim industrijskim centrom, stopa nezaposlenosti danas je skoro 37 odsto.

"Od tih preduzeća ostala je fabrika maziva i pored raskida ugovora, 'Henkel', 'Rubin' i 'Duropak' koji su kupili Austrijanci, ostala preduzeća su u teškoj ili nepremostivoj situaciji", kaže novinarka Gorana Mićić Mladenović.

Kruševački advokat Milorad Moskovljević kaže da se u svom poslu često srećem sa ljudima koji imaju najelementarnije egzistencijalne probleme.

"Ne mogu da zarade platu, nemaju kuda, ako su je zaradili ne mogu da je dobiju i to je ono što me pogađa i ono što mi smeta u Kruševcu", navodi Moskovljević.

Ipak, nekima je prva asocijacija na Kruševac - vinjak. Već 57 godina proizvodi ga "Rubin", jedan od preživelih, nekadašnjih giganata, svojevrsni pionir reklamiranja. Nije bilo filma šezdesetih i sedamdesetih godina a da u nekom kadru nismo videli logo ove kruševačke firme.

"Prvi put se sa tim proizvodom poštovalo i raslojavanje u društvu. Koliko para, toliko muzike - imam para za ovo, kupiću 'V.S. Vinjak' - imam više, kupiću 'Vinjak 5' ili 'HO vinjak'", smatra Miroslav Jovanović iz "Rubina".

"Mi smo vinari, a oni rakijari" - tako sebe Kruševljani porede sa Kraljevčanima. Možda vole da piju vino, ali im proizvodnja i votke i vinjaka ide toliko dobro da je u decembru put irskih supermarketa krenuo prvi kontejner ovih pića.

"Morate imati ambiciju da želite da budete lider gde god da se pojavite. Svesni smo koliko smo mali na globalnom tržištu, ali ako vam prvi koraci nisu odlučni, uglavnom su takvi projekti osuđeni na propast", kaže Jovanović.

Krizu su prošli, tvrde, zahvaljujući snalažljivosti i dobrom planiranju. "Rubin" je možda dobar, ali usamljeni primer kako preživeti tranziciju. Od kada je ona stigla u Kruševac, mnogi su iz njega otišli.

Gorana Mićić Mladenović ističe da posebno trpi srednja klasa, ljudi srednjih godina koji školuju decu.

"Lep je život kad imate malu decu, imate mesta za izlazak, lepa je okolina, ali kad dođete u godine, kad oni kreću na studije, velika je to investicija. Može da se poredi sa novcem za koji može da se kupi dvosoban stan ovde u gradu", kaže Gorana Mićić Mladenović.

Komšijska nepravda

Grad bi danas možda bio razvijeniji da nije bilo, smatraju Kruševljani, svojevrsne istorijske nepravde kada je pre dvadesetak godina, političkom odlukom administrativni centar regiona postalo Kraljevo.

"Mislim da je tada najveći broj Kruševljana to doživljavao kao veliku nepravdu, čini mi se da je to bilo vrlo osnovano i tada je Kraljevo doživelo određeni veliki procvat i prosperitet", ocena je Miće Moskovljevića.

Kruševac danas nije živ grad kao što je bio u srećnija vremena kada, kažu, nije zaostajao za modernom prestonicom.

Na mestu gde je danas knjižara, nekada je bila kafana "Devet Jugovića". U čuvenoj "devetki" dane su provodili čuveni kruševački umetnici.

"Tu sigurno stoji mnoštvo izuzetnih slikara i likovnih umetnika gde mislim i na neke vajare koji su dostigli slavu van Srbije", kaže Moskovljević.

Među njima su Tokovići, porodica koja je Kruševcu dala tri umetnika. Ljiljana je bila prvakinja pozorišta, Miško cenjeni slikar, a Dragan jedan najboljih pevača zabavne muzike i čuveni džez pevač evropskih klubova. Komponovao je nekoliko stotina narodnih pesama, među kojima najpoznatiju, onu o Leli Vranjanki.

Moskovljević smatra da su oni legende Kruševca, svako na svoj način. "Poznavao sam Miška i njegovu Ljilju. To je nešto čime se Kruševljani ponose, mada mislim da ovi mlađi, današnje genericije ne znaju mnogo o tome", kaže Mića Moskovljević.

Nema više takvih komšija, a ni kafana niti koncerata na kojima bi se Kruševljani družili kao nekada.

"Lepo je, ali retko. Nedavno smo bili na župskoj berbi gde su ljudi iz Opštine Aleksandrovac doveli 'Ju grupu', ne pamtim kad je bila u Kruševcu. Evo, doći će 'Riblja čorba', ali to je retko. Vi u Beogradu možete da se provedete bez para - izložbe, koncerti, ali makar u Knezu možeš da provedeš neko vreme da se zabaviš", kaže nastavnik bogoslovije Marko Pantić.

Kruševljani oduvek vole da se zabavljaju, iako se to ne bi reklo po imenu Udruženja ugursuza, baksuza i namćora, jedinstvenog u svetu. Postoji gotovo ceo vek, a jednom godišnje članovi organizuju humanitarnu igranku.

"Koja je razlika između namćora, baksuza i ugursuza - kaže se da se kao baksuz rodiš, da namćor postaješ, a za ugursuza čak ne postoji prevod na mnoge jezike", kaže kustos "Kuće Simića" Zorana Drašković Kovačević i dodaje da su Kruševljani i baksuzi i namćori i ugursuzi, ali dobre naravi.

Takvi su, kažu, Čarapani. Prema jednoj legendi nazvani tako zbog ljubavi Kruševljana prema izvezenim čarapama, a prema drugoj zbog borbene strategije. Oslobađajući grad u Prvom srpskom ustanku, izuli su se, nečujno približili Turcima i pobedili ih.