Burka: Pustimo oči da govore

Bio je to poslednji zakon o kom su se u junu glatko dogovorili ljuto posvađani koalicioni partneri Socijaldemokratska partija Austrije i Austrijska narodna stranka, pre odluke o prevremenim izborima za dve nedelje.

Reakcije na taj pravni akt pokazuju da se Austrija nalazi tek na početku borbe za lice kao sankcionisani element društvene komunikacije.

U tome nije sama: Francuska i Belgija su zabranile burku/nikab još 2011. godine, u Bugarskoj i delovima Švajcarske zabrana važi od prošle godine.

U Holandiji je od 2016. takođe na snazi zabrana potpunog pokrivanja, uz kazne do 400 evra, ali diferencirano, samo u javnim prostorima (škole, bolnice, državne institucije, gradski prevoz), ali ne i na javnim prostorima (ulice).

Nemački zakon (april 2017), kao i holandski, uvodi delimičnu zabranu, ali je blaži od njega: osobe koje rade u državnoj upravi, sudstvu i vojsci ne smeju pokrivati lice.

Uz to se najbrajaju situacije koje policiji i drugim službenim osobama ostavljaju odrešene ruke da zahtevaju potpunu identifikaciju.

Na primer, niko ne može doći na izbore pokriven ćebetom s prorezima. Izbori su, istina, anonimni, ali onaj ko bira nije.

Burka je već dve godine zabranjena čak i u muslimanskim zemljama Gabonu, Senegalu, Čadu i Kamerunu; u pretežno hrišćanskoj Republici Kongo, u njihovom susedstvu takođe.

Maroko se odlučio za zaobilaznu meru sa sličnim efektom i kriminalizovao prodaju burke.

Burka, (slepa) avangarda ljudskih prava!

Protest muslimanskih udruženja u Austriji je bio promptan, očekivan i predstavljen kao borba za ljudska prava.

Upravo zbog svoje samorazumljivosti i pristrasne argumentacije, on je ostao irelevantan za stupanje "burka/nikab zakona" na snagu.

Sad su drugi otpori aktuelniji, oni koji dolaze od liberalne inteligencije i ciljaju na razvodnjavanje političke simbolike burke.

Malobrojni, etički zavodljivi, moralno superiorni u gledanju na društvenu i političku svakodnevicu, ti se kritičari, hteli – ne hteli, pojavljuju kao saveznici političkog islama.

Da iz muslimanskih udruženja više ne stigne reč kritike, njihovi predstavnici mogu biti mirni, jer znaju da je kvalifikovani deo teoretski hrišćanske javnosti svoje nezadovoljstvo nad "burka-zakonom" već zaheftao na zastave nove humanističke avangarde.

Kritičarima zakona ide naruku i to što je dokument smešno nedorečen u intencijama.

Umesto da nošenje burke otvoreno sankcioniše kao, barem u evropskim kulturama, eklatantno narušavanje ljudskog dostojanstva žene, kao otvoreno gaženje njenog istorijski teško stečenog legalistički ravnopravnog statusa u društvu, ili kao politički deluks simbol puzeće islamizacije, austrijski zakonodavac vozi krugove oko "pokrivenog lica".

Tako u istu zakonsku kategoriju kao nositeljke burke spadaju i azijski, mahom japanski turisti, kad i ako se ulicom šetaju s maskom za lice.

Jasno, zakon ne spominje nijednu naciju ponaosob, ali je praktično nemoguće naići na španske, italijanske ili srpske turiste koji se pod medicinskim maskama kreću centrom Beča kao da je u njemu upravo izbila epidemija variole vere.

Ne bi li sa sebe zbrisao sumnju da sankcioniše samo burku, austrijski zakonodavac je regulisao i druge slučajeve "pokrivanja lica".

Na primer, nabiti kapu/kapuljaču na čelo i istovremeno zamotati šal preko usta toleriše se ako je jako hladno, u protivnom spada u kršenje zakona.

Zaštita za lice koju nose sportski mačevaoci je dopuštena za vreme treninga/meča, u protivnom zabranjena. Kviz: kakva je verovatnoća da ćete na ulici sresti tri musketara pod maskom?

Karnevalske maske su se takođe našle pod udarom zakona. Dopuštene su striktno u vreme karnevala. Samo će se u tom kratkom vremenskom prozoru tolerisati krampusi, vragovi, venecijanske kurtizane, dobroćudni i horor klovnovi.

Na dugu listu zločina "It" klovna Penivajza, koji je upravo ovog vikenda stigao u austrijske bioskope, egzekutiva odmah može dodati i prekršajnu kaznu za sakrivanje lica; prvo se legitimiši, posle ubijaj!

Lice je neodreciv deo komunikacije, presudio je austrijski sudija Norbert Gerstberger 2008, kada je od Mone Salem Ahmed, žene domaćeg islamiste Muhameda Mahmuda (u međuvremenu pobegao, danas jedan od prominentnih vođa ID na Bliskom istoku), tražio da u sudnici otkrije lice.

"Kako da čujem nekoga ko nosi krpu preko usta", rekao je Gerstberger za protokol.

Gerstberger je možda bio prestrog, najverovatnije stoga jer nije bio upoznat sa jednom dalekosežnom komunikativnom metodom, prvi put upotrebljenom u ranoj jugoslovenskoj filmografiji.

U filmu "Lito vilovito" (Obrad Gluščević, 1964) dva dalmatinska galeba, igraju ih Ljubiša Samardžić i Boris Dvornik, kruže plažom i osvajaju "Švabice" frazom "lassen wir die Augen sprechen" (pustimo oči da govore), jedinom koju znaju na nemačkom.

Možda se u kontekstu islamske kulture svedočenja pred sudom mogu i protreptati, jedino što Gerstberger u momentu nije imao strpljenja?

Dressing right

Relativizacija političke simbolike burke obavlja se tako da se njena zabrana stavlja u kontekst rastućeg uticaja ekstremne desnice u evropskim društvima.

Jednačina je sledeća: što je više pravnih zabrana burke, tim više ustavno garantovani humanizam podleže uceni i diktatu desne političke scene.

Poenta članka "Dressing right, moda 'nove desnice'", koji potpisuje nemački pravnik i profesor ustavnog prava na Bečkom pravnom fakultetu Miloš Fec (Vec) je u tome da ne ugrožava burka-dostojanstvo i pravnu jednakost žene, već njena administrativna zabrana konotira povratak ekstremne desnice na vlast.

Tekst je objavljen u časopisu ovdašnjeg Instituta za humanističke nauke IWM, broj jesen/zima 2017.

Njegov naslov daje jasan pravac i poništava alternativne interpretacije: oblačiti se "right", znači na engleskom i ispravno i desno.

Nova desnica stavljena pod znake navoda znači da autor teksta današnje desne populiste vidi kao "takozvane nove", dok su oni u suštini zadržali karakter klasične, fašističke desnice.

Krajnja konsekvenca takve argumentacije je: ko god zabranjuje burku/nikab, ili kao građanin podržava zabranu, radi na fašizaciji društva.

Svako ko krivo pogleda osobu pokrivenu neprozirnim šatorskim krilom je totalitarista u srcu, neosvešćeni pomagač hegemonijalne muškosti, principa koji u nekoj vrsti "estetske rekonkiste" razara liberalnu civilizaciju.

Pri tome nije toliko interesantan lični stav da burku ne treba pravno zabranjivati, već opšti zaključak da na zabrani tog, u svemu ponižavajućeg objekta, leži stigma stare fašističke desnice kamuflirane kao "nove".

Prisustvo teorijske kategorije "hegemonijalne muškosti" (hegemonic masculinity) se u ovom članku objašnjava zobilaznim putem: zato što su evropski muškarci istorijski-pravno izgubili pravo da evropskim ženama diktiraju stil života, sad to kompenzuju fiksacijom na tela muslimanki.

Svojim ženama više ne mogu ništa, ali muslimanske snaše im se neće izvući; ima da se nose pristojno, čak iako to u ovoj kulturi nekad znači i polugolo!

"Estetska rekonkista" je po Fecu postala isključivo polje desnog totalitarizma, koji "kroz pravno sankcionisane modne propise" uvodi nove strukturalne principe društvene inkluzije, ekskluzije i integracije.

Za razliku od Feca, koji stvaranje prava povezuje sa rodnom (gender) psihologijom, supkulturnim fenomenima i kulturnim studijama a la Stjuart Hol, komentatorka austrijskog lista Prese, Sibile Haman, povezuje "burka-zakon" sa "neutaživom željom državne egzekutive za eksecivnom kontrolom".

Argument je: "Mi mislimo da to ima veze sa zabranom burke, dok u stvari to ima veze sa ograničavanjem naših građanskih sloboda."

Burka bi bila samo klin u čorbi novog državnog, levo-desno neutralnog totalitarizma, koji radi na idealu "staklenog čoveka".

Metroseksualni, počnite da se gojite!

Sa temom o modi i supkulturama se mogu napuniti biblioteke.

Ali, koliko se tema burke/nikaba kao vizuelno najupečatljivijeg simbola političkog islama uopšte uklapa u oblast kulturnih studija, onakvima kako su se osamdesetih godina razvile iz nasleđa Adorna i Horkhajmera?

Teoretski je dopušteno reći da muslimanke u Evropi nose maramu kao što su pankeri nosili "ziherice", ili britanski "chavs" danas blješteće kajle, "hipsteri" flanel, ruski "gopniki" i srpski "dizelaši" trenerke, a "nipsteri" (naci+hipster) sve što ih približava hibridnom idealu hipi-skinhedsa.

Recimo da marama može biti supkultura. Burka nije supkultura, ona je šator. 

Današnja politika se može analizirati i kao supkultura koja progovara kroz specifični modni izraz.

"Metroseksualni", u prevodu negovani hetero-muškarci, određuju vizuelnu sliku političke scene na početku 21. veka.

Kanadski premijer Trido, austrijski kancelar Kern i ministar Kurc, šef nemačkog FDP-a Lindner, francuski predsednik Makron, svi oni nose slimfit "bespoke" odela u kojima rani testosteronski Džejms Bond iz šezdesetih i sedamdesetih godina ne bi dopustio da bude ni sahranjen.

Moguće je i tačno pratiti liniju kojom je slimfit zakoračio na političku scenu.

Francuski dizajner Ede Sliman (tata iz Tunisa, mama Italijanka) je za Dior Homme u sezoni 2001/02 predstavio kolekciju usko krojenih muških odela.

Nekima su bila smešna, ali ne Karlu Lagerfeldu, koji je za godinu dana smršao 40 kilograma samo da bi stao u njih.

Preko Slimana i Lagerfelda, preko reklama velikih robnih kuća, uski kroj klasičnih odela se raširio među muškim zvezdama političke scene.

Žene u politici i dalje tendiraju tome da se goje – duge večere s nepoznatima i nervozni ručkovi se očigledno ne slažu dobro sa ženskom fiziologijom.

Toliko je tekstova napisano o dijetama Angele Merkel (Njujork tajms, 23. 9. 2013: "...više ne jede kobasice i knedle"), ili u Hrvatskoj o jadnoj Kolindi, koja nikako da shvati da dobra kuhinja i kratke matroske suknjice s bordurom ne idu zajedno.

Za razliku od njih, hetero-muškarci u politici ovog veka su počeli da se obnavljaju kao feniksi: smršali su, verovatno negde tajno i vežbaju, ušli u slimfit odela, postali negovani i svejedno im je što će ih neko zbog toga doživeti kao feminizirane i staviti u blizinu gej populacije.

Ali eto, taman kad su uspostavili kontrolu nad svojom scenskom prezentacijom, izgubili su autoritet pred evropskim ženama, pa sad to moraju da kompenzuju time da muslimankama zakonom naređuju kako da se oblače.

"Mi nismo burka" glasila je prva konstatacija iz kataloga "Deset teza o vodećoj kulturi" (Leitkultur) koji je Tomas Demezjer u ime vladajuće stranke CDU objavio u aprilu ove godine.

Definitivno, mi nismo burka, mi smo slimfit.