Praljak zatražio oslobađanje od optužbi

Praljak je negirao da je bio učesnik u zločinačkom poduhvatu nasilnog stvaranja proširene hrvatske države na teritoriji BiH, kao i samo postojanje tog poduhvata.

Generala Praljka, koji je bio načelnik Glavnog štaba Hrvatskog veća odbrane (HVO), vojske samoproglašene Hrvatske Republike Herceg-Bosna (HRHB) u BiH, Tribunal je 2013. nepravosnažno osudio na 20 godina zatvora zbog zločina nad Muslimanima u srednjoj Bosni i zapadnoj Hercegovini, 1993-94.

Tokom današnje rasprave o Praljkovoj žalbi, zastupnica odbrane Nataša Favo-Ivanović osuđujuću presudu Praljku nazvala je "nepreciznom, konfuznom, nerazumnom i protivrečnom".

Tom presudom Praljku i još petorici lidera bosanskih Hrvata utvrđeno je da su zločini počinjeni u okviru udruženog zločinačkog poduhvata, na čelu s predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom, čiji je cilj bilo uspostavljanje "hrvatskog entiteta, delimično u granicama Hrvatske banovine iz 1939. godine", nasilnim i trajnim proterivanjem muslimanskog stanovništva iz osam opština u BiH.

Svrha stvaranja tog entiteta, HRHB, po presudi je bilo "ponovno ujedinjavanje hrvatskog naroda", budući da je zločinačkim planom bilo predviđeno da se on "ili ujedini s Hrvatskom, u slučaju raspada BiH" ili da ostane u BiH ali "s tesnim vezama s Hrvatskom".

Zastupnica odbrane Favo tvrdila je da je prvostepeno veće "izmislilo i iskonstruisalo" hrvatsko zločinačko udruženje, proglašavajući "politički cilj" hrvatskog vođstva za "zločinački plan".

Kao "protivrečan", Praljkova zastupnica izdvojila je zaključak iz presude da je Tuđman želeo podelu BiH, ali i hrvatsku autonomiju unutar te države.

"Podela BiH nije bila izmišljotina Tuđmana, koji joj se uvek protivio, nego je nju na sto stavila međunarodna zajednica", kazala je Favo, tvrdeći da je Tuđman želeo suverenu BiH u međunarodno priznatim granicama.

Po odbrani, "nema dokaza" da je Praljak u BiH sprovodio politiku Hrvatske, iako "ta politika nije bila kriminalna". Favo je pobijala nalaz iz presude da su hrvatske snage "okupirale" teritorije u BiH, tvrdeći da bosanski Hrvati nisu mogli okupirati zemlju u kojoj su živeli.

Pritom, podsetila je i da je HVO bio deo oružanih snaga BiH, zajedno sa Armijom BiH.

Po Praljkovoj braniteljki, "Hrvatska nije učestvovala u ratu u BiH", već je naoružavala i logistički podržavala muslimanske snage.

Favo je tvrdila i da nije dokazano da su Praljak i HVO bili odgovorni za rušenje Starog mosta u Mostaru, te da se "nijedna činjenica ne može Praljku staviti na teret".

Presudom je utvrđeno da je 8. oktobra 1993. "jedan tenk HVO ceo dan pucao po" Starom mostu u Mostaru, koji je sutradan srušen.

"Potpuno proizvoljnim i bez dokaza" Favo je nazvala i nalaze iz presude da su Praljkove snage odgovorne za snajperisanje i granatiranje, odnosno za terorisanje Muslimana koji su, prethodno, proterani iz zapadnog u istočni Mostar.

"Praljak se zalagao za okončanje rata i sprečavanje zločina. Nije imao nijednu zločinačku pomisao, a kamoli nameru", naznačila je Favo, sugerišući da su zločini bili posledica napada ABiH na hrvatske snage.

Druga Praljkova braniteljka Nika Pinter rekla je da Praljak nije znao za masakr koje je HVO, po presudi, počinio nad 36 muslimanskih civila u selo Stupni Do, kao ni za logore za Muslimane u Dretelju i Gabeli. Za to vreme, Praljak je "spasavao živote Hrvata", tvrdila je njegova braniteljka.

Obraćajući se sudijama, Praljak je tvrdio da je, početkom 1993, "nemoćna da se suprotstavi Vojsci Republike Srpske, ABiH napala HVO da bi nadoknadila teritorije", uprkos činjenici da je "90 odsto oružja dobila od Hrvata".

Tužioci: Praljak na terenu zločinima sprovodio Tuđmanovu politiku podele

U nastavku rasprave, Tužilaštvo Haškog tribunala označilo je Praljka kao jednog od "ključnih učesnika" u zločinačkom poduhvatu kojim su, tokom rata u BiH, vlasti i snage Hrvatske i bosanskih Hrvata proterivale Muslimane iz srednje Bosne i zapadne Hercegovine.

Tužilac Daglas Stringer rekao je da je dokazano da je Hrvatska, preko snaga bosanskih Hrvata, sprovela "posrednu okupaciju" dela teritorije BiH. "Hrvatska je bila okupaciona sila preko HVO", dodao je Stringer.

Praljak je, po Stringerovim rečima, u tom zločinačkom udruženju bio jedan od "najznačajnijih učesnika", budući da je, u isto vreme, bio general Hrvatske vojske, pomoćnik ministra odbrane Hrvatske, savetnik predsednika Tuđmana i de fakto, a potom i de jure, komandant snaga bosanskih Hrvata koje su počinile zločine nad Muslimanima.

Kao takav, Praljak je u BiH sprovodio Tuđmanovu politiku, "rečima i delima promovišući podelu, promenu etničkog sastava stanovništva i obnovu Hrvatske banovine iz 1939", kao što je i utvrdila prvostepena presuda, rekao je Stringer.

Tuđman je Praljka smatrao "svojim surogatom" u BiH, dodao je on.

Tužilac je naveo da je i sam Praljak rekao da je "sprovodio politiku hrvatske države", čiji je, po presudi, cilj bila promena etničke slike HRHB proterivanjem Muslimana.

Dokazujući to, tužilac je citirao Praljkove reči upućene Tuđmanu u jesen 1992, nakon što su muslimanske izbeglice stigle u Travnik: "Ukoliko ih ne izbacimo, nećemo imati većinu".

Da je obnova Banovine bila cilj Tuđmanove vlasti, Praljak je rekao i komandantu Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću tokom tajnog susreta u Mađarskoj, u septembru 1992, rekao je Stringer, pozivajući se na Mladićeve zabeleške s tog sastanka.

Mesec dana kasnije, tokom susreta s Mladićem u Crnoj Gori, Praljak je, po tužiocu, rekao da su na dobrom putu da prisile "Aliju Izetbegovića da podeli BiH", kao i da je u njihovom interesu da "Muslimani dobiju svoj kanton da bi imali gde da se presele".
Stringer je naznačio da je sličnu ideju krajem 1991. izneo Tuđman rekavši da je neophodno stvoriti "muslimansku državicu, kao tampon zonu između Hrvatske i Srbije".

Po tužiocu, Praljak je ne samo zagovarao cilj udruženog zločinačkog poduhvata, nego je i delio nameru da on bude ostvaren zločinima.

"Bio je to namerni pokušaj da se Muslimani uklone, a ne bekstvo od rata, kako odbrana tvrdi, niti samoodbrana", rekao je Stringer, podvlačeći da je general Praljak "direktno učestvovao" u operacijama u kojima su počinjeni zločini.

Rušenje Starog mosta u Mostaru u jesen 1993. godine, kako je rekao zastupnik optužbe, "simolično predstavlja razaranje i bedu koje je Praljak za sobom ostavio". Po presudi, Stari most je srušio HVO pod Praljkovom komandom, što on negira.

Istočni deo Mostara, u koji su iz zapadnog dela grada, proterani Muslimani, HVO, pod Praljkovom komandom, granatirala je i snajperisala "svakodnevno i jako", terorišući stanovništvo, podsetio je tužilac na nalaze iz presude.

Stringer je odbacio argument odbrane da je "nemoguće" da su hrvatske vlasti imale zločinačku nameru protiv Muslimana koji su iz Hrvatske, istovremeno, dobijali oružje i logističku podršku.

"Bilo je u interesu Hrvatske da podržava ABiH u sukobu sa Srbima, ali u HRHB prema njima nije bila dobronamerna", naveo je tužilac.

Pred Tribunalom će se sutra raspravljati o žalbi koju je na prvostepenu presudu uložio ratni zamenik komandanta HVO Milivoj Petković.

Pored Praljka i Petkovića, Tribunal je 2013. izrekao kaznu od 20 godina zatvora Brunu Stojiću, ministru odbrane HRHB.

Ratni premijer HRHB Jadranko Prlić osuđen je na 25 godina zatvora.

Valentin Ćorić, komandant vojne policije HVO, osuđen je na 16 godina zatvora, a predsednik komisije za razmenu zarobljenika HRHB Berislav Pušić na zatvorsku kaznu od 10 godina. Pušić ne prisustvuje raspravi o žalbama, budući da je praktično izdržao kaznu.

O njihovim žalbama, ali i o žalbi Tužilaštva koje je zatražilo oštrije kazne, Tribunal će raspravljati do 28. marta.

Prlić i ostali proglašeni su krivim za kampanju progona Muslimana iz osam opština u zapadnoj Hercegovini i srednjoj Bosni od proleća 1993. do proleća 1994. koja je uključivala ubistva, silovanja, deportacije, nečovečno postupanje, protivpravno zatvaranje, nehumana dela, uništavanje i oduzimanje imovine, bezobzirno razaranje naselja i kulturnih i verskih objekata, prinudni rad i protivpravno terorisanje civila.

Ta zlodela - kvalifikovana kao zločini protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja rata i teške povrede ženevskih konvencija - počinjena su u opštinama Mostar, Čapljina, Ljubuški, Prozor, Stolac, Vareš, Gornji Vakuf i Jablanica.

Svi optuženi su se u aprilu 2004. dobrovoljno predali Tribunalu, a u septembru  iste godine su pušteni na privremenu slobodu do početka suđenja, krajem aprila 2006.

Od okončanja suđenja u februaru 2011, Prlić i saoptuženi takođe su bili na privremenoj slobodi u Hrvatskoj, ali su od izricanja presude, u martu 2013, svi ponovo u pritvoru Tribunala u Sheveningenu, osim Pušića koji je kaznu već izdržao, ali su se tužioci žalbom zatražili da ona bude produžena.