Linc, dan desnog prkosa i levog besa

Organizator "Evropski forum Linc" je novi kandidat u prostoru desne političke misli. Svoj prvi nastup u javnosti Forum je iscenirao kao zbirnu platformu malih medijskih kuća, publikacija i veb-stranica, odnosno kao glas onog dela javnosti koji je ignorisan od strane glavne medijske struje.

Bitka za javnu reč počela je još pre dve nedelje, kada je iz krugova levo orijentisanih elita, koje dominiraju u austrijskom kulturnom prostoru, rastao pritisak na pokrajinsku vladu Donje Austrije i njenog guvernera Piringera da otkaže susret "branitelja" u svojim ceremonijalnim prostorima.

Pritisak na lokalne vlasti u Lincu – čija se službena funkcija iscrpljuje time što su iznajmili prostorije, a ne organizovali skup – vršen je i od strane federalne vlade u Beču.

Kada ni to nije pomoglo, kancelar Kern je u petak potpisao izjavu u kojoj se obratio pripadnicima i simpatizerima leve scene u Lincu, pozivajući ih da izađu na ulice i protestuju zbog kongresa.

Takva Kernova izjava je apsolutna novost ne samo austrijske političke prakse. Situacija u kojoj šef izvršne vlasti jedne zemlje poziva građane na civilnu neposlušnost prema lokalnoj vlasti, odnosno direktno zagovara vaninstitucionalnu metodu u odnosima s nižom državnom hijerarhijom, nije nešto što se do sada bio običaj liberalne demokratije.

Savezni premijer je otežao posao svom ministru policije time što je građane pozvao na ulice i tako prećutno prihvatio mogućnost uličnih nemira, a sve to sa ciljem da spreči okupljanje nekolicine "desnih piskarala" pod moralnom odgovornosti Herberta Kikla, generalnog sekretara austrijske Slobodarske partije i legalno izabranog člana nacionalnog parlamenta.

Da li je ta dubina konflikta bila primerena događaju i ko je od njega profitirao – levica, ili desnica?

Mali veliki skup "Branitelja Evrope"

Sastali se publicisti desnog ukusa na netvorking-manifestaciji, u pravnom okviru liberalne države, u jednom gradu koji čak nije ni glavni. Nakon burne reakcije pre skupa, posle njega je usledila medijska tišina.

Taj skup je kritičarima bio užasno veliki i važan pre održavanja, a mali i vredan ignorisanja kad je prošao. Nužan zaključak je da se oni boje njegovog potencijala, a ne konkretnog događaja.

U predstavama austrijske levice, dominantne snage u nacionalnom prostoru u kome dopuštena javna reč postavlja dijagnozu o stanju društva, elegantno rečeno u javnom diskursu, kongres iz Linca se pojavljuje kao mali skup mogućih velikih posledica. On je za levicu, barem dok se protiv njega borila, imao snagu putokaza kojim bi uskoro mogao krenuti politički život čitave Evrope – desnim otklonom, pored desnog zida.

Po tom tumačenju, desnica bi bila budućnost Evrope. Barem reakcija javnih (Jelinek, Vranicki) i političkih autoriteta (Kern) podržava takvu društvenu dijagnozu.

Stoga se za njih, van svake sumnje, isplati pogaziti neke demokratske slobode, zabraniti nastup nedostojnima, zatvoriti im pristup relevantnom prostoru u kom se formiraju dijagnoze o stanju nacije, ne bi li se to novo zrno starog zastranjivanja već jednom uklonilo sa istorijske pozornice.

I to najbolje sada, dok ih je još tako malo – svega šest stotina ljudi koji su se, i pored pritisaka i pretnji, usudili da dođu, većina čak platila karte da bude prisutna, takoreći desničari na kartu više.

Osećaj ugroženosti kod nacionalno dominantne levice je bio pojačan i mestom održavanja – u Lincu, omiljenom regionalnom centru izvesnog Adolfa H., rođenog pre skoro sto trideset godina u obližnjem provincijalnom gnezdu Braunau am In.

I to je upravo problem koji evropska levica (socijaldemokrate i zeleni) ima sa novom desnicom, a evropska društva u celini s levicom: ona vidi samo ideološku srodnost nove desnice sa nacionalsocijalističkom desnicom, a zanemaruje njenu integrisanost u tip društvenih problema sada i ovde.

Optužiti "Branitelje Evrope" za pretpostavljeni antisemitski "genotip", u trenutku kada je njihova glavna borba usmerena protiv nekontrolisanog priliva stotina hiljada muslimanskih migranata koji u Evropu uvoze zarazni bliskoistočni antisemitizam, zaista ne spada u blistavo jasne logičke argumente.

Zbog još jedne činjenice je austrijska levica sigurna u ispravnost odluke o udaranju po "Braniteljima Evrope" najtežim oružjem – paralelan ideološki skup je trebalo da bude održan istog vikenda u Kelnu, ali je tamošnji pritisak bio dovoljan da vlasnik i iznajmljivač prostorija raskine ugovor s organizatorima.

U Lincu se Piringer nije dao. Da li je bila presudna tvrdoglavost jednog konzervativnog političara koji ne voli javne ucene, ili hereditarna istorijska opterećenost grada Linca?

Veliki mali skup "Branitelja Evrope"

Za desnicu, onu u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj ili Holandiji, ovaj skup se pojavljuje u obrnutoj interpretaciji: on je veliki, zato što je na novi način utvrdio načine okupljanja desne inteligencije, a mali samo utoliko što su ga kontrolori javnog diskursa redukovali na skup ljudi od prekjuče.

Njima je jasno da u prostoru javne reči oni mogu računati ili na strah, ili na prezir.

Već godinama se, na primer, barem u Austriji, ponavlja situacija da je levica na ulici puno agresivnija od desnice na ulici.

Istina, "identiterni" su grubo ometali izvođenje komada "Nama prepušteni" Elfriede Jelinek na Bečkom univerzitetu, teksta koji je pozitivni manifest aktuelne seobe naroda, ali, mimo tog događaja, oni u uličnoj agresivnosti daleko zaostaju iza levičara i zelenih.

Opšta medijska slika je – desničari se drže među sobom, levičari ih okružuju u neprijateljskoj formaciji.

Do aktuelne medijsko-političke drame uoči skupa u Lincu došlo je samo zato što desnica više ne prihvata poziciju društvenog autsajdera. Problemi evropskih društava nadilaze rešenja koja im nude diktatorska ideološka levica i, zbog blizine s njom, kompromitovani centar.

Simbolički gledano, desnica je u Lincu probila opsadu levice, pogazila njen moralni kod da "pravo na izbor mesta života spada u korpus osnovnih ljudskih prava" i svirala u juriš za osvajanje tvrđave javne reči.

Jer, iako je ulicama Linca u subotu prolazilo 1.800 (prema policiji), odnosno 3.500 (prema organizatorima) vrlo ljutih levih demonstranata, nema sumnje da se još nalazimo u fazi u kojoj se levica i desnica ne bore direktno jedna s drugom, već za javnu reč.

Internacionalna humanistička levica tretira javnu reč kao svoj monopol, nacionalno humanistička desnica kao ratni plen u njoj nametnutom sukobu za spas društva.

Kao dokaz, može se navesti sledeći primer, koji se desio u subotu. Glavni govornik, zvezda i uvodničar skupa bio je Herbert Kikl. Njegov govor, barem ono što je prezentirano javnosti preko društvenih mreža, bio je koncentrisan na posledice nekontrolisane muslimanske masovne migracije u evropska društva.

Vrlo glasno, jasno i artikulisano, Kikl je rekao ono isto što je, na primer, ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc ne samo rekao više puta već i upotrebio prošle zime kao argument za zatvaranje "balkanske rute" – da evropske vlasti još samo pregovaraju o tome kako će logistički voditi seobu naroda, a ne kako će je zaustaviti.

Komentar austrijskih medija (ORF, Kurir), kojima je, svima redom, bila uskraćena akreditacija za praćenje skupa, svodio se na zaključak da je desnica vrlo nezadovoljna, ali neartikulisana i nejasna u svojim političkim zahtevima. Oni se bune, ali nije jasno protiv čega, navodi ORF.

Evidentno je da se desnica i javni mediji nalaze u opasnoj vrsti navodnog nerazumevanja. 

Zato da li će desnica uspeti da spasi hrišćansko nasleđe evropskih kultura, ono koje levica nesmotreno rasprodaje – ostaje otvoreno pitanje.

Jedno se ipak može odgovoriti sa visokim stepenom sigurnosti – kako god se Evropa bude razvijala u ovom veku, jedna grupa stanovništva će platiti najveći ceh, a to su – žene.

One su, čini se, glavno oružje u političkim programima i islamista i desničara i levičara.

Ako u Evropi za koju deceniju vodeća snaga postane islam, žene će nestati iz javnosti, barem za koju stotinu godina, dok se i islam ne sekularizuje, kao nekada hrišćanstvo.

Ako vlast preuzmu desničari, onda će žene rađati na pokretnoj traci, pa neće ni stizati da se previše bave karijerom. Takav smer razvoja se vrlo jasno iščitava iz nekih govora, pa i onog koji je držao Miša Đurković iz beogradskog Instituta za evropske studije.

Ako na vlasti ostane levica, onda će žene i dalje biti primorane da igraju ulogu superbića, trudnih mama poslušne i dobro odgojene starije dece, super-žena uspešnih karijera, uz to domaćica koje sjajno kuvaju, a same skoro da ne jedu.