Treća turska opsada Beča

Kancelar Kern zna da sada ne sme da popusti, predsednik Erdogan neće. Na neformalnom susretu predsednika država i vlada u Bratislavi 16. septembra, Unija bi se mogla naći u situaciji da bira između Ankare i Beča.

Mala proba tog unutarevropskog odmeravanja snaga je već održana ovog petka, kada su se u Vaducu u Lihtenštajnu našli ministri spoljnih poslova pet zemalja nemačkog govornog područja, i odbacili argumente austrijskog kolege.

U istom danu, Beč je saznao da šef Evropske komisije Žan Klod Junker, i ministri spoljnih poslova  Nemačke, Švajcarske, Luksemburga i Lihtenštajna ne misle da treba promeniti stav prema Ankari, samo zato što je Beč odjednom odlučio da progovori jasnim jezikom o političkom razvoju u Turskoj.

Činjenica da Švajcarska i Lihtenštajn nisu članice Unije je u ovom slučaju zanemariva jer je Švajcarska nizom bilateralnih ugovora kao i kroz dve milijarde evra koje godišnje uplaćuje u evropski budžet, funkcionalno integrisana.

Lihtenštajn je, zajedno sa Norveškom i Islandom, član unutrašnjeg evropskog tržišta, dok sa Švajcarskom stoji u zajedničkoj ekonomskoj, carinskoj i monetarnoj uniji. U Šengenu i Dablinu su ionako obe zemlje.

Sastanak u Vaducu je bio susret rođaka, velika familija stričeva, stričevića, ujaka i ujni, istorijski interesni klub, samo jedan od neformalnih klubova iznad čije se vekovima stvarane mreže uzdiže formalna struktura današnje Evropske unije.

I taj porodični susret nije prošao dobro po Austriju. Moderni hrišćanski knezovi sa teritorija nekadašnjeg Svetog rimskog carstva nemačke nacije ostavili su Beč da se sam nosi s verbalno agresivnom političkom opsadom Erdoganove Turske.

Treća turska opsada Beča je počela, a disfunkcionalna germanska porodica odbija da mu pomogne tek toliko o familiji i lojalnosti.

EU, kuća od karata?

Raste i diplomatski jaz između Beča i Berlina. Kurcova lojalnost pripada austrijskoj državi - Štajnmajerova Angeli Merkel. I dok Kurc idealistički spasava budućnost Unije, Štajnmajer oportunistički samo aktuelnu nemačku vladu.

Kurc smatra da je politički trend u Turskoj dovoljno jasan, za Štajnmajera je to samo faza u razvoju jedne robustne bliskoistočne demokratije.

Kurc je mišljenja da će svako dalje insistiranje na intaktnosti pakta sa Ankarom "srušiti evropsku pogrešnu izbegličku politiku kao kuću od karata" Štajnmajer bi još čekao zato što "ni turski predsednik, ni njegov premijer nisu pretili otkazivanjem pakta EU-Ankara o izbeglicama, već samo Erdognaov ministar spoljnih poslova".

Kurc smatra da bi se iz zavisnosti od Turske trebalo izvući pre nego što Erdogan službeno zalupi vrata u lice Uniji dok se Štajnmajer očajnički drži prstima za dovratak.

Skoro bi se moglo reći da nemački i austrijski ministar reaguju po generacijskoj liniji - mlađeg zanima budućnost, starijeg šta je danas za ručak. Kako reaguje njihov turski kolega je nebitno, on je po Štajnmajeru ionako "samo" neki tamo ministar spoljnih poslova.

Sigurno da idealizam Sebastiana Kurca ne treba precenjivati, što je ustvari dobra vest, jer su ljudi sa izrazitom idealističkom strukturom ličnosti u pravilu loši političari.

On je pragmatičan političar brzog instinkta, koji je još u jesen prošle godine sabrao dva i dva i zatražio od Unije da aktivno, u samostalnoj režiji, organizuje zaštitu svojih spoljnih granica.

Od prošlog septembra Kurc ustvari ne govori ništa drugo. Vrlo je zabavno gledati njegove televizijske nastupe, koji se sastoje od jedne jedine, kreativno varirane rečenice, da EU mora zadržati kontrolu nad time ko ulazi na njenu teritoriju i ko se ubacuje u njene socijalne sisteme - sve ostalo je kontingentno.

Na to po pravilu dolazi pitanje "Gospodine ministar, ako sam vas dobro razumela/razumeo, vi tražite da naša policija, a ne turska, fizički sprečava dolazak izbeglica...?", na šta sve kreće ispočetka, nova runda, jedno te isto, do deset minuta.

Jer, o tome se i radi u dogovoru Brisela (ustvari Berlina) i Ankare - Unija plaća šest milijardi evra da bi Turska - silom, policijom, prevarom, oružjem - zaustavila migracioni talas na vratima Evrope. S obzirom na pritisak velikih brojeva, nekih finih načina da se to postigne nema: Turskoj se plaća da obavi prljavi posao, za koji Evropa nema srca, ali ima stavku u budžetu.

Svileni gajtan za Kara-Mustafu pašu

Ono što situaciju sada razlikuje od one od pre tri nedelje, kada je u Turskoj pokušan, ili scenski dramatizovan vojni puč, jeste odlučno zbijanje redova na čitavoj liniji austrijske nacionalne politike. Socijaldemokrate, konzervativci, zeleni, slobodnjaci, tzv. "neosi" - sada svi oni stoje tamo gde već jedanaest meseci stoji Kurc.

Donedavni šef austrijske državne železnice, kancelar Kern se, kao i jedan drugi mnogo poznatiji Austrijanac pre njega samo brinuo o tome "da vozovi stižu na vreme".

Štrahe je Kerna, a da se nikad nije umorio od vlastitog vica, nazivao "vođom državne šleperske bande za prevoz neregistrovanih migranata u austrijski socijalni sistem".

Štrahe i Kern, dva politička istomišljenika, u opasnim vremenima kada mačke i miševi zajedno spavaju.

Poenta je da je Kern došao na vlast u internom socijaldemokratskom puču, u kome je pobedilo levo krilo, ono koje nije bilo zadovoljno Fajmanovim zatvaranjem Balkanske rute i njegovom rastućim oprezom prema zamkama islamske integracije velikih brojeva.

Dok je u ovih nekoliko meseci na vlasti razmišljao kako da se ponovo približi Merkelinoj "mi to možemo" politici, a da se to ne primeti previše, Kern je, u samo jednoj noći, doživeo suprotnu transformaciju i našao se na istim pozicijama na kojima Kurc i Štrahe.

Sigurno da je na Kernovu metamorfozu uticala i činjenica da je pre dve nedelje pozvao "predstavnike islamskih udruženja" na razgovor o novom društvenom ugovoru, pa su mu se, neiskusnom u islamističkom "ko je ko" registru, na sastanku našli i neki neprilični gosti, kao na primer predstavnik radikalno pro-turskih "sivih vukova".

Odlučujući su bili noć i dan posle pokušaja puča u Turskoj, kada su Erdoganove pristaše organizovale "spontane" demonstracije, noseći turske državne simbole, vičući "ulice pripadaju nama" slili se na Heldenplatz i ispod konjaničke statue Princa Eugena, vojskovođe koji je slomio drugu tursku opsadu Beča, održali miting.

Presudila je snaga simbola. Svu real-politiku socijalista, oportunizam dogovora s Turskom, humanističke principe seobe naroda po voznom redu, solidarnost s nemačkom kancelarkom, projekt islama s evropskim licem, sve je to kancelar Kern u jednoj noći gurnuo u stranu i rekao: Turska u Evropi? Diplomatska fikcija!

Proradili su politički atavizmi prve (1529.) i druge (1683.) turske opsade Beča. Berlin, Paris, London, svi oni imaju drugačije istorijsko iskustvo s Osmanskim carstvom. Njih sa Turskom veže diplomatska praksa - Beč, Beograd, Atinu ili Sofiju neposredna praksa.

Povik Austro-Turaka "ulice su naše", imao je otrežnjavajući efekat na Austriju. Dinamika migrantske krize odjednom se razvila u novo-stari politički fenomen imperijalnog prelivanja turske unutrašnje politike na Evropu.

Ako se situacija do te mere zaoštri, pa Brisel i Berlin budu prisiljeni na otkazivanje dila s Ankarom, uglavnom zbog toga što bi Evropa platila šest milijardi za grube poslove, ali ne bi liberalizovala vizni režim s Turskom, šta onda preostaje Erdoganu?

Kome će dodeliti ulogu velikog vezira Kara Mustafe paše, onog što su mu zbog neuspele opsade Beča slali svileni gajtan s Bosfora u Beograd: ministru za evropske poslove Omeru Čeliku ili za spoljne Mevlutu Čavušoglu?

Nema dalekih kuća

Trenutno zaoštravanje na relaciji Beč-Ankara, njegove posledice po sve slabiju koheziju unutar Unije, ima direktni uticaj na strateški status Balkana.

Najpre aktuelno-politički, kao evropska teritorija od interesa, preko koje prolazi balkanski migracioni put. Zatvaranjem te rute prošle zime, stvoren je kompetitivni model Merkelinom i Junkerovom dilu s Erdoganom.

I više od toga, Austrija se osmelila na preuzimanje inicijative unutar Unije, pokrenula novu formu evropskih integracija, pa se odonda u političkom žargonu često čuje krilatica "Austrija i partneri", kad se misli na prostor Balkana i srednje Evrope.

U smislu istorije koja se ponavlja, kao farsa, Balkan je i za Tursku sve važniji prostor.

Osmanska osvajanja na Balkanu su najvažnija legitimaciona osnova turskog zahteva za ulazak u EU. Preko osmanske okupacije Grčke, Srbije, Bosne i Bugarske, moderna Turska se definiše kao evropska država sa geografskim pravom na članstvo u političkom savezu evropskih država.

Tursko političko pravo na Evropu izvodi se iz kolektivne nacionalne memorije na istorijsku supresiju hrišćanskih kultura Balkana.

Beč se na Balkan vraća kao partner za budućnost, nadajući se novom svežem početku. Za razliku od njega, Turska se na Ballkan vraća kao operater prošlosti, i to u paradigmi dvostrukog pečata - Istanbul kroz simboliku, Ankara kroz tehniku vladanja.

Uz tragove osmanskih osvajanja na Balkanu, egzistencija brojčano jake turske dijaspore u Austriji - 300.000 od čega, dve trećine sa austrijskim pasošima i Nemačkoj - tri miliona od čega više od pola s nemačkim državljanstvom, se takođe pojavljuje kao legitimaciona osnovica sa koje se Erdoganova Turska vraća u imperijalnu nostalgiju, usput vraćajući i druge tamo gde ne bi hteli.

Ovog puta, Srbima nije od pomoći čak ni lakonska uzrečica "daleko im lepa kuća" kojom se ignorišu kompleksnosti, ili daje oduška nad činjenicom da se neki neprijatni svetski trend previše približio Srbiji, baš u momentu kad čovek ima važnija posla, svadbu, slavu, rođendan, ili kulturno leto u gradu.

Nema više dalekih kuća, vrlo često nema više ni kuća. 

Srbi su, ne samo oni rasuti po globusu, već sad i oni u matici zemlji, u pravom smislu postali građani sveta. Koliko u tome uživaju je druga stvar.