Kohabitacija na austrijski način: Desno ili zeleno?

Zato se – ali i zbog drugih razloga – agencije za ispitivanje javnog mnjenja sada drže rezervisano.

Po austrijskom "Galupu", kandidati su završili prvi krug sa fifti-fifti šansom, da bi ona u toku maja porasla tri odsto u korist desnog kandidata.

Poslednji predizborni skupovi prošlog četvrtka, dan uoči izborne ćutnje, pokazuju Hofera na glavnom trgu opštine Favoriten pred nekoliko hiljada navijača i simpatizera, a Van der Belena u parku kod Votiv-crkve ispred svega nekoliko stotina, ako i toliko.

Ta činjenica takođe ne olakšava prognozu, jer je radnički Favoriten već petnaestak godina tradicionalno uporište "plavih" (FPO), dok Van der Belenovi simpatizeri – po agencijama za ispitavanje javnog mnenja obrazovana elita – u principu ne spadaju u one koji idu na političke skupove i mašu zastavicama.

Kada se u nedelju (22.5.) zatvore biračka mesta, to ne mora značiti da će Austrija petnaestak minuta posle toga saznati ko će biti njen novi predsednik sledećih šest godina.

Ako prvi rezultati budu tesni, onda odlučuju izborne kartice, a njih je ovog puta skoro milion, i prebrojavaju se tek u ponedeljak.

Još nikada izborne komisije Druge austrijske republike nisu izdale tako impozantan broj izbornih kartica kao sada. Prema njima ispada da gotovo šestina biračkog tela, teoretski odsutna iz mesta stanovanja, ovog puta glasa poštom.

Praktično su glasovi odsutnih, na putovanjima, iz bilo kog razloga onemogućenih ili nevoljnih da odšetaju do birališta, do sada uvek bili u korist demokratske levice, posebno Zelenih, čiji se status uglavnom menjao na bolje posle prebrojavanja glavnine glasova.

Pod šatorom ništa novo

Austrijski mediji paze da ne naprave direktnu vezu između visokog broja izbornih kartica, putujuće "svetske" levice, i plavih glasača koji retko napuštaju šatore FPO-a, ali svejedno dobar deo novinara nađe načina da, manje ili više suptilno, sa vicem ili zlobom, razdvoji dva glasačka tela u "levo, obrazovano i dobrostojeće" i "desno, neobrazovano i radničko".

Reći da se klasično radništvo prebacilo u tabor "plavih", nije ništa novo: To je trend koji se ocrtava još od nacionalnih izbora u jesen 1999, kada je FPO, tada još pod Hajderom, oteo glasače socijaldemokratama, osvojio 27 odsto glasova i bio druga stranka.

To što "plavi" glasači, barem po medijskim izveštajima (ORF, ARD) retko napuštaju partijske šatore u kojima se pevaju rodoljubive pesme i deli besplatno pivo i kobasice, može takođe biti znak da njima nedostaju sredstva za veću mobilnost, koja bi podrazumevala korišćenje izbornih kartica.

Ono što je novo, jeste energija, upornost, ponekad i histerija, koja se u medijima Austrije, Nemačke i Švajcarske koristi da bi se vizuelna formula šator+pivo+kobasice dovela u simboličku vezu sa rađanjem istorijskog nacionalsocijalizma u minhenskim pivnicama.

"FPO mobilizuje protiv stranaca, koristi političku poetiku čiste nacije", piše Noje cirišer cajtung.

Kad bi stvari samo bile tako jednostavne, kako ih zamišlja komentator tog lista Ivo Mijnsen! Sada se na izbornim skupovima FPO-a može naći dosta bivših "stranaca" sa austrijskim državljanstvom, često slovenskog porekla, koji biraju tu stranku, jer im jedino ona pruža sigurnost da će čuvati hrišćansko nasleđe Evrope – ne kao religiozno, jer to bi trebalo da radi Crkva, već u smislu većinske kulture.

U glasačkom telu FPO-a ima i onih srpskog porekla, partijska afilijacija koja je stvorena pre osam godina, kada je službena austrijska politika priznala Kosovo, a FPO upozorio na dalekosežne posledice te odluke po međunarodno pravo.

U međuvremenu se više ne radi samo o međunarodnom pravu, već, pod pritiskom velikih brojeva islamske migracije, i o očuvanju evropskog kulturnog identiteta.

Službeni Beč, na primer, nikada nije našao reči razumevanja za srpske strahove da se manastiri na Kosovu predaju na brigu Prištini, kada sva iskustva iz 2004. govore da to ne bi bila pametna odluka – dok najnoviji broj FPO glasila "Cur cajt" donosi čak osam stranica tematski posvećenih Srbiji, između ostalog i pogromima kosovske muslimanske većine nad srpskim pravoslavnim nasleđem na Kosovu.

Plavi cvet nezaborava

Po NZZ-u, kognitivna mapa kojom FPO brani nacionalnu kulturu lako se iščitava u propagandnim filmovima snimljenim za izbornu kampanju: "Viore austrijske zastave na vetru, blistaju planinske panorame, smeju se seljaci, bebe plave kose i prsate žene u alpskoj narodnoj nošnji".

Slobodno se može reći da medijski i javni obračun političkih, univerzitetskih i umetničkih elita sa strankom austrijskih "plavih" ne ide toliko na kritiku partijskog programa, već računa na istorijsko pamćenje u prepoznavanju primitivne, nasilne i destruktivne snage.

Kao dokaz, minhenski SDZ se služi semantikom plavog različka, navodeći kao nepobitni argument, da ga "Hofer&Co" nekad nose u reveru.

Što se plavog različka tiče, tu se mora biti otvoren. Istorija nas uči da se on u prošlosti kretao u vrlo sumnjivom društvu i nije uvek pametno birao prijatelje: Austrijski nacionalisti Georga Šonerera su ga krajem 19. veka koristili kao partijski znak, zato što je bio omiljeno cveće nemačkog cara Vilhelma, a Šonererovi su obožavali Bizmarka i priželjkivali ujedinjenje sa Nemačkom. Do anšlusa 1938. plavi različak je bio znak prepoznavanja među članovima lokalnog, u Austriji zabranjenog NSDAP-a. Hitler je navodno takođe rado uživao u mirisu plavog različka, ali on je ionako, pre nego što se spustio u bunker, bio sav za prirodu - planine, zastave na vetru, plavokose bebe i zdravo povrće.

Gornja argumentacija zvuči puno ozbiljnije u tekstu SDZ-a, i ona se ovde prenosi u karikaturalnim crtama da bi se pokazao jedan trend – da se protiv FPO-a vodi rat simbola koji bi tu stranku, više nego njena programska platforma, više nego njena nekompetentnost za praktičnu vladavinu pokazana u vladi 2000. godine, trebalo da dezavuiše pred svakim punoletnim mislećim građaninom s trunkom pristojnosti.

Ova, u izbornoj kampanji demonstrirana, spremnost ozbiljnih medija i uzvišenih javnosti da se na najniži mogući način obračunavaju sa predsedničkim kandidatom Hoferom, mogla bi izazvati upravo suprotni efekt.

To primećuje i frankfurtski FAZ. "Zašto Junker pomaže Hoferu?" pita se ovaj list, aludirajući na izjavu predsednika Evropske komisije da on "ne podnosi desnicu", pa zato poziva Austrijance da glasaju za Van der Belena.

Šta bi bilo kad bi bilo

Budući da je scena i evropski, i regionalno i austrijski postavljena tako da se Hoferova pobeda otvoreno ne želi, šta će biti ako on pobedi? Hoće li evropske elite levog centra upasti u krizu verodostojnosti, ako preko noći napuste retoriku niskih uvreda i prihvatite novu desnicu kao legitimni politički izbor? Ili će naprotiv biti uskraćivanja rukovanja, otkazivanja poseta, ili sankcija kao 2000. godine?

Sankcije se ovog puta ne čine verovatne, za njih Evropi nedostaje "kvorum". Stranke nove desnice - populističkih, nacionalističkih, ali u principu demokratskih stranaka koje poštuju EU-okvir i pravila parlamentarne igre - su se odomaćile širom Evrope, pa kazniti samo Austriju ne bi imalo previše smisla.

Za same Austrijance to će biti kao skok u vodu na slepo. Generacije su rasle s uverenjem da su državni predsednici Druge republike (period posle 1945.) skromni, reprezentativni karakteri, koji primaju akreditive stranih diplomata, čitaju proglase narodu za najveći nacionalni praznik 26. oktobra, a svoje prerogative vrhovnog vojnog komandanta iscrpljuju u proslavi Božića u bečkoj kasarni Marije Terezije iza Šenbruna.

Sada je odjednom postalo relevantno da su austrijski predsednici po ustavu vrlo jake osobe, ne istina kao u Francuskoj ili SAD, ali više nego što bi se smatralo dobrim ukusom u jednoj parlamentarnoj demokratiji: Oni mogu raspuštati vladu i parlament, rušiti zakone, vratiti sjaj osiromašenoj austrijskoj vojsci.

Ta velika ustavna ovlašćenja nije do sada koristio ni jedan austrijski predsednik, čime je stvorena predstava njegove skromne reprezentativnosti, a ne delatne moći. Razlog je jednostavan: predsednik je uvek dolazio ili iz socijaldemokratske, ili iz konzervativne stranke, koje su po pravilu vladale u koaliciji, tako da su vlade kontrolisale predsednika, a ne obrnuto.

Bivši predsednik nacionalnog Upravnog suda Klemens Jabloner je još pre tri godine, dok se sadašnja polarizacija biračkog tela nije nazirala pisao: "Onaj ko je na toj funkciji, ne mora po pravilu biti "jozefinski" tip (uzdržani, prim. V. K.) na koji smo navikli, naprotiv, može imati i bonapartsko shvatanje funkcije, pa tako opremljen masivnim kompetencijama, i uz pomoć instrumenata plebiscitarne demokratije krenuti u akciju gušenja demokratije".

Sada kad se u Austriji sprema prvi slučaj kohabitacije, kada bi predsednik mogao biti taj koji kontroliše vladu, pitanje da li u Hofburg ulazi mirni "jozefiner" ili aktivni "bonaparte", dobija novu brizantnost.