Beč i Berlin, bitka za status kvo

Slučaj austrijskih socijaldemokrata je školski primer političke konsolidacije na "Titaniku" pet minuta pre sudara sa ledenom santom.

Sa Kristijanom Kernom su socijaldemokrate samo dobile novo lice na čelu stranke, a da problemi zbog kojih je uopšte dolo do personalnih promena - migraciona i integraciona politika, odnos prema Štraheovoj FPO stranci - nisu ni načeti, a kamoli rešeni.

Štaviše, osnovni sukob koji od prošle jeseni potresa socijaldemokrate, a čiji je epicentar bio u bečkoj organizaciji, sada je sa gradskog nivoa preseljen na savezni - direktno u vladu u kojoj sedi krhka koalicija levog centra.

"Kern bi sad trebalo da rešava ono što Hojpl nije uspeo", piše austrijski dnevnik Prese ove subote, otkrivajući svu nestabilnost trenutne reformske konstrukcije kojom vladajuća stranka pokušava da predupredi vanredne izbore.

Konkretno - kada je sad već bivši kancelar Verner Fajman krajem januara promenio vozove i sa garniture "kultura dobrodošlice" preskočio na liniju restriktivne migracione politike, napravio je nove prijatelje, ali i neprijatelje.

U nastavku, jedino neprijatelji su se pokazali relevantim, sa najtvrdokornijim jezgrom u Beču, formiranim oko gradske ministarke za zdravstvena i socijalna pitanja Sonje Veseli.

Na kraju, Fajmanova partijska demisija je ostala važna samo iz jednog razloga - kao indikator da je pobedilo radikalno levo krilo, koje će sada preko Kerna pokušavati da vrati državnu politiku tamo gde je bila pre 27. januara, kada je ministar Sebastijan Kurc (OVP) od kancelara dobio zeleno svetlo za zatvaranje balkanske rute.

Poruka koju su socijaldemokrate dva dana nakon smene na vrhu odašiljale medijima glasila je "Postignut kompromis!".

Trećeg dana je iz vrlo pouzdanih izvora stigla informacija da Sonja Veseli postaje ministar u vladi novog kancelara, nešto kao operativni šef svih ostalih vladinih ministara, "liaison" čitave egzekutive.

Od idućeg utorka u saveznoj vladi bi se na zajedničkom poslu mogli naći jedan izraziti prijatelj restriktivne migracione politike, kao ministar vojske Hans Peter Doskocil i najartikulisanija predstavnica "kulture dobrodošlice", kao Veseli.

Jedino zajedničko u tom kompromisu biće rov koji razdvaja dve ugovorne strane.

Koliko košta ručak s Oskarom Lafontenom?

Paraleno sa izveštajima o reorganizaciji austrijskih socijaldemokrata (SPO), svi mediji, gde god se pogleda, objavljuju i analize, upozorenja, gotovo pa kladionice, šta će to značiti za sudbinu nemačkih socijaldemokrata (SPD).

U principu, nema mnogo logike, osim ako se ovde za ljubav jezgrovitosti ne preskoči nekoliko premisa i odmah dođe do zaključka kako sada dve socijaldemokratske stranke, nemačka i, pod novim šefom, austrijska, osiguravaju opstanak jedne konzervativne nemačke kancelarke na vlasti.

Prve reakcije medija nemačkog govornog područja pokazuju nešto mnogo interesantnije od te konstrukcije socijaldemokratskih vitezova u odbrani časti konzervativne princeze: da su se epizode paralelnosti, uspostavljene prošle jeseni zajedničkim nastupima Merkel-Fajman, sada do kraja formirale kao opšta paradigma političke simultanosti na relaciji Beč-Berlin.

Njeno delovanje nema toliko veze sa onim što politika te dve zemlje svesno radi, već sa očekivanjem javnosti i medija da se za svaki pokret na austrijskoj političkoj sceni traži paralelni na Nemačkoj.

Taj trend će u neposrednoj budućnosti samo rasti: još jednom u istoriji, Austrija i Nemačka postaju spojeni sudovi, iako ovog puta na simboličkom, a ne na državnom planu.

Iz paradigme simultanosti iskočili su ovih dana svi tekstovi - na primer "Kalkulirani flert Zigmara Gabrijela s levicom" iz FAC-a - koji tematizuju sudbinu nemačkog SPD-a.

Analiza FAC-a polazi od jednostavnog činjeničnog stanja, da se sadašnji šef nemačkih socijaldemokrata Zigmar Gabrijel privatno sreo sa svojim prethodnikom na toj funkciji, Oskarom Lafontenom, sada istaknutim članom, iako ne direktno šefom Levice (Die Linke).

U ovom tekstu RTS-a nema dovoljno mesta da bi se nabrojale sve stranačke afilijacije Oskara Lafontena. Ono što bi kod drugog političara možda bilo shvaćeno kao prevrtljivost, kod Lafontena je naprotiv dokaz čvrstine karaktera. Čim bi neka od njegovih stranaka odustajala od principa apsolutne socijalne pravde, pravila kompromise po tom pitanju, Lafonten je prelazio, osnivao ili fuzionisao nove stranke koje bi se programski vraćale u marksističku kolevku levice. Kolebale su se partije, a ne on.

Šta sad znači da je Gabrijel otišao na ručak sa Lafontenom? Da se austrijska socijaldemokratija tog trenutka nije tresla u ideološkoj groznici socijalne pravde, ne bi značilo ništa.

Ovako, FAC je oko tog susreta ispleo kompaktnu analizu, tumačeći ga kao sondiranje terena za vreme posle izbora iduće godine, kad CDU/CSU izgube izbore, a na vlast dođe takozvana "R2G" koalicija, odnosno stranačka kombinacija Socijaldemokrata, Levice i Zelenih.

"Neverovatno kakve se fantazije javljaju, samo zato što neko ima opušteni odnos sa osobom sa kojom trenutno nema mnogo zajedničkog", kriptično ("ima - nema") demantuje Gabriel medijska nagađanja o sporednom puteljku kojim se nemačke socijaldemokrate vraćaju kući, Marksu i Engelsu.

U kontekstu nemačkih efekata izazvanih promenama u austrijsko socijaldemokratiji, bitno je i najnovije tumačenje fenomena "velike koalicije", kada zemljom vladaju dve stranke suprotstavljenih ideologija - ono što je inače ovog trenutka na delu i u Nemačkoj i u Austriji, u prvom slučaju kao izuzetak, u drugom kao pravilo.

Naravoučenije koje iz toga izvlače politički akteri Nemačke, uključujući i generalnog sekretara SPD-a, Katarinu Barlaj: "Ljudima je pun nos velikih koalicija".

Drugačije rečeno, ljudima je dosta kompromisa. Ljudi bi čista rešenja. Ljudi bi hteli pobednika. Zašto onda ne glasaju na taj način? Vrlo jednostavno - zato što to onda ne bi bila demokratija, već diktatura.

Laboratorija za propast sveta

Da li su procesi trenutno na delu početak transfera kojim se socijaldemokratske stranke pretvaraju u komunističke partije? Onako kako su se šezdesetih i sedamdesetih godina udaljavale od tog ideološkog nasleđa, da li mu se sada vraćaju?

Razuman odgovor bi bio ne, pre svega zbog toga što nikad više ne biva ono što je već bilo, osim eventualno kao farsa.

Ali neki momenti - kao na primer prejednostavna obećanja socijalne jednakosti i pravde, prelagano prihvatanje činjenice da se smanjuje prostor individualnih sloboda, povratak prostodušnosti u neke po definiciji ozbiljne medije - pokazuju da se priprema prepoznatljivi aranžman sa istorijom, iako mu se ne daje njegovo istorijsko ime.

Da bi tako nešto funkcionisalo u praksi, bilo bi potrebno zaboraviti da je istorija puna propalih pokušaja socijalne jednakosti za sve, da univerzalizam ne ide dalje od koka-kole i džinsa, da su individualne slobode plaćene krvlju nebrojenih generacija Evropljana, a da je prostodušnost često prvi znak agresije.

Konkretno, koliko su austrijske i nemačke socijaldemokrate podložne za isvestan stepen istorijske amnezije ostaje da se vidi - ali ne jednog lepog dana, već vrlo brzo, pogotovu ako Austrija iduće nedelje većinski izabere Norberta Hofera (FPO) za predsednika države.

Zbog toga sve ide u tempu, najpre "mali konvent" nemačkog SPD-a petog juna, za njim partijski kongres austrijskog SPO-a dvadeset dana posle. I jedan i drugi skup imaju strateški karakter: Da bi sačuvali društveni status kvo u kome su oni relevantna definicijska sila, socijaldemokrate se moraju temeljno promeniti.

Izbor nije veliki - ili će se otvoriti prema novoj desnici, ili prema tradicionalnoj marksističkoj levici. Prvo su već odbili, u centru im se više ne sedi, a neko mora po vodu.

Ali, zašto bi trendovi koji se rađaju u maloj Austriji uopšte bili od značaja za ono što se događa u deset puta mnogoljudnijoj Nemačkoj? Zato što je onaj poslovični "krčag" koji ide na vodu dok se ne razbije napravljen u Austriji; zato što je ta zemlja, po rečima Karla Krausa, koje se ovih dana često citiraju u medijima "laboratorija za probu kraja sveta".