Korak koji je obeležio 20. vek

Kosmičku eru započeo je SSSR 1957. godine. U nebo je poslao "sputnjik". I tako je  lansiranjem  ove male lopte u nebo, usred Hladnog rata, blokovske podele sveta na Istok i Zapad, počela najveća trka na planeti Zemlji. Trka u osvajanju kosmosa.

Milan Milošević, docent na PMF-u u Nišu, objašnjava da je taj čin u poređenju sa svim ostalim što se posle u kosmičkoj trci dešavalo, vrlo simboličan čin, ali da je u to vreme, bio revolucija.

"To što se tada desilo se naziva 'sputnjik šokom', zato što je zaista usledio strah u Americi da je gotovo, da su Sovjeti pretekli Ameriku", kaže istoričarka Radina Vučetić. 

Saša Marković, novinar i inženjer aerokosmotehnike, navodi da je zbog "sputnjika" SAD zahvatila panika:

"Kada je 'sputnjik' zazujao iznad njihovih glava, a to je bila jedna posrebrena kugla koja je mogla i sa Zemlje da se vidi i koja je slala signal koji je svaki radio-amater mogao da uhvati, Amerikanci su se uplašili da Sovjeti raspolažu oružjem kojim bi mogli da bombarduju SAD u svakom trenutku", kaže Marković.

Posle "sputnjika", SAD su poslale svoj satelit. Zatim sledi niz meteoroloških i kosmičkih brodova. U jednom od njih u kosmos je iz Sovjetskog Saveza poslata i Lajka. S druge strane, 1958. Amerikanci osnivaju NASU.

U trci ka zvezdama Sovjeti ubedljivo vode. Dvanaestog aprila 1961. sa Zemlje put kosmosa odlazi i prvi čovek – Jurij Gagarin. On šalje prvu poruku iz nekog drugog, do tada nedostižnog sveta. Poručuje da se oseća odlično i da let protiče po planu.

Mediji prenose da je ova vest razbesnela tadašnjeg američkog predsednika Džona Kenedija. Osam dana kasnije napisao je pismo svom potpredsedniku Lindonu Džonsonu, u čijoj je nadležnosti bilo istraživanje svemira.

"Imamo li šansu da potučemo Sovjete lansiranjem jedne laboratije u svemir? Ili jednim putovanjem oko Meseca? Ili raketom koja bi sa čovekom obišla Mesec? Ili lansiranjem rakete na Mesec? Postoji li ikakav drugi svemirski program, koji obećava dramatične rezultate koje bismo mogli da postignemo", pitao je Kenedi.

Biramo Mesec

Kenedi je, navodno, kada je čuo za orbitalni let Jurija Gagarina, hodao po Ovalnom kabinetu Bele kuće i vikao "Moramo ih tući! Učinite šta god želite, svejedno šta, ali moramo ih tući".

Mesec dana kasnije, 25. maja 1961, Kenedi je ubedio Kongres da odobri veća sredstva i ulaganja za istraživanje svemira i najavio Apolo program.

U trenutku ovog govora Kenedijev režim nosi se sa dva velika međunarodna poraza. Ne samo da su Sovjeti prvi poslali čoveka u kosmos, nego nije uspeo ni američki pokušaj zbacivanja Fidela Kastra sa vlasti na Kubi. Tako je posle neuspele invazije u Zalivu svinja Kenedi najavio osvajanje Meseca.

Tako je pokrenut "Apolo" program koji je imao za cilj da spusti prvog čoveka na Mesec. 

Milan Milošević objašnjava da je u to doba rastojanje od 300.000 kilometara bio ogroman izazov.

Marković kaže da je "Apolo" program bio najveći mirnodopski program svih vremena SAD:

"U 'Apolo' se ulagalo oko četiri odsto celokupnog državnog budžeta. Uloženo je između 25 i 30 milijardi dolara, što preračunato na današnji nivo iznosi 150 milijardi dolara!"

Ruska Čajka u svemiru 

SSSR nastavlja po svom planu. U vasionu 1963. šalju prvu ženu astronauta – Valentinu Terješkovu. Ona iz dalekog svemira podnosi kosmički raport predsedniku Ministarskog saveta Nikiti Sergejeviču Hruščovu, prvom čoveku Centralnog komiteta Komunističke partije  Sovjetskog Saveza. Predstavlja mu se kao Čajka i govori da svi sistemi broda odlično funkcionišu.

Terješkova: "Osećam se izvrsno."

Hruščov: "Čujem vas odlično. Zovu vas Čajka, ali ja ću vas zvati jednostavno – Valja. Srećan sam i ponosan što se naša devojka, devojka naše zemlje, prva na svetu nalazi u kosmosu".

Potom su Sovjeti na Mesec poslali i "Lunu", letelicu, koja se meko spustila na povšinu Meseca 1966. Izgledalo je kao da će Amerikanci definitivno izgubiti ovu kosmičku trku.

"Apolo" – moć novca i znanja 

Uz to, već sledeće 1967. godine, dugo najavljivana misija "Apolo 1" i pre lansiranja, doživljava veliki krah.

Izbio je požar u kapsuli, koja se nalazila na zemlji na rutinskom treningu i cela posada je nastradala unutar kapsule.

Kada je došlo do požara temperatura i pritisak u kapsuli su bili toliki da niko nije mogao da otvori vrata. Nakon toga je promenjen mehanizam otvaranja vrata u kapsuli. Kapsula se više nije otvarala ka unutrašnjosti, nego ka spoljašnjosti.

U leto 1969, pred sam istek dekade u kojoj su se Amerikanci obavezali da će stići do Meseca, sledi najneočekivaniji obrt ove međuplanetarne trke, koji će doneti i pobednika. Presudio je novac uložen u trku i broj angažovanih stručnjaka.

Budžet "Apolo" programa u to vreme bio je četiri odsto ukupnog budžeta SAD. Danas je ceo budžet NASA oko 0,4 odsto.

"Amerikanci su nakon Drugog svetskog rata uzeli sve nemačke inženjere koji su radili na raketama 'fau 2', iako su bili ratni zločinci, u operaciji 'Paper clip'. Prvo su ih držali u kasarni, ali su im dodelili kasnije državljanstva i povlastice da nastave gde su stali", kaže Marković.

Na strani SSSR-a nije bilo toliko stručnjaka. 

Naučna fantastika koja je postala realnost 

Procenjuje se da je jedna petina čovečanstva pratila odlazak "Apola 11" na Mesec. Ovo je bio prvi planetarni prenos nekog događaja. Pratilo ga je između 530 i 600 miliona ljudi preko televizije. Pojedine operacije tokom leta, usklađivane su sa terminima najveće gledanosti, pa su gledaoci mogli da prate kako astronauti tokom leta jedu, vežbaju, žive.

Nikola Tanasić, filozof, smatra da je ono što se pred očima gledalaca odigralo, zaista bila mitska priča:

"Za tu generaciju, to je predstavljalo apsolutnu naučnu fantastiku, priču iz bajki koja je odvija pred njihovim očima. Ne treba zaboraviti da je generacija ljudi koja je gledala taj prenos bila generacija koja se rodila kada su se koristili konji i kočije." 

Jedine zemlje koje su mogle a nisu pratile direktno spuštanje "Apola 11" na Mesec bile su SSSR i Kina. U trenutku sletanja, ruska televizija emitovala je dokumentarni film o poljskom operskom pevaču Janu Kijepuriju.

Dvadeset petog jula jugoslovenska štampa piše da kineska nacija, koja čini četvrtinu svetske populacije, još nije obaveštena o putu na Mesec.

Radio-prenos iz Baze tišine 

Oni koji nisu imali televizore, mada je tog leta njihova prodaja enormno porasla, slušali su prenos preko radija.

"Počinjemo direktni radio-prenos sa površine Meseca jer uskoro treba da izađe iz lunarnog modula američki astronaut Nil Armstrong", čulo se na talasima Radio Beograda. 

Jedan od prevodilaca koji je prenosio sletanje na Mesec, Boško Čolak Antić, kaže da se jedino plašio tehničkih problema i da nešto neće dobro čuti ili prevesti.

"Radijski prenos je bio značajniji od televizijskog jer otprilike polovina Jugoslavije nije bila pokrivena TV signalima", priseća se on.

Emitovana je i Himna čoveku, posebno komponovana za tu priliku.

Prenos sa Meseca je oborio sve rekorde. Trajao je 13 sati.

U trenutku kada su astronauti počeli da sakupljaju kamenje koje će doneti na Zemlju, začuo se i glas američkog predsednika:

Nikson: "Halo, Nil i Baz, govorim vam iz Ovalne sobe u Beloj kući. Ovo je telefonski poziv od najveće istorijske važnosti koji je ikada obavljen..."

Jugoslavija između kosmonauta i astronauta

Astronauti su na Mesec odneli plaketu, američku zastavu i poruke više od 70 državnika sveta među kojima je bila i poruka Josipa Broza.

"Neka ovo grandiozno ispunjenje drevnog sna ljudskog roda – stupanje na daleko tlo Meseca, tog prvog susjeda svih nas – približi ostvarenje vjekovne težnje čovječanstva da živi u miru, bratstvu i saradnji."

Jugoslavija će samo dva meseca posle ovog neverovatnog događaja postati jedina socijalistička zemlja koju će na svojoj turneji posetiti trojka sa "Apola".

Radina Vučetić kaže da je poseta posade "Apola" bila ocenjena od američke strane kao najbolja od svih zemalja u kojima su bili.

"Ocenjena je kao topla zbog ordenja najvišeg ranga koji su dobili, Titovog govora, zdravice, kolone ljudi koje su im mahale od aerodroma do Avale", kaže Radina. 

Dr Momčilo B. Đorđević seća se da su ljudi vikali, aplaudirali i mahali američkim zastavama:

"Ljudi su bili na krovovima autobusa, što ja ne pamtim da je to ikada bilo, hteli su da vide Armstronga i ostale astronaute."

"Tu je bilo mnogo topline, od pionira koji pevaju za astronaute do krajnje opuštene atmosfere. Imali ste situaciju da onaj koji je kročio na Mesec, Nil Amrsmtrong, u Grockoj u kafani igra srpsko kolo", priča Radina Vučetić.

Vošington post prenosi da astronauti obilaze britansku kraljicu, papu, japanskog cara, iranskog šaha, generala Franka i Josipa Broza. Čak je i američki predsednik Nikson pisao Josipu Brozu da se zahvali na dočeku astrunauta.

Poređenja radi, nekoliko godina ranije, kada je u Jugoslaviju na svoju turneju Moskva poslala svoje astronaute, doček je bio drugačiji.

"Nije bilo tako senzacionalnog dočeka. Čak se poseta Germana Titova završila pijanstvom jer nije bio zadovoljan prijemom u Jugoslaviji."

Istine radi, Beograd nije bio ni stanica kada je na svetskoj turneji nekoliko godina ranije bio Jurij Gagarin. Te 1961. u aprilu, Jugoslavija je imala bolje odnose sa Sjedinjenim Držvama nego sa Sovjetskim Savezom.

"To se dešavalo manje od godinu dana posle sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj. Jugoslavija se plašila da bi nešto slično moglo da joj se dogodi. Tada su veze sa SAD opet jače nego u celoj toj deceniji", objašnjava Radina.

"Apolo" i propaganda

Obe strane su koristile svemirsku trku, svoje uspehe u svemiru za propagandu. 

"Mislim da je to čak SSSR više činio. Vi i dan-danas možete da nađete mnogo suvenira: Gagarin, Lajka i 'sputnjik'. Amerikanci su rešili da iskoriste planetarni uspeh misije tako što će astronaute 'Apola 11' poslati po celom svetu".

I išli su na turneju, na kojoj su državnicima delili kamenčiće donete direktno sa Meseca. 

Nikola Tanasić smatra da je i jednoj i drugoj strani bilo veoma važno da pokažu ostatku sveta superiornost svoje tehnologije, industrije, sistema, naučnika, univerzteta, svemirskih agencija.

"S druge strane, za unutrašnju propagandu je bilo vrlo korisno. Hladni rat je vreme izuzetno brutalne propagande, dakle nije se propuštala prilika da se neprijatelj unizi maksimalno, da se na njega baci kamen gde god se to moglo, a da se veliča svoja strana", kaže Tanasić. 

"Pošto Mesec"

Novcem koji se izdvajao za "Apolo" program mogli bi se nahraniti gladni u Bijafri. SAD su trošile desetine milijardi za rat u Vijetnamu, a američka privreda već je stagnirala. 

Uprkos svemu, od kosmičke trke sa Sovjetima nije se odustajalo. Tempirali su da, sada već rutinsko, poletanje "Apola 13" bude tačno na sovjetski Dan kosmonautike. Spuštanje na Zemlju planirano je u predvečerje Lenjinovog rođendana. Let nije odložen čak i kada se jedan astronaut razboleo, iako je izbio kvar u pogonskom sistemu, a ni kada je prilikom poletanja zatajio jedan motor.

Te 1970, čula se još jedna rečenica koja će obeležiti "Apolo" program:

"Hjustone, imamo problem"!

Poruku je primio Milojko Majk Vučelić, jedan od sedmorice naučnika iz Jugoslavije koji su radili na "Apolo" programu. Bio je zadužen za otklanjanje svih grešaka do kojih bi moglo doći tokom leta i dobio je nadimak "menadžer za probleme".

Čak je i Američki senat pozvao građane da se mole za svoje astronaute zarobljene u svemiru. 

Eksplozija "Apola 13" je na trenutak ujedinila podeljeni svet. Pomoć pri sletanju ponudio je Sjedinjenim Državama Sovjetski Savez, a sovjetski kosmonauti uputili su telegram podrške astronautima. Oni su se uspešno vratili na Zemlju, ne sletevši na Mesec.

Šta smo kosmičkom trkom dobili 

Mediji tog doba ovu nesreću nazivaju Političkim hazardom u svemiru. Navode da je cilj "Apolo" programa prestiž, a ne istraživanje, premoć, a ne spoznaja, politika, a ne nauka.

Ipak, kakav god da je bio cilj kosmičke trke, zahvaljujući Armstrongu i njegovim kolegama saznali smo: 

– da je Mesec nastao u sudaru Zemlje i jedne protoplanete i da na njemu možemo da pronađemo odgovor o našem poreklu;

– da na Mesecu ima vode i helijuma;

– zahvaljujući kosmičkoj trci, razvio se niz industrijskih grana, elektronika, energetika, proizvodnja sintetičkih materijala, industrija telekomunikacionih uređaja, prerada hrane;

– razvio se mikročip, mikrotalasne rerne, mali kompjuteri, mali aparati sa napajanjem iz baterija, legure raznih metala, plastični materijali velike otpornosti, pejsmejkeri, bolji skeneri za medicinske svrhe, specijalni termalni materijali za zaštitu od hladnoće;

– nastala je jedna cela nova nauka – projektni menadžment.

"Ranije je postojao neki improvizovani sistem kako bi ljudi trebalo da zajednički rade. Ali kako organizovati 400.000 ljudi da rade zajedno na jednom cilju, da Armstrong stavi svoju nogu na Mesec, u to vreme to niko nije znao", objašnjava Marković. 

Čovek (ni)je bio na Mesecu 

Amerikanci 1972. obustavljaju program "Apolo". Poslednji astronauti lete u misiju "Apolo 17". kada je Mesecu u poseti i prvi i jedini civil, geolog. Od tada na Mesec niko nije leteo. 

Saša Marković kaže da to pomalo liči na trku ka Južnom polu. Naime, pošto je osvojen, čovek se dugo na njega nije vraćao:

"Ljudi su se vratili na Južni pol tek kad su tehnologija i mašine uznaprdovale toliko da na Južnom polu može da se radi nešto korisno. Danas tamo imate bazu na kojoj se obavljaju eksperimenti, od meteoroloških do onih koji su vezani za nuklearnu fiziku. Nešto slično se dešava i sa Mesecom. U vreme kad smo stigli tamo nismo znali šta ćemo sa time. Ali danas 50 godina nakon toga, mi mu se vraćamo."

Svoje svemirske programe danas pored Rusije i SAD imaju Kina, Izrael, Indija. Priča o povratku na Mesec nikada nije bilo aktuelnija. Ali ni sumnje o čovekovom odlasku na Mesec. 

Iako je šest misija i 12 ljudi išlo ka Mesecu, iako su napravljene stotine fotografija i doneto 400 kilograma kamenja, teorije zavere i dalje su aktuelne. A sve je počelo 1974, kada je Bil Kejsing objavio knjigu "Nikad nismo bili na Mesecu: Američka prevara od 30 milijardi dolara".

Saša Marković kaže da je taj samizdat postao popularan jer je izašao u vreme kada se Amerika suočavala sa mnogim izazovima:

"Laži Niksona, Votergejt, laži Lindona Džonsona o Vijetnamskom ratu i razne prljavštine CIA bile su plodno tlo da se svaka zvanična informacija dovede u pitanje", smatra Marković.

Potom društvo "Ravna zemlja" tvrdi  da je scenario za sletanje napisao Artur Klark, finansirao Volt Dizni, a snimio Stenli Kjubrik, koji je 1968, godinu dana pre sletanja čoveka na Mesec, režirao film Odiseja u svemiru.

Tanasić smatra da su ljudi videli mnogo manipulacija medijskim tehnologijama, koje opravdavaju stav da u sve treba sumnjati i da ni u šta ne treba verovati, a pogotovo ne nečemu što je bilo na televiziji:

"Ipak, ovo su stvari koje su temeljno istražene i imale su jako mnogo svedoka i prevazilaze okvire ljudi koji gledaju u TV ekrane", kaže Tanasić. 

U hod po Mesecu sumnjali su i pre 50 godina. Kada je posada "Apola 15" bila u poseti Jugoslaviji, prevodioca Boška Čolaka Antića tamburaši su pitali sa podozrenjem koga to oni zapravo zabavljaju:

"Bili su na tvrđavi u Petrovaradinu i na ručku posle supe sa rezancima na vrata je ušao Janika Balaš sa orkestrom tamburica. Prišao mi je i šapnuo mi: 'Boško, samo tebi mogu da verujem, jesu ovi stvarno bili na Mesecu?' Rekao sam mu da jesu, jer da nisu bili, i da je sve to namešteno, prvi koji bi reagovali bili bi Rusi."

Aleksej Leonov, ruski kosmonaut i general vazduhoplovstva, koji je 1965. postao prvi čovek koji je boravio u otvorenom svemiru, bio je jedan od retkih Sovjeta koji je mogao da prati sletanje Amerikanaca na Mesec i to preko vojnog kanala. On smatra da je kosmička trka bila najbolje takmičenje koje se dogodilo i istoriji čovečanstva i sletanje na Mesec ne dovodi u pitanje.

Milan Milošević podseća da su Rusi u to vreme imali svoje letelice i mogućnost da otkriju bilo kakvu vrstu prevare.

"Nisu se ljudi u 21. veku i na kraju 20. veka setili da proveravaju da li je čovek bio na Mesecu. Svi su to tada radili i niko nije uspeo da pronađe grešku", kaže Milošević. 

Sateliti koji kruže oko Meseca svakodnevno na Zemlju šalju fotografije površine Meseca na kojima se, između ostalog, mogu videti svi predmeti koje su astronauti ostavili za sobom. Od zastava, preko rovera do delova lunarnih modula.

Jedan od astronauta "Apola 11" Baz Oldrin je jednom prilikom nokautirao tvorca četiri filma koji opovrgavaju da je čovek bio na Mesecu. Imao je 72 godine, a skeptik ga je provocirao i terao ga da se zakune nad Biblijom da je sleteo na Mesec.

Nil Armstrong prvi korak na Mesecu nije pripisao ni Amerikancima niti sebi, nego celom čovečanstvu. U jednom od retkih intervjua koje je dao rekao je da je taj čin sletanja na Mesec ljudima ulio nadu da su naizgled neostvarivi ciljevi zapravo realni.