Rusija, od cara do Lenjina

Najzaslužniji čovek za smrt ruskog cara i za rađanje prve komunističke države na svetu. Balsamovan kao egipatski faraon, revolucionar koji je promenio svetsku istoriju. Vladimir Iljič Uljanov rođen je u gradu Simbirsku, deceniju nakon što je u Rusiji pao feudalizam.

Mada su ruski seljaci prestali da budu kmetovi, masovno su umirali od gladi. Lenjin je kasnije govorio da je zemlju neophodno osloboditi od novih oblika kmetstva. U obrazovanoj porodici, još kao dete, učio je francuski i nemački. Na njegovo odrastanje uticala je i smrt brata, koji je obešen jer je, kao deo grupe marksista, želeo da ubije ruskog cara.

Ruski car bio je jedan od retkih preostalih apsolutističkih monarha u Evropi. Glad, siromaštvo i utisak da je on za sve kriv – rađali su radikalne političke grupe. Zbog učešća u jednoj takvoj, mladi Vladimir Iljič biće najpre u zatvoru, a zatim prognan u Sibir na tri godine. Tu počinje da piše revolucionarne pamflete i da mašta o revoluciji. Od 1901. potpisuje se kao Lenjin, po reci Leni.

Izbegavao je da sluša Betovena, jer ga je to činilo suviše mekim i osetljivim za revolucionarnu borbu. Predvodiće boljševičku frakciju u Socijaldemokratskoj partiji Rusije. Političke protivnike delio je u dve grupe – na drugove i neprijatelje.

"On je zagovornik ideje terora od početka, još od tekstova iz 1901. pa kasnije, te ideje se on ne odriče i to ćemo videti kada se uvodi crveni teror u Rusiji. Ideja terora je podrazumevala ubistvo političkih lidera, policije, vojnika, on je pozivao na obračun, na oduzimanje imovine, na eksproprijaciju i za to da individualni teror treba da postane masovni", kaže Kornelija Ičin, profesorka Filološkog fakulteta.

Marks i ruska revolucija

Prekretnica je 1905. godina. Posle poraza u ratu s Japanom, Rusi su na ulicama, u rukama drže sliku cara, traže bolji život, vojska puca po narodu. Car će kasnije dati političke ustupke, ali i krenuti u obračun sa ljudima poput Lenjina. On odlazi u emigraciju, gde će biti čitavu deceniju.

Oštro se suprotstavljao socijaldemokratama, koji su borbu za radnička prava videli kroz sindikate i parlamentarnu demokratiju. Jedini put, smatrao je Lenjin, jeste revolucija.

Lenjinu je na putu revolucije u Rusiji stajao najpre veliki Karl Marks. Marks je verovao da će komunistička revolucija doći u industrijski razvijenim zemljama, poput Nemačke i Velike Britanije, i da će je predvoditi radnici kad za to dođe vreme. Rusija, tek izašla iz feudalizma, sa 80 odsto seoskog stanovništva, nije se uklapala u Marksove teze.

"Marks kaže da će se to desiti jer postoji koncentracija industrije i radnika u velikim gradovima, u Rusiji toga nema i onda, šta Lenjin radi? On kaže: u Rusiji treba da se desi revolucija, tu će se i desiti jer je ona najslabija karika u tom međunarodnom sistemu kapitalizma i, ako udarimo u najslabiju kariku, ceo lanac puca", objašnjava sociolog Vuk Vuković.

U ruskoj revoluciji, ipak, ključnu ulogu neće igrati seljaci, već malobrojni radnici, ali ne ni oni, nego partija. Lenjin je partiju upoređivao sa jezuitima, najagilnijim misionarima katoličke vere. Tako je revolucija bila teorijski opravdana. Sada je trebalo preći na praksu.

Veliki rat, početak kraja

Kad 1914. počinje Veliki rat, ruski carski režim veruje da mu je došao spas, jer je rat žestoke socijalne probleme gurnuo u stranu, a mnogi boljševici i seljaci bili su na frontu.

Međutim, do početka 1917, Rusija ima dva miliona poginulih, četiri miliona ranjenih i nestalih. Na ulicama smrt, glad, inflacija, štrajkovi. U takvim okolnostima sve više jačaju boljševici – snaga koja obećava juriš na državu.

U martu će stotine hiljada ljudi biti na ulicama Petrograda. Car Nikolaj Drugi Romanov je abdicirao. Posle 300 godina vladavine carske porodice, proglašena je republika i postavljena privremena vlada. Lenjin poručuje: kucnuo je čas.

Posle decenije u emigraciji, u zemlju stiže u nemačkom blindiranom vozu. Da bi došao u zemlju, platio je visoku cenu potpisivanjem Brestlitovskog mira, kojim je Rusija ostala bez jedne četvrtine svoje teritorije.

"I onog trenutka kad se nađe u Rusiji, on će izgovoriti reči koje će mnoge zaprepastiti, pa i članove njegove partije, gde poziva na socijalnu revoluciju, na apsolutno negiranje privremene vlade, na bacanje oružja, na kapitulaciju, prekid rata, on pokušava da vojnicima koji su bili prisutni skrene pažnju da se pomire, za zagrle svoju braću Nemce i da bace oružje", kaže profesorka Kornelija Ičin.

Vuk Vuković navodi da su se interesi Nemaca i Lenjina poklopili, jer je i jednima i drugima u interesu bilo da Rusija izađe iz rata – Nemačkoj da nastavi borbu na drugim frontovima, Lenjinu da sprovede revoluciju, jer je rat smatrao imperijalističkim.

Veliki deo Rusa, kaže istoričar Miloš Ković, Brestlitovski mir smatrao je izdajom. "Kad je Lenjin kasnije pravdao Brestlitovski mir, on je rekao: mi ćemo podići revoluciju kod njih, u Berlinu, Beču, to je internacionalistička stranka pod parolom 'Proleteri svih zemalja, ujedinite se'. On se teritorija Rusije odrekao da bi imao mir, ali ćemo kasnije videti da će se oni vratiti na te teritorije i ući u polovinu Evrope", ističe Ković.

Vuk Vuković objašnjava da su za Lenjina oni koji su govorili o izdaji zemlje bili sociošovinisti. "Nema izdaje nacije, postoji samo izdaja klase i izdaju klase vrše ovi koji ostaju privrženi naciji", citira Vuković Lenjina.

Radnička klasa će na revoluciju čekati do 24. oktobra (po starom kalendaru). Lenjin tada kreće iz Finske za Rusiju. Promenio je lični opis, stavio povez preko glave da ga ne prepoznaju.

I već sledećeg dana, 7. novembra, biće na čelu revolucije koja će promeniti i Rusiju, i svet, i tok istorije. Ostvaruje se Lenjinova parola "Vlast sovjetima, zemlja seljacima, mir narodima". U zemlji kreće surovi građanski rat između "crvenih" i "belih", koji traje do 1921. godine. Lenjin će se surovo obračunavati sa onima koje je smatrao pretnjom po revoluciju.

"Njegove metode su bile strašne, ako čitate uspomene onih koji su preživeli crveni teror, to je podrazumevalo grupe od troje ljudi od 16-17 godina kojima je data sva vlast da raspolažu tuđim životom i mogli su na licu mesta da ubijaju, bez razloga, bez dokaza, na osnovu potkazivanja, ličnog animoziteta, to je bilo vreme apsolutne nestabilnosti i terora", ističe Kornelija Ičin.

U julu 1918. na red je došao i car. Ubijena je carska porodica Romanovih, zbog čega će Lenjin, sve do danas, kod dobrog dela Rusa biti onaj koji je ubio cara.

Kako je srpski poslanik pljunuo Lenjina

Lenjin nije samo žestoko čuvao revoluciju, pokušao je i da je izveze u svet. Stvara se svetski komunistički pokret koji će imati odjeka i među srpskim levičarima. S druge strane, za dinastiju Karađorđevića, koja je bila u rodbinskoj vezi sa Romanovima, Oktobarska revolucija bila je nacionalna tragedija. Kraljevina SHS, odnosno Jugoslavija, nikad nije priznala sovjetsku državu.

"Rusija je 1915. od Antante dobila pravo da okupira Carigrad i severnu obalu Mramornog mora, zamislite istoriju Balkana da se to ostvarilo, Lenjin je to sve presekao", ističe Miloš Ković i podseća na sukob Miroslava Spalajkovića, poslanika Kraljevine Srbije u Rusiji, i vođe boljševika.

Taj incident opisan je u knjizi "Ratni ciljevi Srbije" akademika Milorada Ekmečića, koji je, pozivajući se na američkog diplomatu Džordža Kenana, izneo činjenicu da se Spalajković 1918. godine u Moskvi na prvom prijemu za strane diplomate obratio Vladimiru Lenjinu rečima: "Vi ste bandit. Vi ste osramotili slovensku rasu i ja vam pljujem u lice!"

Vladimir Iljič Lenjin umro je 1924, posle trećeg moždanog udara. Vlasti su odlučile da mu balsamuju telo, koje se i danas nalazi na Crvenom trgu u Moskvi. U vreme destaljinizacije, Lenjin nije diran. U istoriji se danas ne govori o lenjinističkim čistkama, mada je njegovo vreme bilo podjednako surovo.

Lenjin je izbegao sudbinu Staljina koga, zbog metoda vladavine i čistki, mnogi danas na Zapadu porede s Hitlerom. Osnivač prve komunističke države u istoriji možda je umro na vreme.